POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE

POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE Randalla Lobba i Roberta McCalluma, zanimljiv je na mnogo dubljem nivou od pukog istraživanja jednog fenomena koji je bio vrlo bitan za moju generaciju. Štaviše, mogu reći da mi je kao nekome ko je jako voleo Masterse, ponajmanje bila zanimljiva ta vrlo zanimljiva istorijska dimenzija ovog filma koja je inače besprekorno pripremljena i izložena. Naime, iza priče o istorijatu Mattelove linije igračaka iz koje je proizašla ozbiljna multimedijalna franšiza, dobijamo jednu od onih paradigmatičnih postavki gde "mali događaj" prikazuje velike tokove.

Mastersi su bili industrija od milijardu dolara, ali zapravo oni su pored pop kulturnog fenomena po mnogo čemu bili vododelnica u domenu medijske reprezentacije igračaka, upliva medija u njihovu promociju, načina na koji su psiholozi i pedagozi uticali na razvoj određenih narativa, i naravno u tom neverovatnom preplitanju softvera i hardvera, petparačkih sadržaja, infantilnosti, kapitala i ozbiljnih intelektualnih kapaciteta koji su bili dostupni velikim korporacijama.

Danas su filmovi po igračkama uobičajena stvar, ali u vreme kada su nastali Mastersi, stvari su išle obrnutim tokom. Isto tako, ovde su vrhunski kreativci poput J. Michaela Straczynskog dolazili u opticaj tek onda kada su osnovne ideje postavili neki inženjeri i dizajneri sa limitiranom maštom, slično kao danas kad oskarovci lome glavu kako da ekranizuju stripove koji nisu mišljeni kao visoka umetnost.

U jedan bitan narativ mog detinjstva bili su uključeni ljudi od polu-morona do genija, i svi oni zajedno su istovremeno smišljali kako da uzmu pare od dece, odnosno roditelja pritisnutih dečjim željama, ali i da ne budu previše pogođeni pritiscima raznih watchdogova koji su u to vreme postajali vrlo moćni.

Stoga su Mastersi zbilja spoj slučajnosti, spontane inspiracije, brojnih anketa i istraživanja, igre slučaja da je CONAN THE BARBARIAN ispao R-rated film itd. Međutim, isto tako, ovaj film je na neki način i prikaz potrošnosti tog mitosa, odnosno objašnjenje zašto oni uprkos arhetipskim i mitskim obrascima, nikada nisu postali esencijalne lutke kao što su recimo Barbike, da u ovom kontekstu ne pominjemo klasike druge vrste igranja, kao što su Lego kockice.

POWER OF GRAYSKULL je u produkcionom smislu eksluzivno realizovan. Sadrži sve ključne video materijale, poput inserata iz Goddardovog filma ili animirane serije, ima zaista sve ključne sagovornike, i nudi ubedljivu usmenu istoriju, istovremeno pitko, zanimljivo, hronološki i precizno. Ja volim tu vrstu dokumentarnih filmova iz kojih zainteresovani ljudi mogu nešto da nauče.

Otud ona velika priča o kojoj sam govorio proističe više iz mog čitanja ovog filma, ali ne i iz učitavanja, što mislim da je jako bitno. Na neki način, možemo reći da je sam nastanak Mastersa po mnogo čemu bio sličan igranju jer je prosto baziran na čitavom nizu spojeva koji su po svom bezobrazluku, snalažljivosti i nesputanosti često krajnje detinjasti. Otud taj detinjasti anything goes pristup možda i jeste zaslužan za tako snažnu ali kratkotrajnu vezu između dece i ove priče. 

* * * 1/2 / * * * *

ARIZONA

ARIZONA Jonathana Watsona je produkcija Danny McBridea, Jody Hilla i ekipe. Reč je o filmu koji je okupio vrsnu indie glumačku ekipu koju predvode Rosemarie DeWitt i Danny McBride, sa Luke Wilsonom i Seth Rogenom koji se ubacuju iz drugog plana. Ova glumačka podela sama po sebi sugeriše da bi film mogao biti ozbiljan domet a to ARIZONA nije. Ona međutim jeste deo jednog kompetentnog, elementarno duhovitog derivata BLOOD SIMPLEa Braće Coen smeštenog u uvodne mesece kraha tržišta nekretnina 2009. godine. I kao takva, ARIZONA ne samo kroz podelu nego i kroz lociranje priče u tako pregnantan istorijski trenutak koketira sa pretencioznošću.

