ŠKORPIONI SPOMENAR

Fond za humanitarno pravo producirao je dokumentarni film Lazara Stojanovića ŠKORPIONI SPOMENAR, nastao posle otkrivanja i emitovanja čuvenog video snimka na kom Škorpioni vrše egzekuciju šest muškaraca u okolini Srebrenice.

Imajući u vidu ko je producent, očekivalo bi se da je ovo više neki tehnički zapis baziran na faktima, međutim Lazar Stojanović je uspeo da unese nedvosmislenu autorsku dimenziju u ovaj film, i prikazao je dosta ubedljivo milje iz kog dolaze ljudi koji su činili Škorpione.

U razgovoru sa dvojicom pokajnika iz Škorpiona, Stojanović uspeva da prikaže tu specifičnu paravojnu jedinicu, koja je svakako bila druga liga paravojne srpske sile u ratovima za jugoslovensko nasleđe, i koja je u svom jezgru bila bazirana na rodbinskim i drugarskim vezama. Osnov ekipe činili su braća Medići i njihovi školski drugovi, komšije i rođaci, i zajedno su prošli tri ratišta, usput iza sebe ostavljajući trag lične patologije, o čemu svedoči i ovaj snimak.

Stojanović kao čovek koji je doktorirao antisrpske sadržaje, ovde polazi od teze da je ta priča suštinski već apsolvirana, da je svima jasno da su Srbi krivi, i kao delo već poznog ciklusa antisrpske produkcije, ovaj film to podrazumeva što ga paradoksalno čini začuđujuće umerenim.

Ni Fond za humanitarno pravo ne može da pobegne od činjenica da su ovo bila dela pre svega lične patologije, a da je ona samo bila instrumentalizovana od struktura sa višim ciljevima.

U početku filma, Stojanović ima neke intervencije koje podsećaju na njegov rani rad sa kojim se proslavio, i unosi dozu ironije spram folkloru ali kasnije sami likovi koje je skupio kreću da diktiraju stvari i struktura se sama nameće.

I u tom pogledu, pohvale zaslužuje montažerka Suzana Stevanović, svakako iskusna saradnica u najboljim programima B92, koja je stvar sa rediteljem vrlo jasno postavila, ostavivši ključne snimke masakra za klimaks čime sirovi dokument daje svemu isntinsku estetsku dimenziju.

HUNTING SEASON

Odavno se pitamo zašto pored geezer teasera neko ne kapitalizuje trenutnu fazu u karijeri Mela Gibsona i sa njim ne snimi jedan svedeniji triler u kom on igra glavnu ulogu?

Raja Collins, ponekad poznat i kao R.J. Collins je isto upitao sebe i u filmu HUNTING SEASON je pokazao da je pitanje bilo sasvim na mestu.

Ne morate biti Melov fundamentalista da biste videli koji je kvalitet ovom filmu donela njegova glavna uloga i koliko je kompenzovala produkcionu skromnost i nevelik domet ostalih elemenata.

Mel je dovoljno harizmatičan da iznese film realno snimljen u jednoj kući i okućnici sa još jednim bitnim objektom u celom filmu. Scenario Adama Hamptona nije neka suva genijalnost ali je zapravo dovoljno dobar da nas odvede na teritoriju Old Man Riggsa, i Mela uspešno transplantira, da ne kažemo degradira u neke sfere kojima je gospodario Charles Bronson.

Međutim, Mel Gibson je neuporedivo bolji glumac i overall mnogo veći poznavalac filma da dramski ne uzdigne ova dešavanja u odnosu na tipičan siege film bronsonovskog tipa. Koncept Čehovljeve kosilice gde glavni junak kupi pokvarenu kosilicu na početku i do kraja filma je postepeno popravlja ne bi li je upotrebio u sceni mučenja koju svi citiraju, zaista je primer dobro postavljenog dramskog rešenja punog ironije, i za one koje će ovo iznenaditi i za one koji znaju šta ih čeka.

Akcije nema puno, ali kad je ima, dobra je i nasilna na osevažavajući način. Mel je u godinama ali i dalje mu se veruje kada se opremi vatrenim oružjem i krene da činodejstvuje.

Collinsova egzekucija je usmerena ka slow burnu i ko je podesniji za to od Mela jer on nosi dovoljno intenziteta i u sporijem tempu. U izvesnim smislu, film je mogao biti estetizovaniji za potrebe slow burna, ali može da prođe i ovako.

Jordi Molla je zanimljiv kao vatreni negativac iz Kartela, ali ne odlazi u punu karikaturalnost. Ipak, u njegovom liku ima jedna scena sa "praznim" hodom, međutim on kao drugo najjače ime u podeli obavlja ulogu dobre podrške iako je Melov lik bitno dominantniji od njega.

