FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE

Nema potrebe da se stiču posebni razlozi za gledanje ekranizacija Josepha Wambaugha, ali činjenica da nas je nedavno napustio jeste lep povod da se malo zaore po njegovoj dubljoj zaostavštini u kojoj se mogu otkriti pravi biseri.

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE je izvanredan policijski televizijski film koji - ako izuzmemo scene postavljene tako da padnu fino za seču reklamama - nema ništa što ga naročito odvaja od bioskopskog nivoa.

David J. Kinghorn je pod Wambaughovom supervizijom napisao vrlo interesantan krimić, sa arhetipskim wambaughovskim junacima i humorom koji je karakterističan za ovog bivšeg policajca i književnika.

Glavnog junaka igra John Spencer, glumac za kog me ne bi čudilo da je sa sobom dotle već nosio policijsku značku i opasač sa pištoljem jer se naigrao čuvara reda i zakona iz raznih formacija. Ovde pronalazi dodatnu inspiraciju jer igra detektiva koji se propio i rasturio svoj brak posle nesrećnog slučaja kada je "prijateljskom vatrom" usmrtio kolegu.

Ovako načet, kreće da istražuje slučaj misterioznih ubistava među latino ganbangerima na losanđeleskim ulicama, usput naravno boreći sa raznim demonima.

Kao i uvek kod Wambaugha, slučajnost igra podjednaku ulogu kao dedukcija. Sam Wambaugh je uvek insistirao da je smisao za humor važniji za policajca od mnogih tipično policijskih veština, i ovde imamo tipičan primer jedne realistično postavljene istrage koja se opire svim klasičnim forenzičkim i deduktivnim metodama često odlazeći u apsurd i prazne priče, ali i u smeru ljudskih odnosa koji izmiču poimanju pravnog sistema.

Alan Metzger koji je pre svega televizijski veteran, bio je posebno inspirisan u izvedbi ovog materijala. I po atmosferi i po kadriranju, i po produkcionoj izvedbi, A JURY OF ONE izgleda kao bioskopski film, od kog se razlikuje vrlo malo, prevashodno po glumačkoj podeli i po tome što sebi može da dozvoli dodatnu dozu nihilizma.

Podela okupljena oko Spencera je izuzetna, tu je Eddie Valdez kao partner ali i Rachel Ticotin kao udovica koja izvodi glavnog junaka na pravi put i Dean Norris u sličnoj roli kao u LETHAL WEAPON 2, dakle kao jedan od "the other guys" u policijskom odeljenju.

Ovaj televizijski film nije lako dostupan ovih dana, ali svakako da bi ljubitelji i poznavaoci trebalo da ga potraže tamo gde se čuvaju retki primerci.

WHEN THE BOUGH BREAKS

WHEN THE BOUGH BREAKS je televizijski film iz 1986. godine koji je režirao britanski veteran Waris Hussein po romanu Jonathana Kellermana.

Ted Danson igra losanđeleskog psihijatra koji je na sudu bio veštak na strani policije u slučaju pedofila osuđenog na uslovnu slobodu. Kada se taj čovek pojavi u njegovoj kancelariji kao leš koji je izgleda počinio samoubistvo, Danson i gej policajac kog igra Richard Masur kreću da istražuju dalje i prepoznaju da postoji čitav lanac moćnih pedofila koji uklanjaju svoje slabe karike.

Rachel Ticotin igra nastavnicu iz jednog svratišta za decu koje je upleteno u slučaj i ona postaje psihijatrova simpatija, pa ipak uprkos trouglu Danson-Masur-ona film ne uspeva da kapitalizuje odličnu podelu i senzacionalističku temu već naprotiv, baš lenjo, žanrovski i tehnički retrogradno ide od početka prema kraju.

GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST III: LP FILM LAIBACH

LP FILM LAIBACH je treći u triptihu koji je režirao i/ ili producirao Igor Zupe.

Posle Pankrta i Buldožera, i Laibachima je obrađen nastanak prvog albuma, ali naravno, kako je sve što se snima o njima, na kraju krajeva ipak strogo kontrolisano od njih samih, ovo ipak postaje i priča o ranim danima benda i njegovim korenima.

Ipak, ima tu i priče o samom nastanku albuma, o tome kako je proizveden, i u pogledu svirke, i u pogledu borbe da se obezbede uslovi za snimanje.

U suštini ključna ličnost u ovom filmu je Dejan Knez i vrlo je zanimljivo da se pored njegove estetske povezanosti sa ocem Janezom Knezom koji je bio jedan od ključnih slikara slovenačkog socrealizma, i prvoborac, ovde zapravo iznosi teorija da je očevo poznanstvo sa Stanetom Dolancom i boravak u Dahauu pomoglo da Laibach ne bude skroz zaustavljen od državnih organa.