Međutim, ARIZONA je crnohumorni slasher u kome Danny McBride igra očajnika koji otkriva svog unutrašnjeg psihopatu i ubicu kada slučajno ubije svog agenta za nekretnine a onda upadne u nesporazum sa potencijalnim svedocima.

U određenom smislu, ARIZONA zapravo ima zametke višeslojnog rada jer Danny McBride igra svog tipičnog man childa čija je sujeta je povređena krahom tržišta nekretnina koje ga je razotkrilo kao gubitnika i budalu. Međutim, film je nekako mehaničan u tome kako se okolnosti razvijaju, uprkos tome što čak na žanrovskom planu nudi nekoliko zanimljivih rešenja i dobro postavljenih situacija.

Lokacija opustelog gated communityja u kome se veći deo filma i potere dešava izgleda odlično i uklapa se u kontekst priče, praveći efektnu spregu između epohe i zapleta.

Watson se solidno snalazi u balansu komedije, trilera i horora ali u većem delu trajanja nedostaje neki "pečat" koji bi dao svemu ovome osobenost. Watson je dugogodišnji pomoćnik režije baš na Rogenovim i McBrideovim projektima i ARIZONA je tehnički na solidnom nivou ali joj fali taj detalj koji će učiniti da svi elementi profunkcionišu punom snagom.

Iznad svega, ARIZONA je dinamičan i zabavan film, i u tom pogledu ona ispunjava i više nego uspešno svoju repertoarsku funkciju. Stoga, publici koja ne zapaža nedostatak tog "kohezivnog" faktora i "pečata", utisak ovog filma može biti i za * * *.

* * 1/2 / * * * *

SUMMER OF 84

Kinematografski kolektiv RKSS je posle uspešnog debija TURBO KID koji je bio 80s throwback na podžanr postapokaliptičnog akcijaša, u filmu SUMMER OF 84 snima svoj odgovor na Amblin filmove osamdesetih i kombinaciji sa drugim stephenkingovskim propertyjima i slasherima tog vremena. Za razliku of TURBO KIDa koji je bio crowdfundovana zabava, delom rekreacija žanra ali najpre njegova dekonstrukcija i parodija, pa samim tim nije ni mogao biti ugrožen mejnstrim konkurencijom, SUMMER OF 84 je u bitno drugačijoj poziciji. Serije poput STRANGER THINGS ili filmovi poput THE BABYSITTERa su nešto što mu na neki način konkuriše.

SUMMER OF 84 je po senzibilitetu drugačiji od STRANGER THINGS jer ne sadži elemente supernatural misterije, samim tim ni SFa, ali epoha je ista. Reč je o 1984. i grupi klinaca, u ovom slučaju petnaestogodišnjaka koji koriste raspust da bi ulovili serijskog ubicu i sanjarili o seksu. 

SUMMER OF 84 najviše nedostataka upravo ima u tom domenu trilerske mehanike. Nikada ne uspeva da proizvede autentičan suspense i u određenom smislu može se reći da je u tom aspektu ovo više imitacija trilera nego istinski triler.

Ali atmosfera vremena o kom film govori, odnos prema junacima i njihova stanja su vrlo autentični i ubedljivi. Otud, ako je ipak izgradnja likova ono što je teži deo nastanka filma u tome Francois Simard, Anouk Whissell i Yoann-Karl Whissell rade izvanredan posao. U tom pogledu, trilerski aspekt deluje kao nema vrsta mehanika, nekakvog kostura na kome autori grade stvari koje njih zanimaju, a to su sećanja na detinjstvo, na filmove, prilika da se čuje muzika koja im se sviđa. I kad imamo u vidu tu nameru, urađen je uspešan posao.

