SCARED TO DEATH

SCARED TO DEATH je prvi film Willama Malonea. On je i pisao scenario po priči čije je ko-autor, i uprkos tome što u ovom filmu ima rešenja kojima najavljuje ono što će kasnije u njegovim filmovima biti "dobro" isto tako anticipira i neke probleme.

SCARED TO DEATH je film koji se bazira na jednoj schlocky zamisli, o monstrumu koji ubija i otima ljude, i kome niko ne može ništa.

Istragu kreću da vode penzionisani pisac, inače pulp pisac i bogata naslednica jer je policija prilično nemoćna pred serijom zločina i uskoro shvataju da je počinilac mutant nastao genetskim inženjeringom.

Tu premisu i samog monstruma, Malone ne uspeva da nam proda. Iako sam origin monstruma deklaraivno nije nezanimljiv, veoma je nevešto izvedeno sve to, i tu vidimo ono što će mučiti i njegove kasnije filmove - zanimljiva inscenacija i atmosferična izvedba nisu praćeni nečim što je dobro postavljen scenario.

Nažalost, rekao bih da Malone uglavnom nije imao logističku podršku producenata i studija kad je reč o pokrivanju njegovih narativnih nedostataka, a deluje da je bio dosta uveren u svoje scenarističke moći, i to je sigurno jedan od razloga što je ostvario tako čudnovatu karijeru.

S jedne strane, s ulice ga je izvukao kontinuirani odnos sa Joelom Silverom i Robertom Zemeckisom i nikada nije posrnuo do nekog apsolutnog produkcionog dna. Filmovi koje je snimao su umeli da budu prilično dobri, ali nikada i potpuno zaokruženi, i na kraju cela karijaera je bila u tom nekom "zamalo" duhu i "evo samo što nije".

To ga svakako čini rediteljem koji verovatno nije ispunio svoj puni potencijal ali je opet svakako pokazao više nego mnogi.

Njegov spoj ekspresionizma i depalmijanskog ekscesa je bio i ostao zanimljiv, tako da mu kultni status još za života nije izmakao.

* * / * * * *

LETTRE DE SIBERIE

LETTRE DE SIBERIE je dokumentarni film Chrisa Markera iz 1957. godine u kom ova zvezda Novog talasa, na neki način, anticipira mnoge tehnike ironične obrade dokumentarnog materijala i njene relativno inovativne upotrebe kroz različite promene konteksta u naraciji i montaži.

Danas ovo što radi Marker zapravo nije inovativno već je postalo standard i deo uobičajenog vizuelnog žargona i narativnih intervencija. U određenom smislu, Marker ovde parodira formu filmskog putopisa i u ovom filmu eseju na neki način parodira dokumentarni film kao formu.

U tom pogledu, ovaj film je vrlo značajan, ali danas kad se gleda u njemu ćemo mahom prepoznavati rešenja koja svakodnevno već gledamo.

* * * / * * * *

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO

KAKO JE OVDE TAKO ZELENO Nikole Ležaića je drugi film koji je ovaj reditelj snimio u proteklih petnaest godina.

Dakle, između prvog filma u kom se on predstavio kao jedan vrhunski talenat našeg filma i drugog prošlo je petnaest godina, To je podatak koji stvarno treba naglasiti jer je zaista neverovatan. 

Deo odgovora na tu činjenicu dobićemo u ovom filmu.

Naime, KAKO JE OVDE TAKO ZELENO je autofikcija Nikole Ležaića. On pravi film čiji je glavni junak Nikola Ležaić, beogradski reditelj koji je imao uspešan film i sada snima reklame, usput pokušavajući da snimi neki skup film koji nije realno da produkciono postavi. To su sve okolnosti koje zbilja jesu proistekle iz Ležaićevih iskustava, i to se jeste desilo.

Autofikcija zatim ulazi u porodičnu intimnu priču, praktično sliku iz života u kojoj reditelj putuje sa ocem i rođacima na ukop bake u Krajini, koju prenose iz izbegličnog groba u Srbiji u rodnu krajišku grudu.

Na tom putu, Nikola pronalazi nešto svoje u toj opštoj porodičnoj reminiscenciji koja mu je u osnovi daleka i on u to ulazi kao neko ko je servisira za svoje pretke. Ali, na tom putu Nikola komunicira sa svojim kolegama čija su imena ista kao ona nekih koji su nas napustili u međuvremenu, pronalazi objekat koji je asocijacija na temu tog filma koji želi da snimi a ne može.

