MR-9: DO OR DIE

Bangladeški reditelj Asif Akbar uspeo je da obezbedi prava na ekranizaciju Masuda Rane, lika kog je pre šezdesetak godina kao direktni rip-off Jamesa Bonda osmislio Qazi Anwar Hussain. O Masudu Rani izašlo je petstotinak knjiga, kako romana tako i priča i one su u najvećem broju slučajeva zapravo rip-offovi raznih iteracija Bonda, kako izvornog Fleminga tako i kasnijih romana koje su pisali Kingsley Amis ili Jack Gardner, a dosta je preuziman i Alistair MacLean, Clive Cussler i Frederick Forsyth. Da pradoks bude veći, prepisivane su i novelizacije filmova što je svakako ozbiljan kuriozitet.

Stepen prepisivanja je toliki da se neki romani mogu tretirati kao samo lokalizovane verzije popularnih originala a Masud Rana je samim tim kao junak prošao razne transformacije jer očigledno je iz pobrojanih imena pisaca da su to bili razni stilovi, pristupi žanru itd. Dakle, Masud Rana je kanonski gledano agent bangladeške tajne službe koji koristi posao privatnog istražitelja kao cover i rešava slučajeve širom sveta pokazujući veoma širok dijapazon kompetencija i suočavajući se sa veoma različitim zadacima i neprijateljima.

Zanimljivo je da Masud Rana u svojih petstotinak izdanja ima i knjigu tokom koje je bio dobrovoljac tokom rata u Bosni.

Asif Akbar je reditelj koji se kreće samim dnom američke DTV produkcije gde dijaspora dodiruje filmski biznis, gde se finansijeri nalaze u dilemi da li da otvore perionicu veša ili producentsku kuću, a njegove mogućnosti pokazuju da je možda neka druga oblast bila nešto za šta je talentovan.

Masud Rana je samo jednom ekranizovan za bioskop u prilično starom bangladeškom filmu koji ima sve klasične osobine tamošnje produkcije, kao što je trajanje od dva i po sata. Posle toga je bio jednom na televiziji i nigde više, a razlog za to je jasan - Masud Rana nema dovoljno originalnih elemenata kojima bi mogao da se nametne pored Bonda.

Pa opet, teško je uzeti jedan takav ne samo bangladeški već i regionalni bestseler i stub popularne kulture, i ne dirati ga. Zato je Asif Akbar uzeo da se okuša a Frank Grillo i Michael Jai White su angažovani da internacionalizuju celu stvar i izbace ovog junaka do globalne publike.

Nažalost, Asif Akbar nije uspeo da napravi film - barem u ovoj kraćoj verziji koja je izašla na Zapadu - u kom postoji išta novo. Ali, nije uspeo ni da dobaci do onog nivoa tehničke kompetencije projekata u kojima Grillo i White inače igraju kad rade u američkim produkcijama.

Otud, jedini adut koji M-9 nudi jeste izvesna arhaičnost bondaste avanture koja više ne postoji ni u filmovima o agentu 007, sa starinski izvedenom, i za svaki današnji standard naivnom akcijom koja povremeno doseže nivo parodije. Ipak, uglavnom je samo passe i nezanimljiva.

Da li u dužoj bangladeškoj verziji ima neke tamošnje etno-ornamentalistike,  ne znam, da li nekada junaci zapevaju, zaplešu i da li se desi nešto tako. Ipak, ako je suditi po ovoj internacionalnoj, uprkos arhaičnosti i naivnosti, film je umnogome ukorenjen u zapadnoj narativnoj konvenciji pa se plašim da je bangladeška verzija samo opširnija varijatna ovoga.

Bangladeški glumac ABM Sumon igra Masuda Ranu dostojanstveno ali nije mi se nametnuo kao glumac sa nekim značajnim globalnim dometom. On će tu ulogu ponoviti u još najmanje dva pokušaja za koja je prava obezbedio Asaf Akbar.

