RESIDENT EVIL

U svom prethodnom filmu, i najvećem uspehu, WEAPONS, Zach Cregger je koketirao sa estetikom Paula Thomasa Andersona, i snimio je film koji je delovao kao neki čudan spoj recimo MAGNOLIAe i MARTYRSa. U novom filmu polemiše sa drugim Paulom Andersonom, onim boljim, Paulom WS Andersonom, i snima reboot ekranizacija serije igara RESIDENT EVIL.

Ako ne računamo animirani serijal, ovo treća igrana varijacija na temu.

Dok je Andersonov RESIDENT EVIL bio na neki način sa svojom estetikom prvo tehno trilera spojenog sa hororom a posle postapokaliptičnog tehnotrilera (u kom je Anderson pustio prva dva nastavka drugim rediteljima a zatim sve uzeo u svoje ruke) mnogo više nešto što bi gejmeri i ljubitelji blokbastera voleli da gledaju nego ono što sama igra zapravo jeste, ali je isto tako uspeo da tu "legendu" o igri učini dovoljno ubedljivom da zaliči na istinu, Johannes Roberts je probao da se vrati pomalo estetici igre a Cregger to radi u potpunosti.

Naravno, ja nisam preterano merodavan da diskutujem u igri jer sam prvu davno igrao i posle nje sam igrao samo jedan nastavak (npr. četvrti) koji mi je dao Mehmet ili Milan za PS, i ta igra je važila za možda najbolji RESIDENT EVIL do tada. Ali, Craggerov film jako podseća na iskustvo gameplaya, gde junak koji je igračev alter ego ide kroz jedan načelno miran prostor u kom vrebaju opasnosti na koje treba blagovremeno reagovati i koje nije lako uništiti, zatim nailazi se na prepreke koje treba savladati i povremeno na neke strašne prizora, pa i iz domena body horrora.

Creggerov film u tom pogledu mnogo više liči na igru nego Andersonov koji je bio sklon da sve okrene na veselje, da se zombiji rokaju vatrenim oružjem, hladnim i teškom mašinerijom na sve strane, a igra zapravo nikada nije bila to, počev od toga što je ona primarno horor igra, sa dosta atmosfere i puno "praznog hoda".

U WEAPONS je Cregger pokazao da mu "prazan hod" ide od ruke i ovde ga on koristi efikasno. Uspeva da izgradi dobar spoj intervala i akcenata, smenjivanje običnih i neobičnih prizora, bezopasnih i izrazito opasnih situacija i to daje filmu dinamiku koja je bliska igri ali funkcioniše i u filmu.

U izvesnom smislu, Cregger dosta diskretno ubacuje nekoliko gameplay nivoa koje junak treba da prevaziđe poput vožnje nestabilnim zaleđenim putem u kome je fizika vožnje poremećena, zatim suočavanje sa misterijom gde mi treba da vidimo kako je ovo svet poput našeg gde ovakvi događaji nisu svakodnevica ali i u kome RESIDENT EVIL ne postoji kao igra i treba malo vremena da shvatiš da treba pucati u glavu.

Junak filma, kao alter ego igrača je uvek osetljiva tema i Cregger ga ovde postavlja kao jasnu paraftazu Johna McClanea iz DIE HARDa, s tim što je tamo on policajac koji se suočava sa teroristima tri broja većim od sebe, a ovde je to kurir iz dostavljačke službe za medicinske potrebe koji nosi organe ali nije ratnik u kog će morati da se nekako pretvori do kraja filma.

Za moj ukus glavni junak previše gunđa sebi u bradu a nije baš Bruce Willis ali to što je hteo Cregger, Austin Abrams mu je pružio. On je jedan od tih mladih glumaca iz žanra Nata Wolffa, Alexa Wolffa ali i nekih izvan bratstva Wolff koji imaju tu energiju everymana a opet i neku harizmu, iz koje se recimo oteo Noah Centineo, nabildovao i postao Rambo a ovi su ostali u tome. Ako je Zach Gilligan mogao da nosi GREMLINSe, može i ovaj dečko ovaj film. Ali, Milla Jovovich, heroina gejmerskog i geekovskog sveta on nije. Ovo je ipak mnogo manosferičniji, da ne kažemo incelski tejk na priču, iako junak tokom svog formativnog doživljaja ima token traumu iznenadne trudnoće svoje partnerke.

Iako, u jednom izrazito ALIENS momentu, Cregger pokušava da prožme njegovu traumu sa kultnom lokacijom porodilišta, nije to-to. Njegova partnerka i njena trudnoća iako maksimalno funkcionalni na nivou celine nikada zapravo nisu postali skroz uverljivi, za moj ukus.

