THE TALL MAN

Svi oni koji nisu volei MARTYRS mogu da se nauživaju gledajući THE TALL MAN, debi Pascala Laugiera na engleskom, film sa kojim je priredio nesvakidašnji brodolom što se mene tiče. Sve ono po čemu se Laugier izdvajao sa opdličnim filmovima ST. ANGE i MARTYRS a što bi se ukratko moglo sumirati kao utisak da je on najbolji reditelj među francuskim novim, da ne kažem prvim uspešnim talasom horor reditelja, ne samo da je dovedeno u pitanje ovim filmom nego je prilično brutalno osporeno.

Laugier je u ST. ANGE i MARTYRS, koliko god sami koncepti tih filmova bili apsurdni i irelevantni u nekom širem intelektualnom smislu, uspevao da ih realizuje izuzetno vešto, sa punim ubeđenjem, sa moćnim prizorima i preokretima u odnosima likova koji su nosili u sebi izuzetnu snagu, sa ubedljivim prikazima straha, panike i svake druge vrste uznemirenosti, sa interesantnim interpretacijama često krajnje bizarnih negativaca i sl.

Rečju, Laugier je i onda kada mu IQ priče ili puka logika/uverljivost nisu išli na ruku uspevao da izaziva emocije i druge reakcije kod gledalaca i da potpisuje filmove vrlo zrelog dizajna i tehničke realizacije.

THE TALL MAN dovodi Laugiera na teritoriju Amerike gde se nalaze lokacije i situacije koje smo videli na filmu već milion puta i to naravno otežava posao jer je potrebna veština kako bi se pružilo nešto novo u scenama sa policijom, u sedenjima u dineru, u situacijama smeštenim u "tipične" američke kuće. I u svemu tome Laugier ne uspeva da se snađe. Njegovo kadriranje u nekim od tipičnih američkih situacija je katastrofalno, gore od drugoligaškog televizijskog rada, ambijenti u kojima se priča dešava (što mu je bila jača strana u francuskim radovima) su istovremeno neubedljivi i potpuno prevaziđeni po tome koliko su klišetizirani, gluma je strašno površna a zvezdu kao što je Jessica Biel nikako nije uspeo da uklopi u svoju podelu.

Rečju, THE TALL MAN do te mere ne funkcioniše na nivou puke realizacije, režije, produkcionog dizajna i svega ostalog da primedbe na samu priču zauzimaju sporedno mesto.

Laugier se i u ovom filmu bavi strašnim pričama o nestaloj deci, i to mu nije prvi put kao što znamo, s tim što ovde od momenta kada film doživi svoj klimaks, negde iza polovine, odnosno onda kada (kao i uvek kod Laugiera) otkrijemo da stvari nisu onakve kakve su nam predstavljene na početku, sve kreće da se pretvara u jedno gašenje priče, izlaganje nekih objašnjenja, pasažnih scena, zaključaka i sl. bez ikakve drame na bilo kom nivou. Pred treći čin koji bi trebalo da nas dovede do vrhunca, Laugierov film se potpuno raspadne i umesto da ima završnicu nudi nam pola sata nečega što u normalnim filmovima reše kroz natpis šta je bilo sa likovima.

Laugier nikada nije bio filozof u poziciji reditelja i od njega nisam ni očekivao neku briljantnu euroamerikanu u kojoj će suočiti Stari i Novi svet, ali nisam očekivao ni ovako isprazan i neinspirisan skup klišea relizovanih na sedmorazredan način.

Moram priznati da je Aja, čiji mi se nijedan američki film nije dopao, mnogo vibrantnije zarobio utisak Amerike od Laugiera - na momente u HILLS HAVE EYES čak i vrlo dobro. Međutim, u THE TALL MANu nema ni onog najosnovnijeg što Laugier zna a to su moćni prizori, neke arhetipske postavke u kadru, ili barem tehnička veština. THE TALL MAN ni najmanje ne liči na delo jednog reditelja koji je prevazilazio evropske okvire a nažalost ne deluje ni kao upeglani mejnstrim rad u kome je nekome utučen rediteljski rukopis.

THE TALL MAN je naprosto loš i prilično slabo napravljen film.

* 1/2 / * * * *

MASSACRE IN ROME

Pogledao sam MASSACRE IN ROME George Pan Cosmatosa, ekranizaciju romana Roberta Katza iz 1973. godine. Cosmatos se dokazao u raznim žanrovima i ostavljao značajna dela, a MASSACRE IN ROME je njegov doprinos evropskom političkom filmu, u produkciji Carla Pontija, možda i najvećeg evropskog producenta tog doba.

