OPUS

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

SHATTER

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *

MICKEY 17

Kada je STARSHIP TROOPERS izašao 1997. godine, koštao je 105 miliona da se snimi, što je današnjih 208 i na globalnom box-officeu zaradio je 121 što je značilo da je reč o teškom promašaju.

MICKEY 17 je koštao 118 miliona da se snimi po nekoj proceni koju je posle otpisa poreza izneo Warner (verovatno je skuplji) i koštao je još 80 miliona da se promoviše i zaključno sa 30. martom je na 121 milionu zarade globalno.

Dakle, STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 su bukvalno ista ravan finansijske propasti.

U vreme kada je izašao, STARSHIP TROOPERS je imao prosek ocena na Metacriticu 52 a MICKEY 17 ima 72.

Danas je međutim STARSHIP TROOPERS multimedijska franšiza koja je iznedrila dva dosta dobra DTV naslova koja su (za razliku od sličnih stvari) radili autori filma, i još pored toga animirane DTV naslove i seriju.  

O kultnom statusu STARSHIP TROOPERSa ne treba trošiti reči. Činjenica je da je Paul Verhoeven imao i sa svojim najmanje cenjenim SF filmom HOLLOW MAN neki DTV nastavak a da su ROBOCOP, TOTAL RECALL i STARSHIP TROOPERS generisali i nastavke i serije i rimejkove. To je Verhoeven Effect i to je posebna priča.

Bong je imao sličan efekat na svom jedinom filmu na engleskom koji je imao tu vrstu mejnstrim kapaciteta i iz SNOWPIERCERa, snimljenog po francuskom stripu, nastala je serija od četiri sezone, i to dosta bolja i trajnija od onih koji su dobijali Verhoevenovi naslovi.

Slično Verhoevenu, koji je za potrebe svog filma ekranizovao roman Roberta Heinleina, koji nije pisan kao parodija, tako je i Master Bong ovde ekranizovao roman Edwarda Ashtona koji ima smisao za humor ali nije pisan kao satira.

U oba slučaja, reditelji koji su transplantirani u Holivud snimili su dakle jednu mutaciju izvornog materijala.

Heinlein kao mrtav pisac nije imao priliku da se žali dočim verujem da je Ashton presrećan što mu oskarovac ekranizuje roman.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li će MICKEY 17 dostići po kultnosti STARSHIP TROOPERS koji 28 godina posle izlaska i to oko premijere MICKEYa baš, dobija najave da će ga rebootovati Neill Blomkamp, rizničar Verhoevenovog SF spektakla u današnjem Holivudu.

Paralele između dva filma su zbilja neverovatne pa bi bilo lepo da i ishod za MICKEY 17 bude takvo prepoznavanje i svojevrsni kulturalni hepiend.

Bong je snimio film koji je po svojoj fizionomiji holivudski spektakl o kolonizovanju planeta. Ipak, kao što me je Ashtonov roman kad sam ga čitao podsetio na Predraga Raosa, tako me je i film - ali sa drugim predznakom podsetio kako na njega, tako i na Kusturicu.

Ako je Ashtonov roman kao Raos iz faze BRODOLOMA KOD THULE, tako je Bongov film Raos iz faze stolovanja kod Malnara.

Vrlo je nevaljao i anarhičan, a moram reći da sam u samo jednoj sceni imao problem sa onim sa čim gledaoci i kod nas i u svetu imaju najviše problema a to je Ruffalovo kanalisanje Trumpa. U toj sceni gde imam problem, on više proističe iz dramske postavke scene nego zapravo iz Ruffalove karakterizacije i reč je o situaciji opšteg razjašnjavanja pred finalni konflikt.

Dotle mi je Ruffalo kao trumpovska figura koja spaja socijalni konzervativizam i razobručenu tehnološku deregulaciju vrlo zanimljiv jer prosto mogu zamisliti takav lik koji na "svojoj" svemirskoj misiji diktira nekakav vrednosni kredo po kome se ona izdvaja.

