SHOOTING STARS

Makedonska košarka je dobila jedan američki film o svojoj istoriji.

SHOOTING STARS Chrisa Robinsona je ekranizacija autobiografske knjige o srednjoškolskim danima LeBrona Jamesa u Akronu, koju je u četiri ruke napisao sa čuvenim sportskim piscem Buzzom Bissingerom, daljim rođakom Petea Berga, koji ga je učinio besmrtnim filmom i serijom FRIDAY NIGHT LIGHTS.

SHOOTING STARS ne dobacuje do toga, mada ima sličnu emociju u pojedinim situacijama, jednim delom zato što se bavi svom četvoricom iz Fab Four ekipe iz koje će izrasti Fab Five, po uzoru na mičigenski, i nije primarno film o LeBronu.

U tom smislu, možemo sad da nabrajamo masu fundamentalnih problema filma među kojima se ističe to da je glumac koji igra LeBrona manje upečatljiv nego što bi trebalo, kao i da su mnogi klišei stavljeni u puni pogon. Isto tako, nema spora da je film prevashodno namenjen deci i da je obrni-okreni hagiografski.

Ali, kao film u funkciji robe široke potrošnje, SHOOTING STARS nudi i dosta izuzetnih dometa, pre svega Chris Robinson, veteran iz industrije spotova, pronalazi način da sve ovo jako efektno realizuje. Film je estetizovan, lepo izgleda, privlačan je za gledanje.

Nezavisno od toga što bi LeBron po svakoj logici morao više da se izdvaja, glumačka podela je vrlo solidna i sa malim brojem dokazanih asova kao što su Wood Harris, Dermot Mulroney ili Algee Smith, postiže dosta. Naturščici koji igraju klince su dobri i u funkciji su celine. Verovatno je LeBronov protagonizam namerno umanjen baš zbog toga što je cilj da se prikaže drugarstvo ekipe u kojoj je samo jedan otišao da postane GOAT.

Film je namenjen deci i omladini, omekšan je ali nije naivan i to je poseban hod po žici za koji zaslužuje pohvale. Dakle, sve je to naravno jedna bajka smeštena u povišeni realizam ali ne deluje da je išta prećutano. Naravno, "štampana je legenda" ali Robinson i scenaristi među kojima su i Juel Taylor i Tony Rettenmeir nikada ne odustaju od stvaranja utiska da je ovo i istorija.

Film je sada na strimingu i mislim da će tu imati dug život.

Ranije su velike NBA zvezde tokom karijere dobijale filmove o sebi, mahom na televiziji. Sada se to takođe dešava. LeBron ima ovaj igrenjak, Kevin Durant ima televizijski film o majci i fikcionalizovan prikaz sebe u SWAGGERu na Appleu, Yanis takođe ima film. Verovatno se negde kuva i film o Luki sa Jonah Hillom.

I sve to naravno jeste eksploatacija aktuelnosti i roba. Ali, kao i SWAGGER i SHOOTING STARS poštuje svoje konzumente i stoji kao referentan film o sportu.

Kad je reč o makedonskoj košarci, Romeom Travis, pridruženi Fab Five momak iz ekipe je kasnije postao deo njihovog nacionalnog tima i pomogao je prilikom kvalifikacija za Eurobasket 2017. kao u još jednoj pustolovini u svojoj karijeri van Amerike.

* * * / * * * *

YOUNG. WILD. FREE.

Thembi Banks snimila je svoj debitantski film YOUNG. WILD. FREE po scenariju koji je napisala zajedno sa Juelom Taylorom i Tony Rettenmeierom koji su ovaj narod zadužili svojim autorskim projektom THEY CLONED TYRONE.

Film je prikazan na Sundanceu, privukao je pažnju, ali potom je nekako u distribuciji nestao i završio je ubrzo emitovan na televiziji BET.

Reč je o filmu koji donosi još jednu izuzetnu ulogu Algee Smitha, za početak, momka koji se skromno ali dosta ubedljivo probija prema prvim ešelonima glumaca svoje generacije. Do sada se dokazao u raznim formama i žanrovima, već sam pisao o njemu i ovde je iznova odličan. Partnerka mu je takođe veoma zanimljiva Sierra Capri, od koje nema razloga da ne očekujemo puno posle ove energične uloge pune magnetizma svake vrste.

