EXPLOTA EXPLOTA

Urugvajski reditelj Nacho Alvarez debitovao je sjajnim mjuziklom EXPLOTA EXPLOTA koji je inspirisan opusom Raffaelle Carre čije su pesme i šou programi obeležili svet iberoameričkog govornog područja. Ova Italijanka je uspešno kombinovala pop pesme sa televizijskim nastupom i to je postiglo sinergijski efekat koji je opstao sve do danas.

Neke od njenih pesama i danas su klasici pop muzike i mogu se čuti u raznim prilikama i kontekstima, i ceo taj latino stil u kom su se kombinovali italo, disco, latino i show tunes preneo se na kraju krajeva i na našu muzičku scenu sa takvim predstavnicima kao što je Zdravko Čolić.

Kao ključni uzor filma EXPLOTA EXPLOTA možemo uzeti remek-delo Peytona Reeda DOWN WITH LOVE koje je uspelo da istovremeno oživi i blago parodira duh tashlinovskih sex komedija sa Doris Day koje su imale u sebi čudan spoj romantike, intantilne erotike, društvene satira i prikaza glamuroznog života koji se istovremeno i ismeva i fetišizuje.

Alvarezov film međutm dešava se 1973. godine kada je Caudillo ušao u zaustavno vreme svoje vladavine. I to je jako zanimljivo jer pravi jednu veoma zanimljivu kritiku tog vremena u čijem campy televizijskom šou programu zapravo uživa.

Pesme Raffaelle Carre služe da bi se prikazala priča o neočekivanoj, maltene zabranjenoj ljubavi plesačice iz televizijskog šou programa i sina glavnog cenzora španske državne televizije. Zanimljivo je da je španska televizija i producent ovog filma i da je proizvela jednu dosta karikiranu viziju svoje istorije.

Kada sin glavnog cenzora nasledi očevo radno mesto, ljubav se nalazi na ispitu, a Alvarez sa izuzetno talentovanom podelom i veoma inspirisanim plesačkim i muzičkim numerama uspeva da izvede ovu priču do kraja.

Nama, upravo u ovom periodu jugonostalgije, ponajviše oličene i kroz uživanje u pop kulturi “bratstva i detinjstva”, ova priča deluje naročto zanimljivo i nudi jednu zanimljivu humanizaciju čak i one strane koja nikada nije dobijala ljudski lik a to su cenzori.

Ovde dakle nemamo lik rigidnog ali suštinski benevolentnog funkcionera koji u ključnom trenutku donosi pravu odluku, već predstavnika državnog ideološkog aparata koji je doktorirao filozofiju kako bi na naučnoj osnovi mogao da definiše javni moral i nacionalnu viziju dobra i zla.

U tom pogledu, kao što su u Istočnoj Nemačkoj vrlo brzo posle dvehiljadite krenuli da se javljaju filmo “ostalgičnog” karaktera kao što je GOODBYE LENIN u kojima se pokazuje nostalgija za DDR, tako ovde imamo jedan nostalgičan prikaz Francove Španije u kojoj je ideološki krvotok države dotrajao kada i generalisimusov kardiovaskularni sistem.

U filmu nema prikaza represije, osim što se jedan od junaka koji je homoseksualac krije i pravi da je zainteresovan za žene, što je inače iskazano u jednoj od najestetizovanijih muzičkih numera za pesmu LUCAS.

Štaviše, kada se policija pojavi sa namerom da kazni autore opscenog programa, oni više liče na Keystone Kopse iz nemih komedija Macka Sennetta nego na opasne batinaše koji čine da ljude pojede mrak.

U filmu se na trenutak pojavljuje i generalisimusova supruga, po mnogim istorijskim izvorima izuzetno zainteresovana za pitanja javnog morala i kulture, ali prikazana je kratko, i karikaturalno, kao britanska kraljica u nekom Bond filmu. Franco se pominje u dve instance, jednom kada glavni cenzor zapreti urednicima televizije da se ne protive nameštenju njegovoh sina, i jednom kada kaudiljov portret biva umiksovan tokom provokativne plesne tačke i otimanja oko miksete u sred novogodišnjeg programa.

Ukratko, Franco je prikazan kao strašilo i neki smešni dekica koji već tada nije imao apsolutno nikakav uticaj na špansku svakodnevicu. Mimo te dve situacije, junaci ni u jednom trenutku ne pokazuju neko otvoreno nezadovoljstvo životom pod Francovom vlašću.

Iako se po nivou realizma ne mogu porediti serija CRNO-BELI SVET i film EXPLOTA EXPLOTA koji je bitno stilizovaniji, zanimljivo je da se junaci ove hrvatske nostalgične serije mnogo više žale na svakodnevicu u periodu posle Titove smrti, ali da se na sličan način prikazuje potpuni gubitak potencije ideologije koja je pokretala državu. Sa druge strane, likovi političkih aparatčika, naročito onoh opterećenih ideologijom nemaju apsolutno nikakve ni približne simpatije kakve ovde dobija mladi cenzor-reformator niti su dati tako bezopasno kao njegov malevolentni ali zapravo već marginalizovani otac.

EXPLOTA EXPLOTA stoga daje sliku jednog fašizma sa ljudskim likom u kom je popularna muzika bila i razbibriga kreirana na državnoj televiziji ali i prostor za emancipaciju i potkopavanje režima izrazito opterećenog temom javnog morala, naročito u pogledu seksualnosti.

Dok se CRNO-BELI SVET bavi novotalasnom scenom čiji su benodi takođe otvarali razne tabue, i uveli ih u državne medije, to su bili uglavnom ideološka pitanja plasirana kroz muziku, u društvu koje se obavezalo na dijalog koji nije planiralo da iskreno praktikuje.

U EXPLOTA EXPLOTA imamo primer popularne kulture koja je u samoj svojoj formi nosila suštinu, u zvucima, ritmovima, plesu i hedonizmu koji su krnjili fašizam, bez i da progovore o njemu.

* * * 1/2 / * * * *