PROPHECY

Dve godine posle masterpisa BLACK SUNDAY, Frankenheimer snimio je horor film LEGACY koji je ismejan i smatra se najmračnijom tačkom njegove karijere u kojoj je sigurno više puta mogao biti nazvan Frankenhooker, da se neko toga setio.

Međutim, LEGACY je veoma loš film koji u svom polazu zapravo nije nimalo exploitation. Naprotiv, scenario Davida Seltzera vodi Frankenheimera u smeru snimanja jednog zapravo vrlo "ozbiljnog" i angažovanog eko-trilera u kom zagađenje eto proizvodi monstruma koji ubija ljude.

Dakle, Frankenheimer je želeo da snimi svoj HOST, ali nije. uspeo jer je ovo bilo četiri godine posle JAWSa i verovatno je želja da se napravi tako nešto, samo angažovano, i to posle minucioznog rada ostvarenog na BLACK SUNDAYu dovelo do nekih lutanja, umišljenosti i u realizaciju se ušlo sa nedovoljno razrađenim predloškom, nedovoljno pripremljenim specijalnim efektima, i nedovoljno osmišljenim načinom kako će ovaj žanrovski hibrid funkcionisati.

Rezultat je crna rupa Frankenheimerove karijere koja je verovatno bila zamišljena da bude proširenje područja borbe.

5 AGAINST THE HOUSE

5 AGAINST THE HOUSE Phila Karlsona pisao je čitav komitet scenarista ali predvodio ih je čuveni Stirling Siliphant koji je i producirao film. U tom pogledu, teško je ne pomisliti da je Stirling bitniji autor ovde čak i od samog Karlsona.

Naime, Karlsonov opus, iako ga ne poznajem u potpunosti, uglavnom odlikuje manje ili više osrednja žanrovska egzekucija u različitim podžanrovima što ovde naprosto nije slučaj. 5 AGAINST THE HOUSE donosi intrigantan žanrovski spoj krimića, problemske storije o ratnim veteranima, frat komedije i ljubavnog filma. Što je još zanimljivije ovaj spoj nespojivih elemenata zapravo stoji kao jedna dosta stabilna legura iako naravno pojedini žanrovi dobijaju svoje arije, pa je u nekim deonicama recimo dijalog domišljatiji nego u nekim drugim, i prepoznaju se suptilni disbalansi.

U suštini stabilnost filmu daje to što je osnov melodrama o prijateljstvu četiri ratna veterana koji posle Koreje na vojnom kreditu studiraju i dolaze na ideju da opljačkaju navodno neprobojni i veoma posećeni kazino u Nevadi. Jedan od njih nije zainteresovan za akciju jer se ženi, ali drugi je izgubio razum u ratu  nateraće ih sve zajedno da učestvuju.

No, uprkos ovim detaljima zapleta, osnov svega čine odnosi među likovima i priča o njima, te promene odnosa moći u grupi, i onda se iz tog ugla razvijaju ostali žanrovski elementi i ukrasi.

Ovo jeste film velike pljačke po svim elementima i sama pljačka je izvedena sa izrazitim osobinama trilera, ali taj povratak na međuljudske odnose u svakom ključnom trenutku ipak i dalje drži melodramu kao ključni okvir, mnogo pre nego bilo koji drugi.

Frank Tashlin je bio saradnik na scenariju i to je veoma zanimljiv detalj ako imamo u vidu da se u uvodu i - u duhu dobro postavljene simetrije - u klimaksu, pojavljuje garaža sa liftovima za automobile koja produkcionom dizajnu daje jedan skoro pa grafički element. Zanimljivo je da su garaže bitan deo američkog žanrovskog filma, naročito filma velike pljačke ali da se u njima relativno retko koristi taj vrlo filmičan element dizalica za vozila. Poznat primer koji mi pada na pamet je upravo kod Tashlinovog naslednika Brada Birda u GHOST PROTOCOLu.