HUNTING SEASON ipak nije crossover. Sigurno da onima koji ovu varijantu nečega što je slow burn a opet je ipak B-film prosto ne tolerišu. Ali, ko je raspoložen da vidi tako nešto, izvedeno solidno, može da se dobro provede. Ovim prvim ocena je * *, ovim drugim je * * *

Da je Collins bio malo rigorozniji desio bi se puni crossover. No, i bez toga, teško da će ikada više biti u blizini ovako dobrog filma.

SHEKER. Последний шанс

SHEKER. Последний шанс Darhana Tulegenova je film koji je nastao kao nastavak popularne kazahstanske web-serije SHEKER.

U filmu, Aldijar, glavni junak serije koji ulazi u trgovinu drogom kako bi prevazišao nezavidnu porodičnu finansijsku situaciju, pokušava da izbegne robiju tako što će se dogovoriti s policijom, izaći napolje i nazad se infiltrirati u svoju ekipu.

Darhan Tulegenov uzima jednu klasičnu postavku i na njoj gradi jedan energičan, visokoestetizovan B-film, koji jeste najbolji onda kada je scenaristički najzanimljiviji jer tu dobija i najjače meč lopte za realizaciju (odlazak Aldijara na Tajland i u njemu set-piece bega sa gotovo petominutnom tučom s transvestitima) ali i kad je konvencionalan, Tulegenov mu prilazi s velikim entuzijazmom i energijom.

Zapazio sam ga u novoj, i na osnovu do sada viđenog, izuzetnoj kazahstanskoj seriji MUNAI pa me je to zainteresovalo da mu prokopam po minulom radu. I ovde Tulegenov pokazuje da je izvrstan žanrovski specijalista a u MUNAI ide i korak napred jer materijal još potentniji.

SHEKER film je urađen mišićavo i sa ubeđenjem, sa barem jednom antologijskom scenom i nijednom slabom, baš onako kako su stari majstori i zapovedali.

* * * / * * * *

BLUE MONEY

Colin Bucksey je po scenariju prerano preminulog severnoirskog pisca Stewarta Parkera snimio televizijski film BLUE MONEY koji svakako da ima kultni status među ne baš malobrojnim poštovaocima Tima Curryja, oko kog se vrti cela stvar, ali koji je isto tako ipak samo još jedina dinamična britanska muzička komedija za sve ostale.

Tim Curry igra taksistu koji želi da postane zabavljač, pevač imitator pre svega. Kada konačno dobije ulogu u mjuziklu a ta produkcija volšebno propadne, on krade kofer pun novca od svoje redovne mušterije, sumnjivog kolumbijskog gospodina i daje se u bekstvo sa nejasnom namerom da ispuni svoje snove.

Nije Tim Curry jedina multitalentovana figura u ovom filmu, Debby Bishop recimo igra njegovu devojku, i uprkos tome što je iz serije WIDOWS drugačije pamtim, ovde i peva nekoliko pesama.

Colin Bucksey je sa puno energije prišao realizaciji i Tim Curry je sa svojim improvizacijama, imitacijama, prerušavanjima i sl. naravno u centru pažnje. Međutim, Parkerov scenario očigledno želi da kaže nešto više kroz besciljnost glavnog junaka, ali ishod je najpre film koji deluje besciljno i zapravo ne ide nikuda.

U toj žanrovskoj mešavini, meni ova dešavanja nisu bila naročito ni smešna, koliko god da Tim Curry gazi i svakako ima talenta za izvođenje koječega.

Otud, BLUE MONEY odaje utisak ozbiljne produkcije koja nažalost neće značiti mnogo onima kojima bravure ovog glumca nisu dovoljne da opravdaju sve ostalo.

TRAP HOUSE

Dave Bautista i Bobby Cannavale igraju agente DEA stacionirane u El Pasu koji se bore protiv Kartela. Odlično, nemamo na šta da se žalimo.

Osim, možda na to što oni nisu glavni junaci filma TRAP HOUSE Michaela Dowsea koji je, što se mene tiče, samo jednom uspeo da napravi zaokružen film u punoj meri a to je bila akciona buddy cop komedija STUBER sa Daveom Bautistom i Khumailom Nanjanijem plus Iko Uwaisom kao negativcem. 

A ko su glavni likovi? Deca agenata DEA koji posle pogibije jednog od njih odlučuju da opljačkaju lokalni štek kartela ne bi li njihov drugar mogao da ostane u El Pasu i ne odseli se zbog male penzije koju je nasledio.

Iskusni skriptaš Gary Scott Thompson je napisao priču i scenario (u saradnji sa Tom O'Connorom) i reč je o high concept skriptu koji bi u dane Shanea Blacka i "starog Holivuda" bio zlata vredan. Imamo tinejdžere koji kradu Kartel i upadaju u nevolje iz kojih prekaljeni matorci DEA agenti moraju da ih vode. Deluje sve to kao jedan pozni nastavak neke već izgrađene i raubovane franšize kao što je BAD BOYS, recimo.