Priča je onako zanimljiva ljubavna zgoda o dvoje mladih koje nepromišljenost i strast vodi u zločin. U pogledu same radnje, ništa spektakularno novo, ali oprobano i izvedeno na vrlo vibrantan i energičan način, sa izvrsnom estetizacijom i u duhu debitantskog filma koji obećava.

Sve u ovom filmu vodilo nas je ka jednoj stabilnoj oceni od * * *, dok se u samoj završnici ne desi taj WTF obrt koji se mogao izbeći, i koji je verovatno razlog premijere na BET a ne dugog života filma na nekim jakim strimerima.

Preokret koji su pisci doneli, iskreno, nije prvi put viđen, i mnogi kritičari kažu da su ga videli iz daljine. Ja iskreno nisam, iz prostog razloga što iz daljine ne vidim ništa što bi moglo biti na taj način suicidalno po film. Preokret koji autori na kraju nameću nije logičan, i neočekivan je na nivou nekog naprasnog neprijatnog iznenađenja. Otud, ako ga je neko video unapred, taj bi verovatno trebalo da je oduševljen ovim filmom jer je uspeo da pronikne u neki dublji sloj.

U tom pogledu, zahvaljujući tom preokretu, umesto da bude jedan fini one and done debi koji pogledaš i zapamtiš ime rediteljke, ovaj film postaje nešto što moraš barem da prelistaš više puta da bi shvatio otkud to na kraju.

Teško mi je da kažem da je taj kraj meni potopio film jer je iskreno proizveo samo disocijaciju, delovao je kao neki bug koji je napao fajl i izvitoperio ga. Ali svakako ga jeste odveo put onostranog, a to mu nije bilo potrebno.

Preokret te vrste u ovom filmu nije zaslužen, i jordanpeeleovska ambicija je mnogo bolje poslužila Tayloru i Rettenmeieru u THEY CLONED TYRONE nego ovde gde je umesto otkrivanja novog sloja, postala kao ukras prilikom čijeg su se kačenja, fatalno uboli.

THE SCORE

Malachi Smyth je imao podelu koju čine Will Poulter, Naomi Ackie i Johnny Flynn ali je snimio jedan dosta arty i zatvoren krimi mjuzikl u kom je na muziku i pesmu Johnny Flynna postavio priču koja i po zamisli i po dijaloškom izrazu podseća na Harolda Pintera.

U tom smislu, THE SCORE ima dosta toga da ponudi. On nije EMILIA PEREZ svakako, ni u pogledu krimića ni u pogledu muzike i koreografije. Međutim, jeste jedna bistra pinterovska vizija sveta, transgresije i ljubavi na prvi pogled.

Flynn je autor muzike i stihova ali su Will Poulter i Naomi Ackie rekao bih čak i aktiviniji kao izvođači pesama od njega, i veoma su ekspresivni.

THE SCORE je na mnogim poljima sem muzike, dijaloga i glume mogao da ponudi više, ali u ključnim elementima je uspeo. Logično je bilo očekivati čistiji crowd pleaser od ove ekipe i žanra ali ono što smo dobili nije za odbacivanje.

* * * / * * * *

FANTASY FOOTBALL

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam američki televizijski film FANTASY FOOTBALL čiji su protivnici postavljali pitanje da li je reč o filmskoj priči ili o celovečernjoj reklami, međutim, osnovno pitanje koje ja postavljam je jedno drugo, još važnije.

Ovo je striming film, i ja filmove za striming tretiram kao bioskopske filmove što oni danas uglavnom na bazi nekih limited prikazivanja i jesu. Međutim, FANTASY FOOTBALL na špici ima potpisan "teleplay" na bazi postojećeg "screenplaya" što implicira da je "teleplay" završni format predloška, a ako je teleplay onda je i televizijski film.

Da je reč o bioskopskom filmu, takođe bi mi se dopao, ali Anton Cropper je u televizijskom filmu FANTASY FOOTBALL snimio jedan izuzetno zanimljiv film o sportu, školovanju i porodičnim odnosima za decu, u kom pobornici teorije product placementa mogu da se bune ako im smeta.