Dakle, ima tu nečega veoma vešto postavljenog a nenametljivog, i ovo jeste priča o jednoj slici gde junak hteo ne hteo uspeva da se uvede u jedno stanje aktivno evokacije sećanja i ličnih uspomena iako je tu samo da bi ispoštovao familiju.

Ovo je film koji je na neki način veoma spontan, sirov, namerno nestrukturiran u klasičnom smislu. Međutim, na jedan veoma nenametljiv način, film je zapravo u stvari veoma strukturiran i vodi se kroz jednu diskretnu modulaciju intenziteta i radnje.

Isto tako, film ima jednu veoma bitnu vrlinu. Naime, Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma. Ovde je reč o autofikciji ali njega igra glumac, Filip Đurić, jedna sjajna figura našeg filma i televizije i nudi još jednu zanimljivu rolu. To su još mnogi iskusni glumci iz domena ex-jugoslovenskog koprodukcionog pudinga kao Izudin Bajrović, Stojan Matavulj i Leon Lučev, i ovde svi igraju Srbe što je vrlo zanimljivo.

To dovodi i do zanimljivih meta-detalja, tipa Leon Lučev igra vozača kamiona, kao u TERETU.

Naturščika ima minimalno i Ležaić ne ponavlja formulu prvog filma - naprotiv - ovo je vrlo klasično koncipiran film u pogledu glume pa i inscenacije. I to je veoma bitna stvar, iako smo čekali na njegov dugi film petnaest godina, nije pokazao nesigurnost i povratak na one stare obrasce. Ovo jeste novi film Nikole Ležaića u svakom smislu.

Nažalost, Nikolina generacija jeste imala velike pauze između debija i drugog filma, i nije ostvarila kontinuitet, međutim, ovaj film konkretno pokazuje da Ležaićev prvi film nije bio slučajnost i neki nehotičan uspeh.

Ono što je osnovni problem filma i ono što će ga približiti ili odbiti od ljudi jeste činjenica da je ovo autofikcija koja nikada ne odlazi u neke meta-sfere. Dakle, ovde Nikola Ležaić ne postaje neka charliekaufmanovska figura, ne radi ništa što nije, ili barem nije uverljivo da jeste, uradio u životu. Ovo je jedna "mala priča" za koju dosta publike možda nema strpljenja i nema za šta da se u njoj "uhvati".

Film je vešto izveden i postavljen, i da je iole klasičniji, imao bi odmah * * * od mene, ali zaista osećam da bi ovo bio poprilično veliki izazov velikom broju ljudi.

U domenu art house filma u Evropi, poslednjih godina živimo teror "ličnog motiva" za neku priču. I dosta često autori prave priče koje su vrlo ekstrovertne a onda ih lažno lično motivišu pokušavajući da nam objasne kako ih se to nešto jako tiče. Ovde imamo obrnut slučaj. Imamo priču koja se jako tiče samog autora, ali jednom znatnom delu publike može zaista promaći razlog zašto bi se ta priča ticala i njih.

Ako u tom smislu govorimo o talasu, onda zapravo Nikola Ležaić pravi jednu radikalnu intervenciju i odvodi taj princip "ličnog iskustva" kao osnova za film do paroksizma. I u tom pogledu, u masi evropskih filmova koji ne zanimaju nikoga snima jedan koji nesumnjivo i bez ikakve dileme zanima autora.

I u tom pogledu ovo je vredan i pošten film, bez ikakve sumnje.

Da li to komunicira sa gledalištem, nisam skroz siguran.

РАСПАД

РАСПАД Mihaila Belikova je film o svemu i svačemu ali kao najviše o Černobilju, snimljen pred kraj postojanja SSSRa.

U slojevima raznih prikaza životnog i socijalnog kolapsa, nalazi se priča o katastrofi u Černobilju. Ona nije osnov filma, ide uporedo i tiče se junaka, nekad više nekad manje, kako Belikovu zatreba, ali svakako da film zapravo jedino i vredi videti zbog snimaka pustog Pripjata, zbog scene izlaska na krov kojom se kasnije hvalio i Renck u svojoj HBO seriji, i upravo u tim elementima docudrame.

Belikov u tom domenu pravi landgrab i zbog tih materijala, što dokumentarnih, što igranih, film treba pogledati.

Međutim, celina sa tom nekom celom disfunckionalnom porodicom koja uporedo ima neki svoj bluz u društvu koje se raspada, nema mnogo smisla i ne nudi mnogo toga vrednog pažnje.

