ŽIVI BILI PA VIDJELI

ŽIVI BILI PA VIDJELI Milivoja Puhlovskog i Bruna Gamulina spada u red filmova o urbanom nezadovoljstvu koji su igrali značajnu ulogu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u jugoslovenbskoj kinematografiji. ŽIVI BILI PA VIDJELI apsolutno može stati uz rame sa radovima Gorana Markovića ili Miše Radivojevića, a u stilskom pogledu se nalazi na pola puta baš između njih dvojice.

Ono što je međutim u ovom filmu posebna atrakcija jeste izuzetna vizuelna sugestivnost. Živko Zalar je u saradnji sa rediteljima napravio film neverovatno razvijene vizuelnosti. U pogledu kadriranja, pokreta kamere, sve je savršeno planirano, kao u nekom najboljem filmu Franka Tashlina, iako nije reč o nekakvoj slapstick komediji. Međutim, slutim da je Puhlovski rukovodio tom besprekornom vizuelnom orgestracijom ovog filma, gde svaki sledeći plan i pokret kamere proističe iz prethodnog, sa izvanrednom koreografijom događaja u kadru, precizno i sugestivno izabranim lokacijama, glumcima koji su realistički oblikovani u filmu ali imaju sugestivnost maltene stripovske stilizacije, i izvanrednim prožimanjem inscenacije sa onim što su teme filma.

Poput moralnog i intelektualnog vrtloga u kome se našao junak, i filmu nudi takvu vizuelnost. Puhlovski i Gamulin su snimili film koji umnogome reinterpretira arhitektonstki modernizam socijalističkog Zagreba, prikazujući ga u bezmalo ballardovskoj grandioznosti, stvarajući utisak metropole koji realno na terenu ne postoji.

ŽIVI BILI PA VIDJELI je jedan od onih filmova koji govore u prilog tezi da su arhitekte među naujčešćim nosiocima socijalne kritike u jugoslovenskom pa i postjugoslovenskom filmu. Lako možemo nabrojati naslove kao što su TAJVANSKA KANASTA ili STEPENICE ZA NEBO a u postjugoslovenskom filmu NI NA NEBU NI NA ZEMLJI ili MILOŠ BRANKOVIĆ, a toga sigurno ima još. Isto tako zanimljivo je da su arhitekte nosioci kritike u svakom pogledu, od onog socijalističkog, preko građanskog do reakcionarnog, dakle ne moraju se isključivo poistovetiti sa tekovinama modernističkog projekta. Ipak, nema sumnje da isticanje ove profesije u prvi plan sugeriše da su oni njegov relikt.

U američkom krimiću građevina i građevinsko zemljište imaju značajnu ulogu u zapletima, pa ne treba da čudi da se sada prepliću te dve tendencije, recimo u seriji UBICE MOG OCA.

Gamulin i Puhlovski su snimili film koji se bavi nezadovoljstvom i neostrvarenošću mladog arhitekte ali ono što je u ovom filmu izuzetno vešto jeste suštinsko prožimanje njegovog nezadovoljstva sa samom strukom i ispoljavanje kroz nju. Tema humanosti u urbanizmu, pa na kraju same gradnje, i rušenja, životnog prostora, predstavlja lajtmotiv filma i na nivou konkretnih elemenata priče ali i na planu vizuelnih simbola. Ambijenti u kojima ljudi žive imaju izuzetan značaj za definisanje karaktera i u sebi nose naravno i statusnu dimenziju, te sami pričaju priču filma.

Glumci su vrlo solidni u glavnim ulogama, i uspevaju da imaju jasnu funkciju u ovoj dosta složenoj filmskoj mehanici.

Ni Puhlovski ni Gamulin u svojim kasnijim radovima neće dobaciti do ovog dometa, a nažalost Puhlovski neće ni približno razviti svoju karijeru koliko je mogao.

