ON THE LINE

ON THE LINE Romualda Boulangera je proširenje autorovog kratkog filma TALK u kom je glavnu ulogu koju sada igra Mel Gibson ostvario William Baldwin.

Reč je o filmu koji se nadovezuje na čitav niz naslova o radio voditeljima koje muči poremećeni slušalac, kao i na one koji se u znatnoj meri odvijaju preko telefona, premda u ON THE LINE ima dosta kretanja po zgradi i rešavanja određenih fizičkih prepreka koje ga dovode i u dodir sa naslovima poput DIE HARD.

Centralni deo filma se - uslovno rečeno - odvija u realnom vremenu. Praktično kroz ceo tok ima elipsi ali su ključne u uvodu i u samoj završnici, pa ipak naslovi tog tipa ponajmanje padaju na pamet kao referenca.

Boulanger je želeo da snimi izvodljiv film za petnaest dana i u tom cilju se opredelio da osmisli koncept u kome može da za to vreme pruži mejnstrim estetizaciju slike i opšteg produkcionog dizajna i da ispriča žanrovsku priču za najširu publiku. U tome jeste uspeo što ne znači da se šavovi tog postupka ne osećaju i da nisu vidljivi.

Međutim, posle niza geezer teaser filmova u kojima je imao manje uloge koje su raspoređivane kroz ceo film da bi delovao prisutnije, ovde Mel Gibson ima zaista glavnu ulogu Samim tim Boulanger ima jedan redak adut koji i dalje nosi težinu a to je Gibsonova glumačka igra, i tradicionalni puni angažman od kog nije odustao ni u kriznim danima svoje karijere.

Po crnom humoru koji plasira junak, reklo bi se da je Mel Gibson poprilično samoupravljao na ovom projektu, međutim Boulanger je imao sreće da je reč i glumcu sa rediteljskim iskustvom koje je pozamašno, i izraženom svešću o ritmu i strukturi.

U tom pogledu, razaznatljiva mehanika koncepta kako da se u limitiranim produkcionim uslovima snimi žanrovski film koji liči na mejnstrim produkt pada u senku Gibsonove role kao ključnog aduta.

Na kraju, najvidljiviji izraz Boulangerovih produkcionih limita jeste to što je priča smeštena u Los Anđeles a glumačka ekipa je internacionalna do tačke da se snimanje u Parizu baš u aspektu kastinga ne može prikriti.

U ovoj vrsti trilera gde junaci imaju posla sa supersnalažljivim psihopatom koji je uložio ogromne resurse u maltretiranje jednog pojedinca, jako je teško iznova ostvariti istinsku napetost. Niz takvih filmova smo već videli i autori imaju mali manevarski prostor.

S jedne strane mogu da se bave pojačavanjem drastičnosti pretnje, usložnjavanjem pritiska na junaka i sl. ili približavanjem ponašanja junaka nečemu što je logično u takvoj situaciji, dakle uvođenjem ne nužno realizma a ono postupaka sa kojima se gledalac maksimalno identifikuje. Boulanger pokušava i jedno i drugo ali ne u meri da bi sasvim pobegao od derivativnosti postavke tako da ključni adut u tom trilerskom pogledu opet ostaje Gibson sa svojim enormnim metafilmskim potencijalom koji se svesno preliva u njegov karakter i radnju filma.

U tom pogledu, i ON THE LINE je refleksija Gibsonove javne persone i svega onoga što mu se desilo pa nastavlja niz sličnih uloga u kojima junaci prolaze kroz iskupljenje, mire se sa potomcima i okolinom, vraćaju u život posle bolesti i zavisnosti i sl.

Gibson je u svom post-cancel periodu možda i ponajbolju glavnu ulogu ostvario kod francuskog reditelja u evropskoj produkciji - govorim o Richetovom BLOOD FATHERu. Richet je naravno daleko veći autoritet i talenat od Boulangera, te ih ne bih poredio u ovom trenutku. Međutim, jedna stvar kod obojice Francuza je slična - shvatili su da Gibson treba da zauzme centralnu poziciju i da samoupravlja. BLOOD FATHER je bolji i važniji film ali zahvaljujući tom postupku i ON THE LINE postiže solidan rezultat.

* * * / * * * *