U tom smislu rekao bih da je Toni Colette kao njegova partnerka možda problematičnija u toj šmirologiji i da ga je ona "odigrala" problematičnije nego Ruffalo.

Međutim, u odnosu na recimo Gyllenhaala u OKJAi, ovo mi je funkcionalnije sve u svemu a ja generalno jesam funkcionalista.

Robert Pattinson je s druge strane ovde dobio priliku da snimi svemirski ep a da to nije koji je radio s Claire Denis a da se opet malo i razglumi i Bong mu nudi zanimljiv materijal, nekoliko verzija istog lika od kojih je jedna bliža holivudskom čoveku od akcije a druga nekom bongovskom luzeru iz južnokorejske radničke klase.

U pogledu spektakla, Bong uspeva da stvori lažni utisak kako je ovo veliki svemirski SF iako je zapravo jedna buddy komedija sa elementima SF akcije, i sa mlađom ženskom ekipom koju čine Naomi Ackie, Anamaria Vartolomei i Patsy Feran i one zapravo daju balans filmu.

I STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 imaju određene neravnine zbog kojih nisu savršeno balansiranj holivudski blokbasteri. I ko je došao da gleda tu verziju ova dva filma dobiće je u EDGE OF TOMORROW Douga Limana koji je upravo - takođe na bazi literarnog predloška - do krajnje granice mejnstrimizovao ove dve premise i takođe - verovali li ili ne, krahirao na blagajnama a potom stekao kultni status i već godinama se javnost nadražuje na ideju nastavka.

Kao i STARSHIP TROOPERS ovo je razbarušen film i ko traži pedantnu verziju nek se odmah okrene EDGE OF TOMORROWu, s tom razlikom što je Verhoeven u svom filmu ponudio vrhunske akcione prizore dočim je Bong jači u karakternim interakcijama i manjim scenama.

Verhoevena je palila ideja da su svi likovi svedeni na action figure lutkice u njegovoj parodiji totalitarizma koja mu je istovremeno fetišizacija jer su borbe tako energične, dočim je Bongu ideja da ima psihološki koliko-toliko utemeljene ljude u bizarnim SF okolnostima i u tome je njegov film jači.

Ipak, strukturalno, bitno je napomenuti da je najveći pad Verhoevenovog filma antiklimaktična završnica a da Bong ima upravo suprotno, ironičnu ali strukturalno holivudsku završnicu "sa više krajeva". Isto tako, iako Ashton ima novi roman o Mickeyu - Bongov film je zaokružen a Verhoevenov zbog svoje strukture pulpy serijala nikada nije bio.

Ako bih poredio svoje utiske posle prvog susreta sa filmom, MICKEY 17 mi je ostavio snažniji utisak od STARSHIP TROOPERSa kada sam ga prvi put gledao a videćemo kako će se držati vremenom.

U Bongovom opusu, ovaj film u izvesnom smislu kombinuje ono što je on već radio u filmovima SNOWPIERCER i OKJA, sa kojima deli neke vrlo slične motive pa čak i elemente zapleta i slojeve značenja - recimo inverzija gde projektovani monstrum postaje nežno biće i žrtva, ljudi koji vode putovanje vode i izolovano društvo svojim drakonskim merama itd. Kao što je uostalom dosta DNK iz ROBOCOPa preneto u STARSHIP TROOPERS preko reditelja i scenarista.

Tako i MICKEY 17 meni stoji u odnosu na SNOWPIERCER, otprilike kao STARSHIP TROOPERS u odnosu na ROBOCOP, raniji film je skladniji i pravi je prototip briljantne reinterpretacije žanra.

U MICKEY 17 ima raznih tenzija između raznih elemenata i samim tim on nema tu propulzivnost SNOWPIERCERa ali to je taj hangout ugođaj STARSHIP TROOPERSa koji je prosto drugačiji.

U svakom slučaju, MICKEY 17 je film kom ćemo se sigurno vraćati a ja se iskreno nadam da će iz u njemu biti prepoznat neki potentan kalup za izlivanje lepe žanrovske satire u manjim formatima kao što je Verhoeven ostavio u amanet sa STARSHIP TROOPERSima.

