THE LADIES CLUB

Godinu-dve dana pre filma NEAR DARK, na filmu THE LADIES CLUB našli su snimatelj Adam Greenberg i sporedni glumac James LeGros koji će ubrzo postati saradnici Kathryn Bigelow na njenim masterpisovima.

Rediteljka Janet Greek koja potpisuje ovaj film, imala je veoma bogatu karijeru na televiziji, i uprkos tome što naravno nema domete koji bi je često smeštali u istu rečenicu sa Kathryn Bigelow, neki njeni filmovi jesu umeli da se nađu na istim retrospektivama ženskog filma.

Ipak, među njima nikada nije bilo THE LADIES CLUBa koji se u izvesnom pogledu, po sličnosti nekih motiva i korelacijama autorske ekipe može posmatrati kao sestrinsko delo Bigelowinom ranom opusu.

Ovaj film je u bioskope pustila tada mala kuća New Line, specijalizovana za žanrovski film, iznad svega horor i inteligentan, kvalitetan, exploitation. New Line je potom i u okrilju Warnera uspevao da zadrži auru jednog mini-studija koji je kul i otvoren prema inteligentnim reinterpretacijama žanra, ali danas definitivno taj logo ne znači više ono što je značio nekada u vreme HIDDENa i sličnih diverzija.

THE LADIES CLUB je film o policajki (još jedan motiv koji će Bigelow kasnije razrađivati) koju siluje banda provalnika. Kada ih sud oslobodi, u jednoj vrlo sugestivnoj montažnoj sekvenci gde ona puca u streljani a ljigavi advokati nalaze načine kako da prikažu silovanje kao naprosto grub seks koji se oteo kontroli, policajka počinje da dobija pisma raznih žena kojima su se desile slične stvari.

Kao da reč o najlogičnijem sledu događaja, one počinju da se okupljaju i dolaze na ideju da mame silovatelje koje znaju i da ih kastriraju. Intervencije vrši lekarka čija je kćerka nekažnjeno silovana.

Međutim, iako u početku ova akcija ide relativno lako, javljaju se komplikacije koje dovode do tragičnog ishoda i nasilne kulminacije.

Treba imati na umu da je ovde reč o fizičkoj kastraciji, i da je film izašao u vreme kada je kastracija generalno bila mnogo više hvaljena kao kazna za silovatelje nego danas kada postoji skepsa prema njenim efektima.

Ovom filmu se mora prići svakako sa dosta obzira prema vremenu kada je nastao. U današnje politički korektno vreme, publika bi verovatno svakih nekoliko minuta bila trigerovana nečim, ali iako nikada ne dostiže nivo radova Kathryn Bigelow i njene estetike erotskog trilera sa jakim feminističkim nabojem, Janet Greek pravi film sa vrlo jasnim identitetom i sa svojom sortom gneva.

Na kraju, reč je o filmu koji funkcioniše na više nivoa, iako se komercijalno eksploatiše kao hardkor exploitation na ničijoj zemlji između osvetničkog trilera i horora. Interesantno je da je u pregledima žena reditelja Janet Greek zastupljenija sa svojim horor filmom SPELLBINDER nego sa ovim koji meni neuporedivo ilustrativnijim primerom ženskog doprinosa američkom žanrovskom filmu osamdesetih.

* * * / * * * *

40 ACRES

40 ACRES nije iznenađenje u pogledu toga da Danielle Deadwyler može da iznese žanrovski film kao žena od akcije. To je pokazala u izvanrednom neo-grindhouseu DEVIL TO PAY.

Nažalost, 40 ACRES se ne oslanja isključivo na nju, a kad ona nije na ekranu, tu je ekipa bitno manje talentovanih glumaca, čiji dar i zanat sami po sebi nisu za diskvalifikaciju, ali nisu dovoljni da bi uspeli da dignu 40 ACRES iznad suštinske osrednjosti samog materijala.

Kad je Danielle Deadwyler u centru dešavanja, film se poboljša do tačke u kojoj osetiš kako gledaš nešto mnogo bolje nego što jeste. Nažalost, ostali, koji se pojavljuju ravnomerno koliko i ona, vraćaju ovaj film na svoje prave dimenzije.

40 ACRES je relativno nemaštovita postapokaliptična priča o Kanadi u koju su se prelili građanski ratovi i krize proistekli iz globalne gljivične infekcije koja je pobila stoku i ljudi su postali skloni kanibalizmu.

Danielle Deadwyler igra matrijarha jedne kuće u kojoj naravno slabost kreće da se javlja kada sin pronađe jednu lepu devojku i spase je od nevolje, ali ona je zapravo agent razorne lokalne kanibalske ekipe.