Isto tako, Knez vrlo iskreno opisuje kako očevu poziciji pri Partiji, tako i sreću koju im je donela zabrana u SFRJ, prilikom pokušaja da dođu do stranih izdavača.

Igor Zupe je govorio kako je ovo bio jedini izvodljiv film o Laibachu iz prostog razloga što ni za jedan drugi ne bi mogla da se obezbede prava za muziku. Međutim, složiću se i sa jednim od sagovornika koji smatra da je njihov prvi album po mnogo čemu kanonski jer su tu bili kompletni autori i izvođači i samostalno savladavali sve izazove realizacije.

Film se dotiče slučaja Tomaža Hostnika, i otvara izvesnu enigmu oko nespremnosti benda da poseti njegov atelje i dovrši sliku koju je on zaveštao da završi kolega iz ekipe. Može se reći da tu misteriju film ne produbljuje ali svakako nije ni pojednostavljena komemorativna slika Hostnikove uloge.

U pogledu estetizacije, intervencija je vrlo malo. Fraš se pojavljuje u tim nekim stilizovanim delovima koji su neinvazivni, s druge strane i Jani Novak i Dejan Knez su izuzetno filmični likovi sa kojima i talking heads deluje kao "nešto više".

O Laibachu je nemoguće snimiti nezanimljiv film. Međutim, za ovaj Zupeov rad se može reći i da je prilično dobar zapravo.

BLACK BAG

U filmu BLACK BAG Steven Soderbergh je pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u GOOD GERMANu, da na neki način napravi rimejk estetike filmova iz neke prošle epohe. Ipak, ovog puta se odlučio da izvrši transplantaciju estetike u današnje vreme, i to je dalo zanimljive rezultate.

Naime, Soderbergh je želeo da napravi rimejk estetike cerebralnog špijunca šezdesetih i sedamdesetih, u duhu ranih ekranizacija le Carrea, Pinterovih adaptacija romana kao što je Quiller i sl. i u suštini Koepp mu je pružio pinterovski rukopis u ovom scenariju. Da li bi film bio bolji da je otišao u epohu? Verovatno da jer bi epohom mogao zamaskirati svoje nedostatke, ali fundamentalno - a to je jako zanimljivo - lecarreovski pristup trpi prebacivanje u današnje vreme jer kod njega nema, ili ima vrlo malo fizičke konfrontacije, odnosno onoga što je krasilo špijunažu koja je bila bazirana primarno ha HUMINTu, na terenskom radu, rizičnim akcijama kojima se izvlaće podaci i sl. Kod le Carrea su to sobne situacije i priče, i u tom smislu, praćenje ljudi satelitima i sl. ne remeti mnogo tu estetiku.

Soderbergh međutim u dizajnu likova, pre svih Michaela Fassbendera, ipak ide prema epohi. On izgleda veoma retro, tako je i slikan, pa čak i glumi kao recimo Laurence Harvey u DANDY IN ASPIC, i filmu daje dozu stilizacije koja ga vuče u neubedljivost. Ali, Fassbender je još dobar u odnosu na Cate Blanchett čija se gledljiva faza više ni ne pamti, ali sad pored njene umišljenosti, imamo još i to njeno lice koje izgleda kao neka posmrtna maska i uopšte veliki je izazov gledati je.

U tom kontekstu srdačni napori pouzdane Naomie Harris i Marise Abele koja praktično reprizira lik Yaz Hanani, pomažu filmu, ali na kraju krajeva ovo je priča o špijunaži kao porodičnoj stvari, i Fass sa Cate je ključ.

Fass se specijalizovao za te mediokritetske pretenciozne žanrovske throwbackove, i u BLACK BAGu ima više života nego u onom Fincherovom izopačenju, ali nažalost, nije ovo ništa posebno.

Soderbergh je vrlo često u ovom filmu nadomak nečega, tu je samo što nije, ali na kraju ipak, šta da radimo. Nije.

Ipak, BLACK BAG nema tu nadrealnost THE LOOKING GLASS WARa a svakako nema tu fundamentalnu snagu THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, niti doduše ni pretenduje na ovo drugo.

Soderbergh je hteo da se malo poigra sa nama, i ovaj film ostaje na nivou igrarije, samo ne onoliko uspešne koliko su autor i glumci pomislili.

