ROQYA

Malo se odmičemo od evroazijskog vektora sa filmom ROQYA Saida Belktibie, priče o "veštici" iz francuskog predrgađa, zapravo magrebljanki koji se bavi nabavkom životinjskih vrsta koje koriste razni vračevi i šarlatani i koja posle nekog vremena smisli biznis sa aplikacijom koja će povezati vračeve i klijente.

U prvom trenutku, biznis cveta, međutim, ubrzo kreću problemi kada se zameri nekim klijentima i nekim vračevima i bivšem mužu te postaje progonjena kao "veštica iz kraja".

Odjednom, masa raznih civila kreće da je progoni po soliteru i prolazima oko njega, otimaju joj sina, a onda njen instinkt za samoodržanjem počinje da je pretvara u veoma opasnu osobu, što inicijalno nije bila.

Said Belktibia ne potpisuje savršen film, ni u jednom pogledu, ali ovo je delo zanimljive premise, jakog tempa, interesantnih situacija koje sklapa u kompaktnu celinu koja komunicira sa gledaocem na više nivoa.

* * * / * * * *

Чёрный, чёрный человек

Чёрный, чёрный человек Adilkana Jeržanova je trebalo da bude njegov MEMORIES OF MURDER, ali nažalost nije ni blizu tog masterpisa.

U samoj suštini, Adilkan koji ovde sarađuje sa jednim holandskim specijalistom za koprodukcione scenarije koji se rade na istoku, pravi zanimljivu priču o jednom relativno običnom policijskom inspektoru koji se spremao da zaključi slučaj ubistva i silovanja deteta kao i sva prethodna, tako što će naći maloumnika da to prizna, podmetnuti dokaze i ubiti ga u ćeliji.

U tome ga omete dolazak mlade novinarke poslate iz velikog grada zbog koje lokalna policija ne može da radi "kao i obično", što ga tera da po prvi put malo nešto i istražuje, i da shvati kako je reč o evidentno serijskom ubici i kako u stvari vlasti ne smeju da mu se suprotstave.

Priča je dobra, situacije su adilkanovski crnohumorne vrlo često, međutim, film je toliko sveden u inscenaciji da to ponekad deluje oskudno, pa čak i zaliči na skeč.

U tom smislu, Чёрный, чёрный человек nikada ne ispada iz estetike filma u širem smislu, ali se kreće po obodu, i ovoga puta prelazi na onu stranu koja meni nije prihvatljiva, naročito jer znam koja su Adilkanova znanja i mogućnosti.

U tom vizuelnom aspektu i u par scena kada lobuje sa tatijevskim humorom, Adilkan razočarava i to pre svega rezultira filmom koji sam po sebi nije toliko slab koliko je slabiji od onoga što je mogao da postigne, da je vizuelno malo ambiciozniji i da je u pogledu komike disciplinovaniji.

Ljubiteljima art housea kojima te neke akademske stvari nisu bitne, ovaj film dobacuje do * * * pa i više od od toga. Uprkos mnogim snažnim situacijama i uprkos priči koja je ukupno uzev solidna, film i zbog svoje naglašene dužine i zbog tih gafova ipak ide na * * 1/2 kod mene.

No, i ovo je jedan od onih Adilkanovih filmova gde je utisak zaista pitanje ukusa i toga koliko gledalac reaguje na neke atipične zahvate.

SARY MYSYQ

Još jedan filmova koje sam gledao bez adekvatnog prevoda pre par godina je SARY MYSYQ Adilkana Jeržanova. Ovo nažalost ne spada u red onoga zbog čega sam se zainteresovao za njega, jednim delom jer generalno imam averziju prema tim filmovima koji pokušavaju da komuniciraju u suštini sa Zapadom iz jedne naivne filmofilske pozicije.

Adilkan ovde ima glavnog junaka koji je u sirotištu pogledao prvih sat vremena Melvilleovog LE SAMOURAI i iz tog filma crpi svoje fascinacije i kredo. Upoznaje lokalnu prostitutku zlatnog srca i sa njom odluči da pobegne kada mu u posed stigne plen lokalnog korumpiranog policajca, i da od toga njih dvoje osnuju bioskop.

Naravno, kome nije dovoljno jasno, film se na površini bavi citiranjem Melvillea a u samoj suštini je rimejk TURE ROMANCE, i muzička tema koju Adilkan koristi je jasan citat one iz filma Tony Scotta.

Ako išta, Adilkan je u svojim filmovima pokazao besprekorno razumevanje, pa i poznavanje repertoarskog filma i nekih par excellence američkih žanrova. Otud i nervira što se on u ovom filmu kao reditelj pravi naivnijim nego što jeste, iako zapravo po znanju ne zaostaje mnogo za Kusturicom.

Međutim, ovde tačno imamo Adilkana koji koči i ubacuje neke tatijevske zgode i tako neka etno-ornamenalistička pimplovanja umesto da gura stvar unapred onako kako zna i kako valja i trebuje.

Njegov TRUE ROMANCE je na liniji sa Tarantinovom vizijom u kojoj romantični junaci ne prežive. Ali, plašim se da je film previše prilagodio gledaocima koji zapravo ne mare mnogo za Scotta i taj film.

Otud, mislim da ima publike kojoj ovaj film dobacuje i do * * * ali meni je lično bliži * *.

УЛБОЛСЫН

УЛБОЛСЫН Adilkana Jeržanova je film koji spada među one koje sam gledao a da u međuvremenu nisam našao kopiju sa prevodom, i ovde je reč o naslovu na čiju recepciju to svakako utiče.

Reč je o jednoj "maloj" melodrami o ženi koja dolazi po svoju mlađu sestru da je ispiše iz škole u malom mestu i odvede je van zemlje na dalje školovanje. Ali, dok se ona bavi formalnostima, devoojku otimaju i obaveštavaju je da je ona obećana lokalnom moćniku i iscelitelju.

