NOBODY

Ilja Naišuler se vratio posle pet godina, sa filmom NOBODY. Ono što je najbolje oko ovog filma jeste da se razlikuje od HARDCORE HENRY, dakle Ilja nije ušao u manir, ali ponovo jeste reč o žanrovskom filmu sa jakim (istočno)evropskim autorskim pečatom. Ipak, odmah na početku moram reći da je ovaj film - uprkos tome što ima bolje kritike nego HARCORE HENRY - ipak bitno manje značajan, i suštinski slabiji.

Nije osnovni problem filma u tome što se Naišuler u njemu ne krije iza nekog high concepta, naprotiv. Zapravo, NOBODY je retko dinamičan i propulzivan film iako je namerno “spor” u nekim delovima i moram priznati - od stvari koje sa gledao u poslednje vreme, spada među one čija mi je dinamika izuzetno prijala.

Naišuler je u pogledu konvencionalnijeg rediteljskog koncepta apsolutno položio ispit što se mene tiče i snimio je zanimljiv offbeat akcijaš sa autorskim pečatom.

Međutim, scenario Dereka Kolstada, pisca JOHN WICKa je zaista inferioran, i nažalost one-note parafraza nekoliko poznatih filmova koja ne nudi mnogo prostora za nešto dobro, pa je samim tim ono što je Naišuler snimio još vrednije.

NOBODY je priča o office droneu koji posle jedne bezazlene provale u kuću, pokreće lanac nasilja koji će ga dovesti do sukoba sa veoma opasnom ruskom mafijom. Ali office drone u stvari nije ono što smo mislili. Malo tu ima REDa, malo LONG KISS GOODNIGHT, malo PAYBACKa, odnosno JOHN WICKa kao ključnog rip-offa tog Gibsonovog klasika (koji je sam po sebi rimejk) i ovo je sve sastavljeno od polovnih delova.

Bob Odenkirk kog znamo kao sleazy komičara u glavnoj ulozi je kul. To samo po sebi nije toliko iznenađenje, ovo nije prvi film čiji je protagonista unlikely hero, i on je u svemu ovome okej, sasvim solidan.

Problem scenarija je u tome što su negativci nekako prevaziđeni, bajati, prenaglašeni, opasniji u opisu nego u egzekuciji, a nema sad ni tog fakora iznenađenja da ih sve sredi Bob Odenkirk. Naišuleru se očigledno dopalo da snima ruske mafijaše koji govore na ruskom, i zabavilo ga je da radi sa glumcima iz rodine, ali ukupno uzev nije mnogo dobio iz toga.

Ono što pokazuje Naišuletovu veštinu jeste činjenica je ovaj scenario koji deluje kao HISTORY OF VIOLENCE za decu (a meni je to jedan od najgorih Cronenbergovih radovaI uspeo da pretvori u jedan visokoestetizovani pičvajz i ulije mu smisao isključivo kroz realizaciju.

Akcija je visokoestetizovana i postignuto je mnogo na skromnom budžetu, ima nekih generic ambijenata kao što su obralčuni u stovarištu, klubu i potera na ulicama ali je to sve jako lepo urađeno. Producent filma je David Leitch i oseća se da je Naishuler imao saradnju vrhunskih tehnokrata bioskopske akcije. Plus ima i originalnijih ambijenata kao što je recimo autobus u kom Naišuler pravi jedan odličan brawl.

Direktor fotografije Pawel Pogorzelski prati Naišulera maksimalno i daje akciji atipičan gloss.

Ono što je evropski u ovom filmu je prvo glumačka podela - arhetipska na sličan način kao što su to Refnove podele gde televizijski glumci današnjice staju uz rame sa zvezdama iz prošlosti, uz čiji rad je stasavao reditelj na VHSu, pa su tako to i Connie Nielsen kao kratkotrajna zvezda ranih dvehiljaditih i Michael Ironside kao B-ikona i Christopher Lloyd kao bitna faca osamdesetih. To je vintage podela kakvu biraju baš evropski reditelji, i možemo prepoznati tu liniju i ovde.

Dok je recimo HARDCORE HENRY imao nu school žanrovsku podelu, ona je ovde mnogo više u tom evropskom nostalgičnm senzbilitetu.

Zatim, slično filmu DRIVE, Naišuler konstituiš prostor američkih ulica noću okupanih neonom ali i suburbie na jedan prenaglašen način, više onako kako ih je on zamišljao nego što oni čak i na filmu danas realno izgledaju.

Johnstadov scenario je toliko šupalj i generalno isprazan da je Naišulerovo majstorstvo evidentno u tome kako je od toga uspeo da napravi film vredan pažnje.

Dakle, NOBODY je sav u inscenaciji, licima glumaca, u efektu koji je toliko jak da na kraju postane supstanca. Konačno jedan deo te “brzine” kojom film prolazi verovatno proističe baz iz toga što je scenario šupalj.

NOBODY nije podizanje spektakla na viši nivou u odnosu na HARDCORE HENRY ali jeste jedan stabilan debi, izveden pod okriljem moćnih zaštitinika kojima je dao baš ono što su želeli. Čini mi se posle ovoga Naišuler ima osiguranu dalju holuvudsku karijeru. 

* * * / * * * *