U tom pogledu, činjenica da je Belikovljev film zavredeo reprizu na ovogodišnjem Berlinalu, verovatno ima veze sa jednim vrlo depresivnim prikazom SSSRa (čitaj Rusije) koji puca po šavovima, mnogo pre nego sa nekim naročitim umetničkim dometima ovog filma.

U svoje vreme ovaj film je imao veliku američku podršku i plasman.

* * / * * * *

THE RIP

Kao neko ko je predviđao vrhunsku karijeru koju Joe Carnahan nije ostvario, ni približno, bio sam iznenađen vešću da su ga Matt Damon i Ben Affleck pozvali da osmisli i režira njihov krimić za Netflix.

Iako porodica Affleck ima neku bliskost sa Carnahanom, bio sam zbunjen time jer on reputaciono on odavno nije na njihovom nivou. Međutim, duboke veze kuća Affleck i O'Connor sa Carnahanom delovao mi je kao potencijalna konekcija da se ostvari neka saradnja.

U tom smislu THE RIP je možda i poslednja meč lopta koja bi mogla vratiti Carnahana u bilo koju vrstu A-razmatranja. Naročito, ovo je posebno snažna meč lopta jer tu su zajedno i Damon i Affleck, ekipa koja se pojavljuje na ekranu povremeno ali u probranim ambijentima.

U filmu INSTIGATORS Douga Limana, Matt Damon i Casey Affleck pokazali su da im laganiji streaming sadržaj nije stran i da su spremni da ga rade na vrhunskom nivou, okupe izvrsne glumce i zajedno sa dobriim scenaristom i rediteljem naprave onu vrstu zabave kakvu više ne mogu da plasiraju u bioskope.

I to je otprilike jedina sličnost između INSTIGATORSa i THE RIPa, izuzev detaja da u oba filma policajac koji je strah i trepet vozi veliko oklopno vozilo.

Dok je Limanov film snimljen po scenariju koji potpisuju mlađi Affleck i talentovani Chuck Maclean koji nas je zadužio serijom CITY ON A HILL, i ima vrlo duhovit ali i tenzičan caper u svom središtu sa dva vrlo zanimljiva lika opterećena ličnim demonima, i ima Limanovu propulzivnu egzekuciju koja čini da sve ide lagano, nenametljivo, da se likovi izlažu lepršavo, da je akcija interesantna i u službi likova, Carnahan je sam pisao scenario i umesto onog alfa-gorile američkog krimića kog znamo iz NARCa ili PRIDE AND GLORY, ovde imamo materijal koji je u osnovi dobar možda za neki surov otpis poreza za Frankom Grillom, glaziran patetikom koje se ni Ron Bass ne bi postideo.

Carnahan je za sto doneo materijal koji je zaista na nivou nečega što bi Grillo snimio sa Michael Jai Whiteom i Scottom Adkinsom. I kada u filmu THE RIP ugledam Scotta Adkinsa u dijaloškoj roli bez ijedne scene bilo kakve borbe, sem jednog koškanja u kancelariji gde je potpuno potčinjen, počinjem da mislim da su Damon i Affleck kao superinteligentni znalci njega tu doveli namerno da bi parodirali vlastiti film.

Ako je ljudima u INSTIGATORSu bio problem to što su možda Casey i Matt previše pametni u svom odnosu prema materijalu, i ako je postojao utisak da ga oni ne samo nadrastaju reputaciono već da se sa njim previše prave pametni, onda u THE RIPu dobijamo drugi ekstrem - imamo vrhunski pametne glumce-reditelje-scenariste zarobljene u materijalu koji je evidentna budalaština, gde oni pokušavaju da ga izdignu ali to je nemoguće, iako zaslužuju priznanje za pokušaj.

Kada se na to doda silom nakarikana karakterna tragedija glavnog junaka koja je dodata toliko veštački da deluje kao neka bizarna parodija, u svakom pogledu, onda imamo stvarno jedan duboko uznemirujući promašaj.

Jedno je gledati film sa dobrim glumcima koji ne valja. Sasvim druge je gledati film sa dobrim glumcima koji su pritom sjajni autori i njihovo bespomoćno prepuštanje nečemo što ih nije dostojno.

Carnahan već dugo ima ovog svog Španca koji mu snima, i dok to možda pije vodu u tim theatrical uplift filmovima koji su u suštini VOD, vizuelna kultura tog direktora fotografije ne dobacuje do potreba Netflixa koji je u međuvremenu razvio svoju filozofiju slike.

