THE LADIES CLUB

Godinu-dve dana pre filma NEAR DARK, na filmu THE LADIES CLUB našli su snimatelj Adam Greenberg i sporedni glumac James LeGros koji će ubrzo postati saradnici Kathryn Bigelow na njenim masterpisovima.

Rediteljka Janet Greek koja potpisuje ovaj film, imala je veoma bogatu karijeru na televiziji, i uprkos tome što naravno nema domete koji bi je često smeštali u istu rečenicu sa Kathryn Bigelow, neki njeni filmovi jesu umeli da se nađu na istim retrospektivama ženskog filma.

Ipak, među njima nikada nije bilo THE LADIES CLUBa koji se u izvesnom pogledu, po sličnosti nekih motiva i korelacijama autorske ekipe može posmatrati kao sestrinsko delo Bigelowinom ranom opusu.

Ovaj film je u bioskope pustila tada mala kuća New Line, specijalizovana za žanrovski film, iznad svega horor i inteligentan, kvalitetan, exploitation. New Line je potom i u okrilju Warnera uspevao da zadrži auru jednog mini-studija koji je kul i otvoren prema inteligentnim reinterpretacijama žanra, ali danas definitivno taj logo ne znači više ono što je značio nekada u vreme HIDDENa i sličnih diverzija.

THE LADIES CLUB je film o policajki (još jedan motiv koji će Bigelow kasnije razrađivati) koju siluje banda provalnika. Kada ih sud oslobodi, u jednoj vrlo sugestivnoj montažnoj sekvenci gde ona puca u streljani a ljigavi advokati nalaze načine kako da prikažu silovanje kao naprosto grub seks koji se oteo kontroli, policajka počinje da dobija pisma raznih žena kojima su se desile slične stvari.

Kao da reč o najlogičnijem sledu događaja, one počinju da se okupljaju i dolaze na ideju da mame silovatelje koje znaju i da ih kastriraju. Intervencije vrši lekarka čija je kćerka nekažnjeno silovana.

Međutim, iako u početku ova akcija ide relativno lako, javljaju se komplikacije koje dovode do tragičnog ishoda i nasilne kulminacije.

Treba imati na umu da je ovde reč o fizičkoj kastraciji, i da je film izašao u vreme kada je kastracija generalno bila mnogo više hvaljena kao kazna za silovatelje nego danas kada postoji skepsa prema njenim efektima.

Ovom filmu se mora prići svakako sa dosta obzira prema vremenu kada je nastao. U današnje politički korektno vreme, publika bi verovatno svakih nekoliko minuta bila trigerovana nečim, ali iako nikada ne dostiže nivo radova Kathryn Bigelow i njene estetike erotskog trilera sa jakim feminističkim nabojem, Janet Greek pravi film sa vrlo jasnim identitetom i sa svojom sortom gneva.

Na kraju, reč je o filmu koji funkcioniše na više nivoa, iako se komercijalno eksploatiše kao hardkor exploitation na ničijoj zemlji između osvetničkog trilera i horora. Interesantno je da je u pregledima žena reditelja Janet Greek zastupljenija sa svojim horor filmom SPELLBINDER nego sa ovim koji meni neuporedivo ilustrativnijim primerom ženskog doprinosa američkom žanrovskom filmu osamdesetih.

* * * / * * * *

40 ACRES

40 ACRES nije iznenađenje u pogledu toga da Danielle Deadwyler može da iznese žanrovski film kao žena od akcije. To je pokazala u izvanrednom neo-grindhouseu DEVIL TO PAY.

Nažalost, 40 ACRES se ne oslanja isključivo na nju, a kad ona nije na ekranu, tu je ekipa bitno manje talentovanih glumaca, čiji dar i zanat sami po sebi nisu za diskvalifikaciju, ali nisu dovoljni da bi uspeli da dignu 40 ACRES iznad suštinske osrednjosti samog materijala.

Kad je Danielle Deadwyler u centru dešavanja, film se poboljša do tačke u kojoj osetiš kako gledaš nešto mnogo bolje nego što jeste. Nažalost, ostali, koji se pojavljuju ravnomerno koliko i ona, vraćaju ovaj film na svoje prave dimenzije.

40 ACRES je relativno nemaštovita postapokaliptična priča o Kanadi u koju su se prelili građanski ratovi i krize proistekli iz globalne gljivične infekcije koja je pobila stoku i ljudi su postali skloni kanibalizmu.