Toj atmosferi emisije iz kulture gde kad vidimo vazu u kadru treba da mislimo da je to nešto ozbiljno, dosta doprinosi skoro pa svečani odnos glumaca prema ovoj "svetkovini" koju im je Soderbergh "priredio" što stvara utisak jedne pretenzije koja je bez pokrića i bez povoda. Ne mislim da je sam Soderbergh ovde bio pretenciozan ali izgleda da nije rekao glumcima da ni oni ne treba da budu.

Kako je Soderbergh izašao iz svoje fassbinderovske hiperproduktivne faze, ušao je u svoju fassbenderovsku fazu žanrovskog throwbacka. Nažalost, možemo reći da HAYWIRE ostaje ne samo najbolji Soderberghov špijunac već i njegov možda i najbolji film od tada do danas. Iako je u međuvremenu definitivno imao i nekoliko dobrih.

Soderbergh je jedno vreme želeo da radi MAN FROM UNCLE. Na kraju je, of all people, od toga remek-delo snimio Guy Ritchie. Dakle, njegova posvećenost ovom žanru je nedvojbena i to znanje se i u ovom filmu vidi. Međutim, ljubav prema žanru mora biti ispraćena sposobnošću da se stvari istera do kraja.

Soderbergh je ovde stao na pola puta.

* * 1/2 / * * * *

OPUS

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

SHATTER

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *

MICKEY 17

Kada je STARSHIP TROOPERS izašao 1997. godine, koštao je 105 miliona da se snimi, što je današnjih 208 i na globalnom box-officeu zaradio je 121 što je značilo da je reč o teškom promašaju.

MICKEY 17 je koštao 118 miliona da se snimi po nekoj proceni koju je posle otpisa poreza izneo Warner (verovatno je skuplji) i koštao je još 80 miliona da se promoviše i zaključno sa 30. martom je na 121 milionu zarade globalno.

Dakle, STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 su bukvalno ista ravan finansijske propasti.

U vreme kada je izašao, STARSHIP TROOPERS je imao prosek ocena na Metacriticu 52 a MICKEY 17 ima 72.

Danas je međutim STARSHIP TROOPERS multimedijska franšiza koja je iznedrila dva dosta dobra DTV naslova koja su (za razliku od sličnih stvari) radili autori filma, i još pored toga animirane DTV naslove i seriju.  

O kultnom statusu STARSHIP TROOPERSa ne treba trošiti reči. Činjenica je da je Paul Verhoeven imao i sa svojim najmanje cenjenim SF filmom HOLLOW MAN neki DTV nastavak a da su ROBOCOP, TOTAL RECALL i STARSHIP TROOPERS generisali i nastavke i serije i rimejkove. To je Verhoeven Effect i to je posebna priča.

Bong je imao sličan efekat na svom jedinom filmu na engleskom koji je imao tu vrstu mejnstrim kapaciteta i iz SNOWPIERCERa, snimljenog po francuskom stripu, nastala je serija od četiri sezone, i to dosta bolja i trajnija od onih koji su dobijali Verhoevenovi naslovi.

Slično Verhoevenu, koji je za potrebe svog filma ekranizovao roman Roberta Heinleina, koji nije pisan kao parodija, tako je i Master Bong ovde ekranizovao roman Edwarda Ashtona koji ima smisao za humor ali nije pisan kao satira.

U oba slučaja, reditelji koji su transplantirani u Holivud snimili su dakle jednu mutaciju izvornog materijala.

Heinlein kao mrtav pisac nije imao priliku da se žali dočim verujem da je Ashton presrećan što mu oskarovac ekranizuje roman.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li će MICKEY 17 dostići po kultnosti STARSHIP TROOPERS koji 28 godina posle izlaska i to oko premijere MICKEYa baš, dobija najave da će ga rebootovati Neill Blomkamp, rizničar Verhoevenovog SF spektakla u današnjem Holivudu.

Paralele između dva filma su zbilja neverovatne pa bi bilo lepo da i ishod za MICKEY 17 bude takvo prepoznavanje i svojevrsni kulturalni hepiend.

Bong je snimio film koji je po svojoj fizionomiji holivudski spektakl o kolonizovanju planeta. Ipak, kao što me je Ashtonov roman kad sam ga čitao podsetio na Predraga Raosa, tako me je i film - ali sa drugim predznakom podsetio kako na njega, tako i na Kusturicu.

Ako je Ashtonov roman kao Raos iz faze BRODOLOMA KOD THULE, tako je Bongov film Raos iz faze stolovanja kod Malnara.

Vrlo je nevaljao i anarhičan, a moram reći da sam u samo jednoj sceni imao problem sa onim sa čim gledaoci i kod nas i u svetu imaju najviše problema a to je Ruffalovo kanalisanje Trumpa. U toj sceni gde imam problem, on više proističe iz dramske postavke scene nego zapravo iz Ruffalove karakterizacije i reč je o situaciji opšteg razjašnjavanja pred finalni konflikt.