I onda sad tu kreće neka razrada situacije, vrlo konvencionalna, sa krajnje bledim negativcima kod kojih bi bilo osvežavajuće to da nisu neki izbezumljeni ludaci, ali nažalost ovi zaista nisu ništa, pa ni !začuđujuće normalni" i sl.

R.T. Thorne kao reditelj i scenarista pravi film od skoro dva sata bez ikakvog razloga, sa pričom i stilom koji mogu taman da izrže sat i po, sa akcionim scenama koje su korektne ali ih nema puno i nisu prosto neki nivo vredan čekanja.

E sad, u toj jednačini, kada imate harizmatičnu i atipičnu ženu od akcije kao Danielle Deadwyler koja može tipičnu situaciju straha i nasilja da digne na viši nivo, onda imate i mnogo bolji film. Međutim, R.T. Thorne kao da toga nije svestan i prilično velike deonice prepušta drugim glumcima koji prosto i kad ih iznesu ne prevazilaze pomenute limite materijala. Film bi svakako bio ubedljiviji da je u montaži ona gurnuta više u prvi plan jer bi naprosto onaj "bolji" film čisto na nivou minutaže prevagnuo.

Na kraju, 40 ACRES može da se gleda kao prijatno iznenađenje za one koji nisu ranije upoznali ove sposobnosti glavne glumice ili za izvesni pad kod onih koji su ga iz sve snage iščekivali baš zbog nje. Ovi drugi će do kraja filma pre svega dobiti potrebu da repriziraju THE DEVIL TO PAY.

* * 1/2 / * * * *

VREMYA PATRIOTOV

Serikol Utepbergenov nas zadržava na evroazijskom vektoru sa svojim generic ali vrlo simpatičnim patriotsko propagandnim akcijašem - VREMYA PATRIOTOV.

Film govori o dva brata - jedan je obaveštajac i igra ga redovni saradnik Adilkana Jeržanova Danijar Alšinov a drugi je mladi pilot, mučen pogibijom njihovog oca, takođe pilota.

Agent je virtuoz u svom poslu a pilot je u kazahstanskom vazduhoplovstvu ono što je Maverick u američkom, gura svog Suhoja preko inače visoko postavljenih granica izdržljivosti a oficire dovodi do ludila.

Islamistička zavera da naprave razorni napad u Kazahstanu učiniće da se oba brata moraju angažovati u pokušaju da se spase zemlja, kako na tlu, kao bogami i u vazduhu.

Kada krene akcija, Serikol Utepbergenov praktično nema šta da nauči od svojih ruskih kolega, a avionske scene su zahvaljujući manevrima koje Suhoj može da izvede zaista sveže i nesvakidašnje. U TOP GUNu kod Kosinskog smo videli malo kako Suhoj može da zapapri, ovde praktično svaki drugi manevar je kobra ili neko drugo ludilo koje sada rade ti lovci. Naravno, letačke scene su VFX heavy ali efekti su u datom kontekstu sasvim dobri.

Akcione scene na tlu su konvencionalne i dobro izvedeno a Danijar Alšinov, iako po struci avio inženjer - dakle, logičniji za ulogu pilota - savršeno se snalazi u ulozi momka koji je kadar stići i uteći.

Film je u melodramskim aspektima malo folksy i u tom segmentu najviše povuče na nešto što teže crossoveruje na Zapadu, ali takvih scena nema puno.

Film o tome kako se oružane snage i tajna služba jedne zemlje bore protiv islamista je u suštini svuda van Kazahstana rutinski akcijaš i Utepbergenov je apsolutno snimio film koji se bez ikakvog kompleksa može pustiti na bilo kom strimingu.

Iako ukupan utisak sa faktorom melodrame vuče na * * 1/2, imajući sve u vidu, zaslužuje * * *.

BEŽNA SELHANI

Cristina Grosan je postigla uspeh na venecijanskom festivalu sa filmom BEŽNA SELHANI.

Reč je o priči o tri žene, različitih godina i životnih situacija, rekao bih da je htela da prikaže početak trećeg doba, materinstvo i adolescenciju, koje imaju nekoliko traumatičnih dešavanja u svojoj svakodnevici i osvit apokalipse koja dolazi iz nekog nepoznatog kosmičkog fenomena.

Dakle, film je u suštini psihološka melodrama o tome kako je biti žena u određenom životnom dobu i okolnostima, ali je amplifikovana jednom SF dimenzijom koja je tu da podeblja tu osnovnu priču.

