Večeras sam odlučio da saznam zašto se agencija koju vodi Spencer Trilby u TRUE LIES zove OMEGA. U to ime pogledah OMEGA MAN Borisa Sagala.
Film je vrlo zanimljiv, naročito pošto sam ja sucker za apokaliptične sventies extravaganze, a naročito za Chucka Hestona.
Ovaj film je u suštini zaista nedostojan Mathesonovog romana, i zapravo ni blizu ne dobacuje do potencijala koji bi trebalo da ispuni film baziran na ovom inače izuzetno filmičnom predlošku.
Dakle film je po mnogo čemu potpuno idiotski, gneza apokalipse i problema od koga ghoulovi pate je dosta sumnjiva, kao i sam endgame koji ima žena prema glavnom junaku, pošto se na kraju ne dozna tačno da li je i kada bolest motivisala njenu izdaju, da li je to bio plan od početka, mada izgleda da ipak nije, itd.
Međutim, i pored ozbiljnog izneveravanja Mathesonovog romana i neispunjavanja ogromnog potencijala, OMEGA MAN je vrlo zabavan seventies flick sa larger than life Chuckom Hestonom koji ide okolo i ubija ghoulove koje predvodi Anthony Zerbe, i to na nekom čisto kinestetičkom nivou funkcioniše. Sagalova stilizacija radi posao, i sve što je nemoguće u datom kontekstu deluje uverljivo. Režija je vrlo simplifikovana i kao takva do te mere rudimentarna da može da isprati kako rudimentarne odnose među likovima, tako i rudimentarni dizajn i rudimentarnu priču.
Scenografija je naročito draga pošto te urbane strukture koje su karakteristične za apokaliptiične filmove iz sedamdesetih imaju neki spoj baroknosti i sive betonske depresije, i negde dobro odjekuju kod ljudi kojima su modernije zdanja u blizini otprilike iz iste epohe.
OMEGA MAN je hendikepiran film, ali kao takav je vrlo dosledan i zato funkcioniše kao gledalačko iskustvo.
U suštini, rane sedamdesete su zapravo poslednje vreme koje je moglo da proizvede tako autentičnog over the top junaka, u tako naivno stilizovanom univerzumu, sa relativno malo akcije, a da film bude i zabavan, i da čak, na nekom rudimentarnom nivou ideološki nešto i znači. OMEGA MAN bi do definicji morao da znači mnogo više naravno, ali i ovakav kakav je emituje neko značenje.
Zanimljivo je koliku enmergiju zrači Heston u jednom filmu koji je inferioran, i koliko se Arnie spoticao u filmovima koje su radili slabiji reditelji.
I AM LEGEND bi svakako bio idealan projekat za Arniea, mada ja ličnop nemam ništa ni protiv Willa Smitha, pošto i njega volim, i vidim kao neki produžetak Jima Browna koji je bio Hestonov savremenik. No, ipak Arnie bi zaista bio dosledan naslednik i šteta je što ga nema u novoj ekranizaciji...
E sad, u širem smislu, to što ima OMEGA MAN naravno nije dovoljno da nam pruži ono što mi zapravo tražimo od njega ali to je već drugo pitanje.
* * 1/2 / * * * *
P.S. Crnačko dete Ritchie iz filma je posle režiralo pilot serije LA CONFIDENTIAL i još štošta.
Film je vrlo zanimljiv, naročito pošto sam ja sucker za apokaliptične sventies extravaganze, a naročito za Chucka Hestona.
Ovaj film je u suštini zaista nedostojan Mathesonovog romana, i zapravo ni blizu ne dobacuje do potencijala koji bi trebalo da ispuni film baziran na ovom inače izuzetno filmičnom predlošku.
Dakle film je po mnogo čemu potpuno idiotski, gneza apokalipse i problema od koga ghoulovi pate je dosta sumnjiva, kao i sam endgame koji ima žena prema glavnom junaku, pošto se na kraju ne dozna tačno da li je i kada bolest motivisala njenu izdaju, da li je to bio plan od početka, mada izgleda da ipak nije, itd.
Međutim, i pored ozbiljnog izneveravanja Mathesonovog romana i neispunjavanja ogromnog potencijala, OMEGA MAN je vrlo zabavan seventies flick sa larger than life Chuckom Hestonom koji ide okolo i ubija ghoulove koje predvodi Anthony Zerbe, i to na nekom čisto kinestetičkom nivou funkcioniše. Sagalova stilizacija radi posao, i sve što je nemoguće u datom kontekstu deluje uverljivo. Režija je vrlo simplifikovana i kao takva do te mere rudimentarna da može da isprati kako rudimentarne odnose među likovima, tako i rudimentarni dizajn i rudimentarnu priču.
Scenografija je naročito draga pošto te urbane strukture koje su karakteristične za apokaliptiične filmove iz sedamdesetih imaju neki spoj baroknosti i sive betonske depresije, i negde dobro odjekuju kod ljudi kojima su modernije zdanja u blizini otprilike iz iste epohe.
OMEGA MAN je hendikepiran film, ali kao takav je vrlo dosledan i zato funkcioniše kao gledalačko iskustvo.
U suštini, rane sedamdesete su zapravo poslednje vreme koje je moglo da proizvede tako autentičnog over the top junaka, u tako naivno stilizovanom univerzumu, sa relativno malo akcije, a da film bude i zabavan, i da čak, na nekom rudimentarnom nivou ideološki nešto i znači. OMEGA MAN bi do definicji morao da znači mnogo više naravno, ali i ovakav kakav je emituje neko značenje.
Zanimljivo je koliku enmergiju zrači Heston u jednom filmu koji je inferioran, i koliko se Arnie spoticao u filmovima koje su radili slabiji reditelji.
I AM LEGEND bi svakako bio idealan projekat za Arniea, mada ja ličnop nemam ništa ni protiv Willa Smitha, pošto i njega volim, i vidim kao neki produžetak Jima Browna koji je bio Hestonov savremenik. No, ipak Arnie bi zaista bio dosledan naslednik i šteta je što ga nema u novoj ekranizaciji...
E sad, u širem smislu, to što ima OMEGA MAN naravno nije dovoljno da nam pruži ono što mi zapravo tražimo od njega ali to je već drugo pitanje.
* * 1/2 / * * * *
P.S. Crnačko dete Ritchie iz filma je posle režiralo pilot serije LA CONFIDENTIAL i još štošta.
No comments:
Post a Comment