* * * / * * * *

LOS FRIKIS

Ko je u srednjoj školi gledao zgode Boruta Kadunca i Metke u filmu AUTSAJDER Andreja Košaka, ima određeno razumevanje prema teškoćama odrastanja punkera u komunizmu. Međutim, teško je zamisliti sudbinu kubanskih rokera, poglavito punkera, ali i metalaca koji su tokom devedesetih sebi ubrizgavali HIV pozitivnu krv kako bi bili smešteni u sanatorijume i pošteđeni od rada, i sa dobrom ishranom čekali da se pojavi lek.

Ipak, ubrzo će vam nedostajati Borut, Metka pa i onaj Bosanac i njegov otac glupi oficir je bi se moglo reći da je LOS FRIKIS ozbiljan test inteligencije.

Kako neko uspe da snimi ovakvu budalaštinu na temu punkera koji su sebi ubrizgali HIV kako bi izbegli radnu obavezu a možda i robiju zbog bavljenja zabranjenom muzikom, ostaje možda i veća misterija od otkrića kakav efekat ima AZT.

Lord i Miller su među producentima ovog filma, dobio je mnogo veće eksponiranje nego što u najvećem ludilu zaslužuje, a Adria Arjona je dobila ulogu koja je na pola puta između Metke i Jagodinke iz VARLJIVOG LETA, tako da je ona u sred svog uspona verovatno pomislila da se malo omasti na tragediji kubanskih pankera, a završila je tako što je neka omladina prislanja po šupama ili sa istima razmenjuje neke mučne melodramske baljezgarije.

LOS FRIKIS je rečju zaista zločin i protiv filma i protiv teme za koju je delovalo da ne može rezultirati lošim filmom.

Od priče o ultimativnom punk gestu, dobili smo sentimentalnu, dosadnu budalaštinu koja nije ubedljiva a ni istorijski verodostojna ni u jednom aspektu.

Jedino što kod ovog filma vredi je to što postoji pa ljudi mogu biti podstaknuti da pogledaju bolji dokumentarac o temi.

* 1/2 / * * * *

OPRAVIČILO ZA MODERNOST

OPRAVIČILO ZA MODERNOST je dokumentarni film koji potpisuju Igor Zupe i grupa IRWIN. i prikazuje paviljon NSK na venecijanskom bijenalu. U suštini, reč je o jednoj reportaži, i rekao bih da je izabran najmanje zanimljiv pristup.

Pošto ovaj film više deluje kao neka filmska beleška o nečemu što se desilo, koja u sebi nosi dosta podrazumevanja i maltene gotovo da je pravljena za internu arhivu, možda bih ranije gledao filmovani dokument pravljenja i funkcionisanja paviljona, kao što su ranije pravljeni industrijski filmovi koji su bili interni dokument o nastanku neke građevine ili proizvoda.

Ovako, nema neke nadgradnje ili arhive kojima bi se ispričala šira priča, dakle podrazumeva da se gledalac umnogome zna šta je NSK i šta su umetničke grupacije u njemu, i fokus je na dokumentovanju dešavanja u paviljonu tokom Bijenala, gde nije da nema zanimljivosti - recimo ima deonica gde priča Slavoj Žižek (nažalost, jednu priču krajnje skromnog B-kvaliteta) i sam paviljon zapravo vrlo zanimljivo izgleda.

Međutim, ostali sagovornici su kako relevatni - recimo, autori paviljona, tako i potpuno irelevantni - recimo, posetioci paviljona.

Ne smeta nijednom čoveku da pogleda 70 minuta nečega snimljenog u Veneciji, na zanimljivom mestu i sa sagovornicima koji su obrazovani ljudi. Međutim, ipak kad gledamo film imamo određena očekivanja koja će prevazići nivo nečega što ume da snimi i RTS kad se potrudi.