Segment sa kojim imam najviše problema jeste sam kraj filma u kome iz nekog razloga samo dva od četiri glavna junaka dobijaju protagonizam, dok preostala dva stalna i jedan pridruženi član ekipe bivaju ostavljeni po strani.

SUMMER OF 84 donosi još jednu odličnu rolu Judaha Lewisa kog smo upoznali u McGjevom THE BABYSITTERu. On ovde više nije mališan već je nešto stariji ali je i dalje vrlo harizmatičan kao teen junak. Graham Verchere kanaliže mladog Tom Hollanda u glavnoj ulozi i vrlo je solidan.

U nekoliko navrata SUMMER OF 84 uspeva da prezupči na teritoriju nesputanog uživanja u mladosti kao THE BABYSITTER (koji to doduše radi češće i posle gledanja ovog filma bih ga rado reprizirao), i sve vreme vibrantno evocira uspomenu na epohu čija su “deca” sada u poziciji da kreiraju. Uprkos tome što se SUMMER OF 84 može ubrojati u one filmove koji evociraju uspomenu na filmove iz omiljenih epoha kroz to što u njih smeštaju, i dalje na kraju zaslužuje da bude smešten u afirmativan deo tog spektra.

* * * / * * * *

ADRIFT

ADRIFT Baltasara Kormakura snimljen je po istinitoj priči koja je zanimljiva kao kuriozitet ali kada se gleda kao film, izgleda kao medikritetska varijacija na čitav niz survival trilera koji su se pojavili u proteklih desetak godina. Čak i ono što je inovacija u ovom slučaju, odnosno što ga čini jedinstvenim viđeno je kao efekatn detalj u jednom od najpoznatijih survival trilera naše epohe.

Otud, ADRIFT čak i tamo gde misli da nudi veliku inovaciju apravo ne nudi ništa novo, i deluje maltene banalno, vukući nenamerno i u pravcu treša.

Kormakur je na ovom filmu skupio više nego kredibilnu ekipu saradnika, pre svih velikog direktora fotografije Roberta Richardsona koji je sve ovo snimio efektno ali bez nekog velemajstorskog pečata koji krasi njegove najimpresivnije saradnje sa Scorseseom, Stoneom ili Tarantinom. ADRIFT pomalo svedoči o tome da se Richardsonov notorno izbirljiv pristup karijeri pomalo već ofucao.

S druge strane, Shailene Woodley je verovatno želela da dobije survival triler koji će njoj biti showcase, u tradiciji koju je počeo Tom Hanks pa sve do danas, ali ADRIFT prosto nije dovoljno zanimljiv i upečatljiv film da bi ona mogla glumački da ga kapitalizuje. Stoga, ona je ovde napravila film posvećen sebi, sa sobom u centru pažnje ali deluje da nekog dalekosežnog efekta sve ovo neće imati. Ako Woodleyevu uporedimo sa Jennifer Lawrence, onda je ovo svakako manje hrabar koncept za star vehicle od njenih, ali u tom pogledu je i manje rizičan kada ne pogodi u potpunosti.

ADRIFT je zakasneo film. Stoga, ako bi naišao na gledaoca koji nikada nije gledao moderne survival trilere mogao bi steći određene simpatije. 

* * / * * * *

GRANT MORRISON: TALKING WITH GODS

GRANT MORRISON: TALKING WITH GODS Patricka Meaneya je dokumentarni film o Grantu Morrisonu u kome on govori o sebi zajedno sa svojim savremenicima i saradnicima. Ovo je više talking heads nego talking with gods dokumentarac ali Morrison je zanimljiv čovek, pa i ovakvi hagiografski sadržaji o njemu nisu nezanimljivi. TALKING WITH GODS nema neku vrednost kao film ali manje-više sada je jasno šta je osnovni izvor mnogim biografskim člancima o Morrisonu.

* * / * * * *

ARMOMURHAAJA

ARMOMURHAAJA Teemu Nikkija je zanimljiv finski crnohumorni triler o seoskom automehaničaru koji jeftinije od lokalne veterinarske stanice eutanazira životinje, mahom kućne ljubimce. Problemi sa njim nastaju zbog toga što se u njeovom pozivu prepoznaju određene psihičke tegobe koje ga navele da postane eutanazator u čitavom procesu pristupa sa određenom filozofijom i pokušajem da proceni i razume patnju životinje.