THE RIP skaredno loše izgleda, a mora se reći da Carnahan takođe nije doneo svoju karakterističnu energiju u inscenaciji već naprotiv, sve izgleda veoma blisko nekoj network seriji. I činjenica je, godine rada na televiziji verovatno su iskvarile Carnahana, pokazavši mu da to i tako može, i ključ njegovog angažmana na ovom filmu možda i jeste bio da se nekako to sve brzo smandrlja.

U filmu ima sjajnih glumaca, pored Damona i Afflecka, tu je Kyle Chandler, pa recimo i ova Teyana Taylor koja je postala jako važna u ONE BATTLE AFTER ANOTHER i ko god dođe zbog nekog od tih glumaca neće biti razočaran. Ima ih u filmu.

Ali, te uloge koje su im date su otužne, skromne idejno i realizacijski.

THE RIP nije samo konceptualno na nivou DTV filma sa Frankom Grillom. On je takav i produkciono i neki malo bolji Grillov izgleda i jače od ovoga. U vreme kad je John Swab izašao na scenu, uostalom, ne treba potcenjivati Grillove čauše.

Međutim, u Grillovom filmu, Scott Adkins bi zaradio svoju platu. Nota bene, on jeste posle operacije imao malo pojavljivanje u ZERO DARK THIRTY bez borbe, i nemam ništa protiv toga da se okuša kao glumac, ali njegova uloga u THE RIP deluje kao neki bizarni vic koji naprosto nije smešan.

THE RIP ne da ne bi mogao da se prikazuje u bioskopima, nego takvih filmova nema ni na Netflixu, i teško da bi se i tamo našao da nije Damona i Afflecka.

Ovo je jeftin pokušaj u svakom pogledu. Samo je njegova promašenost neprocenjiva.

* 1/2 / * * * *

MURDERLUST

MURDERLUST je drugi film Donalda M. Jonesa koji sam pogledao i sasvim sigurno, to je bolji film od PROJECT NIGHTMARE.

Međutim, MURDERLUST je jedan od onih po svojoj suštini pornografskih exploitation filmova sedamdesetih pa i osamdesetih, nezavisno od godine kada je snimljen. To je taj duh.

Ovde erotike u klasičnom smislu nema, odnosno ima je vrlo malo. Ovo je serial killer porn. Film sačinjen od serije ubistava koje čini junak, sa nekim dramskim scenama postavljenim između zahvaljujući kojima ovo KAO postaje film o nekom strašnom čoveku.

Naravno, prilikom poslednjeg ubistva jedna žrtva mu se otme i uzvrati, ali to je sve reda radi. Nije ovo film koji ume nešto naročito da proizvede ili prenese zadovoljstvo bilo koga bilo čime, ali potpuno je jasno da je pravljen za ljude koji prosto žele da vide jednu seriju relativno repetititvnih ubistava.

On ne primenjuje apsolutno nijednu narativnu tehniku kojim bi napravio elipsu i preskočio ono što smo već videli i što već znamo, ili da bi dublje istražio neku psihološku ili socijalnu dimenziju kojom se tobože bavi u ovim "mirnijim" scenama koje zapravo služe da legitimišu autore i publiku pred sobom.

Film je stekao izvesni kultni status, mnogi ga smatraju nečim što se danas ne bi moglo snimiti, što mislim da nije istina jer je danas kult za ovakve budalaštine verovatno veći i razvijeniji nego u vreme kad je ovo izašlo. Uostalom, MANIAC je rimejkovao Elijah Wood i ovo je film iz tog nekog šinjela samo slabiji.

U svetu u kom su to pružili Kargl u ANGSTu ili Lustig u MANIACu, ovo je zaista treća liga i pornografski nivo u samom duhu ako ne i u samom sadržaju jer direktne seksualnosti nema ali svakako da ima dosta erosa za one koje pali tanatos serijskih ubica.

Nisam ja sad neki moralista koji ne razume ili nije u stanju da voli ovu vrstu filma, međutim, naišao sam na primerak koji je prosto dovoljno nevešt da nema iza čega da se sakrije.

PROJECT NIGHTMARE

PROJECT NIGHTMARE režirao je Donald M. Jones, reditelj o čijem kultu nisam znao mnogo, i sad kad sam odlučio da se s tim pobliže upoznam, nisam ništa naročito naučio još uvek.

PROJECT NIGHTMARE je zaista jedan neinventivan niskobudžetni film koji ne uspeva da prevaziđe svoja produkciona ograničenja i neke trzaje zanimljivosti naprosto pokazuje prekasno da bi opravdao sve dotle izdržano od amaterizma i neubedljivosti.