Međutim, Dowseov film, uprkos tome što ga je slikao redovni saigrač Garetha Evansa, Matt Flannery, deluje vrlo pitomo, iako ne bez invencije u akciji. Čini mi se da Dowse ovde nije tačno znao kako da odredi ključ stilizacije, a kako uvek nosi neku dozu humora u pristupu, onda imamo policijsku nasilnu komediju u delu sa roditeljima, a teen komediju među klincima.

Ne bih išao toliko daleko da imam utisak kako gledam dva filma, ali svakako da bi neka integracija dobro došla. U filmu takođe malo nedostaje passing the mantle momenat. Iako vrednosno, ovaj film u vrlo maloj meri želi da bude priča o naslednicima - uprkos harizmi mladih leadova, Bautista i Cannavale su proso neuporedivo jače pojave i film bez njih dvojice gubi na intenzitetu.

Postavka odnosa u kartelu je konvencionalna. I malo je već istrošena, ali i tu ima nekih zanimljivih noviteta. No, ono što u delu s kartelom nije sveže, nažalost nije izvedeno sa punom uverljivpšču, a ženski likovi iz kartela su ubedljivo zanimljiviji od muških.

Akcija je solidna, film je dinamičan, ali mogao bi biti možda u izvesnoj meri ujednačeniji. No, rekao bih da scenario nosi složen koncept za izvedbu ali da pre svega reditelj nema snage da ga izvede na potpuno zadovoljavajući način. Otud, možda je sve trebalo drugačije organizovati na papiru, a možda je naprosto trebalo da se u režiji promene prioriteti.

Da je Dowse uspeo da sve poređa kako treba, ovo je mogao stvarno da bude potentan policiski dramedični triler, međutim, čak i ovako film je sasvim pristojan i prijatan za gledanje.

Kada su Bautista i Cannavale opozicija bilo kome, nije jednostavno postaviti drugu stranu da može da im parira i ovi klinci naprosto nisu uspeli da se nametnu i postave pravi balans filma.

Kad se na to doda da je film veoma solidno izveden ali da mu fali taj jedan touch, u slici, u energiji, u boji, koji bi ga izdigao, onda nažalost uprkos jakoj želji da dobije * * * koju zaslužuje ipak ide na * * 1/2.

SCREEN TWO: McGUFFIN

Colin Bucksey je po romanu Jacka Bowena snimio triler McGUFFIN za BBCjev ciklus televizijskih filmova SCREEN TWO.

Charles Dance igra filmskog kritičara koji u maniru filma REAR WINDOW svedoči smrti transvestita iz stana preko puta sa čijom se babom zbližio kao komšija. Kritičar zapaža kako se niko ne bavi istragom i sam počinje da kopa, napipavajući zaveru koja stoji iza svega.

Postupak je prilično postmoderan i McGUFFIN usled toga ne uspeva da se nametne kao punokrvni triler i ostaje negde na pola puta između nečega što je zaista krimić, i pokušava da stvori uzbuđenje tokom rešavanja misterije i nekog komentara kulture pa i diskretne parodije.

Bucksey je dovoljno vešt reditelj da napravi sve što treba ali ovde nije uspeo da napravi celinu od svih slojeva koje je materijal nudio i rezultat je zanimljiva zbrka, u najboljem slučaju.

MUZZLE: CITY OF WOLVES

Kada je izašao prvi MUZZLE napisao sam da bi Pauline Kael, da je živa, verovatno umrla kad bi ga pogledala.

CITY OF WOLVES, nastavak tog filma je nešto čije gledanje ne znam koliko je bezbedno ne samo za Pauline Kael, već generalno za narod koji nije dočekao 2025. spreman za film KARMADONNA Aleksandra Radivojevića.

Ovo je godina kada DIE HARD WITH A VENGEANCE dobija svoju punu afirmaciju kao klasik, premda nikada se nije dovodilo u pitanje, da li jeste ili nije. Međutim, slično KARMADONNI, i ovde imamo negativce koji su prepuni gneva i spremni da puste mašti na volju kako bi svoju osvetu izveli do kraja.

Naravno, u KARMADONNI je pitanje da li je generator nasilja zapravo baš negativac ili entitet koji je veoma neraspoložen. Ovde je sasvim sigurno negativac u svakom pogledu.

Stalberg snima nastavak koji se u odnosu na prvi film nadovezuje na isti način kao DIE HARD WITH A VENGEANCE na DIE HARD, dakle odnosi su produžetak prvog filma, junak je žrtva osvete negativaca koje prethodni put porazio, i film je na sličan način i samostalan i oslonjen na gledanje nastavka.

