THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK

U filmu THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK Marc Webb je posle neuspešnog izleta u svet superherojskog filma pokušao da se vrati onoj formi visokoestetizovane romantične dramedije koja iskoračuje iz indieja u glavni tok, i za to je odabrao skoro pa decenijama hvaljeni scenario Allana Loeba, pisca čiji se kredibilitet sa Black Lista polako kruni filmovima kao što je COLLATERAL BEAUTY.

THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK dolazi iz istog kalupa a to je dobro skrojena melodrama, sa elementima humora ali i patosa u kojoj se sočni dijalozi plasiraju unutar složenog zapleta koji na kraju čini znakovitu celinu.

Ovog puta doduše tu nema “teške” emocije, a nema ni glumačke podele koja je raspoložena da ga nagazi kao u COLLATERAL BEAUTY tako da THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK za početak deluje dosta neobavezno. Jedno je kada je film laid back a sasvim drugo je kada ne uspe da mobiliše gledaoca da mu se ozbiljnije posveti.

Čini mi se da je redukcijom trajanja na 82 dva minuta efektivnog izlaganja i sam Webb pokušao da nekako smanji “gubitke” i da film učini ubitačnijim i bržim, čime je paradoksalno dodatno izbacio sve one “tišine” koje bi akcentovale dramu. Međutim, sličan zahvat je napravio i Frankel u COLLATERAL BEAUTY, dakle radi se možda o nekom “leku” koji iziskuju Loebovi predlošci, ko zna?

THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK nije postavio naročite zahteve pred svoju podelu, i na kraju Jeff Bridges koji dobija “najmasniju” rolu ostaje nešto što ćemo najviše da pamtimo. Ali ta uloga je realno zaista jedan nevažan eksces u Bridgesovom bogatom opusu.

Najduhovitiju stvar o ovom filmu rekao je Edgar Wright kada je izjavio da se BABY DRIVER i THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK dešavaju u istom univerzumu, univerzumu pesama Simona I Garfunkela. 

* * / * * * *