Dotle mi je Ruffalo kao trumpovska figura koja spaja socijalni konzervativizam i razobručenu tehnološku deregulaciju vrlo zanimljiv jer prosto mogu zamisliti takav lik koji na "svojoj" svemirskoj misiji diktira nekakav vrednosni kredo po kome se ona izdvaja.

U tom smislu rekao bih da je Toni Colette kao njegova partnerka možda problematičnija u toj šmirologiji i da ga je ona "odigrala" problematičnije nego Ruffalo.

Međutim, u odnosu na recimo Gyllenhaala u OKJAi, ovo mi je funkcionalnije sve u svemu a ja generalno jesam funkcionalista.

Robert Pattinson je s druge strane ovde dobio priliku da snimi svemirski ep a da to nije koji je radio s Claire Denis a da se opet malo i razglumi i Bong mu nudi zanimljiv materijal, nekoliko verzija istog lika od kojih je jedna bliža holivudskom čoveku od akcije a druga nekom bongovskom luzeru iz južnokorejske radničke klase.

U pogledu spektakla, Bong uspeva da stvori lažni utisak kako je ovo veliki svemirski SF iako je zapravo jedna buddy komedija sa elementima SF akcije, i sa mlađom ženskom ekipom koju čine Naomi Ackie, Anamaria Vartolomei i Patsy Feran i one zapravo daju balans filmu.

I STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 imaju određene neravnine zbog kojih nisu savršeno balansiranj holivudski blokbasteri. I ko je došao da gleda tu verziju ova dva filma dobiće je u EDGE OF TOMORROW Douga Limana koji je upravo - takođe na bazi literarnog predloška - do krajnje granice mejnstrimizovao ove dve premise i takođe - verovali li ili ne, krahirao na blagajnama a potom stekao kultni status i već godinama se javnost nadražuje na ideju nastavka.

Kao i STARSHIP TROOPERS ovo je razbarušen film i ko traži pedantnu verziju nek se odmah okrene EDGE OF TOMORROWu, s tom razlikom što je Verhoeven u svom filmu ponudio vrhunske akcione prizore dočim je Bong jači u karakternim interakcijama i manjim scenama.

Verhoevena je palila ideja da su svi likovi svedeni na action figure lutkice u njegovoj parodiji totalitarizma koja mu je istovremeno fetišizacija jer su borbe tako energične, dočim je Bongu ideja da ima psihološki koliko-toliko utemeljene ljude u bizarnim SF okolnostima i u tome je njegov film jači.

Ipak, strukturalno, bitno je napomenuti da je najveći pad Verhoevenovog filma antiklimaktična završnica a da Bong ima upravo suprotno, ironičnu ali strukturalno holivudsku završnicu "sa više krajeva". Isto tako, iako Ashton ima novi roman o Mickeyu - Bongov film je zaokružen a Verhoevenov zbog svoje strukture pulpy serijala nikada nije bio.

Ako bih poredio svoje utiske posle prvog susreta sa filmom, MICKEY 17 mi je ostavio snažniji utisak od STARSHIP TROOPERSa kada sam ga prvi put gledao a videćemo kako će se držati vremenom.

U Bongovom opusu, ovaj film u izvesnom smislu kombinuje ono što je on već radio u filmovima SNOWPIERCER i OKJA, sa kojima deli neke vrlo slične motive pa čak i elemente zapleta i slojeve značenja - recimo inverzija gde projektovani monstrum postaje nežno biće i žrtva, ljudi koji vode putovanje vode i izolovano društvo svojim drakonskim merama itd. Kao što je uostalom dosta DNK iz ROBOCOPa preneto u STARSHIP TROOPERS preko reditelja i scenarista.

Tako i MICKEY 17 meni stoji u odnosu na SNOWPIERCER, otprilike kao STARSHIP TROOPERS u odnosu na ROBOCOP, raniji film je skladniji i pravi je prototip briljantne reinterpretacije žanra.

U MICKEY 17 ima raznih tenzija između raznih elemenata i samim tim on nema tu propulzivnost SNOWPIERCERa ali to je taj hangout ugođaj STARSHIP TROOPERSa koji je prosto drugačiji.

U svakom slučaju, MICKEY 17 je film kom ćemo se sigurno vraćati a ja se iskreno nadam da će iz u njemu biti prepoznat neki potentan kalup za izlivanje lepe žanrovske satire u manjim formatima kao što je Verhoeven ostavio u amanet sa STARSHIP TROOPERSima.

* * * / * * * *