Thursday, December 7, 2006

CASINO ROYALE

Pogledao sam CASINO ROYALE na vrlo dobrom skrineru i mislim da mogu iznesem neki preliminarni utisak.

Film je izuzetno zanimljiv i pruža dosta tema za diskusiju, a opet s druge strane onemogućujeda se jednostavno oceni.

Naime, ovaj film poprilično iskoračuje van okvira serijala o agentu 007, da samim tim mora da se tumeči i po nekim kriterijumima koji važe van tog serijala. Histerična potreba da se Bond unapređuje i modernizuje je izmišljena i potpuno nepotrebna. Meni je lično vrhunac Brosnanove faze upravo bio DIE ANOTHER DAY, to je Bond koji je zaradio najviše novca, bio je film koji je kritika sasvim solidno prihvatila, i konačno, kada se već zagazilo dvadeset filmova u serijal, zašto ne reći - 007 je zaista mogao da igra po svojim pravilima.

Iz nekog razloga se stvorila atmosfera da nemogućnost da privole Brosnana na još jedan film znači potpuni remiks serijala i približavanje nekim novim herojskim trendovima. 007 se naravno kroz svoju istoriju više puta oslanjao na aktuelne trendove, i nekoliko puta gubio svoj identitet, da se razumemo, ali u CASINO ROYALE se na tome baš insistira, iako serijal, kako rekoh, nije bio u krizi.

U kontekstu filmova o Bondu, CASINO ROYALE najviše podseća na LICENSE TO KILL. Dok je poslednji film sa Timothy Daltonom bio neka vrsta produžene epizode MIAMI VICE (i meni lično zaista solidan) sa low-tech attitudeom, osvetničkim zapletom baziranom na ličnom motivu - CASINO ROYALE na podjednak način pokušava da se udalji od filmova sa Roger Mooreom, koje je režirao Lewis Gilbert, i da u okrvirima savremenih trendova tumači lik Bonda dajući mu krv i meso.

Savremeni trendovi na koje se CR najviše osvrće su dva junaka sa istim inicijalima kao što su Bondovi, to su Jack Bauer i Jason Bourne. Međutim, potšo je Bond ipak unekoliko stilizovan, mogli bi reći da je CR produžena epizoda serije ALIAS.

U najboljem mogućem smislu te reči.

Postavljanje Bonda u realstičniji kontekst dovelo je do problema na dve ravni - scenarističkoj i rediteljskoj.

Scenaristički problem je uglavnom ršen i film na tom planu pije vodu, iako postoje segmenti koji su slabo napisani, a tu pre svega mislim na slabo razvijenu tenziju tokom partije pokera u Crnoj Gori i na neosmišljene manifestacije Bondove i Vesperine veze.

Prosto, taj poker je morao biti veštije osmišljen, morao je biti napetiji, psihološki produbljeniji, pošto poker jeste i igra nerava. U CR, ta partija zaprema mnogo vremena a u suštini je vrlo mehanička.

Isto tako i njihova romansa se repetitivna. Oni se, da citiramo Galiju ljube "filmski, nestvarno" ne nekim raznim mestima, nekoliko scena više nego što bi zaista trebalo.

Mimo toga, scenarističkih problema sa ključem stilizacije, zaista nema. Simpatično je ripovana 24ka sa scenom zaustavljanja srca.

Kad je reč o rediteljskim problemima, oni su već znatno prisutniji.

Najpre, neke scene pate od Campbellovih ličnih opsesija, kao što su neke swashbuckling konvencije u ambasadi na Madagaskaru. Scena je brutalna i dinamična, sve dok Bond ne zbuni gomilu čuvara sa kalašnjikovima time što pusti paru iz cevi. To je stilskiveć nešto što n priliči realističkom pristupu akciji.

Zatim, problem tajminga. Akcija u BOURNEu i 24ci ima drugačiji tajming nego akcija u Bondu i funkcioniše na nekim drugim pricipima, gde protagonistu pored neprijatelja opstruiraju i predstavnici sistema. Ovde toga nema i to naročito u sceni na aerodromu smeta. Ta scena deluje prazno, a još je u nekim deonicama i usko kadrirana pa čak deluje i oskudno.

Kad je reč o nekim drugim scenarističkim problemima, to su pre svega dijalozi. Scenario pokušava da bude emotivan i sporadično catchy u bondovskoj tradiciji, uzdignutoj na nivo realizma, ali taj koncept ne pali, i ta jezgrovitost iskaza pošto nije ubojita, čini likove antipatičnim i izveštačenim.

S druge strane, dijalozima nedostaje intriga, taj neki zaverenički-špijunski element kojim su dijalozi u Bondu uvek začinjeni.

Kad je reč o drugim rediteljskim problemima, oni nisu brojni ali su na nekoliko mesta evidentni.

Prvo, samo otvaranje sa liftom, koji će zaigrati na kraju i tako to, iako je dobro zamišljeno, u suštini je vrlo skromno realizovano. samo ubistvo pištoljem je ipak svedeno do nivoa srpskog filma.

Zatim, parkour potera. kao veliki fan ove tehnike i filmova snimljenih na tu temu, mogu da kažem da Campbell, koga inače cenim kao reditelja, i čoveka treniranog u britanskim kapacittima, nije razumeo u čemu je štos sa ovom tehnikom. Umesto da integralno, sa što manje rezova prikaže autentičnu tehniku kretanja i veranja po urbanim strukturama, on je seče kao neki običan holivudski "stunt" u kome se laganje postiže i kroz upotrebu montaže. lepo je što se parkour našao kao tehnika u novom Bondu, međutim, nepravilno je iskorišćen, i paradoksalno, umesto da je dignut na viši nivo, kao što je rađeno sa wire fuom u BLADEu ili MATRIXu, on je lošije slikan nego u niskobudžetnim francuskim filmovima.

U sceni potere na aerodromu, u nekoliko navrata, Campbell kao da ne ume da razdvoji važno od nevažnog u sceni i akciju usporava nizom nepotrebnih digresivnih kadrova.

Daniel Craig mi se čini kao daltonovsko rešenje za Bonda. s tim što za razliku od Daltona on nije imao toliko šarmantan materijal i okolnosti, i toliko nameštenih dijaloških penala.

Ukratko, mislim da Craigu treba pružiti šansu ali ga ne vidim kao neki Second Coming.

U krajnjoj liniji mi to što Craig liči na Flemingovog Bonda apsolutno ne znači ništa, pošto su Flemingovi romani ionako minorna literatura, pa ako već Craig liči na lik iz knjige, neka ga lepo stave na korice.

U svakom slučaju, CR nije toliko dobar koliko je zanimljiv film, i zaista spada u red najuspešnijih realističnih origin storyja privoljenih na ekran.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment