RDEČI BOOGIE ALI KAJ TI JE DEKLICA

Pogledao sam RDEČI BOOGIE ALI KAJ TI JE DEKLICA Karpa Aćimovića-Godine. Reč je o filmu koji se uklapa u Karpov svetonazor i ponovo je reč o tabloima iz istorije, sa vrlo labavom naracijom, velikom zastupljenošću muzičkih numera (sa jednim izletom i u nedijegetički mjuzikl kada se kroz pesmu iskazuje emotivni odnos među junacima) i ambivalentnim odnosom prema ideologiji u kome se istovremeno pokazuje fascinacija imaginarijumom Titove Jugoslavije u Prvoj pšetoljetki i parodira pokušaj da se umetnost uključi u politički rad.

U izvesnom pogledu, RDEČI BOOGIE je produžetak Karpovog SPLAVA MEDUZE, pokušaj filmske rekosntrukcije i estetizacije jednog trenutka u razvoju jugoslovenske popularne kulture. Naravno, kako je jazzu inherentan populizam tako i RDEČI BOOGIE ima manju "udžbeničku" dimenziju i manje "rekonstruiše" već kanonizovane umetnike i dela.

Žilnikovska postavka i sličan koncept, te lapidaran odnos prema istorijskim činjenicama, čak i bez Vučićevića, nagoveštavaju svojevrsno produžavanje SPLAVA dve godine kasnije.

Od prisutnih glumaca, najupečatljivija figura, "punktum" u kadrovima postaje Zoran Predin čija fotogeničnost i interpretatorski žar dolaze do izražaja u filmu koji zapravo ne postavlja dramske izazove pred glumce. To se najviše oseća kod Borisa Cavazze i Iva Bana čije role ne samo da su blede već je u izvesnom smislu njihov "dramski" glumački dar zapravo višak.

Karpo koncipira film kroz duge, vidno komponovane i koreografisane tabloe koji estetizuju pojedine situacije. Dosta se služi statičnim kadrovima mada ima i zanimljivih pokreta kamere. Ipak, kamera se nikada ne uključuje u akciju i drži distancu u odnosu na izvođače. Film su snimale dve legende jugoslovebnskog filma - Vilko Filač i sam Karpo i pojedine scene nude retko viđenu estetizaciju Prve petoljetke.

Karpo uključuje i dosta zanimljivog arhivskog materijala u film, sučeljavajući BAL NA VODI kao kulturalni upliv Zapada sa agitpopvskim filmskim novostima Triglav Filma.

Jedan od savremenih filmova koji bi se mogli pridružiti ovom Karpovom filmu svakako jeste i savremeni produžetak ove tradicije DOKTOR REJ I ĐAVOLI Dinka Tucakovića.

U krajnjem utisku, rekao bih da je estetitzacija umetničkog angažmana omela Karpa Godinu da u potpunosti poentira i iskaže trenutak kada se menja kulturna paradigma i nastupa KOKA KOLA SOCIJALIZAM, kako ga naziva Radina Vučetić, što ovaj film lišava punog "istorijskog efekta".

* * 1/2 / * * * *

NAHRANI ME Z BESEDAMI

Pogledao sam NAHRANI ME Z BESEDAMI Martina Turka. Reč je o mešavini melodrame i okultnog trilera u kojoj melodrama odnosi prevagu, ali se poneki melodramski detalj režira sa intenzitetom trilera. Reditelj i scenarista Martin Turk se opredelio sa rašomonski prilaz priči, nudeći tri ugla gledanja na iste događaje, i u strukturalnom pogledu ovaj eksperiment ima određenog smisla jer prve dve priče "podgrevaju misteriju" a treći ugao gledanja je i razjašnjava.

U pogledu napetosti, možda i najsnažniji segment jeste naizgled najpitomiji - o boravku žene sa ćerkom kod senilne svekrve - dočim su uvodni detektivski segment i završni "okultni" zapravo jači u domenu melodrame.

Film je zanmljiv ali ne i sasvim uspešan na nivou vođenja priče. Međutim, kroz svoju svedenost uspeva da se nametne kao pristojan "mali regionalni film". Ono što ga na tom putu jako remeti jeste Turkova malograđanska estetizacija junaka. Ovo je jedan od onih filmova u kojima su junaci savršpeno ispeglani i spavaju obučeni u dnevnu odeću a i kada se skinu u opižamu izgledaju kao da su izašli iz televizijske reklame.

Kod Turka su čak i beskućnici besprekorno dizajnirani, u idealno odabranu odeću beskućnika.

Takav dizajn produkcije dosta ometa ukupan utisak i stvari čini neubedljivim.

Boris i Sebastian Cavazza igraju oca i sina koji polaze u potragu za nestalim drugim sinom koji je netao u Italiji istražujući Isusov rukopis. Dosta biografskog se može učitati u njihov odnos na ekranu ali glumački, Boris i Sebastian nažalost ne pružaju zbir svojih talenata već nude jedan zanimljiv ali ipak osrednji nastup, sa dosta praznog hoda i promašenih prilika.

* * / * * * *

VDOVSTVO KAROLINE ŽAŠLER

Pogledao sam VDOVSTVO KAROLINE ŽAŠLER Matjaža Klopčića. Reč je o zanimljivom filmu smeštenom u slovenačku provinciju u kome se prepliću pesimizam i naturalizam Crnog talasa sa razigranom, humorističkom vizurom reditelja Praške škole.

Sama fabula je crnotalasovska. Naslovna junakinja je razvratna udovica koja posle smrti svog muža-pijanca postaje meta svih muškaraca u maloj slovenačkoj varoši ali i žrtva iznuđenih veza sa pogrešnim muškarcima.

Milena Župančič ima težak glumački zadatak i sa njim se nosi relativno uspešno. Dok se vrlo sigurno snalazi u scenama u kojima je akcenat na čulnosti, scene Karolininog pijanstva su uvek na granici uverljivosti. Srećom, Klopčič uspeva da kroz češku razigranost proizvede efekat košmara u kome je Karolina okružena "demonima", ljudima koji imaju minimum ljudskosti i još manje pozitivnih osobina.

Zanimljiv je način na koji naizgled vesela rekonstrukcija varoškog života uspeva da stvori utisak košmara kada se na nivou priče izmeni predznak dešavanja, i u tom pogledu Klopčič nudi nešto novo u našoj kinematografiji. Takva rediteljska rešenja nisu korišćena sa takvim efektom.

Zanimljiv je i prilično otvoren, deklarativni otklon prema sećanju na revoluciju, kako u formi partizanskih filmova, tako i društvenih narativa koji "ne pomažu" marginalcima i ne popravljaju im "život".

Od muškaraca u Karolininom životu, najzanimljiviju kreaciju napravio je Boris Cavazza, latinski zavodnik sa mračnom tajnom koji pokušava da se sakrije od svoje istinske pozicije iza urednosti, talenta za pevanje i šarma. Radko Polič je takođe interesantan kao pohotni radnik koji se često laća harmonike.

Klopčičev film ima zanimljivu atmosferu, uspešno stvara efekat košmarne egzsitencije i unosi neke inovacije u crnotalasovsku estetiku. Svet to postiže uz dobre nastupe personality actora koji su svoje kvalitete stavili u fukciju priče i rediteljskog koncepta.

* * * / * * * *

INTERSTELLAR

INTERSTELLAR je film koji počne odlično i dok traje na Zemlji, obećava da će biti dostojan naslednik CONTACTa. Nažalost, kada junaci odu u svemir, film se raspada na elementarne čestice i pretvara se u jednu neobičnu vrstu blokbastera u mome zapravo nema puno blockbusting momenata ni u vizuelnom ni u emotivnom ni u glumačkom pogledu.

INTERSTELLAR najbolje stoji ako se gleda kao novi Warnerov film koji sumira dostignuća tog studija u domenu popularizacije puta u svemir. U njemu se mnogu prepoznati tragovi THE RIGHT STUFFa, CONTACTa i GRAVITYja. Nažalost, od Nolana su nasleđeni samo problemi, odnosno preuzeto je sve ono što je bilo mana filmova kao što je INCEPTION.

Sećate se kako je u INCEPTIONu svakih dvadesetak minuta film zastajao da bi gledaoci prošli kroz tutorial da shvate šta se dešava na ovom "nivou"? E, INTERSTELLAR je u celom drugom i trećem činu praktično jedan veliki tutorial u kome sve stoji u pogledu odnosa među likovima pa čak i priče a talože se "propozicije igre" koje do kraja filma i važe i ne važe, a u tom pogledu su naročito osetljive montažne sekvence gde s jdne strane u svemiru vreme prolazi znatno sporije, ali u montažnoj sekvenci gotovo da postoji rakord između dešavanja u svemiru i onoga na Zemlji.

Inače, te paralelne montaže i montažne sekvence su jedna od neuralgičnih tačaka filma i nije mi do kraja jasno kakvu vrstu paralele je Nolan želeo da postigne na taj način, naročito jer ceo film govori o nekim kvantnim skokovima čija je osnovna karakteristika da je nemoguće povlačiti paralele.

Završnica filma je bazirana na preokretu koji je jasan od početka ali je realizovan u duhu lude hrabrosti. Nolan naime ulazi u završnicu koja parafrazira Kubrickovu 2001 a onda ima hrabrosti da je malo dramski razradi i naravno ta situacija je priličan trainwreck.

Kraj filma u sebi spaja nehotičnu morbidnost i potpunu idejnu konfuziju kakvu je samo Spielberg umeo da proizvede u danima kada je radio recimo A.I. Mlak emotivni odjek takve završnice, ne samo u odnosu publike prema likovima već i likova jednih prema drugima pokazuje da je Nolan potpuno ispustio "ljudski faktor" a da ga nije zamenio lepim prizoprima i uzbudljivom akcijom.

Ako izuzmemo početak koji je režiran sigurno i napisan dosta bistro i sa neobičnim smislom za humor, posle odlaska u svemir INTERSTELLAR ulazi i u potpunu žanrovsku konfuziju, smenjuju se situacije od kojih nijedna nije rađena sa punim ubeđenjem niti je za te scene jasno koja od njih zapravo treba da bude ADUT filma i okosnica njegove bioskopske atraktivnosti. tako imamo diskusije koje evociraju CONTACT samo bez istinske misterije i intrige, imamo McConaugheya koji kanališe Rusta Cohlea i Chucka Yeaghera iz THE RIGHT STUFF i imamo par napetih situacija sa svemirskim brodovima koje deluju kao nedorasli GRAVITY rip-off.

Problem sa ovim scenama je u tome što sve one deluju kao filler dok se čeka "glavna stvar" a te stvari naprosto nema.

INTERSTELLAR je daleko od dobrog filma ali barem zalužuje priznanje da u svom trajanju od skoro 170 minuta barem nikada nije dosadan.

* * / * * * *

LA PORTA DEL CANNONE

Pogledao sam LA PORTA DEL CANNONE Leopolda Savone, adaptaciju romana Guiliana Friza. Reč je o ratnom filmu snimanom jednim delom u Sloveniji, u koprodukciji sa Triglav Filmom, na sličan način i sa sličnim dometom kao OPERATION CROSS EAGLES. Doduše, LA PORTA DEL CANNONE nema apsolutno nikakvog geografskog dodira sa Jugoslavijom, dešava se mahom u Beču, Budimpešti i Čehoslovačkoj. Ipak, u filmu glumi dosta naših glumaca, među kojima se izdvaja Boris Cavazza u ulozi Đule, vođe mađarskih partizana koji kanališe harizmu kakvu danas recimo ima Matthias Schoenaerts i uspeva da potpuno zaseni italo-lepotana Gianni Garka.

Garko igra fašističkog tajnog agnta koji se ubacuje u Čehoslovačku kako bi eliminisao tamošnjeg antifašističkog vođu ali tokom infiltracije zavoli jednu Jevrejku a potom upoznaje i partizane i menja mišljenje o svemu, pridružujući se postepeno pokretu otpora.