Danielle Deadwyler igra matrijarha jedne kuće u kojoj naravno slabost kreće da se javlja kada sin pronađe jednu lepu devojku i spase je od nevolje, ali ona je zapravo agent razorne lokalne kanibalske ekipe.

I onda sad tu kreće neka razrada situacije, vrlo konvencionalna, sa krajnje bledim negativcima kod kojih bi bilo osvežavajuće to da nisu neki izbezumljeni ludaci, ali nažalost ovi zaista nisu ništa, pa ni !začuđujuće normalni" i sl.

R.T. Thorne kao reditelj i scenarista pravi film od skoro dva sata bez ikakvog razloga, sa pričom i stilom koji mogu taman da izrže sat i po, sa akcionim scenama koje su korektne ali ih nema puno i nisu prosto neki nivo vredan čekanja.

E sad, u toj jednačini, kada imate harizmatičnu i atipičnu ženu od akcije kao Danielle Deadwyler koja može tipičnu situaciju straha i nasilja da digne na viši nivo, onda imate i mnogo bolji film. Međutim, R.T. Thorne kao da toga nije svestan i prilično velike deonice prepušta drugim glumcima koji prosto i kad ih iznesu ne prevazilaze pomenute limite materijala. Film bi svakako bio ubedljiviji da je u montaži ona gurnuta više u prvi plan jer bi naprosto onaj "bolji" film čisto na nivou minutaže prevagnuo.

Na kraju, 40 ACRES može da se gleda kao prijatno iznenađenje za one koji nisu ranije upoznali ove sposobnosti glavne glumice ili za izvesni pad kod onih koji su ga iz sve snage iščekivali baš zbog nje. Ovi drugi će do kraja filma pre svega dobiti potrebu da repriziraju THE DEVIL TO PAY.

* * 1/2 / * * * *

VREMYA PATRIOTOV

Serikol Utepbergenov nas zadržava na evroazijskom vektoru sa svojim generic ali vrlo simpatičnim patriotsko propagandnim akcijašem - VREMYA PATRIOTOV.

Film govori o dva brata - jedan je obaveštajac i igra ga redovni saradnik Adilkana Jeržanova Danijar Alšinov a drugi je mladi pilot, mučen pogibijom njihovog oca, takođe pilota.

Agent je virtuoz u svom poslu a pilot je u kazahstanskom vazduhoplovstvu ono što je Maverick u američkom, gura svog Suhoja preko inače visoko postavljenih granica izdržljivosti a oficire dovodi do ludila.

Islamistička zavera da naprave razorni napad u Kazahstanu učiniće da se oba brata moraju angažovati u pokušaju da se spase zemlja, kako na tlu, kao bogami i u vazduhu.

Kada krene akcija, Serikol Utepbergenov praktično nema šta da nauči od svojih ruskih kolega, a avionske scene su zahvaljujući manevrima koje Suhoj može da izvede zaista sveže i nesvakidašnje. U TOP GUNu kod Kosinskog smo videli malo kako Suhoj može da zapapri, ovde praktično svaki drugi manevar je kobra ili neko drugo ludilo koje sada rade ti lovci. Naravno, letačke scene su VFX heavy ali efekti su u datom kontekstu sasvim dobri.

Akcione scene na tlu su konvencionalne i dobro izvedeno a Danijar Alšinov, iako po struci avio inženjer - dakle, logičniji za ulogu pilota - savršeno se snalazi u ulozi momka koji je kadar stići i uteći.

Film je u melodramskim aspektima malo folksy i u tom segmentu najviše povuče na nešto što teže crossoveruje na Zapadu, ali takvih scena nema puno.

Film o tome kako se oružane snage i tajna služba jedne zemlje bore protiv islamista je u suštini svuda van Kazahstana rutinski akcijaš i Utepbergenov je apsolutno snimio film koji se bez ikakvog kompleksa može pustiti na bilo kom strimingu.

Iako ukupan utisak sa faktorom melodrame vuče na * * 1/2, imajući sve u vidu, zaslužuje * * *.

BEŽNA SELHANI

Cristina Grosan je postigla uspeh na venecijanskom festivalu sa filmom BEŽNA SELHANI.

Reč je o priči o tri žene, različitih godina i životnih situacija, rekao bih da je htela da prikaže početak trećeg doba, materinstvo i adolescenciju, koje imaju nekoliko traumatičnih dešavanja u svojoj svakodnevici i osvit apokalipse koja dolazi iz nekog nepoznatog kosmičkog fenomena.