Katz govori o čuvenoj odmazdi u Rimu kada je posle diverzije u kojoj su ubijena 32-33 Nemca, streljano 320, odnosno 330 ljudi na kraju. Sama priča je jako delikatna za realizaciju jer ova vrsta događaja iz rata jako teško može da ponudi dovoljno drame da bi se održao film. Jugoslovenska kinematografija je imala nekoliko filmova o odmazdama, jedan o kraljevačkoj i dva o kragujevačkoj i sva tri su bili prilično slabi radovi. Na kraju se na tu temu kod nas najviše izdvojio TV film o banjičkom logoru.

Cosmatos i Katz uspevaju da kroz dobro formulisanu strukturu ispričaju ovu priču tako što prikazuju i samu diverziju protiv Nemaca i njihovu reakciju, i film se ne svodi samo na pripreme masakra. Doduše, dramska okosnica sa sukobom katoličkog sveštenika i nemačkog oficira koji su uprkos međusobnom poštovanju nepomirljivi deluje priličnon lažno i suštinski ne utiče na priču, osim što profiliše nemačke likove i pokazuje Papinu neodlučnost da reaguje kada je suočen sa situacijom koja podrazumeva rizik da se razljute Nemci. Drugi problem vezan za taj konflikt jeste glumačka podela - sveštenika igra Marcello Mastroiani a Nemca Richard Burton, međutim pošto je film sniman na engleskom, činjenica da Burton govori tečno i bez akcenta čini njegovog junaka mnogo ubedljivijim.

Zanimljiv aspekt priče pored samog istorijskog događaja, Papinog ignorisanja i sl. jeste ponašanje nemačkih oficira koji u ovoj fazi počinju da otkazuju poslušnost jer se plaše da se ne nađu na spiskovima ratnih zločinaca koji su svako veče čitani na radiju BBC. Ovo je jedan od retkih filmova koji prikazuje Nemce u strahu od poraza kako traže da im se neki zločin na više instanci formalno zatraži, traže pismena naređenja, vrdaju da ih ispune i sl.

Jedan od razloga za to je i to šo se sve dešava u Rimu a ne na "Istočnom Frontu" gde su odmazde bile brutalnije i sa više žrtava. To naglašavaju i sami junaci ovog filma.

Cosmatosova realizacija je izvrsna, uprkos masi dijaloških, kamernih scena, on drži tempo filma i uspeva da nađe materijal u priči da je izvede što je više moguće u izvanredne rimske eksterijere i da je obogati sa što više suspensea. U određenom smislu, Cosmatosov film asocira na radove Coste Gavrasa, reč je o sličnom pogledu na egzistencijalističke dileme, ali je na planu vođenja priče ipak bliži konvencionalnijem holivudskom filmu sa jasno objašnjenim odnosima i likovima.

MASSACRE IN ROME je jedan od zanimljivijih poznih filmova o Drugom svetskom ratu i prototip dobro realizovane priče o nefilmičnoj temi.

* * * / * * * *

DICTADO

Pogledao sam španski triler DICTADO Antonio Chavarriasa i nažalost ovaj film me je dosta razočarao. Uprkos tome što je samo razrešenje misterije o devojčici koja unosi nemir u pretnju u život mračnog para dosta originalno (ne u ravni ORPHANa ali prilično cool) sve ostalo su manje ili više fino doterana opšta mesta koja se mogu anticipirati desetinama minuta unapred.

Chavariassov film je elegantno realizovan ali rediteljski prilično neprecizan, naročito ako imamo u vidu da treba da nas zaintrigira misterijom i izloži priču sa dva vremenska toka. Ipak, kao i većina španskih filmova nikada ne pada ispod odeđenog nivoa. Chavarrias je veteran a snimio je film sa mladalačkom energijom i reklo bi se početničkim greškama.

* * / * * * *

THE CHANGE UP

Sa zakašnjenjem sam pogledao THE CHANGE UP Davida Dobkina, u nešto dužoj, unrated varijanti. I zbilja, Dobkin je morao da postigne više sa glumačkom ekipiom koju predvode Jason Bateman i Ryan Reynolds i sa podrškom Leslie Mann i Olivie Wilde. Body Swap komedija je jedan od standarda i Dobkin nažalost nije uspeo da na bilo koji način doprinese ovom podžanru. Sigurno da deo krivice za to snose scenaristi HANGOVERa koji su pisali i ovaj film - Lucas i Moore od ovog megahita nikako nisu uspeli da ponove takav uspeh i to sve višđe daje za pravo Toddu Phillipsu koji je još u vreme HANGOVERa osporavao njihov doprinos i smtrao da još neki ljudi treba da budu potpisani.

THE CHANGE UP funkcioniše isključivo zahvaljujući zvezdama koje uspevaju da prevaziđu krajnje osrednji scenario i prodaju neka rešenja kao mnogo bolja nego što ona zaista jesu. Isto tako, inspirisani Dobkin koji je u SHANGHAI KNIGHTS i WEDDING CRASHERSu potpuno vladao situacijom, ovde radi više kao neki krajnje prosečan reditelj komedija, a njegova dosadašnja reputacija dokazuje da on može da pruži mnogo više.