Ideja da se Masud Rana, uprkos derivativnosti samog IPa, privoli na veliki ili bilo kakav drugi ekran, imala je smisla jer je mogla da popuni prostor za špijunskim akcijašem kog uvek treba i da mu doda jednu specifičnu, pritom tradicijski utemeljenu etno-dimenziju pop kulture Trećeg sveta. Dok je Asif Akbar donekle i shvatio prvi sloj ovog potencijala, ovaj drugi svakako nije i u filmu nečeg bangladeškog ima vrlo malo. Ipak, osnovni problem ostaje što ono zapadno u celom projektu nije dobro izvedeno, a Grillo i White zaslužuju pohvale što su na zadatak izašli dosta raspoloženi i nisu odavali utisak neke teške tezge, pokazujući da već i u poodmaklim godinama znaju da svaki dinar mora da se zaradi. A bangladeška taka vredi otprilike koliko i dinar po današnjem kursu.

THE IDEA OF YOU

Anne Hathaway je relativno rano diversifikovala svoju karijeru ali očekuje se od njene romantične komedije da bude nešto posebno, naročito jer sada ima priliku da radi sa najozbiljnijim rediteljima i da probere najbolje scenarije.

Nažalost, film Michaela Showaltera THE IDEA OF YOU koji je snimila za Amazon Prime spada u red onih streaming naslova koji ne bi baš laskavo prošli u bioskopima. Za početak, vizuelno, taj film izgleda dosta skromno i morao bi to da nadoknadi na nekom drugom polju - u glumi pre svega, scenariju i sl. Međutim, THE IDEA OF YOU izgleda skromno, scenaristički je ispod proseka, tako da onda ni glumci koji pokazuju entuzijazam za ono što snimaju nemaju baš puno prostora da se pokažu.

Odnos između dvoje glavnih junaka, sredovečne MILF galeristkinje i klinca iz boy banda, naprosto nije ubedljiv i nikada ne profunkcioniše do tačke da se mi kao gledaoci u to investiramo. Mnoge kritike povezuju ovaj film sa inspiracijom iz života Olivie Wilde i Harry Stylesa, ali ovo je daleko od toga, naprosto čak i ja koji slabije pratim tu dimenziju života filmskih radnika, znam da je tu bilo više neke drame nego ovde. Štaviše, ako imamo takav presedan, neverovatno je kako su peripetije u ovom filmu koji je pritom fikcija, zapravo nemaštovite.

Otud, THE IDEA OF YOU nažalost slabo funkcioniše u onom segmentu koji bi morao da mu bude elementarno kompetentan a to je bazični odnos iz kog sve kreće.

* 1/2 / * * *.*

CHIEF OF STATION

Kad je Aaron Eckhart zaigrao u Stoelzlovom odličnom TAKEN-derivatu ERASED, pokazao je da se izvrsno snalazi u ulozi progonjenog špijuna. Kasnije je to potvrdio u Harlinovom BRICKLAYERu, filmu koji sam dugo priželjkivao. I generalno, mimo ovog toka akcionih špijunaca, Eckhart je u poslednje vreme prisutan u vrlo zanimljivim DTV naslovima koji u sebi nose indie senzibilitet i edgy ideologiju.

U svakom slučaju, teško je snimiti loš akcioni špijunac sa Eckhartom, ali Jesse V. Johnson je uvek tu da pokuša. Uspelo mu je iz prve.

Činjenica je Johnsonov CHIEF OF STATION ima u sebi manji budžet od ERASEDa i od BRICKLAYERa, ali ipak suština je ipak u tome da Johnson ima neuporedivo manje stila od Stoelzla i Harlina. Iako je tu Olga Kurylenko, koja je sa Eckhartom sparingovala u ERASEDu, magija se nije ni približno ponovila.

Johnson snima film maltene kao expat u Budimpešti. Ima puno mirnih scena, a gluma nije dobra. Ima nešto akcije ali realizacija nije na visokom nivou, naprosto u ovom filmu se sve izmaklo. Sama priča naravno da nije imala snage da išta iznese. 

Eckhart je na kraju ostao sa slabim filmom u kome pokušava sam silom da spase stvar, a to se ipak ne može očekivati.