Dakle, film je u suštini psihološka melodrama o tome kako je biti žena u određenom životnom dobu i okolnostima, ali je amplifikovana jednom SF dimenzijom koja je tu da podeblja tu osnovnu priču.

Koliko je scenaristkinja Klara Vlasakova, inače književnica, uspela u tome stvar je ukusa.

Svakako da neko ko očekuje jači SF ugođaj i priču o smaku sveta, u ovom filmu nema šta da traži, iako taj motiv ozbiljno figurira. Ovo je pre svega film za publiku koju zanimaju izgovorene ali i neizgovorene ženske sudbine, bolne i neizrecive.

Cristina Grosan nudi jednu prijatno propulzivnu egzekuciju i u načinu kadriranja, sa dosta pokreta kamere i dinamike unutar kadra uspeva da animira jednu priču koja je po svojoj suštini ipak veoma statična.

Nije čudno šta je venecijanski žiri video u ovom filmu, u njemu veštine svakako ima. Ipak, sve to što nudi, bilo da ste ciljna grupa ili ne (a ja svakako nisam), za mene je bilo nekako premalo.

* * / * * * *

RIELTOR

RIELTOR je film Adilkana Jeržanova iz 2011. godine koji je bilo zaista jako teško razumeti bez titla, ali u osnovi, ono što ga karakteriše jeste potpuno drugačiji pristup kadriranju od njegovih kasnijih - i najuspelijih/ najuspešnijih dela.

Naime, ovo je sirovo kadriran niskobudžetni film, sa puno pozicija kamere, ekstremnim rakursima i jednom "kontrolisanom primitivnošću" koja krasi uspešne niskobudžetne filmove.

Daleko je ovo od MAD MAXa, ali ima nekog vajba iz tog smera jer je reč o priči u kojoj moderni čovek, gubitnik, odlazi u prošlost u toku jednog traumatičnog iskustva i tamo se susreće sa nekim neobičnim precima.

Nijanse tog odnosa nisam skroz ispratio, niti sam uspeo da pohvatam sve niti priče sem da bitnu ulogu ima neka zemlja koja treba da se proda, ali film je napravljen uz upotrebu niza oprobanih, pa u tom smislu već konvencioanlnih tehnika low budget filmmakinga.

Ne mogu da dam konačni sud o ovom filmu jer ga zaista nisam pogledao na adekvatan način, ali po onome što sam naprosto video u rukopisu reditelja, reč je o ranom radu koji obećava.

O AGENTE SECRETO

O AGENTE SECRETO Klebera Mendonce je bio senzacija ove sezone, posle premijere na kanskom festivalu. Stigao je sa kritikama koje nadmašuju čak i peak opisa Audiardove EMILIE PEREZ i sl.

Međutim, zaista bih voleo da vidim u kom su stanju bezumlja ti ljudi gledali ovaj kretenizam apsolutni, ovaj film koji ne zna šta je, da li je neka rekonstrukcija epohe, satira, politički triler, šta je ovo uopšte, i kako uz ovaj film provedosmo 160 i kusur minuta.

Zaista ne znam, teško je reći. U svakom slučaju, ovaj film će biti bitna okosnica programa festivala ove sezone pa sam bar siguran da će puno ljudi propatiti.

Kad se na ovo ukalkuliše da sam fan Wagnera Moure, i da ga rado gledam, postaje još jasnije koliko je sve ovo porazno.

* 1/2 / * * * * 

НОЧНОИ БОГ

НОЧНОИ БОГ je film Adilkana Jeržanova koji na kraju nisam uspeo da nabavim ni sa kakvim prevodom, i kako je prošlo mnogo vremena, slave su šanse da se to desi u dogledno vreme.

Gledao sam ga relativno davno, pa ga se i ne sećam baš sjajno, ali ono što sam upamtio je utisak kafkijanske teskobe, bez mnogo humora i sa zanimljivom estetizacijom koja me je podsetila na kvalitetan istočnoevropski teatar jer Adilkan ovaj film smešta u studijske dekore umesto svojim surovih kazahstanskih predela koje inače snima.

U tom pogledu, ova vizija ima sasvim sigurno energiju košmara i Adilkan je sprovodi dosledno, međutim, meni efekat nije bio bitno snažniji od nekakve KROJAČEVE TAJNE, samo koja je dobra, za razliku od ove naše.