Policija i mediji kojima se junakinja obraća za pomoć ispostavljaju se kao nemoćni i ona mora da uzme stvar u svoje ruke.

Glavna junakinja je transgresorka u odnosu na zatvoreni milje malog mesta i zahvaljujući tome i uspeva da se izbori za ono što želi.

Film je vrlo sveden, bez špice traje nekih 68 minuta i prosto znajući Adilkanove mogućnosti delovao mi je kao nešto što bi možda zaslužilo ocenu * * *. da je televizijski film ali da je za veliki ekran ovo možda pre za * *.

Ipak, pošto već godinama nisam nabavio kopiju s titlom, i pitanje je kada će se pojaviti, za sada ću samo ovako zapisati utiske.

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

ГОЛИАФ

ГОЛИАФ Adilkana Jeržanova je film o kom neizbežno sada ipak moram da pišem iako sam ga gledao bez prevoda, i sasvim sigurno sam dosta propustio u dijalogu, a u međuvremenu, nisam nabavio bolju kopiju.

Međutim, kad smo već otvorili temu ovog reditelja i STEPPENWOLFa, onda moram da pomenem film sa kojima sam se zainteresovao za njegov smer leoneovskih varijacija u kazahstanskom bespuću.

Ovaj film ima mnoge kanonske osobine Jeržanovljevog rukopisa. Pre svega ovde se on oslanja na svoje praktično besprekorno poznavanje vesterna, a prostor na kom se film dešava i jeste imao vrlo značajnu ulogu u epohi sovjetskog isterna. Opet se priča dešava u njegovom Castle Rocku, selu Karatas i ovog puta prati lokalnog siledžiju, glavnog gazdu za sva pitanja, virilnog i mladog bezmalo antijunaka koji u svoju blizinu ulazi mentalno načetog i naizgled bespomoćnog marginalaca, nesvestan da je njegova životna misija da mu se osveti za stradanje svoje žene.

Adilkan ovde prikazije grupu izolovanih muškaraca koji se kalašnjikovima potpisuju kao penkalom, provode slobodno vreme rvući se u prašini i pripovedajući ribolovačke priče, marinirajući se u svojoj potlačenosti i nedostižnim fantazijama o osveti i prostoru apsolutnog bezakonja.

Adilkana uzbuđuje taj liminalni prostor u kom žive junaci na prelazu iz nečega što je nama razumljivi svet i pakao koji je nedostupan bilo kakvoj, pa makar i korumpiranoj vlasti.

ГОЛИАФ u vizuelnom pogledu izvanredno izgleda i to ne samo zbog ambijenata i krajolika u kom se sve zbiva već i po načinu na koji je estetizovan.

Adilkan ne beži od njuški koje bi mogle biti istinske filmske zvezde i meša ih sa sirovim "običnim" svetom, dizajn svega je briljantan, svaki je savršeno obučen do poslednjeg detalja i to je stripovski precizno a pritom izgleda nenametljivo i spontano.

Da sam imao mogućnost da sve razumem, možda bi ocena bila i * * * 1/2. Ipak, moram biti malo uzdržaniji jer sam uveren da mnoge nijanse nisam spoznao i da samim tim možda ima nečega što konfabuliram.

* * * / * * * *

ШТУРМ

ШТУРМ Adilkana Jeržanova je film koji mi je sa titlom bio podjednako uspeo kao i bez, jer je ipak reč o delu u kom se stvari dešavaju na jasan i vizuelno ekspresivan način. Međutim, bilo bi nepravedno reći da titl nije dodao jednu novu dimenziju pojedinim scenama i situacijama.

ШТУРМ je u osnovi priča o grupi običnih ljudi koji se nađu u situaciji koja iziskuje herojstvo na bojnom polju. U jednom pogledu možemo reći da Adilkan ovde glokalizuje jednu tipičnu holivudsku mustru - junaka koji se upliće u žanrovski zaplet iako mu po svom habitusu ne pripada tzv. fish out of water film. S druge strane, možemo prići stvarima kao culture clashu, dakle kako se kazahtanski meštani upliću u takvu priču.

Priča je smeštena u Adilkanov Karatas, njegov Castle Rock, u kom teroristi zauzimaju školu iznose uslove i ritam u kom će ubijati đake. Kada meštani i zaposleni u školi shvate da specijalci neće stići na vreme i da će teroristi dotle. pobiti malobrojne đake, odlučuju da sami izvedu operaciju spasavanja i kreću da se pripremaju.

U tom pogledu, ovo je istovremeno jedna surova parodija žanra, ali isto tako i njegova reinterpretacija iz drugog etno-ornamentalnog ugla,  sa akcionim prizorima koji u sebi nose nešto skoro pa bongovski u pogledu nihilističkog smisla za humor i kompoziciju. Svakako iznenadio bih se jako ako Adilkan nije bio veoma nadahnut Bongom kada je snimao ovaj film.

Iako za klasu ispod opšteg nihilizma, dometa pa i izvedbe STEPPENWOLFa, ovo je svejedno ozbiljna škola kako se u subalternim okolnostima definiše doprinos žanru i kako se sa njime može polemisati. Iako je u svom novijem filmu otišao toliko napred da je stao uz rame velikanima, već se i u ovom delu vidi kako spremno stoji na ramenima džinova.

Adilkan ima sirovost i spremnost da koketira sa očekivanim vajbom naivne umetnosti koji se nameće kazahstanskom filmu, međutim, ako je on išta, onda je pre svega lukav i izuzetno obavešten poznavalac filma ali i tehnolog naracije.

ШТУРМ je film za svaku preporuku.

* * * / * * * *