Stoga, CHIEF OF STATION je ozbiljan promašaj koji se lako smestio u sivilo većeg dela DTV ponude.

* 1/2 / * * * *

MOTHERLAND

Hanna Badziaka i Aleksandar Mihalkovič snimili su dokumentarni film MOTHERLAND koji nema neki originalni naslov već je odmah na engleskom, pošto ni ne treba da se prikazuje igde drugo sem na Zapadu.

Ovo je jedan ready made depresivni propagandni rad podvaljen kao umetnost, ali i to teškom mukom, koji bi pas s maslom teško mogao da pojede.

Nominalno, ovo je film o zlostavljaju u beloruskoj vojsci. Mogao bih da koristim i prigodnu reč na engleskom hazing, ali ipak ne jer otkud na engleskom reč za takvu pojavu kad toga ima samo kod Putina i Putinovih prijatelja.

Elem, stare kuke muče fazane u raznim ruskim i sovjetskim vojskama od pamtiveka i to je čak bilo tema i ambicioznog igranog filma na Zapadu, setimo se Hazanaviciusovog SEARCHa, Dakle, ništa to nije novo ali novo jeste način na koji je ta tema bukvalno zloupotrebljena kao clickbait za ovaj film.

Naime, ovaj film kreće opisom tog običaja, onda počinje da se bavi majkom koja sumnja da joj je sin pod takvim okolnostima izgubio život u vojsci, onda se bavi raznom priglupom omladinom kojoj se (gle iznenađenja) ne ide u vojsku, iako svi deluju kao da bi im prijalo godinu i po dana dovođenja u red, i onda ima malo i protesta i svega ostalog što se moglo napabirčiti da se oslika jedna depresivna i represivna slika Belorusije.

Da li je to rezultat preteranog napinjanja, ali na kraju ovaj film jedino u tome ne uspeva. Njegovi junaci deluju kao grupa razmaženih gubitnika koji nešto mahom kukavički imaju nezadovoljstva a život oko njih poprilično normalno teče. Belorusija u ovom filmu snimljenom sa jedinim ciljem da je ocrni, naprosto u drugom planu deluje kao zemlja u kojoj stvari funkcionišu.

Štaviše, ljudi koji su nezadovoljni režimom deluju kao da vode doste pristojne, pa rekao bih i udobne živote, skupljaju se, druže se i diskutuju, ne kriju se nimalo iako verovatno znaju da će Lukašenkovi ljudi garantovano pregledati ovaj film.

Čak i ono što je sudeći po sudskom epilogu - i to u Belorusiji - nesporno na kraju nije razmotreno kako treba, a da ne kažem da nema prikaza, da nema snimaka, da nema svedočanstava živih ljudi o tom samom ritualnom zlostavljanju.

U tom smislu, majka ubijenog momka je direktno zloupotrebljena da bi film mogao da se završi slavodobitnom posvetom Ukrajincima koji se bore protiv Rusa, iako zapravo u filmu jedino nema Ukrajinaca i Rusa.

Ova papazjanija sklopljena u klimavu celinu postigla je naravno i sasvim očekivano određene rezultate na Zapadu gde je preko Lukašenkovih leđa odrađena proxy propaganda protiv Rusa, iako ni on sam nije tako jednodimenzionalni Putinov vazal kao što se na Zapadu predstavlja.

* 1/2 / *.* * *

Последнее лето

Vitalij Akimov snimio je film Последнее лето kao francusku koprodukciju i u njemu je prikazao jednu grupu mladih moksovskih skvotera koji provode jedno leto, kad se u Ukrajini već zaratilo, na moskovskim ulicama, po raznim štekovima, gajbama i underground klubovima radeći manje-više sve ono što su mladi radili od kada je sveta i veka.

Ako nekome treba da se priseti mladosti u gradu, ovaj film će manje-više moći da posluži. U njemu ima vrlo malo novog i do sada neviđenog. Recimo, ima zanimljiv deo kad ovi imaju neki svoj fight club ali ta ideja se javi usput u moru inače krajnje prozaičnih aktivnosti koje smo videli, a ako ste imali dodira sa undergroundom, i radili sto miliona puta, odakle god da ste.