Ako imamo u vidu da je Tashlin trebalo prvobitno da režira film, čini se da je u njegovom DNK ostalo štošta od njega i to su upravo te neke žanrovske "neravnine" koje svemu dodaju na atipičnosti, kao recimo jedan od četvorice junaka koji zadužen za maltene cartoonish komična odmorišta.  Ne kažem ni da je njega ili garažu sa liftovima zaista Tashlin ostavio u projektu, literatura o njegovom angažmanu je štura, ali to su rešenja koja bi se od njega očekivala.

Međutim, čak i u tako uzbudljivim lokacionim uslovima, fokus Karlsonovog filma ostaje na licima junaka i njihovim unutrašnjim vrtloženjima. Film traje manje od 90 minuta, u sebi ima barem dve izrazite suspense situacije i uprkos svemu je psihološki usmeren što je veoma atipično i zanimljivo.

* * * / * * * *

THE MAN WITH THE GOLDEN ARM

Reprizirao sam THE MAN WITH THE GOLDEN ARM Otta Premingera, u pogledu autorstva spornu ekranizaciju romana Nelsona Algrena koji se odricao ovog filma. Preminger jeste rukovodio krupnim izmenama zapleta, miljea u kom se priča odvija itd. ali je isto tako činjenica da je on uspeo da snimi Algrenov roman uprkos Production Codeu i razbije mnoge tabue.

Razbijanje tabua oko narkomanije je obeležilo ovaj film i učinilo ga jednim od temeljnih filmova o narkomaniji i korišćenju heroina (iako se kod Algrena trošio morfijum). Međutim, to je redukcija ovog filma na jedan motiv a ovo ipak nije isključivo film o tome.

Frankie Machine je u suštini jedan višeslojan lik zarobljen u veoma složenoj životnoj situaciji. Po izlasku iz zatvora vraća se svojoj ženi koju više ne voli i sa kojom je samo iz sažaljenja jer se smatra odgovornim za njenu paralizu uzrokovanu saobraćajnom nesrećom gde je on bio za volanom. Nekoliko spratova ispod stana u kome živi sa ženom, stanuje žena koju zaista voli ali sa kojom ne može da bude zbog ove situacije kojom je uslovljen. U državnoj klinici za odvikavanje Lexington savladao je da svira bubnjeve u tamošnjem bendu (da li se zvao Lexington Band, ne znam) i sada želi da bude bubnjar. Međutim, nadimak Machine stekao je kao vrhunski krupije na ilegalnim partijama karata. On je "dealer" i zanimljivo je da film koristi taj termin za delioca karata a "pusher" za narkotrafikanta. Da bi premostio, počinje ponovo da radi tajne partije ali i da se čačka na igli, tako da ubrzo ponovo upada u nevolje, nesvestan da je izmanipulisan od svih, počev od žene koja glumi da je paralizovana a zapravo može da hoda...

Heroin je mnogo više simptom problema glavnog junaka nego što je njihov uzročnik, tako da je ovo jedan heroinski noir u kom su ljudi ipak osnovni problem, i to oni koji se ne drogiraju i ne valjaju robu.

Samim tim, tumačenje iz današnje vizure koliko je cela priča o junku odolela zubu vremena zapravo nije bitna. Kada krenu neke arhaične stvari, kontroverzne scene telesne ekspresije skidanja sa heroina i sl. zapravo to i nije bitno jer je film dotle svoje karte podelio i već smo na strani Frankieja i Molly i želimo da oni sve ovo nekako prevaziđu, ako mogu.

Frank Sinatra, Kim Novak i Eleanor Parker su izvanredni u ovom neobičnom trouglu koji spada među živopisnije u istoriji film noira, a zanimljivo je da dilovanje heroina nije akcentovano kao vid kriminaliteta, za razliku od tajnog kockanja.

Preminger naravno pravi izuzetno preciznu inscenaciju, crno-bela fotografija Sama Leavitta je gospodska i estetizovana ali sam za sebe posebno mesto zaslužuje jazzy score Elmera Bernsteina posle kog je zapravo krenuo da radi velike filmove i napravio karijeru jednog od najuticajnijoh kompozitora u istoriji Holivuda.

