PERMISSION TO KILL

Cyril Frankel je prevashodno televizijski britanski reditelj, ali sa nekoliko iskoraka na filmu. PERMISSION TO KILL je njegova veoma cenjena ekranizacija romana Robina Estridgea koju ovaj žanrovski specijalista samostalno i adaptira.

Nažalost, PERMISSION TO KILL ne funkcioniše baš u onom delu po kom želi da se izdvoji, a solidan je u manjem delu u kom se nastavlja na uspele tradicije. 

Dirk Bogarde je odličan kao misteriozni obaveštajac koji za neku - svima nepoznatu - obaveštajnu zajednicu pokušava da spreči povratak disidenta u jednu represivnu zemlju i na taj način mu spase život jer je prerano za pobunu koju sprema. Međutim, Bogardeov lik je rutinski, on to dobro igra sa jednim finim poigravanjem s njegovom homoseksualnošću kroz sitna podbadanja sa mladim Lordom kog uceni homoseksualnim životnim stilom a ovaj uzvraća da mu deluje kako se obaveštajac previše razume u tematiku za nekog ko ima porodicu i tobože je ne praktikuje. Bogarde je poznat po tome da je u Holivudu odbio da napravi kompromis i uđe u fabrikovane veze koje bi mu pomogle karijeru i da je vodio relativno otvoren homoseksualni život za ono vreme, ali ovakva intervencija je ipak nesvakidašnja, naročito jer Lorda igra Timothy Dalton, budući Bond, koji je ozloglašeno strejt.

S druge strane, imamo lik kog igra Bekim Fehmiu, to je disident kog zapadna obaveštajna zajednica želi da spreči u povratku i spase ga od diktature koju smatraju prejakom. Bekim Fehmiu je tada bio svetska faca, i to je ovde takođe evidentno. Međutim, njegov lik je upravo ponajviše opterećen tim "inovacijama" koje unosi Frankel jer je film zapravo u središnjem delu sačinjen od niza susreta ovog junaka sa raznim ljudima koji su zaduženi da ga iz raznih uglova ubede da ne ide. I onda su tu nagomilani i najslabiji dijalozi i sve moguće prilike za preglumljivanje, a mnogim od njih Fehmiu ne uspeva da odoli, i premda ne možemo reći da se takva rola ne može dopasti jednom delu publike, Bogarde deluje na kraju mnogo bolje.

Ostatak ekipe čini jedan mešani sastav u kom ima i jačih i slabijih tačaka, među kojima će opet mišljenja najviše biti podeljena oko Ave Gardner.

Film je slikao legendarni Freddie Young, redovni saradnik Davida Leana, znači čovek koji zna ponešto o spektakularnoj fotografiji i ovde ima umerenu priliku da se istakne, naročito jer je lokacija disidentovog skrovišta kao enterijer jedan od najmanje zanimljvih a najviše korišćenih objekata u filmu. S druge strane, Dunav u Austriji snimljen je bukvalno kao more, do tačke da deluje kao da se film možda i dešava na moru.

Nažalost, kada film uspori i otupi u tim dijaloškim scenama a one su jezgro filma, nema mu spasa, tako da iskreno danas nisam uspeo da prepoznam po čemu je onomad bio tako cenjen.

* * / * * * *