Jasne su osnovne teme, postsovjetska teskoba, televizijski šund koji ulazi u devastirano društvo itd. ali ipak riality o čoveku koji tumara sa bombom vezanom za grudi je mogao da rezultira intrigantnijim filmom.

No, kako nisam razumeo dijaloge i kako nisam ciljna grupa za ovo, ne bih se dalje izjašnjavao.

* * / * * * *

CATHERINE CALLED BIRDY

CATHERINE CALLED BIRDY je film Lene Dunham u kom je ona za Working Title adaptirala roman Karen Cushman. Reč je o pokušaju da se napravi revizionistički, ikonoklastičan film o odrastanju u Srednjem veku i glumačka podela koju predvodi Bella Ramsay, sa scenarijem i režijom Lene Dunham i solidnom ekipom koja je okružuje, u tome uglavnom uspeva.

Ima nekih stvari koje smo viđali ranije, kao što je ubacivanje modernog humora u srednjevekovni milje, i to funkcioniše dobro. Imamo i uključivanje moderne muzike u dešavanje, i to nije naročito novo i u ovom filmu ostavlja mlak, ambivalentan utisak. I konačno, imamo jedan suvišan Woke momenat a to je bridgertonovsko ubacivanje crnaca u priču, bez ikakvog povoda, čime sve dobija jednu nepotrebnu dimenziju jer film nije o tome.

Ne mogu reći da ti likovi kao takvi smetaju, ali BRIDGERTON je prosto stvar za sebe, i ovde takva intervencija niti nosi značenje, niti je sveža. U tom smislu, rekao bih da je ta intervencija promašaj ali ne remeti utisak filma jer je zapravo zaista u domenu nečega što je celinu apsolutno nevažno.

Bella je u međuvremenu postala non-binary ali ovde je igrala devojčicu i to baš devojčicu koja insistira na tome kog je pola, i pokušava da se snađe u srednjevekovnom svetu.

Lik odstupa od klišea, ne samo zbog svog komičnog spoja srednjevekovnih poimanja i modernog humora već i po tome što je reč o kćeri plemića srednjeg značaja koji mora da je uda kako bi mu opstalo imanje, a ona je nemirna, vragolasta i generalno šašava kroz celo svoje bezbrižno detinjstvo.

U tom smislu Catherine zvana Birdy evocira junakinje koje igra Lena Dunham koje po pravilu dolaze iz srednje klase i snalaze se u okolnostima relativne ekonomske bezbrižnosti i pre svega ih muče ili romantični ili umišljeni problemi.

Kod Birdy naravno, problemi su nešto realniji, ipak reč je o Srednjem veku, ali ovo je u suštini taj neki senzbilitet, samo prenet u domen avanturističkog romana o doživljajima devojke u Srednjem veku.

Film vizuelno nije uzbudljiv ali je jednostavan i kompaktan, ima u sebi malo indie senzibiliteta ali i iznenađujuće televizijskog, ako imamo u vidu da su filmovi Lene Dunham, kao i serije, obično natprosečno vizuelno bogati u odnosu na standarde žanra. Ovde ona stavlja glumce u prvi plan a vizuelni senzibilitet ostavlja po strani.

Ako imamo u vidu da je reč o epohi i jednom ipak avanturističkom romanu u samoj suštini, zanimljivo je da je ovo Lenin vizuelno najzatomljeniji rad. Pa ipak, ovo svakako nije film bez vizuelnog identiteta, i bez vizuelne dinamike, samo oni nisu toliko u prvom planu.

CATHERINE CALLED BIRDY je jak u elementima koji su važni za ovakav tip filma i slab u onim koji nisu. Zato njegove vrline pretežu nad brojnim nedostacima.

* * * / * * * * 

SOVEREIGN

SOVEREIGN Christina Swegala ima zanimljivu temu i u suštini nudi i pravi pristup, međutim, na kraju nije u potpunosti uspeo film.

Swegal je snimio film o jednoj podgrupi američke ekstremne desnice, o čoveku koji je sovereign citizen i ima svoj pogled na tumačenje Ustava, sa posebnim akcentom na svoja prava, naročito ona imovinska. U periodu ekonomske krize, ovi tumači zakona koji daju suverenitet građana su nudili razna šarlatanska self help predavanja u kojima su ih indoktrinirali da se odupiru naplatama, izvršenjima i sl.