Kad smo već kod muzike, u sceni audicije se oseti posebna doza autentičnosti i ona nije slučajna, naime Shorty Rogers i njegovi članovi benda igraju sami sebe u filmu. Štaviše, Frankie dolazi da zameni Shelly Mannea, jednog od najznačajnijh jazz bubnjara svoje epohe.

Premingerov film jeste u mnogim aspektima delo svog vremena, međutim, istovremeno jeste i klasik koji današnjem gledaocu može dosta da pruži, prevashodno u svim drugim aspektima osim onog koji se najviše ističe a to je tema narkomanije. Danas je bitniji kao film o junaku nego o junku.

* * * 1/2 / * * * *

DER RICHTER UND SEIN HENKER

DER RICHTER UND SEIN HENKER je ekranizacija Friedricha Duerrenmatta iz 1975. godine u koju je pisac bio uključen i kao scenarista a pomalo i kao glumac. Režirao ju je Maximilian Schell koji je tokom sademdesetih kao već uvažen glumac postao i respektabilan reditelj.

U ovom filmu, Schell je okupio jaku glumačku, da ne kažem holvudsku ekipu jer igraju face kao što su Jon Voight, Jacqueline Bisset i Robert Shaw a važnu rolu ima i reditelj Martin Ritt. Italijansko-nemačka produkcija otvorila je mogućnost da se pojave i dobri saradnici u drugim sektorima, recimo Ennio Morricone ali postupak je nažalost više fassbinderovski.

Schell je film, moram priznati, dosta "ofrlje" napravio. Naprosto, ovde nema onoga što je "površno" i "nedorađeno" kod Fassbindera gde imamo jednu jasnu ideju a ostalo je natrpano da se isprati forma. Rekao bih da ovde neke prave ideje, prave linije koja opravdava postojanje filma u stvari nema.

Ipak, ne čudi me recepcija po kojoj je ovo veoma uspeo i među kritikom cenjen filmom, iako smatram da nema nekog razloga za to. Naprosto, Schell je želeo da neku vrstu metafizičkog krimića prenese u domen zagušljive gotovo pa srednjeevropske melodrame (iako su suštinski ovde sve zapadnoevropski elementi) i ti odnosi kojima je stremio se nisu desili, uprkos veoma posvećenom odnosu holivudskog glumačkog kora koji je ovo shvatio dosta ozbiljno, kao predah od "komercijale".

Na špici ima inače sjajan typo iz žanra "pijanog kuma", potpisan je "John Voight".

A TOWN CALLED BASTARD

U nekim verzijama naslova se A TOWN CALLED BASTARD zove A TOWN CALLED HELL, međutim, nema greške, ovo je britanska produkcija snimljena u Francovoj Španiji kao snažna refleksija špageti vesterna, smeštena u Meksiko, južno od granice.

Na okupu su Robert Shaw, Telly Savalas, Martin Landau i Stella Stevens, a kad treba da se zadrami tu je i Fernando Rey, režira Robert Parrish. Nažalost, uprkos brojnim vrhunskim situacijama i filmskim prizorima, uprkos ogromnom trudu svih sektora španske ekipe - recimo film zaista sjajno izgleda u svakom pogledu - priča je naprosto besmislena iako je situaciono jako dobro postavljena.

Enigmatična žena dolazi u gradić koji je pao od ruke lokalnog revolucionara kada je građane pobio na misi nekoliko godina ranije. Ona dolazi da osveti smrt svog supruga a revolucionar i njegova ekipa su sada građani, da bi povrh svega on lično bio sveštenik.

Kada pročitate premisu, teško je zamisliti da ova premisa, dobra realizacija i vrhunski glumci ne rezultiraju vrhunskim filmom. Ali, eto, desilo se.

Priča je izložena konfuzno, često potpuno nebulozno, uz robovanje povremeno moćnim filmskim prizorima što ja podržavam kao autorski pečat, ali Parrish ne može da nas ubedi da ima dovoljan autoritet kao autor da to prosto odigra do kraja.

I to je šteta, A TOWN CALLED BASTARD je film koji uprkos svemu zaslužuje pažnju kao jedan od vesterna koji su na putu da postani najbolji zaboravili da za početak treba da budu dobri.