Dakle, ono što je novo se ne razrađuje previše a opet neke stvari zauzimaju i previše vremena bez mnogo svrhe. Ne mogu sada to ni zameriti reditelju. U tom moru opštih mesta s vrlo malo nečeg novog, zapravo je prilično teško opredeliti se za nešto što će biti egzaktno a ne pogrešiti.

Akimov se trudi da malo napravi neku atmosferu, ima tu estetizacije, najveći deo je u crno-beloj izvedbi mada ima kolor intervencija. Film prijatno izgleda.

Ne znam da li je iko od ovih mladih ljudi neka značajna figura urbane supkulture ili će postati, ali mislim da od toga umnogome zavisi percepcija ovog filma.

* * / * * * *

LA MESITA DEL COMEDOR

Caye Casas je snimio film LA MESITA DEL COMEDOR verovatno sa idejom kako će to biti crna komedija sa sposobnošću da proizvede stravu i ode spontano u horor.

Da li je nedavni slučaj koji smo imali u okolini Bora možda izmenio moje raspoloženje prema ovoj vrsti narativa, ne znam, ali osnovni utisak koji sam imao jeste da premisa ovog filma, koliko god samog Casasa nadraživala, naprosto deluje moronski i ne može da se prihvati ni na koji način.

Kažem, cela naša javnost doživela je stres i možda drugačije gledamo na takve stvari od inostranog faktora koji je iskreno prigrlio ovaj film, međutim, meni je ponašanje glavnog junaka koje je okosnica filma na svakom nivou ne samo neuverljivo već bih rekao i nemoguće do tačke da film sa takvim razvojem situacije prosto postaje neodrživ.

Otud mi je i sam film jedna potpuna nebuloza koja usput ne nudi sad nešto naročito mimo onoga što je osnovna priča. Hype koji je izgrađen na festivalima i ranijim prikazivanjima je dovoljno veliki da će ovaj film sigurno imati i još neku recepciju kod nas, pa ćemo videti da li će ga neko drugačije sagledati.

* 1/2 / * * * *

THE WEDDING GUEST

THE WEDDING GUEST Michaela Winterbottoma je vrlo zanimljiv neo noir smešten na razmeđi Pakistana i Indije.

Dev Patel igra mladog londonskog Pakistanca koji odlazi na put iz Engleske za Indiju i Pakistan, tamo se naoružava, iznajmljuje kola i otima mladu za jednog venčanja. Ispostavlja se da je on londonski fixer, sposoban da obavi ovakav nimalo naivan posao za svog imućnog poznanika. Međutim, kada policija krene da traga za otetom mladom i kada komplikacije kreću da se gomilaju, fixer i oteta mlada ostaju sami, a krivična dela samo proističu jedno iz drugog.

Michael Winterbottom nije neki reditelj ali ovde nije smetao. Ovo je neo noir ali je istovremeno i film putovanja, smešten u neke egzotične predele. Sa dvoje harizmatičnih zvezda kao što su Dev Patel i Radikha Apte, on nema film opterećen pričom. Zapleta i situacija itekako ima, ali ovo na kraju ipak prevashodno jeste film atmosfere, čak i u deonicama koje su pripovedački zahtevnije.

Za razliku od tipične neo noir postavke, na kraju ovde Winterbottom možda gradi junake ali dobija ljude. Završnica koja je u konvenciji žanra po ishodu ali ne i po samom smislu je u tom smislu vrlo zanimljiva stvar, i taj balans žanra i psihološke drame je dobro postavljen, iako film nesumnjivo prevashodno funkcioniše kao triler i svako ko isključivo traži realističku melodramu neće preterano dobro proći.

Jednostavnost filma je impozantna do granice rizičnog. Ipak, ovog puta takav rizik se isplatio. Jasno je da su Winterbottom i Patel mogli ostati praznih ruku na kraju ovog filma ali srećom nisu.

* * * / * * * *