* * * 1/2 / * * * *

COLOSSAL

COLOSSAL Nacha Vigalonda je jedan od filmova koje sam nestrpljivo očekivao i ono što smo dobili je izuzetno zanimljiv i unikatan rad. Naime, Vigalondo je napravio korak na neke nove prostore u više segmenata. Prvo, ovo je opet jedan high concept film ali ga je Vigalondo vrlo konvencionalno postavio u pogledu režije. Estetika na koju se oslanja je američki mejnstrim iako je faktički nadovezuje na ono što inače nazivamo indie melodramom ili dramedijom. Do sada su njegovi filmovi u samoj narativnoj koncepciji imali neku specifičnost, neki koncept, ponekad su išli i u radikalnijem estetskom smeru kao recimo u OPEN WINDOWSu, ali u COLOSSALu Vigalondo dakle izlazi na teren bez ijednog inscenacijskog trika. I u principu, Vigalondo se tu dosta dobro snašao. Ono što mu se može zameriti jeste pomalo generic izgled i tretman lokacije varoškog bara, ali sve ostalo je vrlo solidno i možemo reći da njegovo dosadašnje oslanjanje na trikove nije služilo da prikriva suštinsku neveštinu ili neznanje. Dakle, Vigalondo ume da snimi dramsku scenu, ume da napravi konvencionalne situacije i nema nikakve sumnje da zna šta radi.

Ono u čemu se high concept ogleda ovog puta jeste u bizarnoj žanrovskoj pretpostavci koja glasi da "trainwreck" cura ima sposobnost da svojim umom kontroliše kaijua u Seulu. I tu Vigalondo zaista kreće da gradi vrlo zanimljivu višeslojnu žanrovsku igrariju u kojoj daje nove predznake ne samo kaijuima kao filmskim mitemama već i temi transformacije usled traume, a koja je jako aktuelna zbog talasa superherojskog filma.

Ono što je u suštini najveći domet COLOSSALa jeste upravo činjenica da je uspeo da ovako bizarnoj zamisli ne samo udahne nužnu uverljivost, već pored suspenzije neverice nudi i mogućnost da se svemu da izvesna žanrovska kontemplativnost. Kada se tome doda da Vigalondo osvežava priču nekolikim vešto plasiranim obrtima, rezultat je jako dobar.

Međutim, iako se pojavljuju megazvezde Anne Hathaway i Jason Sudeikis, i uprkos tome što u filmu ima i džinovskih robota i kaijua, ovo je sve jako daleko od mejnstrima. A opet, ovo nije art house. Film se nalazi negde na ničijoj zemlji i najpre bih ga definisao kao "festivalsko žanrovsko delo". Mogućnost da ovakve sadržaje dobijamo na filmu a ne samo u prozi ili underground stripu zaista može da se posmatra kao privilegija. Otud je COLOSSAL ne samo estetski već i produkciono unikatan film, kakav se teško može ponoviti.

* * * / * * * *

THE FATE OF THE FURIOUS

THE FATE OF THE FURIOUS F. Gary Graya postiže ogroman uspeh u bioskopima širom sveta i naravno produžiće život ovom serijalu na bar još nekoliko filmova. Ipak, vest da se priprema spin-off sa Rockom i Stathamom, pokazuje da ovoj zbrci raznoraznih komercijalnih ambicija, ipak postoji neko ko prepoznaje kvalitet. Naime, jedino što zaista vredi u ovom filmu jesu scene sa Rockom i Stathamom. Zapravo, najveći problem ovog filma, kao i prethodnih delova, jesu brojni karakteri koji se nagomilavaju iz filma, pošto heroji ne ginu a u poslednje vreme ne ginu ni negativci. Čak naprotiv, sada je Statham postao jedan od heroja a na kraju filma i Charlize Theron "nestane" umesto da pogine kao što bi se obično radilo.

Ta masa likova počinje da opterećuje film. Neki među njima su jednolični, a neki su prosto postali neupotrebljivi kroz raubovanje glumca koji ih igra. Tu pre svega mislim na Vina Diesela koji je produkcioni dinamo untar nastanka serijala ali više ne može da isprati ovaj lik ni fizički, ali ni glumački jer mu je harizma naprosto istrošena.