Da, film je svakako nastao u produkciji NFLove produkcione grane i uz pokroviteljstvo EA Sportsa, ali u njemu bavljenje igrom MADDEN itekako ima smisla.

Glavna junakinja je ćerke nekada talentovanog ali sada jounrneyman NFL igrača koja otkriva da kada grom udari njen primerak MADDENa dok se oko njega otima sa ocem, stiče moć da igrajući igru sa ocem u postavi kontroliše njegove pokrete. Ubrzo pod ćerkinim vođstvom putem controllera, od omatorelog journeyamana, otac postaje prva senzacija NFL sezone u dresu Atlanta Falconsa i to dovodi do upitanosti u javnosti i klubu ali i do pukotina u njenim porodičnim i prijateljskim odnosima.

Do kraja priče, prevladaće porodične vrednosti, rad, znanje i istinsko bavljenje sportom a MADDEN će ostati samo jedan katalizator, naravno.

Međutim, odnos sportske igre i sporta jednu od svojih najdinamičnijih dimenzija ima upravo među samim sportistima koji su većim delom zapravo klinci koji igraju igre po ceo dan. I ovde se ta dimenzija razrađuje u formi filma za decu gde su sportske igra u stvarnosti igrača poprište ne samo velikog ličnog angažmana već i validacije gde se oni pasionirano bave time da li su im ocene performansi pravilno dodeljene, kako su nacrtani i sl.

U određenom smislu, priča o journeymanu koji postaje zvezda kroz manipulaciju u igri može da se tretira kao tehno-varijacija na JERRY MAGUIREa gde više nije agent posrednik u sportskoj afirmaciji i zajedničkom sazrevanju već igra kao vrlo specifična psihodramska simulacija.

Možda sam ja previše slab na ovakve priče jer sam jednom na teži način naučio koliko je teško napraviti priču o tome kako se ljudi transformišu od udara groma a svi ih uzimamo zdravo za gotovo, i prilično sam siguran da komitet raznih autora nije toliko imao na umu da izgradi višeslojnu priču, međutim, ovaj film je inteligentniji nego što ljudi misle.

Anton Cropper, televizijski veteran ga je izuzetno lepo izveo, energično i estetizovano, sa dobrim osećajem za komediju. Marsai Martin je odlična kao ćerka, Omari Hardwick kao otac i Kelly Rowland kao majka i oko ovog nukleusa skupljen je solidan tim igrača zadatka.

FANTASY FOOTBALL je prevashodno namenjen deci i proizveo ga je Nickelodeon za Paramount +, tako da ima humor pre svega namenjen toj ciljnoj grupi, inače posebno zanimljivoj NFLu koji je uspostavio saradnju baš sa ovom kućom kako bi im se približio. Međutim, film nije za odbacivanje i onima koji ga gledaju kao pratnja, i ako imamo u vidu da ga je producirao LeBron James, ima nezanemarljiv sportski kredibilitet u sebi.

SALVABLE

Bjorn Franklin i Johnny Marchetta snimili su film SALVABLE sa vrlo solidnim zvezdama gde je Toby Kebbell požrtvovano odigrao glavnu ulogu kao ostareli bokser koji posle decenija pogrešnih odluka pokušava da nekako preuzme život u svoje ruke i ulazi u svet podzemlja i njegovom najboljem drugu koji je odavno zamenio boks kriminalom i igra ga Shia LaBeouf.

Dakle, glumački kapacitet je tu, i Franklin & Marchetta prave jednu konvencionalnu ali u krajnjoj liniji efektnu priču o sportskoj margini koja se prepliće sa socijalnom, o korozivnom miljeu boksa nižeg ranga u Velsu i pitomcima popravnih domova i zatvora koji se gaje u njemu.

U pogledu priče, Franklin i Marchetta ne nude ništa što već nismo videli ali ono što jesmo izvode iznova sa punim ubeđenjem i gledaoci se posle njihovog filma ne osećaju izneveeno.

Svakako da u ovom filmu nećete dobiti ni više ni drugačije od onoga što očekujete, ali ono čemu se nadate dobijate sigurno u jednoj energično glumljenoj, brilžljivo realizovanoj interpretaciji, sa visokim nivoom estetizacije i vidljivim trudom svih sektora.