Ovde Nick Offerman, koji je inače u seriji PARKS AND RECREATION igrao komičnog Small Government zastupnika, igra čoveka koji je posvetio svoj život jevanđelizovanju ideje sovereign citizena a njegovog sina igra Jacob Tremblay, dečaka kome je sve teže da odrasta u domu koji ga izoluje od okoline, pre svega od vršnjaka jer je home schoolovan, ali i od društva koje se vodi nekim potpuno drugim uzusima.

Iako glavni junak nikada ne potone u domestic terrorism, u jednom stresnom trenutku dovede sina da pucanja sa uzme oružje u ruke i tada postaju odmetnici u svetu koji je nemilosrdan prema naoružanom narodu, šta god o tome govorio američki Ustav.

Swegal je sve sjajno izabrao, i temu, i socijalni problem koji tumači i način na koji ga istražuje, i mustru odmetničkog filma koji se završava standoffom, međutim, nažalost, nije uspeo da napravi dovoljno vibrantne likove.

Uprkos harizmatičnim glumcima u glavnim ulogama, likovi nas ostavljaju hladnima, jednim delom jer je film vrlo bistar, čak i inteligentan ali ipak površan, ne u obradi teme koliko u sposobnosti da uvuče nas kao gledaoce.

MANIFEST WEST Louieja Gibsona i Joea Dietscha stoga ostaje masterclass na temu kako se u modernom američkom filmu obrađuju alternativni životni stilovi. Ovakvih filmova nema puno, i svakako ovaj je vrlo bitan deo onoga što treba da znamo o Trumpovoj Americi. Stoga, preporučio bih ga ljudima koje zanimaju društvena pitanja. I, zbilja, ovaj film ima DNK boljeg ostvarenja nego što jeste, i sve vreme deluje kao da je za * * *. Ali, na kraju priče, mislim da ipak zaslužuje * * 1/2 jer je taj X-faktor izostao.

S druge strane, kroz gledanje ovog filma se MANIFEST WEST samo potvrdio.

ШЛАГБАУМ

ШЛАГБАУМ Žasulana Pošanova je jedini scenaristički rad Adilkana Jeržanova koji nije on sam režirao.

Reč je o jednočasovnom filmu u kom se igrom slučaja na suprotnim stranama nađu nezadovoljni siromašni bokser koji radi kao čuvar na rampi u bogatom gated naselju i sin moćnog oligarha koji se bori na svoje mesto u akademiji. 

Jaz među njima je toliki da prepoznaju kako bi ovaj drugi mogao biti dobra vreća za udaranje i to dovodi do tragičnog ishoda u kom naravno onaj bogatiji bolje prođe.

Film je režiran solidno i relativno klasično u polazu, što mi nije smetalo, premda ima vrlo malo Adilkanovog humora u postupku.

Ono gde mi je bio oskudan jeste sama postavka gde praktično nema razrađenije strukture. Imamo uvođenje dva lika. Zatim neke dve situacije koje ih iritiraju i konačno katastrofu u kojoj se razračunaju.

Ovaj film od sat trajanja je formalno neobičan, i da ga IMDB ne tretira kao nešto što je ipak igrenjak, odnosno da ga sagledavam kao televizijski rad bio bih neuporedivo zadovoljnjj.

Nezavisno od minutaže, ovo delo je za igrani film namenjen (barem u nekoj meri bioskopu) nudi premalo.

Podatak da je prikazan i nagrađen na festivalu u Moskvi ga ipak neumitno čini "bioskopskim" delom.

* * / * * * *

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА је film sa kojim je Adilkan Jeržanov overio Un Certain Regard u Kanu, ali nažalost, to je film koji nije u ravni onoga što je meni bilo najbolje kod njega.

On ovde koketira sa fatalizmom noira o priči o devojci poslatoj iz sela u grad da dogovorenim brakom izbriše dugove svoje porodice i njenom drugu koji želi da je iz toga spase, a u par navrata se i pobiju i zapuca se, međutim, ukupan utisak je ipak da se radi o Adilkanovom ponovnom koketiranju sa naivnim rediteljskim izrazom kakav se očekuje od Kazahstanca.

Nažalost, ovaj film je baš na toj liniji koja postoji kod njega i uprkos tome što najavljuje ono što je najpotentnije u njegovom rukopisu, ipak to ni približno ne doseže.