Kada jednog dana proceni kako jedan pas koji pripada lokalnom ekstremnom desničaru ne treba da bude eutanaziran, upada u nevolje jer se ovaj svojim prijateljima pohvalio da je sam presudio ljupkoj životinji. Taman kada je na putu da sredi život i pronađe podjednako uvrnutu životnu saputnicu koji zanimaju erotska asfiksijacija ali i eutanaziranje ljudi, on mora da se bori za život protiv pobesnelih lokalnih đilkoša.

Nikkijev film je atmosferičan i uprkos tome što na nivou sinopsisa nosi dosta exploitation atmosfere zapravo je više arty no ne izbegava sirovost karakterističnu 70s exploitationu ali i savremenom art houseu. U svakom slučaju koketira sa oba ova usmerenja s tim što mi se čini da je sigurniji upravo na art house terenu, kao mali nevaljali arty triler.

Fotografija Sari Aaltonena doprinosi atmosferičnosti i ubedljivosti a celokupan produkcioni dizajn je besprekoran, uverljiv a opet "povišen" taman na onaj način kako treba ovoj vrsti priče.

Teemu Nikki nije loše prošao sa ovim filmom na festivalima. Osvojio je nekoliko bitnih nagrada u Tokiju.

* * * / * * * *

THE SPY WHO DUMPED ME

THE SPY WHO DUMPED ME Susanne Fogel je jedna od onih akcionih komedija koje češće znaju da ne funkcionišu. Međutim, ovog puta, dobili smo film koji je vrlo efektan, podjednako u domenu komedije i akcije, i da nema poneke neizbrušenosti, ponekog stilskog disbalansa u odnosu komedije i akcije, govorili bismo o klasiku žanra.

Mila Kunis i Kate McKinnon igraju dve obične američke ženske, ne nužno priglupe, ali svakako limitirane koje upadaju u međunarodnu špijunsku intrigu kada se ispostavi da je momak jedne od njih dve bio internacionalni špijun. One polaze u srednju Evropu ne bi li isporučile nešto što je bila njegova želja na samrti i upadaju u kovitlac dešavanja u kome se preprliću humor EUROTRIPa i akcija na tragu TAKENa.

Ako je prošle godine HITMAN'S BODYGUARD bio to prijatno inenađenje u žanru akcione komedije, onda je to THE SPY WHO DUMPED ME ove godine, s tim što su u Hughesovom filmu igrale već išlifovane akcione zvezde. Mila Kunis i Kate McKinnon to nisu, one su komičarke ali Susanna Fogel prilično trelo uspeva da ih uklopi u dobru, čak prilično tvrdu akciju u kojoj istočnoevropski second unit iznova pokazuje da može da pruži jako puno lepih stvari. Komedija je unutar akcije fino uklopljena, smeh i krv idu vrlo dobro zajedno i iskreno se nadam da će ovaj film, uprkos tome što nije zapalio blagajne biti dobra referenca za dalje angažmane Susanne Fogel jer se ona u svemu ovome izuzetno dobro snašla.

Kada se na špici prepoznaju znalci poput Rona Howarda i Briana Grazera, naravno, ni ne treba da čudi da je film postigao dosta visok nivo. Jedan dosta bitan deo mlake recepcije ovog filma jeste i to što se od njega nije mnogo ni očekivalo, ali i činjenica da se po pravilu, barem kod kritike od ovakvih filmova ne očekuje mnogo. Tokom leta zagušenog blokbasterima, ostao je na ničijoj zemlji gde bi morala publika sama da ga otkrije. A danas, prosto nije vreme za ovakve filmove.

U svakom slučaju, u odnosu na SPY i slično smeće koje je i dobro prolazilo i bilo hvaljeno THE SPY WHO DUMPED ME je ozbiljna kinematografija i treba da ga pogledaju svi one koje ovi žanrovi zanimaju a naročito filmadžije koje takvi hibridi i kreativno privlače.

* * * / * * * *