Filmovi o boksu najbolje trpe klišee i stereotipe najbolje pretvaraju u arhetipe i ovaj je jedan od njih.

* * * / * * * *

ROBO WARRIORS

ROBO WARRIORS nije nastavak ROBOT JOXa Stuarta Gordona, to je ROBOT WArs, međutim, po ideji kao da jeste, i Stuart Gordon je potpisan kao autor priče, tako da je logično pretpostaviti da je ovo nešto što je derivirano iz nekog njegovog materijala vezanog za ovaj izuzetni film.

Elem, Gordon je potpisan samo na priči, no njegov rukopis se vidi na mnogo mesta.

Ovde je borba robota merodavan dvoboj koji će odlučiti sudbinu planete Zemlje. Međutim, robot koji su Zemljani su pripremili je izgubljen u džungli, njegov pilot je nestao i planetu su okupirali humanoidni vanzemaljci. Dečak čiji je otac bio u ekipi koja je poslata da izvuče robota i kojom prilikom je nestao, iz dedinih priča biva inspirisan da nekako nađe pilota a sa njim i robota.

Pilota igra James Remar, odlična, prekaljena B-faca i nema nikakve prepreke da u ovakvom filmu preuzme leading man status.

Među producentima je Cirio Santiago, dakle tu je i filipinski exploitation faktor a tu je svakako i australijski deo ekipe, takođe prekaljena Ozploitation faca Ian Barry, sa direktorom fotografije Johnom Stokesom koji je u međuvremenu radio masu ozbiljnih stvari.

ROBO WARRIORS ne dobacuje ni blizu ROBOT JOXa, nema tu Haldermanove mašte, Gordonove satire i antiutopije ali ni stripovske stilizacije i dizajna. Ovo je više jedna ratna apokalipsa svojstvena filipinskom exploitationu, no film je pošteno urađen.

Na nekim tržiština ROBO WARRIORS jeste bio plasiran kao ROBOT JOX 2: APOCALYPSE 2086 jer ga producirala kuća koja je kupila Bandov Empire. Zašto se ta pozicija nastavka nije ozvaničila nije mi do kraja jasno.

Takođe, robot sa kojim se bori Remarova meccha ima u sebi elemente kaijua. U tom pogledu, ROBO WARRIOR na čudan način anticipira PACIFIC RIM, iako moram naglasiti ovi elementi kaijua nisu biološki već su metalni. Sami venzemaljci su humanoidni, u suštini ljudi druge boje kože, tako da ovo nije borba robota protiv mesa.

U svakom slučaju, za razliku od ROBOT JOXa koji je esencija, ROBO WARRIORS je više za ljubitelje i poznavaoce iako u njemu ima puno DNK nekih stvari koje su kasnije bile uspešne.

* * / * * * *

GOOMER

GOOMER je španski animirani film iz 1999. u kom je adaptiran tamošnji satirični strip o space truckeru, simpatičnom prevarantu i luzeru koji dolazi na vanzemaljsku planetu poslom i kao prvi čovek sa Zemlje na njoj želi da postane poznat.

Ovaj animirani film je krajnje rudimentaran i u crtežu pokušava da ponovi karikaturalnost i jednostavnost humorističkog stripa iz kog je potekao. Jose Luis Feito i Carlos Varela se nisu obrukali ali nisu ni ponudili novo poglavlje u istoriji animacije.

Međutim, ima u GOOMERu nešto što je meni bilo zanimljivo. Kao da u njemu, zapažam, iako to možda samo učitavam DNK kasnijeg izvanrednog španskog animiranog filma PLANET 51, bitno ambicioznijeg i globalno pozicioniranog.

I u njemu imamo čoveka koji sleće usled kvara na vanzemaljsku planetu i ispostavlja se kao alien u tom tuđem svetu. Teško je zamisliti da barem Ricardo i Nacho kao strip autori nisu u nekoj meri uticali na tu zamisao.

Naravno, različite su i epohe i tehnike i produkcione okolnosti nastanka PLANET 51 i GOOMERa i kasniji je film nekoliko klasa bolji, međutim ni ovaj stari nije skroz za potiskivanje iako u savremenom miljeu naravno, nema šta da traži.

* * / * * * *