SYMPATHY FOR THE DEVIL

Yuval Adler je još jedan od Izraelaca limitiranog talenta i tehničkog znanja koji se obreo u američkom filmu, i u B-filmu sa A- ili B+ zvezdom i Nicom Cageom uspeva da naiđe na izazov kome ni neko mnogo veštiji ne bi dorastao.

Adler snima otužan rip-off COLLATERALa, po scenariju Lukea Paradisea u kome Cage otme Kinnamana i to je manje-više to. Sledi niz mahom monologa ili mlakih dijaloga, sa vrlo malo fizičke akcije bilo koje vrste, dok se odavno pročitani obrt i malo mlake konfrontacije ne nagomilaju na kraju.

Adlerov film je čudan utoliko što u njemu do te mere nema ničega, da ni Cageovo preterivanje ne uspeva da odjekne jer se dešava u praznini. Kinnaman deluje kao da je svoju ulogu razdužio još pre snimanja, i u filmu postoji kao jedan non-entity uprkos tome što je filmičan tip.

Potpuno je neverovatna tolerancija prema ovom naslovu kao nečemu što nije nužno dobar film ali jeste barem zabavan doprinos kanonu nekog Midnight Madness miljea naprosto zato što ovaj film nije ni zabavan, ni lud, jedva da je žanrovski a kao takav ni na jednom nivou inovativan ili transgresivan ili bilo šta.

Adleru ovo nije prvi film u Americi, i rekao bih da u njemu nije ostvario ništa, ali da je možda hype mašina oko ovog naslova, na bazi uključenih imena uspela da ostvari sve. SYMPATHY FOR THE DEVIL, da - tako se zove ovaj film, na kraju ima iza sebe kritike koje ga definišu kao nešto interesantno i kul za ljude koji bi da gledaju Cagea kako luduje.

Što se mene tiče, ovde nema ništa ni za koga, pa ni za njih.

* 1/2 / * * * *

ASEDIO

Miguel Angel Vivas je žanrovski specijalista koji uvek zaslužuje pažnju i njegov novi film ASEDIO potvrđuje da je on uprkos uspesima i ozbiljnim projektima koje radi, na neki način ipak dobro čuvana tajna španskog filma jer nema naročito internacionalnu reputaciju.

ASEDIO nije film koji pati od prevelike originalnosti ali elemente koje uzima od drugih, čak i kada ih doslovno citira, veoma vešto inkorporira u novu celinu.

ASEDIO kreće kao serija ANTIDISTURBIOS i prikazuje prepad policije na zgradu punu sirotinje koju treba izbaciti iz stanova, mnogi među njima su ilegalni imigranti. Ovu napetu i haotičnu situaciju, grupa policajaca koristi kao masku da reketira lokalnog stanodavca koji drži migrante. Kada pretresajući prostor između zidova kroz koje migranti neopaženo prolaze, mlada policajka slučajno posvedoči ubistvo neposlušnog kriminalca, za njom kreću kolege, a jedinu pomoć mogu da joj pruže ljudi koje je do malopre šikanirala, a naročito porodica oko koje se naročito istakla tog dana.

ASEDIO tada prelazi na ENEMY TERRITORY i postaje estetizovan, tenzičan, visceralan akcioni triler sa jakom i eksplicitnom socijalnom dimenzijom. Vivas to sve radi u svakom smislu nepretenciozno ali ozbiljno i time na neki način pojačava utisak kako je sve to u stvari vrlo lako napraviti, čemu njegove evropske kolege nisu sklone.

Vivasov rukopis je dovoljno siguran da jedan solidan triler, vrlo atipično snimljen u dugim kadrovima i zanimljivim kretanjima kamere, učini nečim što je rutinski u najboljem smislu, iako nije.

Ovo je dobar, ozbiljno izveden film gde nam Evropa pruža ono što je nekada davao Holivud šakom i kapom.

* * * / * * * *

HIDDEN STRIKE

Atipični profesionalac Scott Waugh i prilično cenjeni Arash Amel dovedeni su u Kinu da snime HIDDEN STRIKE, kinesku produkciju u kojoj se Jackie Chan uparuje sa zapadnom zvezdom. Dakle, posle Holivuda koji je radio na uparivanjima Chana sa holivudskim zvezdama od jednog trenutka to su krenuli Kinezi, i to dovođenjem zvezde i reditelja. Setimo se Harlina i Knoxvillea kad su u tom aranžmanu radili SKIPTRACE.

Ovog puta, dovedena je ozbiljna zvezda sa velikom trenutnom karijerom i strogo kontrolisanim sledećim potezima - John Cena. On se profiliše u pravcu akcione komedije iako je kao WWF rvač krenuo pre svega kao čist akcioni heroj, setimo se MARINE ili Harlinovog 12 ROUNDS iz kojih su potom izrastale DTV franšize. Međutim, Cena je danas više komičar u suštini ali sa akcionom kompetencijom i pronalazi sve više prostora u tom post-Arnie svetu u kom Rock ne uspeva da odradi baš sve i previše robuje franšizama.