U tom smislu, jedino što zaista vredi u ovom filmu producenti očigledno prepoznaju i to je jedan optimističan ishod ovog filma. Scena Rockovog i Stathamovog bekstva iz zatvora je daleko najbolja u filmu, vrlo duhovito i energično realizovana borilačka sekvenca, a druga najbolja je Stathamov upad u avion, u kome takođe ima dosta humora. Ko god misli da je u glumačkom pogledu jednostavno biti akcioni heroj baš u ovom filmu može da vidi kako se Rock i Statham vidno izdvajaju od ostalih.

Ako se mogu prepoznati neke nijanse, onda treba primetiti i da u egzekuciji F. Gary Graya sve ovo deluje nešto "organskije" nego kod njegovih prethodnika. Ali manje-više, to je sve jedno te isto i otvara večno pitanje, "da li su oni budale što ovo snimaju ili sam budala ja što ovo gledam." 

* * 1/2 / * * * *

GET OUT

Pogledao sam GET OUT Jordana Peelea, jedan od najhajpovanijih novih američkih filmova, kako u žanrovskom domenu, tako i generalno. Izgleda da su kampanje #OscarsSoWhite i Black Lives Matter urodile plodom jer je priča o kvalitetu ovog filma spinovana do zastrašujućih razmera. Nije ovo prvi put da se ne slažem oko toga da li je neki istinski veliki ili kvalitetan. Ali, GET OUT je primer filma u kome je apsolutno nemoguće primetiti šta je to nekome moglo zaličiti da je dobro.

Nota bene, Peele snima Blumhouseov triler sa očigledno većom ambicijom da ga pretvori u nekakvu priču o rasizmu, položaju mladih afroameričkih muškaraca i sl. ali to je toliko loše na svakom nivou. Na tehničkom planu, ovo je oskudan film koji nažalost ne uspeva da ispoštuje Blumhouse matricu i da prevaziđe ograničenja mikrobudžeta, naprotiv, ovo jeste mikrobudžetni film u smislu da je zaista veliki uspeh njegova zarada, ali koštao je četiri i po ili pet miliona, i baš tako i izgleda. Ne izgleda ni cent skuplje niti ima veći efekat od onoga koji nudi budžet. Režija je kruta u kadriranju, vizuelno oskudna, glumački krajnje prvoloptaška. U žanrovskom pogledu, dostojan je podsmeha ali nažalost ni ideološki nije mnogo zreliji i tu ponajviše odlazi u pravcu potpunog treša.

Jedino što je u ideološkom pogledu uspelo jeste svojevrsna ucena američkog establišmenta jer film udara tamo gde bi trebalo da ih boli. Ali to znaju i oni i jako lako apsorbuju taj udarac, spremno proglašavajući jedno inferiorno delo za savremeni klasik i samim tim čineći medveđu uslugu i autorima i pokretu.

Jordan Peele je posle ovog filma nezasluženo ojačao svoju reputaciju. Ostaje nada da će svoj novostečeni status mudro iskoristiti. U protivnom, ostaće na nivou jednog našeg autora kog najradije sada ne bih imenovao.

* 1/2 / * * * *

S.P.U.K.

Ekipa SMOGOVACA, reditelj Milivoj Puhlovski i scenarista Hrvoje Hitrec okupila se koliko godinu dana posle početka emitovanja serije i snimila svoj celovečernji igrani film. Puhlovski je već bio koreditelj jednog filma ali S.P.U.K. je bio njegov prvi samostalni igrenjak. Reč je o vrlo zanimljivoj komediji i to ne samo po onome što je Puhlovski stilski ponudio u njoj već i po njenim širim ideološkim implikacijama. 

Naime, S.P.U.K. je dinamična richardlesterovska komedija koja kombinuje apurdni humor sa slapstickom, ne beži ni od satire, dotiče se pojedinih društvenih tema, međutim svoj sveukupni komediografski udar svim sredstvima možda ponajmanje fokusira na domen satire ili dekonstrukcije vladajuće ideologije što ovaj film čini unikatnim.