Cela situacija sa Čehoslovačkom, antifašizmom, Mađarskom itd. je istorijski prilično nekonzistentna i film je jako neprecizan u tom pogledu. To meni u principu ne bi smetalo da film ne donosi nekoliko krajnje bizarnih anahronizama usled kojih sam pomislio da se dešava u savremenom svetu, recimo pojava nekih evidentno posleratnih automobila ili mlaznih aviona na civilnom aerodromu koji se ne vide samo po obodu kadra već praktično imaju ulogu u priči. Međutim, ne, film nema dva vremenska toka i ne dešava se u vreme rata i u savremeno doba već je naprosto krajnje nemarno realizovan. To je prilično čudno ako imamo u vidu da se u ovom slučaju prekaljeni Leopoldo Savona pokazao kao prilično pouzdan pripovedač sa nekim vrlo solidnim rediteljskim rešenjima, i smislom za humor.

Film je teško žanrovski odrediti, u njemu ima i trilera i akcije i melodrame i to je takođe prilično čudno ako imamo u vidu Savonin žanrovski bekgraund. Sasvim je moguće da je on upravo sa ovim filmom želeo da napravi žanrovski crossover i stavi priču ispred reopertoarskih zahteva. U tom pogledu, svakako da je tek delimično uspeo.

Od kultnih italo faca u filmu se pojavljuje i Horst Frank, čuveni negativac evropskog filma tog vremena koji nažalost nije napravio crossover u Holivudu. Ipak, zanimljiv je disbalans koji izazove glumac poput Borisa Cavazze kada se pojavi na ekranu nasuprot nesumnjivo iskusnog ali nedovoljno prekaljenog i jednodimenzionalnog Giannija Garka. U tom disbalansu kao da se krije objašnjenje zašto Savona nikada nije uspeo da postane istinski bitan italo-reditelj niti da se Garko izbori za mesto istinski bitne italo-face.

* * / * * * *

THE BABADOOK

Pogledao sam THE BABADOOK Jennifer Kent, jedan od najhajpovanijih horor naslova ove sezone. Ako imamo u vidu mali budžet i vrhunsku estetizaciju materijala koji je napravila Jennifer Kent, rediteljski koncept koji je promišljen u svim aspektima inscenacije, i odlična glumačka rešenja, THE BABADOOK stvarno ima niz aduta. Ono u čemu je slab zapravo jeste sam horor. Naime, THE BABADOOK je prilično eksplicitna priča o ovaploćenju psihičke traume u formi monstruma, o tenziji koja nastaje kada strah postaje ono čega junaci zapravo treba da se boje itd. i to su sve prepoznatljivi motivi koji su u međuvremenu postali svojevrsni žanrovski evergrin.

Problem je u tome što Jennifer Kent uprkos veštoj realizaciji zapravo na nivou celine ne uspeva da dosledno sprovede tu horor dimenziju po čemu njen film podseća na prozu Stephena Kinga, stilski je osmišljen, i u svemu je dobar sem u hororu. Kentova se naprosto ne snalazi sa materijalom, i meša slow-burning horor sa nekonzistentnim filmom, a dečju maštovitost horora kao put do lakanovskog Realnog sa infantilnošću.

Međutim, ono što je možda najveći dokaz slabosti Kenticinog rediteljskog koncepta jeste arhaiziranost odeće i ambijenta glavnih junaka. Iako se film dešava u sadašnjosti, junaci žive u kući koja kao da je došla do nas iz horora sedamdesetih, tako su i odeveni i opremljeni. Naravno, razne aluzije u pogledu pitanja da li su junaci zapravo još uvek živi i sl. se automatski postavljaju i Kent se sa njima poigrava do tačke u kojoj svi ti elementi postaju prilično proizvoljni i nevažni.

Međutim, ta stiluizacija iz sedamdesetih pokazuje suštinski problem njenog postupka a to je da ona ne može da osmisli ubedljiv horor milje i karaktere izvan nekog od kanonskih horor imaginarijuma po dekadama. Dakle, ona nije sposobna da artikuliše ubedljiv horor sa junacima koji su savremeno obučeni i žive u savremenom ambijentu, i njihovu "horor auru" postiže time što žive u kući iz De Palmine CARRIE.

No, da je film bio u celosti smešten u sedamdesete, ovaj efekat bi bio samo za nijansu manji, ali ne bismo mogli da pobegnemo od toga da Jennifer Kent izbegava da artikuliše savremeni horor milje. Mnogi porede THE BABADOOK sa THE CONJURING i oba filma dele to koketiranje sa epohom, s tim što je THE BABADOOK ipak znatno zanimljiviji.