* * / * * * *

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС Adilkana Jeržanova je film koji nažalost tek na kraju pokaže da nije reč o provincijskom kafkijanskom art houseu o teskobi sovjetskog nasleđa.

Naravno, i takav kakav je bio je dobar za festival u Roterdamu, dakle sve je to progutao Zapad bez problema, ali kao što sam već nekoliko puta ponovio, ako imamo u vidu Adilkanove sposobnosti, ovaj film ih ne predstavlja u punoj snazi.

Film je atmosferičan i sveden, i donosi dosta snažne vizuelne simbolike, a u završnici koja se bazira na paganskom ritualu, postane skoro pa uzbudljiv.

Međutim, kafkijanski osnov u scenarističkoj postavci sa dijaloškim razmenama koje su sve sem dramske, a u svemu drugom su krajnje prevaziđene, i ponovo doza onog lošeg iz tatijevskog i kaurismakijevskog brevijara, čini da ovaj film ne bude ono što je mogao - mračna, distopijska fantazija bogata vizuelnom simbolikom.

No, ponovo, ako imamo u vidu da je film postigao uspeh i da je na kraju krajeva stigao čak i do nas, pokazuje da su neki merodavniji ljudi bolje reagovali. Ako imamo u vidu, kakvi su mu filmovi podržavani, Adilkan je još ispao i dobar.

* * / * * * * 

ROQYA

Malo se odmičemo od evroazijskog vektora sa filmom ROQYA Saida Belktibie, priče o "veštici" iz francuskog predrgađa, zapravo magrebljanki koji se bavi nabavkom životinjskih vrsta koje koriste razni vračevi i šarlatani i koja posle nekog vremena smisli biznis sa aplikacijom koja će povezati vračeve i klijente.

U prvom trenutku, biznis cveta, međutim, ubrzo kreću problemi kada se zameri nekim klijentima i nekim vračevima i bivšem mužu te postaje progonjena kao "veštica iz kraja".

Odjednom, masa raznih civila kreće da je progoni po soliteru i prolazima oko njega, otimaju joj sina, a onda njen instinkt za samoodržanjem počinje da je pretvara u veoma opasnu osobu, što inicijalno nije bila.

Said Belktibia ne potpisuje savršen film, ni u jednom pogledu, ali ovo je delo zanimljive premise, jakog tempa, interesantnih situacija koje sklapa u kompaktnu celinu koja komunicira sa gledaocem na više nivoa.

* * * / * * * *

Чёрный, чёрный человек

Чёрный, чёрный человек Adilkana Jeržanova je trebalo da bude njegov MEMORIES OF MURDER, ali nažalost nije ni blizu tog masterpisa.

U samoj suštini, Adilkan koji ovde sarađuje sa jednim holandskim specijalistom za koprodukcione scenarije koji se rade na istoku, pravi zanimljivu priču o jednom relativno običnom policijskom inspektoru koji se spremao da zaključi slučaj ubistva i silovanja deteta kao i sva prethodna, tako što će naći maloumnika da to prizna, podmetnuti dokaze i ubiti ga u ćeliji.

U tome ga omete dolazak mlade novinarke poslate iz velikog grada zbog koje lokalna policija ne može da radi "kao i obično", što ga tera da po prvi put malo nešto i istražuje, i da shvati kako je reč o evidentno serijskom ubici i kako u stvari vlasti ne smeju da mu se suprotstave.

Priča je dobra, situacije su adilkanovski crnohumorne vrlo često, međutim, film je toliko sveden u inscenaciji da to ponekad deluje oskudno, pa čak i zaliči na skeč.

U tom smislu, Чёрный, чёрный человек nikada ne ispada iz estetike filma u širem smislu, ali se kreće po obodu, i ovoga puta prelazi na onu stranu koja meni nije prihvatljiva, naročito jer znam koja su Adilkanova znanja i mogućnosti.

U tom vizuelnom aspektu i u par scena kada lobuje sa tatijevskim humorom, Adilkan razočarava i to pre svega rezultira filmom koji sam po sebi nije toliko slab koliko je slabiji od onoga što je mogao da postigne, da je vizuelno malo ambiciozniji i da je u pogledu komike disciplinovaniji.

Ljubiteljima art housea kojima te neke akademske stvari nisu bitne, ovaj film dobacuje do * * * pa i više od od toga. Uprkos mnogim snažnim situacijama i uprkos priči koja je ukupno uzev solidna, film i zbog svoje naglašene dužine i zbog tih gafova ipak ide na * * 1/2 kod mene.