U svakom slučaju, dakle, junak gunđa kao Bruno-wannabe u nekom DIE HARD derivatu, film obiluje crnim humorom, duhovit je, ali ume da bude i jako crn, i da proistekne humor iz situacije, sve to ima svoju efeknosti i Cregger se pokazuje kao reditelj koji na nivou ideja može da napravi i blokbaster.

Međutim, ovaj film traje 90ak minuta, a manje od 90 minuta je krtine, a u njemu se i svašta desi, a opet ima i tih intervala kad se vajbuje, kad je sve tiho a nemirno, i postavlja se pitanje, kako je to moguće. U izvesnom smislu, Cregger ima set-pieceove kao što znamo, i u BARBARIANu i u WEAPONSu, bar po jedan izvanredan. Ovde on malo "protrčava" kroz situacije. Dakle, nema tu onog starog "mašćenja" i ceđenja napetosti, iako ima napetosti, i ima situacija obilje. Prosto, onoliko koliko je Fede Alvarez u ROMULUSu, idući suprotnim puten od Creggera uspeo da skroz izuči i rekonstruiše cameronovsku mehaniku akcije iz ALIENSa u izvesnoj meri, mada je ona po definiciji neponovljiva, ovde imamo jedan nu school pristup koji je oličen u tome da je film tropey i samim tim ono što smo načelno ranije videli, dajemo u mnogo kračim izvedbama.

Da ne znam Creggerove ranije filmove, mislio bih da ne zna da napravi, ali ovde je očigledno koncept da se obrati publici koja je videla sve i kojoj sad produženi nagaženi set-piece nema neki vitalni estetski doprinos. To će malo smetati old school publici koja bi volela da sve ovo gleda nekih dva sata. I film ima malo fizionomiju fusnote a ne lansiranja megaambiciozne franšize, ali na kraju dana uradio je posao.

Iako Anderson ima veoma kredibilnu horor fazu, on je ipak više čovek tehnotrilera i akcije nego horora, a Cregger je suprotan tome. Tako da, jeste njegov junak throwback na McClanea i po stavu i po tome što nekada mora ostati bos i po tome što mu se zaglavi hekler i koristi ga kao polugu ali ukupno uzev, njega jako zanima body horror, zanima ga groteska transformacije, zanima ga odlazak na teritoriju Franka Henenlottera, što je zanimljivo jer posle SUBSTANCE evo opet ga pominjemo kao evidentan uticaj na neki jako važan film u sezoni. I u tom pogledu, Creggerov reboot svoje horor akcente, i svoje prizore strave postavlja neštedimice. Koliko nije raspoložen da ulazi u elaboracije set-piecea, toliko ne štedi ne samo na prikazu mutacija nego ih na kraju postavlja i u funkciju karaktera, i vodi sve ka imagunariju tragike klasičnog Universal horora.

U izvesnom smislu, ako je WEAPONS bio spoj nespojivog u kome je bilo dosta novog i dosta dobrog ali ono što je novo nije bilo dobro, pa je opet dalo solidan ishod, RESIDENT EVIL deluje kao posao na kome je Cregger mogao samo da nazaduje, i u izvesnom pogledu, to se i dešava. I dalje mislim da trebalo da sačeka rezultat WEAPONSa pre nego što je prihvatio film po igri jer verujem da bi se studiji otimali za neki njegov original, ali na kraju u ovome što je snimio, pokazao je dosta žanrovske erudicije.

Još jedan paradoks je to što je u RESIDENT EVIL pokazao možda suštinski i više žanrovske erudicije nego u WEAPONSu i da je ponovo otišao u ekstrem. Naime, u WEAPONSu je ekstrem bio u tome što je sve bilo dato velikim slovom i vajb jako bitnog filma je bio priustan u svakom kadru. U RESIDENT EVIL ide se u drugi ekstrem. Film možda i previše insistira na tome kako je ovo jedan mali programmer od sat i po igri, zaista ništa posebno, jedna laka razbibriga. I on to svakako i jeste, nije sebe potcenio, ali svakako da nije potpuno lišen razloga za pažljivo gledanje.

Cregger uspeva nenametljivo da unese utisak gameplaya u film. Njegovo igranje sa temom katanaca koji su poznata frustracija igrača RESIDENT EVILa je naravno vrlo direktna aluzija na to, ali zapravo smena ambijenata, i način uvođenja NPCjeva, različitih ravni fizike u kojima se junak snalazi itd. veoma su efektno dati kroz radnju, rekao bih organski ali to bi u filmu sa ovoliko body horrora bilo pun. U tom smislu, gejmeri treba da daju svoj sud, ali ja ovako sa strane, imam utisak da bi ovim ostvarenjem trebalo da budu prezadovoljni.

Kao što mislim da je Cregger ovde završio svoj posao i da franšiza treba da živi s drugim rediteljima a da on radi nešto svoje.

* * * / * * * *