Glumci su, kako rekoh, odlični i Kent uspeva da sa njima razvije vrlo dinamičan odnos među likovima koji u spoju sa sugestivnom atmosferom pruža određene rezultate. Nažalost, niz fundamentalnih problema u oblasti strave i užasa čini da ovaj film ipak ne bude onoliko važan kao što se priča.

* * 1/2 / * * * *

THE TARGET

Pogledao sam Changov PYOEOK, poznat još i kao THE TARGET. Reč je o rimejku filma A BOUT PORTANT Freda Cavayea. Cavaye je jedan od reditelja čiji se svi filmovi stapaju u jedno gledalačko iskustvo koje nažalost jako teško mogu da rekonstruišem. Otud dobro je da se prisetim šta sam onomad pisao o filmu A BOUT PORTANT pošto se iz tog filma apsolutno ničega više ne sećam...

Quote from: crippled_avenger on 01-07-2011, 02:06:07

Pogledao sam A BOUT PORTANT Fred Cavayea, aktuelnog francuskog reditelja krimića koji je postigao veliki uspeh i američki rimejk sa svojim filmom POUR ELLE. Moram priznati da me ni sa jednim od ta dva filma Cavaye nije ubedio da ima da pruži išta sem pristojnog ali teško čak i solidnog krimi rada, u kome ne vidim naročite razloge za veću internacionalnu pažnju. Štaviše, mislim da Francuzi i na nivou priča, a naročito na nivou reditelja mogu da ponude mnogo bolje i ubedljivije radove tako da je Cavayeov uspon dosta neobičan. Njegovi filmovi funkcionišu na nivou krajnje bazičnih hičkokovskih zabuna a njegove rediteljske moći čine okolnosti i postupke junaka poprilično neuverljivim.

Otud kao i POUR ELLE, i A BOUT PORTANT vrlo brzo postane neuverljiv, a kada krene da se opterećuje scenama potere i tehnikalija vezanih za samo sprovođenje neke akcije gde Cavaye nažalost nije čak ni prva evropska liga a o svetskoj da i ne govorimo. Amerikanci ipak ovu vrstu filma rade mnogo ubedljivije a Cavaye ne nudi dovoljno nečeg autentično francuskog da bi se nametnuo na tom tržištu.

Inače, paradoksalno, Cavaye kao da stvara imidž prepoznatljivog francuskog reditelja krimića u svetskim okvirima kao što je svojevremeno bio Jacques Deray. Plašim se da takav hype on ne zaslužuje.

Ako svemu tome dodamo da je A BOUT PORTANT praktično repriza zapleta POUR ELLE i da se premisa o mužu spremnom na sve kako bi spasao ženu ponavlja, onda ovo deluje kao repriza jedne, što se mene lično tiče, ne naročito uspele formule, ali čak i da uzmemo uspeh POUR ELLE kao znak da je to sve imalo smisla, svejedno je reč o reprizi.

* * / * * * *

Zvanični južnokorejski rimejk sadrži sve Cavayeove pripovedačke nedostatke, iznad svega tu neoverljivost da neki everyman može da se u sukobu sa kriminalcima i korumpiranim policajcima ponaša kao Jason Bourne. Međutim, za razliku od Cavayea koji zapravo jako mnogo insistira na fizičkim konfrontacijama koje mahom ne ume da realizuje na neki autentičan a često i na iole kompetentan način, Chang barem dobro vlada tehnikom, tako da je THE TARGET kao A BOUT PORTANT na nekim jako dobrim steroidima.

Chang dobro vlada akcijom, južnokorejske lokacije su kao i uvek vrlo zanimljive i bazična neuverljivost snalaženja glavnog junaka u napetoj situaciji lakše može da se zamaskira kada je barem akcija dobra.

Cavaye je iz nekog razloga često rimejkovan i to na raznim meridijanima. Južna Koreja je definitivno mesto gde se njegov izvorni materijal može znatno unaprediti. Nažalost, i dalje tu fali mnogo toga da bi rezultat bio istinski dobar film.

* * 1/2 / * * * *