No, i ovo je jedan od onih Adilkanovih filmova gde je utisak zaista pitanje ukusa i toga koliko gledalac reaguje na neke atipične zahvate.

SARY MYSYQ

Još jedan filmova koje sam gledao bez adekvatnog prevoda pre par godina je SARY MYSYQ Adilkana Jeržanova. Ovo nažalost ne spada u red onoga zbog čega sam se zainteresovao za njega, jednim delom jer generalno imam averziju prema tim filmovima koji pokušavaju da komuniciraju u suštini sa Zapadom iz jedne naivne filmofilske pozicije.

Adilkan ovde ima glavnog junaka koji je u sirotištu pogledao prvih sat vremena Melvilleovog LE SAMOURAI i iz tog filma crpi svoje fascinacije i kredo. Upoznaje lokalnu prostitutku zlatnog srca i sa njom odluči da pobegne kada mu u posed stigne plen lokalnog korumpiranog policajca, i da od toga njih dvoje osnuju bioskop.

Naravno, kome nije dovoljno jasno, film se na površini bavi citiranjem Melvillea a u samoj suštini je rimejk TURE ROMANCE, i muzička tema koju Adilkan koristi je jasan citat one iz filma Tony Scotta.

Ako išta, Adilkan je u svojim filmovima pokazao besprekorno razumevanje, pa i poznavanje repertoarskog filma i nekih par excellence američkih žanrova. Otud i nervira što se on u ovom filmu kao reditelj pravi naivnijim nego što jeste, iako zapravo po znanju ne zaostaje mnogo za Kusturicom.

Međutim, ovde tačno imamo Adilkana koji koči i ubacuje neke tatijevske zgode i tako neka etno-ornamenalistička pimplovanja umesto da gura stvar unapred onako kako zna i kako valja i trebuje.

Njegov TRUE ROMANCE je na liniji sa Tarantinovom vizijom u kojoj romantični junaci ne prežive. Ali, plašim se da je film previše prilagodio gledaocima koji zapravo ne mare mnogo za Scotta i taj film.

Otud, mislim da ima publike kojoj ovaj film dobacuje i do * * * ali meni je lično bliži * *.

УЛБОЛСЫН

УЛБОЛСЫН Adilkana Jeržanova je film koji spada među one koje sam gledao a da u međuvremenu nisam našao kopiju sa prevodom, i ovde je reč o naslovu na čiju recepciju to svakako utiče.

Reč je o jednoj "maloj" melodrami o ženi koja dolazi po svoju mlađu sestru da je ispiše iz škole u malom mestu i odvede je van zemlje na dalje školovanje. Ali, dok se ona bavi formalnostima, devoojku otimaju i obaveštavaju je da je ona obećana lokalnom moćniku i iscelitelju.

Policija i mediji kojima se junakinja obraća za pomoć ispostavljaju se kao nemoćni i ona mora da uzme stvar u svoje ruke.

Glavna junakinja je transgresorka u odnosu na zatvoreni milje malog mesta i zahvaljujući tome i uspeva da se izbori za ono što želi.

Film je vrlo sveden, bez špice traje nekih 68 minuta i prosto znajući Adilkanove mogućnosti delovao mi je kao nešto što bi možda zaslužilo ocenu * * *. da je televizijski film ali da je za veliki ekran ovo možda pre za * *.

Ipak, pošto već godinama nisam nabavio kopiju s titlom, i pitanje je kada će se pojaviti, za sada ću samo ovako zapisati utiske.

Бой Атбая

Бой Атбая Adilkana Jeržanova je bio među filmova ovog reditelja koje sam gledao u hiperneuslovima pre jedno dve godine. Mislim da nisam čak uspeo da ga nađem ni kod ruskih pirata nego na nekom skroz opskurnom mestu, a okolnosti se nisu promenile, tako da je neizvesno da li ću ga ikada pogledati sa prevodom.

Elem, kad smo već krenuli sa Adilkanom, onda je ovo film koji spada među njegove manje etablirane radove na Zapadu, što znači da je bio "samo" u Varšavi, a Varšava je nešto čime su naši autori dosta zadovoljni kad zabodu.

Reč je o hipnotičkom filmu o sitnom kriminalcu koji ulazi u kazahstanski MMA circuit u nadi da će time rešiti svoje životne probleme, ubediti ženu da bude sa njim i postati sportista umesto što je gorila trenutno.