Film je naime smešten na radnu akciju “Sava" koja jeste izvođena početkom osamdesetih u blizini Zagreba, i prikazuje komične zgode, romantične i druge vrste iz života brigadira. 

Dramaturgija skeča dominira strukturom izlaganja priče, i u pogledu scenarija pa i u načinu na koji Puhlovski sve inscenira, dakle svi imaju fokus na trenutni efekat gega i film je složen iz čitave serije mikrocelina. Zapravo osnovni zaplet filma postaje jasan tek u drugoj polovini filma, kada se razjašnjava šta znači naslovna skraćenica a potom i kad krene da se razrađuje zaplet sa grafitima u kojima brigadir ispisuje da je nesrećan a starešine pokušavaju da ga lociraju.

Iako se naravno mikrokosmos brigade na radnoj akciji može tumačiti kao simbol celog društva, mislim da bi to bilo pogrešno čitanje iz prostog razloga što su hegemoni koje prikazuje film izrazito benevolentni i nekog dubinskog konflikta pa ni nerazumevanja zbilja nema.

Stoga S.P.U.K. pre svega vidim kao film koji pokušava da aplicira obrasce richardlesterovske komedije na temu radnih akcija i da napravi nešto sofisticiraniju varijaciju na tada vrlo aktuelne komedije o ekskurzijama, đacima, omladini itd.

U jednoj sceni, Puhlovski čak prikazuje projekciju filma PREKOBROJNA Branka Bauera koji je svojevrsni klasik socijalističkog filma i redak uspešan primer tematizovanja radne akcije u našoj kinematografiji. Štaviše, u pojedinim detaljma Puhlovski snima lesterovski update PREKOBROJNE s tim što izbacivanje njegovih junaka iz kolektiva nije onako znakovito kao kod starog majstora.

Međutim, i njegovi junaci su “višak” u ovom ili onom pogledu.

Puhlovski i direktor fotografije Enes Midžić grade vrlo snažan vizuelni postupak, sa bogato aranžiranim planovima, akcijom koja se zbiva u najmanje dva plana u svakoj sceni, poigravanjem bojama i socijalističkom ikonografijom. Slapstick scene su urađene energično ali su one možda ponajviše lišene humora, i čini se da deo teškoća u recepciji ovog filma proističe iz toga što je slapstick u njemu često neuspeo.

Ipak, u celini, film na kraju zaista uspeva da bude zanimljiv pokušaj da se socijalističke vrednosti pa i institucije uved u novu, na kraju će se ispostaviti i završnu deceniju. Puhlovski i Hitrec pre svega nemaju cinične junake, što je bila karakteristika praške i beogradske urbane škole. Oni nisu naivni u odnosu na sistem ali mu se ne opiru suštinski niti pokazuju nepoverenje.

Kad je reč o upotrebi muzike u filmu, ona je prisutna wall-to-wall. Na soundtracku je široka ponuda pesama od Bijelog dugmeta i Idola do Zane i Peđe D’Boya. Pa ipak ključne i najuspelije scene su zapravo kadar sekvence kada se brigadirska pesma povede a capella u kadru i oba slučaja se transformiše u aktuelni pop hit. Ta dva kadra sa samog početka i sa samog kraja pokazuju da je Puhlovski bio reditelj snažnog rukopisa, što na kraju nažalost nije uspeo i da pokaže na duže staze u kinematografiji. 

* * 1/2 / * * * *

DARE

DARE Adama Salkyja je vrlo lako mogao da bude jedan od kultnih omladinskih filmova jer je imao retku priliku da radi sa vodećim mladim glumcima u usponu, ovog puta konkretno sa zachom Gilfordom koji je već bio u mašini FRIDAY NIGHT LIGHTSa i Emmy Rosum koja samo što nije stupila u SHAMELESS. Nažalost, nesigurnost u pogledu tona filma, nespremnost da se ode u nešto prljaviji realizam a opet i izbegavanje našminkane estetike teen filma, a sve u spoju sa pričom koja suštinski mnogo više vuče na ovo prvo, rezultirala je jednim nesigurnim ostvarenjem u kome su pojedinačni doprinosti mnogo efektniji od celine.