Cena je od Matta Damona na steroidima izrastao u dosta kul facu sa komičnim darom.

Otud kad je HIDDEN STRIKE krenuo kao jedan seriozan vojni akcijaš u kom sticajem okolnosti glume Jackie Chan i John Cena, svaki sa svojom melodramom i traumom i samo sa Cenom koji se zavitlava u kadru, delovalo je kako Scott Waugh ne prepoznaje šta tačno treba da radi. Ali, onda kada se Chan i Cena konačno posle par desetina minuta nađu na istom zadatku kreće buddy hemija i u sve ulazi neophodna doza komedije i stvari postaju bitno bolje. To naravno ne briše onaj drugi film, i to pre svega sa Chanom koji smo dotle gledali i ne objašnjava ga, ali nije ni važno, kad su Cena i Chan pokrenuli mašinu više se nije zaustavila.

Film je evidentno skup, i prilično maštovit ali je isto tako i dosta oslonjen na CGI koji ipak nije vrhunski. Kineska produkcija uprkos pedantnosti u ovom slučaju uvek ima nešto što je blago OFF u odnosu na ono kako stvar treba da izgleda i to prosto više nije stvar ni para nego know howa a verovatno i nekih dešavanja iza scene koja su dovela do toga da film bude shelved nekoliko godina i da duže počekamo na premijeru.

Međutim, nema razloga za to. Kad krene ono što treba film je vrlo reprezentativan. Uz pomoć CGI i žica, Jackie Chan radi nekoliko njegovih tipičnih komično-akcionih bravura. Cena mu pomaže a radi i isto to na svoj način. Doduše, ovo je film o prevozu ljudi i roba autoputevima smrti u Iraku, dakle svakako da njih dvojica previše voze za moj ukus i da je ključna klimaktička akcija vezana ipak za neki haos sa ogromnim vozilima a ne sa borbom, ali dobro. Waugh je u tri scene pokazao da razume ko je i šta je Chan i ponudio je neke od najboljih borbenih set-pieceova njegove pozne karijere.

Ceninoj karijeri ovaj film znači mnogo manje, on je kako rekoh sad u strogo kontrolisanom usponu, ali ovo definitvno nije blam, nije prevara, nije geezer teaser. Ovo je holivudizovan kineski blokbaster (barem u koncepciji ako ne u bioskopskom rezultatu) u kom on igra svoj kanonski lik i to radi pošteno.

Waugh je pokazao da ume da vodi jedno akciono preduzeće ovog formata. Ispoštovao je Chana iako bi se reklo da mu je dominantna inspiracija bio Millerov FURY ROAD, ali ukupno uzev sa tim finim neveštinama i nedorađenostima, ovog je ipak holivudizovan ali ne i holivudski domet.

Niko se u ovom filmu nije obrukao. Chan je možda nešto malo i dobio.

* * 1/2 / * * * *

MY NAME IS TANINO

Kako je Paolo Virzi postao značajan reditelj jeste pitanje na koje nije lako dati odgovor i nećemo ga naći ni u njegovom ranom filmu MY NAME IS TANINO iz 2002. godine gde možemo reći da se radi o repertoarskoj komediji sa jakim satiričnim tonovima.

Istorija pamti ovaj film kao debi Rachel McAdams, gde se vidi u toplesu što inače nije baš njen modus operandi mada ne izbegava kad je jača umetnost po sredi, i ona igra dosta veliku ulogu američke devojke zbog koje naslovni junak i ode put Amerike.

Kad stigne u Ameriku, Virzi i Tanino su često nadomak nečeg dobrog i zanimljivog ali često baš zahvaljujući rediteljevoj aljkavosti stvar zataji i ne kompletira se. Čak i kad film nudi neke dobre opservacije ili kreacije, opet ostaje nedorečen jer je rediteljski prilično naivan u stilizaciji, iako nije bez dara u inscenaciji no i tu ostaje na pola puta.

Film ima dragocenih situacija koje se smenjuju sa glupostima i sve u svemu čini mi se da Virzi ovde još uvek bolje komunicira sa onima koji su raspoloženiji za raspojasanu italijansku bioskopsku komediju nego za tobože duhoviti art koji čačka danas.

Virzi se još uvek ovde kreće sferama komedije koja jeste smešna za razliku od današnje faze kad se okrenuo komediji koja nije. U tom smislu, tolerancija prema evropskoj komediji svakako umnogome može uticati i na vaš utisak o ovom filmu.