* * / * * * *

YEAR OF THE GUN

YEAR OF THE GUN se bavi veoma potentnom temom Crvenih brigada i posredno otmicom Alda Mora. U tom smislu je očekivanje od velemajstora političkog filma, a naročito onog koji se bavi temom terorizma - Johna Frankenheimera - prilično veliko.

Ipak, ekranizacija romana Michaela Mewshawa ima tak poneku scenu vrednu pažnje. Frankenheimer uspeva da napravi par energičnih akcionih prizora, i film iako iz 1991. ima taj neki siv 80s kolorit koji mu daje retro štimung pošto se dešava 1978. no ono čega nema ni u tragovima su uverljivi junaci i dramske situacije. 

Glavni junak je američki novinar, nekadašnji aktivista i sam sklon tome da se podmetne bomba kako bi se ispunio cilj ako treba, koji dolazi u Rim da piše knjigu o Crvenim brigadama. Tu ga čeka njegova ljubav, Italijanska s detetom u procesu razlaza s mužem, što u katoličkoj Italiji nije lako, a preko američke novine za expate u kojoj piše upoznaje i fotoreporterku vrlo dinamičnog pristupa poslu i senzualnosti. Kada zamisli da bi knjiga mogla biti triler o otmici Alda Mora, privlači pažnju Crvenih brigada jer je one upravo planiraju...

Mewshaw u zapletu ozbiljno koketira sa trešom, a ovo ipak nije TENEBRAE, tako da je zaplet s piscem kog vlastiti zaplet uvodi u nevolje sa onima koji bi da to izvedu u stvarnosti, deluje dosta naivno.

Sharon Stone igra fotoreporterku i klasa je evidentna. Ona je tada godinu ili dve statusa globalne zvezde i to se oseća, premda se čini da je Frankenheimer tako ne tretira. Andrew McCarthy radi u skladu sa mogućnostima. Tu je i Valeria Golino da zapapri, međutim, ni solidna podela ne rešava fundamentalnu dramsku prazninu.

YEAR OF THE GUN ne zna tačno šta bi da bude, da li priča o Amerikancu kroz čiju se zgodu pred nama izlaže priča o terorizmu, ili pak jedna fina romansa u Rimu, u senci političkog nasilja, ili napeti triler o čoveku koji nije navikao da bude deo žanrovskog zapleta a ovaj mu se eto nametnuo.

YEAR OF THE GUN došao je posle DEAD BANG i na kraju ovaj policijski film, samim tim što zna šta hoće da bude verodostojnije prikazuje i problem koji je stavio u fokus utoliko da bi definisao negativce. Ovde se pak desilo suprotno - bilo je mnogo više prostora za problemski pristup a stvari su ispale neuverljivije.

* * / * * * *

LOVETRUE

LOVETRUE Alme Har'el je - barem što se mene tiče - briljantan dokumentarni film koji se na jedan vizuelno ekspresivan, nepretenciozan ali i emotivno i intelektualno aktivan način bavi pitanjem ljubavi u tri nekonvencionalne životne situacije.

Alma Har'el snima dokumentarne filmove po Godardovoj paradigmi, kao igrane, i kombinuje postupke. Ovde ima i opscervacije i fikcionalizacije, estetizacija je sveprisutna, ni od čega se ne preza, ništa se ne izbegava i zato je film zanimljiv, energičan, ljudi su interesantni i naprosto snimljeni su dobro, i film je gotovo fetišistički za gledanje.

Za razliku od BOMBAY BEACH u kom su primenjeni mnogi od ovih postupaka ali je on ukupno uzev po utisku bio opservacioni čak i onda kada je ulazio u neke "igrane" sfere, ovaj film je ipak veoma narativan jer su situacije koje prikazuje veoma žive i razvijaju se, kao što se i ljudi u njima transformišu.

Dakle, LOVETRUE ima sav estetski kapacitet BOMBAY BEACHa ali sa potentnim narativnim tokom.

Nisam neki merodavan gledalac modernog dokumentarnog filma iako se trudim da vidim ono što je važno. No, za ovaj film čisto sumnjam da je irelevantan u tim okvirima.

* * * * / * * * *