Sasvim je sigurno da je THE CHANGE UP bolji film od onoga što je na kraju pokazao njegov box office, premda ako imamo u vidu da je u istoj sezoni izašao HORRIBLE BOSSES, publika je itekako mogla da uporedi kako izgleda odličan a kako osrednji Batemanov vehicle, koliko god formalno Ryan Reynolds bio nosilac ovog filma.

Dobkin, Reynolds i Bateman su na kraju sa THE CHANGE UPom od gotovog napravili veresiju, ali su se srećom ubrzo i izvukli iz ove krize.

* * 1/2 / * * * *

THE DARK KNIGHT RISES

Pogledao sam THE DARK KNIGHT RISES Christophera Nolana i smatram da je sa ovim filmom pre svega pokazao da je izuzetno inteligentan autor. Naime, sada Nolan kombinuje najuspelije elemente prva dva filma i pokušava da umanji ono što je u oba bio problem.

Od BATMAN BEGINS nisam bio veliki ljubitelj Nolanovog reboota jer me je taj film uverio da je na filmu nemoguć millerovski realizam naprosto zbog toga što film podrazumeva veću konzistentnost stilizacije nego strip a da naročito Nolan sa svojim ozbiljnim rediteljskim nedostacima nije čovek koji to može da izvede. Iz BATMAN BEGINSa, Nolan preuzima motiv Wayneove transformacije u Batmana izvan civilizacije kod Al Ghulove ekipe, što je u tom filmu jedino bilo dobro. U trećem delu, Wayne je zaboravio kako biti Batman i mora da ode na sam početak kako bi se vratio "korenima" i pripremio za "vreme smrti". Bane kao negativac koji ima istu obuku kao Wayne preuzima ulogu njegovog Muse Kesedžije, podvlačeći da će klasni i u određenom smislu civilizacijski sukob biti okosnica trećeg filma.

Iz DARK KNIGHTa, Nolan preuzima intrige vezane za grad Gotham kao samostalni organizam i Wayneov život kad nije u kostimu. U trećem filmu sam grad preuzima ravnopravnu ulogu a građani se javljaju kao kolektivni junak. Sa akcentovanjem ova dva uspela momenta, Nolan uspeva da zabašuri ono što mu je najslabije išlo a to je sam Batman. U RISESu samog Batmana ima jako malo i iznenadio bih se ako bi se ispostavilo da sam Nolan nije sklonio kostimiranu fazu svoj junaka shvativši da ne funkcioniše.

U RISESu i kada se pojavi, više nije nije usamljen, tu je Catwoman, sa kojom ima upečatljivu hemiju, ili su tu neki zanimljivi aparati.

Naravno, NOlan ne uspeva da pobegne od šokantno nezanimljivih pesničenja ali zato je sada tu Bane čije se lice skoro pa ne vidi ali mu Hardy daje snagu igrajući telom i glasom. Sve tri tuče sa Baneom su dosta impotentne ali učesnici ih čine boljim nego inače.

Gostujuća ekipa koju dovodi Nolan iz INCEPTIONa + Anne Hathaway je izvanredna. Pošto sam kao desetogodišnjak gledao BATMAN RETURNS ne mogu da kažem da će mi Anne Hathaway biti asocijacija na Catwoman, ali me ne bi čudilo da novim generacijama bude.

Nolan je koncepcijski pametno preuredio film ali svakako da u njemu i dalje ima stvari koje bi darovitiji reditelj bolje realizovao. Ispadi poput cheesy one-linera koje izgovori Morgan Freeman u sred velikog obračuna ili fokus na dva goofy policajca u sred potere i još štošta stoje kao greške koje talentovaniji reditelj ne bi napravio. Ali, to su sve detalji, spram nekih važnih a slabo realizovanih scena kao što je recimo prelomni dijalog Bruce Waynea i Alfreda kada se razilaze koji deluje gotovo početnički kad je reč o inscenaciji, glumi i montaži.

Naravno, ne mislim da za Nolana kao reditelja nema mesta ali svakako da je ovako kompleksna stilizacija bila preteška za njega. INCEPTION recimo jeste prototip kako bi Bond danas trebalo da izgleda i voleo bih da se on pokaže u toj franšizi.

Ipak, isto tako, nesporno je da Nolan sve postavlja jako vešto na planu scenarija i RISES slično DARK KNIGHTu ili INCEPTIONu deluje kao film koji je mnogo otmeniji i pametniji nego što jeste.

U tom smislu, izabrao je idealan trenutak za film o Batmanu koji se bori sa robespjerovskim negativcem i zapletom u kom unutrašnje socijalne tenzije proizvode energiju koja će uništiti grad. Ne čudi da je film izazvao političke polemike premda rekao ih da je u tom pogledu krajnje eksplicitan.