* * / * * * *

BARBARIAN

BARBARIAN Zacha Creggera bio je jedan od najhajpovanijih horora prošle godine a svog reditelja lansirao je u prvu ligu i otimačinu među studijima. 

Ovde imamo film koji jeste u izvesnom smislu zaslužio hajp jer je dobar film. Ali, opet ne bih rekao da je ovde doneto nešto zaista novo i da bi - da imamo malo više sreće - ovo trebalo da bude neki standard uspelog mejnstrim horora. Teško mi je da ovaj film i posmatram kao nešto drugo već upravo jedino kao uspeo mejnstrim horor, a tu mi za pravo daje i činjenica da ga je pustio Fox.

U tom smislu, dakle, ko ne očekuje sad neku naročitu inovaciju i zadovoljava se dobro urađenim tradicionalističkim stvarima, može lepo da prođe.

Naime, BARBARIAN je film koji je temeljno urađen, i psihološki i dizajnerski, napet je i strašan u dobroj meri, glumci su izvanredni, naročito Georgina Campbell koja je putem televizije već postala žanrovska veteranka u suštini, ali ovde dobija i dobru priliku na velikom ekranu.

Priča o double-bookovanom Airbnbu koji se ispostavlja kao nešto drugo, a možda i kao nešto treće, jako lepo kreće da se poigrava strahovima modernog čoveka od ljudi koji ga okružuju, i Cregger se vrlo fino poigrava time dok ne pokrene mašineriju jednog arhetipskog horora.

Strukturalno film se poigrava tipičnim horor postavkama gde se krene sa uvođenjem junaka i njegove situacije a potom i potonućem u stravu. To se u ovom filmu desi dva puta, oba puta sa zanimljivim likovima, i na jedan nekonvencionalan način gde se pravi pauza u užasu da bi se priča proširila.

Flešbek o originu dešavanja u kući je takođe posebno upečatljiv i briljantan i on stoji kao treći neočekivani brejk u celini, opet strukturalno zanimljiv jer razbija stvari i na određeni način efektno odlaže puno potonuće u stravu i konfrontaciju.

Sama horor pretnja koju neću spoilovati je vrlo uspela u realizaciji, ali zanimljiva je konceptualno, i čak ideološki. Reč je o vrsti pretnje za koju smo navikli da se sreće u flyover statesima, u backwoodsima, ne u urbanoj sredini, ali ovde to i jeste tema - propali Detroit koji su napustili svi sem beskućnika i monstruma jeste na neki način divljina koju ljudi iz gradova treba da izbegavaju.

BARBARIAN je vešto izveden, tehnički i šminkerski, psihološki je ubedljiv i dobro je glumljen. Zach Cregger je pokazao da odlično vlada fundamentima i svakako treba videti šta dalje sprema.

* * * / * * * *

PERFECT PIE

Barbara Willis Sweete režirala je film PERFECT PIE, melodramu o dve prijateljice koje je u ranoj mladosti razdvojila teška trauma i sada se ponovo sastaju, trideset godina kasnije i uprkos tome što je izbegavaju, ne mogu izbeći da je iznova prožive.

Sama trauma je takođe i predmet misterije za same gledaoce gde kako film odmiče u tri vremenska toka saznajemo i kako su se događaji odvijali.

Film je zanimljivo postavljen kao studija karaktera, formalno oslonjena na misteriju kao žanrovsku mustru, međutim Barbara Willis Sweete ne uspeva da izgradi pripovedački tonus pa na kraju sve ostaje dosta blago i prilagođeno poluodsutno televizijskom gledanju gde paradoksalno ovo ostvarenje može imati veoma dug život kao naslov namenjen ženskoj publici.

* * / * * * *

LAWLESS

LAWLESS Johna Hillcoata je nažalost prilično razočarenje posle gledanja TRIPLE 9 koji me je veoma zainteresovao za rad ovog reditelja. Ponovo je reč o All-Star postavi u nečemu što je žanrovska priča, s tim što ovog puta imamo samo priču o braći Bondourant i njihovom moonshine biznisu, i sukobima s korumpiranim predstavnicima države i zakona ali nemamo jasnu ideju o kom je žanru reč. Film je neozbiljan i naivan da bi bio istorijska hronika i priča sama po sebi. Dakle, morao je imati neki žanrovski naboj, međutim, uprkos tome što obračuna i neke kao akcije nominalno ima ovde, nije artikulisana na pravi način da bi bila zaista uzbudljiva i na kraju sve ovo deluje kao jedno veliko - i prilično zbrzano - ništa. Dok je u TRIPLE 9 baš u pogledu žanra, tenzije, napetosti među likovima iznutra, i napetosti u širem sukobu spolja, Hillcoat pokazao kako vlada stvarima - ovde baš toga nema. Samo hrpa relativno naivnih klišea urađenih u maniru jedne neinspirisane istorijske hronike.

* 1/2 / * * * *