Koliko je scenaristkinja Klara Vlasakova, inače književnica, uspela u tome stvar je ukusa.

Svakako da neko ko očekuje jači SF ugođaj i priču o smaku sveta, u ovom filmu nema šta da traži, iako taj motiv ozbiljno figurira. Ovo je pre svega film za publiku koju zanimaju izgovorene ali i neizgovorene ženske sudbine, bolne i neizrecive.

Cristina Grosan nudi jednu prijatno propulzivnu egzekuciju i u načinu kadriranja, sa dosta pokreta kamere i dinamike unutar kadra uspeva da animira jednu priču koja je po svojoj suštini ipak veoma statična.

Nije čudno šta je venecijanski žiri video u ovom filmu, u njemu veštine svakako ima. Ipak, sve to što nudi, bilo da ste ciljna grupa ili ne (a ja svakako nisam), za mene je bilo nekako premalo.

* * / * * * *

RIELTOR

RIELTOR je film Adilkana Jeržanova iz 2011. godine koji je bilo zaista jako teško razumeti bez titla, ali u osnovi, ono što ga karakteriše jeste potpuno drugačiji pristup kadriranju od njegovih kasnijih - i najuspelijih/ najuspešnijih dela.

Naime, ovo je sirovo kadriran niskobudžetni film, sa puno pozicija kamere, ekstremnim rakursima i jednom "kontrolisanom primitivnošću" koja krasi uspešne niskobudžetne filmove.

Daleko je ovo od MAD MAXa, ali ima nekog vajba iz tog smera jer je reč o priči u kojoj moderni čovek, gubitnik, odlazi u prošlost u toku jednog traumatičnog iskustva i tamo se susreće sa nekim neobičnim precima.

Nijanse tog odnosa nisam skroz ispratio, niti sam uspeo da pohvatam sve niti priče sem da bitnu ulogu ima neka zemlja koja treba da se proda, ali film je napravljen uz upotrebu niza oprobanih, pa u tom smislu već konvencioanlnih tehnika low budget filmmakinga.

Ne mogu da dam konačni sud o ovom filmu jer ga zaista nisam pogledao na adekvatan način, ali po onome što sam naprosto video u rukopisu reditelja, reč je o ranom radu koji obećava.

O AGENTE SECRETO

O AGENTE SECRETO Klebera Mendonce je bio senzacija ove sezone, posle premijere na kanskom festivalu. Stigao je sa kritikama koje nadmašuju čak i peak opisa Audiardove EMILIE PEREZ i sl.

Međutim, zaista bih voleo da vidim u kom su stanju bezumlja ti ljudi gledali ovaj kretenizam apsolutni, ovaj film koji ne zna šta je, da li je neka rekonstrukcija epohe, satira, politički triler, šta je ovo uopšte, i kako uz ovaj film provedosmo 160 i kusur minuta.

Zaista ne znam, teško je reći. U svakom slučaju, ovaj film će biti bitna okosnica programa festivala ove sezone pa sam bar siguran da će puno ljudi propatiti.

Kad se na ovo ukalkuliše da sam fan Wagnera Moure, i da ga rado gledam, postaje još jasnije koliko je sve ovo porazno.

* 1/2 / * * * * 

НОЧНОИ БОГ

НОЧНОИ БОГ je film Adilkana Jeržanova koji na kraju nisam uspeo da nabavim ni sa kakvim prevodom, i kako je prošlo mnogo vremena, slave su šanse da se to desi u dogledno vreme.

Gledao sam ga relativno davno, pa ga se i ne sećam baš sjajno, ali ono što sam upamtio je utisak kafkijanske teskobe, bez mnogo humora i sa zanimljivom estetizacijom koja me je podsetila na kvalitetan istočnoevropski teatar jer Adilkan ovaj film smešta u studijske dekore umesto svojim surovih kazahstanskih predela koje inače snima.

U tom pogledu, ova vizija ima sasvim sigurno energiju košmara i Adilkan je sprovodi dosledno, međutim, meni efekat nije bio bitno snažniji od nekakve KROJAČEVE TAJNE, samo koja je dobra, za razliku od ove naše.

Jasne su osnovne teme, postsovjetska teskoba, televizijski šund koji ulazi u devastirano društvo itd. ali ipak riality o čoveku koji tumara sa bombom vezanom za grudi je mogao da rezultira intrigantnijim filmom.

No, kako nisam razumeo dijaloge i kako nisam ciljna grupa za ovo, ne bih se dalje izjašnjavao.

* * / * * * *