* * / * * * *

DOPE

DOPE Ricka Famuyiwe je bio vrlo značajan film 2015. i posle deset godina sam pogledao. Moram priznati u to vreme sam ga samo prelistao malo, pogledao trejlere i delovao mi je odbojno pre svega u vizuelnom pogledu, ostavio mi je utisak krutog, arhaičnog rada u kome je produkcioni dizajn kontraproduktivan.

Ipak, tek kada sam ga sada pogledao shvatio sam da su vizuelni problemi u stvari najmanja nevolja tog filma i da je u njemu priča zapravo najstrašniji deo.

Slavljen kao inventivan, svež i pre svega "istinit" film, DOPE se ispostavio kao jedan bajat, mučno glup film o odrastanju sa banalnom kriminalističkom zgodom u svom centru.

Jedino što je vredno u ovom filmu su imena na špici, i to ne šta ta imena rade na ekranu, već bukvalno samo ispisi jer se ne može lako ponoviti takva podela na istom mestu. Međutim, što se mene tiče, nezavisno od dara i reputacije, to što ovde ima jako dobrih faca samo još dodatno devalvira ovu budalaštinu na koju su trošili svoje vreme.

* 1/2 / * * * *

DEAD PIGS

Kada se pojavio BIRDS OF PREY, javila se snažna potreba da se pogleda debitantski film Cathy Yan DEAD PIGS, ali nije ga bilo. Onda se pojavio ali je uprkos tome što je stalno bio na nišanu i tu negde privoljen na hard, čekao neko vreme da se izađe na uviđaj.

Na kraju je prošlo pet godina, ali dobro, sada smo tu.

DEAD PIGS je drugačiji od BIRDS OF PREY, što nije teško, i nije neočekivano jer je ovo kineska crnohumorna socijalna melodrama a ono DCjev odgovor na Deadpoola, međutim u oba slučaja se vidi da je Cathy Yan vešta rediteljka koja ume svoje ideje da artikuliše kroz različita izražajna sredstva.

DEAD PIGS u tom smislu čak možda više liči na jugoslovenski nego na kineski ili američki film, iako je zapravo i jedno i drugo. U tom pokušaju da se postavi između Istoka i Zapada, potpuno nehotice, Cathy Yan je snimila nešto što izgleda kao veoma uspeo scenario Gordana Mihića kakav bi u staro vreme uzeo da režira možda čak i Kusturica.

Nekoliko ukrštenih priča o Šangaju koji raste a u njemu se susreću sudbine naivnog svinjogoca koji je prevaren za pare, svojeglave vlasnice kozmetičkog salona, momka koji se izdržava skačući pod kola i naplaćujući štetu od vozača koji ne žele da zove policiju i bogate devojke koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu pokrenute su dolaskom američkog arhitekte da zida skupoceno kič naselje inspirisano Španijom.

Cathy Yan ovde barata sa pregršt motiva i uspeva da ih stavi u funkciju iako bi za moj ukus moglo recimo da se preživi bez bogate devojke jer je njena priča najmanje zanimljiva, ali neka je, ne smeta ni ovako.

Film je duhovit, uspeva da zarobi atmosferu tog kontrasta između neonskog noćnog Šangaja i dnevnog pogleda na prigradske vetrometine koje čekaju da budu urbanizovane, kao i na sukob ta dva pogleda na svet.

Sve do same završnice u kome stvar odlazi u domen pojačane ekspresije kroz pesmu, film se kreće u domenu povišenog, dinamičnog realizma.

Po fizionomiji ovo je zapadni film o Kini, dovoljno pitak da bude jasan svakoj publici, ali zbog kineske glumačke podele ipak namenjen onima koji "preferiraju" neamerički film. U tom pogledu, ovo jeste samo tehnički kineski film sa Kinezima i o Kinezima, ali definitivno nije pravljen za Kineze. Otud priča iako iz oblasti lokalne  problematike zapravo iznad svega je globalno čitljiva i razumljiva.

Otud ovo je zanimljiv primer filma koji je naizgled veoma lokalan a zapravo je isključivo namenjen izvozu i započinjanju američke karijere što je cilj u kom je Cathy Yan itekako uspela.

* * * / * * * *