Film je atipičan krajnje. Iako je MMA ima imao specifičnu privlačnost za "umetnike" i neki od prvih filmova o tom sportu su i nastajali kod Mameta i sličnih njuški, a neki od najuticajnijih kao WARRIOR Gavina O'Connora imaju u sebi dosta indie DNK u prikazu realizma i smeštanja svega u stvarni svet.

Međutim, Adilkan ovde pravi kazahstanski art house. Film je smešten u gradu, dakle ovo nije Karatas, ali njegovi likovi su dosta edgy budale i kad su u mermeru, čeliku i staklu.

U tom svemu postoje i borbe koje rade njegovi saradnici, opet atipične u odnosu na klasičniji prikaz MMA na filmu i opet vrlo zanimljive.

Film traje 133 minuta ali ne zbog trajanja borbi. Dakle, ritam je vrlo hipnotičan a tempo je spor. I to je sad sfera gde bi bolje razumevanje dijaloga zaista pomoglo. No, morao sam da se snalazim sa svojim poznavanjem ruskog koje nije baš dovoljno za Kazahe i njihovo podzemlje.

U filmu ima arty iskakanja iz realističnosti radnje, ali ne uspevaju da previše pokvare utisak i odvijaju se po obodima ove priče o nasilju kao pokušaju da se pobegne sa margine i da se ode u svet reda i ultimativne komodifikacije iste te stvari, kroz nasilan borilački sport.

U tom smislu, Adilkan ne odlazi od one jednostavnosti koja karakteriše borilačke filmove. Ali zapravo sve vreme pravi atmosferičnu, hipnotičnu meditaciju o liku u jednom socijalnom ali fizičkom ambijentu, njegovom duhu i telu. I to su na svoj način jednostavne stvari i slažu se sa ovom formom.

Voleo bih da jednog dana pogledam ovaj film na pravi način.

* * * / * * * *

ГОЛИАФ

ГОЛИАФ Adilkana Jeržanova je film o kom neizbežno sada ipak moram da pišem iako sam ga gledao bez prevoda, i sasvim sigurno sam dosta propustio u dijalogu, a u međuvremenu, nisam nabavio bolju kopiju.

Međutim, kad smo već otvorili temu ovog reditelja i STEPPENWOLFa, onda moram da pomenem film sa kojima sam se zainteresovao za njegov smer leoneovskih varijacija u kazahstanskom bespuću.

Ovaj film ima mnoge kanonske osobine Jeržanovljevog rukopisa. Pre svega ovde se on oslanja na svoje praktično besprekorno poznavanje vesterna, a prostor na kom se film dešava i jeste imao vrlo značajnu ulogu u epohi sovjetskog isterna. Opet se priča dešava u njegovom Castle Rocku, selu Karatas i ovog puta prati lokalnog siledžiju, glavnog gazdu za sva pitanja, virilnog i mladog bezmalo antijunaka koji u svoju blizinu ulazi mentalno načetog i naizgled bespomoćnog marginalaca, nesvestan da je njegova životna misija da mu se osveti za stradanje svoje žene.

Adilkan ovde prikazije grupu izolovanih muškaraca koji se kalašnjikovima potpisuju kao penkalom, provode slobodno vreme rvući se u prašini i pripovedajući ribolovačke priče, marinirajući se u svojoj potlačenosti i nedostižnim fantazijama o osveti i prostoru apsolutnog bezakonja.

Adilkana uzbuđuje taj liminalni prostor u kom žive junaci na prelazu iz nečega što je nama razumljivi svet i pakao koji je nedostupan bilo kakvoj, pa makar i korumpiranoj vlasti.

ГОЛИАФ u vizuelnom pogledu izvanredno izgleda i to ne samo zbog ambijenata i krajolika u kom se sve zbiva već i po načinu na koji je estetizovan.

Adilkan ne beži od njuški koje bi mogle biti istinske filmske zvezde i meša ih sa sirovim "običnim" svetom, dizajn svega je briljantan, svaki je savršeno obučen do poslednjeg detalja i to je stripovski precizno a pritom izgleda nenametljivo i spontano.

Da sam imao mogućnost da sve razumem, možda bi ocena bila i * * * 1/2. Ipak, moram biti malo uzdržaniji jer sam uveren da mnoge nijanse nisam spoznao i da samim tim možda ima nečega što konfabuliram.

* * * / * * * *