CITY OF WOLVES će svakako posle gledanja naterati na to da se vidi i prvi MUZZLE, čije poznavanje nije neophodno ali iskustvo čini nešto snažnijim.

Stalberg je otišao u Južnu Afriku, i tamo je našao ekipu koja zna da svaki rand mora da se zaradi. U Joburgu je snimio dosta uverljivu repliku Los Anđelesa koji je u prvom filmu već bio košmarni propali grad kojim lutaju zombifikovani spid-frikovi i drugi beskućnici, a ovde je ta slika još užasnija.

Glavni junak se oženio, dobio dete, prestao je da pije, skućio se i trenira K-9 pse za policiju. Izgleda kao je najzad počeo mirno da spava što nije uspevao još od rata.

Ali, onda harmoniju remeti osveta kartela, koji je je preko kineskog fentanila, saučesnika iz big pharme i hakera uspeo potpuno da uzme Los Anđeles, pa i njegovu policiju, pod svoje.

Ubrzo, junak onu inicijalnu porodičnu harmoniju zamenjuje onom starom kad je mir nalazio u pariranju psihopatama iz kartela nivoom nasilja kakav oni razumeju.

Međutim, ovog puta oni žele da se igraju mačke i miša, i Stalberg se ne ustručava da suspense i akciju gura do granice horora i da uživa u svakoj situaciji u koju uvodi junake.

Film je pisao Jacob Michael King, čovek koji dolazi iz horora, i to je fina dopuna arome stabilnom dotoku walterhillovskog gasa koji je Stalberg uspostavio.

Ovo je veliki povratak pandurskog akcijaša u jednoj izmenjenoj formi (mada ideja buddy cop filma s psom je pretendovala na komercijalne rezultate u K-9 i TURNER AND HOOTCH) gde unutar jedne skromnije produkcione postavke, ipak imamo film visokooktanske akcije, tenzije i stilizacije koja iskoračuje iz trilera u horor, i za razliku od nekih ranijih pokušaja kao što je Cosmatosova COBRA (koju čini nekoliko ikoničnih prizora u potrazi za celinom) zapravo ima smisla.

Stalberg je krenuo u punom mejnstrim kapacitetu i sa liberalnim stavovima o čemu svedoči njegov debitantski film HIGH SCHOOL u kom se junaci ismevaju naivnim dokumentarcima o tome kako duvanje finansira terorizam a Mel Gibson je opisan kao "MAD MAX douchebag".

U međuvremenu, Stalberg je pooštravao svoje stavove i već u prvom MUZZLE imamo jasnu tezu da NR Kina sarađuje sa meksičkim kartelima koji rasplamsavaju opiodsku epidemiju.

Novi film u tom smislu odlazi u jedan full-MAGA pristup gde junaka mediji ubrzo proglase za političkog ekstremistu zbog tendencionog tumačenja dela na koja ga je kartel naterao, a svet je podeljen na one koji rešavaju probleme i na one koji ih patologizuju i drže ih nerešenim.

Ovo je do sad možda i umetnički najvredniji i žanrovski-repertoarski najortodoksniji primer filma koji ne samo da vraća holivud na "fabričke settinge" već bez sumnje nosi u sebi i neprikrivenu MAGA dimenziju.

Otud, koliko god da je krenuo na jedan način, kao jedan od reditelja koji se na američkoj indie sceni nametnuo kao jedan od istinskih naslednika Waltera Hilla i tih majstora vrhunskog klasicizma, u svežem ruhu, voleo bih da to potvrdi i jednom režijom Mela Gibsona dok je ovaj još u snazi, čime bi se sigurno barem jedan ciklus u njegovoj karijeri, od HIGH SCHOOL do danas zaokružio.

Ovo jeste policijski akcioni triler u osnovi i DIE HARD-derivat u zapletu, ali je slično KARMADONNI zapravo nešto složeniji spoj žanrova u kom je neko kao Richard Donner samo osnovna supstanca na koju se dodaju ostale.

Za razliku od Donnera koji je bio poznati dobrotvor južnoafričkih pobunjenika, Stalberg je baš tamo na licu mesta, kod njih, našao mesto gde njegov dolar vredi više pa bi se moglo reći da su oni sada njegovi dobrotvori. I, što je još važnije, tamo je našao saradnike sa kojima je dovoljno dovesti jednu zvezdu iz Amerike, i dobija se film koji izgleda kao američki, i snimljen na licu mesta.

Ima ironije u tome da je MAGA-adjacent film snimljen u Južnoj Africi, državi koja je sada u fokusu američke vlasti iz razloga koji su u vreme Donnerovog aktivizma bili nezamislivi.

Stvari se, počev od Stalbergovog svetonazora neverovatno menjaju, i često nose ironične obrte ali u suštini, ono što je važno, a to je vrhunski akcioni triler - nikada ne izlazi iz mode.

* * * / * * * *