Nolanu se taođe ne može osporiti snaga filmskih prizora na nivou zamisli što je opet scenaristički adut. Neke od njih je samo delimično kapitalizovao.

Snažne prizore ispratio je izuzetno energičan skor Hansa Zimmera koji znatno unapeđuje film.

Retki su slučajevi da se trilogije završe najboljim filmom i moguće je da ni ovo nije taj slučaj jer se RISES neće dopasti onima kojima su BEGINS i DARK KNIGHT nepogrešiva remek-dela. Pošto meni nisu, RISES mi je daleko najbolji u trilogiji.

* * * / * * * *

FOUR CHRISTMASES

Pogledao sam FOUR CHRISTMASES Setha Gordona. Gordon se dugo tražio kada je iz sveta dokumentarnog filma prešao u mejnstrim komediju. Njegovi filmovi su uvek bili karakteristično dobro režirani sa visokom vizuelnom kulturom, ali tek je sa HORRIBLE BOSSES isporučio jedan u potpunosti zaokružen film.

FOUR CHRISTMASES je bio Gordonov blokbaster sa izvanrednom glumačkom podelom koju čine Vince Vaughn i Reese Witherspoon u glavnim ulogama i veterani poput Roberta Duvalla, Sissy Spacek i Jona Voighta u sporednim. Nažalost, film ne uspeva da prikrije svoje high concept korene i od koncepta nikada ne uspeva da se pretzvori u pravu priču. Isto tako, nekoliko briljantnih gegova podiže standard humora dosta visoko a ostatak filma ne uspeva da bude ni približno toliko smešan, tako da efekat mahom izostaje uprkos nekim upečatljivim scenama.

Gordon je srećom vrlo efikasan i stvari se odvijaju u visokom tempu, film traje taman koliko sadržaj može da izdrži i upravo njegova filmmejkerska veština izvlači maksimum iz nečega što je zapravo jako daleko od pogotka. Srećom u HORRIBLE BOSSES Gordon uspeva da vešto skroji potentan materijal i da ispuni potencijal koji je dotle samo najavljivao.

* * 1/2 / * * * *

REC 3: GENESIS

Pogledao sam REC 3: GENESIS Paca Plaze, film u kome je Plaza dekonstruisao mitologiju RECa na tragu onoga što je Wes Craven uradio sa NEW NIGHTMAREom. Ono što je razlika jeste promena stila - naime, Craven je u NEW NIGHTMAREu odlučio da se odmakne od fikcije i napravi priču smeštenu u "realnosti" a Plaza je napravio klasičan film, sa "četvrtim" zidom umesto found footagea.

REC 3 zapravo počne kao found footage i to prilično vibrantan, sa jače definisanim likovima u tih prvih petnaestak minuta nego što smo imali u ranijim RECovima ali onda kreće promena - pretvara se u klasičan igrani film sa "neutralnim" posmatračem, premda gde god može koristi materijal kamera vidljivih u kadru, i čini ono što je najkontrovernije od svega za fanove RECa - postaje KOMEDIJA.

Dakle, Plaza snima treći REC kao komediju i odstupa od smrtne ozbiljnosti prva dva filma, od kojih je prvi bio dobar i dosta bitan u svojoj sezoni a drugi bio nedledljiv. Plazin film je ipak čista splatter komedija,  sa zabavnim situacijama, fino postavljenim likovima, interesantnom ljubavnom pričom koja sve drži u temeljima, i nema skoro pa nikakve veze sa onim što su bili raniji udruženi zločinački poduhvati Plaze i Balaguera.

Kada sam se prvi put susreo sa Plazinim radom u filmu ROMASANTA i TV antologiji PELICULAS PARA NO DORMIR, delovao mi je kao jedan od najperspektivnijih španskih žanrovskih reditelja, siguran u postavljanju likova i priče, sa zrelim smislom za humor. Balaguero je s druge strane delovao kao previše pretenciozan reditelj čiji filmovi čine kontinuitet napora i dosade. Međutim, Balaguero je sa filmom MIENTRAS DUERMES nametnuo kao potpuno "nov čovek", snimio jedan dinamičan, atmosferičan i duhovit film. Ne može se reći da je Plaza u krizi - njegov REC 3 je solidan primer splatter komedije, ali i posle njega još uvek čekamo na njegov film koji će moći da ga u potpunosti potvrdi kao što je MIENTRAS DUERMES dao smisao Balagueru.

Da je REC 3 debi i da je reč o niskobudžetnom radu, dobio možda i veću ocenu. Ovako, on ima sve karakteristike debitantskog filma, i to prilično dobrog, ali na Plazu privlači vrstu pažnje koja zapravo njemu više nije potrebna.

* * 1/2 / * * * *