Međutim, ne svodi se odluka između realizma i estetizovanog omladinskog filma samo na Salkyjevu režiju, već i na sam narativni zamajac. U maniru teen filma Johna Hughesa, DARE počinje jednom high concept scenom, koja po svojoj jednostavnosti gotovo da nosi svedenost bajke, i taj "izazov" koji biva postavljen pred galvnu junakinju, iako nosi arhetipsku snagu bajke zapravo morao je biti stilski preciznije realizovan kako bi se kasnije našao balans između Johna Hughesa i Larry Clarka. Nažalost, tu scenu Salky režira potpuno hughesovski. Kada se tome doda pomeranja sa fokusa sa jednog na drugog junaka, čime nam i bukvalno izmiče strukturu mita, bajke ili najjednostavnije rečeno hero's journeya, Salky pravi niz grešaka u koracima koji naprosto nisu rezultirali nekim konstruktivnijim kršenjem pravila.

Emmy Rosum i Zach Gilford su odlični u glavnim ulogama s tim što pomeranje fokusa sa jednog na drugog junaka najviše otvara prostor u Gilfordu jer je u najžešćim situacijama on u fokusu priče. Stoga je on ponajviše i mogao da profitira iz ovog filma. Ipak, DARE ostaje jako solidan showcase za svoju mladu podelu, ali i znak da bi Salky uz jaču producentsko-scenarističku superviziju mogao da pruži mnogo više.

* * 1/2 / * * * *

KEANU

Ako imammo u vidu koliko me je šokirao film GET OUT, osetio sam potrebu da se podrobnije upoznam s onim što Jordan Peele primarno radi kao deo komičarskog dueta Kay & Peele pa sam pogledao KEANU Petera Atenzio. Atenzio je reditelj koji je u karijeri zbilja snimao svašta ali se specijalizovao za televizijsku komediju i u domenu onoga što se danas nudi na tržištu bioskopske komedije, KEANU je vizuelno ambiciozan film koji nažalost ipak ne može da prevaziđe svoj "televizijski" mentalitet u pogledu dramaturgije, ali i ugla gledanja na humor i život. U tom smislu, Atenzio se izdvaja kao najjači adut ovog filma i Peele je pred svoj rediteljski debi mogao ponešto da nauči od Atenzija iako je zaista teško zamisliti da bi ovaj ikome mopgao biti mentor...

KEANU je komedija koja se bavi pitanjima zamene identiteta na formalnom nivou i identitetom uopšte na suštinskom. Kay i Peele se očigledno interesuju za te identitetske teme, pitanja stereotipa, pop kulturne uticaje i tome slično, pa i KEANU od samog naslova ide tim putem - tema filma je pokušaj dvojice afroameričkih mlakonja iz srednje klase da se preruše u gangste i povrate ukradeno mače, za koje su se u međuvremenu vezali pravi svirepi kriminalci. Već iz ovog prepričavanja, jasno je šta su osnovne linije humora, i tu KEANU ne nudi nikakva iznenađenja.

Štaviše, imamo neke ponovljene situacije tipa ubijanje javne ličnosti koja igra samu sebe, a to smo već imali u ZOMBIELANDu, s tim što ovde žrtva nije Bill Murray već Anna Faris.

Ono što mi je dodatno smetalo u filmu jeste ceo taj trend baziranja humora na aktuelnim stvarima iz popularne kulture što naravno itekako oročava dejstvo samog dela. Ponekad je to zaista jako velika šteta, recimo u slučaju TEDa, dočim ovde zbilja ne moramo baš mnogo da žalimo jer KEANU je efemeran kako god okrenemo, ali svakako da Atenziov napor da se to vizuelno uobliči neće dovoljno priznat u budućnosti, naprosto zato što je utrošen na sadržaj koji to ne može da iznese.

* * / * * * *