FIRST YANK INTO TOKYO

FIRST YANK INTO TOKYO je guys on a mission triler iz 1945. godine, dakle praktično iz vremena rata i neposredno posle u kom Gordon Douglas realizuje jednu skroz high concept premisu.

Japanci su zarobili važnog inženjera iz američkog atomskog programa ali nisu svesni toga i misle da se on bavi sistemima hlađenja na vojnim postrojenjima. Međutim, njegovi nalazi su ostali zarobljeni sa njim i bez njih se kasni sa izradom bombe. Da bi došli do podataka, Amerikanci nalaze svog pilota koji je odrastao u Japanu, i visoko je motivisan posle pogibije svoje verenice medicinske sestre na Filipinima, i predlažu mu da ga ubace u zarobljenički logor da izvuče informacije. Međutim, da bi infiltracija uspela moraju da mu urade plastičnu operaciju i pretvore ga u Japanca.

Naravno, nema potrebe da se naglašava kako će on u logoru naći i svoju verenicu koja nije poginula već je zarobljena, ali ona sada ne zna ko je on. 

Cela premisa sa promenom izgleda od koje belac postaje Japanac je naravno najbizarniji i "najtanji" deo zapleta. Tu ulogu pod teškom šminkom igra tragični B-glumac Tom Neal koji je nažalost ubrzo zbog svog privatnog života otišao dođavola. Nedavno sam čitao o njemu, u jednoj fikciji, i reč je o priči koja je sama za sebe zanimljiva.

Otud mi je gledanje Toma Neala, jednog u suštini krajnje "običnog" B-glumca dalo neku posebnu emocionalnu težinu, i zbog njega i zbog Barbare Payton, koje doduše u ovom filmu nema.

Douglas se snalazi izuzetno u domenu trilera. Film nije bogat u budžetu ali ne mora ni da bude, Douglas ume da ga napravi u jednom uspešnom spoju kamernog i eksterijernog koji kod njega ne deluje raslojeno već konzistentno. Tom Neal pod šminkom je groteskan ali Barbara Hale predvodi ostatak ekipe koja je odlična.

Imajući u vidu da je ovo ratni film snimljen praktično tokom rata, deluje kao delo koje ne funkcioniše kao proizvod svog vremena, nego ima i smisla van toga, nezavisno od ekscesa u premisi. Naravno, činjenica da je film nastao tad kad je nastao sve čini samo impresivnijim.

* * * / * * * *

SAN QUENTIN

SAN QUENTIN je B-film od 66 minuta koji je za RKO snimio Gordon Douglas.

Za razliku od tipičnih B-filmova koji traju oko sata i mahom su kamerni, ovaj je dosta ambiciozan, ima i enterijera i eksterijera, i pucnjava i automobilskih potera.

Uprkos tome što u filmu ima i poznatih imena, imao sam malo teškoće da ispratim sve likove jer ih ima kao u nekom dužem filmu. U suštini jedina krupna mana filma je upravo utisak da je sadržaj profilisan za jednoipočasovni film a onda sabijen u jednočasovni.

Međutim, Douglas sve radi sa autoritetom, tvrdo, sa puno tenzije i do kraja, stvari se raščiste, njemu u korist.

* * * / * * * *

MAXXXINE

MAXXXINE ima karakteristični problem radova Ti Westa, ali i njihove vrline.

Naime, Ti West se uporno bavi hororom a naprosto nema talenta za to. On ne ume da proizvede stravu, čak i kada kao u filmu X ima dobar koncept iz čega proističe užas. Ali onda to sve postane neki tongue in cheek slasher koji čak nije ni kreativno izveden, ostaje banalan.

PEARL je u tom smislu možda bio i ponajviše slavljen a svakako je bio idejno i realizacijski najslabiji.

Završni deo trilogije je zanimljivo realizovan u svemu što nije važno ili je relativno važno, jedino je slab u stravi, pa i u užasu.

Smešten je u LA 1985. i Ti West maksimalno masti epohu, nalazi je u fakturi slike, muzičkim needle dropovima, kostimima, scenografiji i sl. Ima tu čak i zanimljiv lik rediteljke koju igra Elizabeth Debicki koja donosi prefinjenost engleske umetnice i intelektualni kredo blizak recimo jednoj Kathryn Bigelow. I u scenama gde se ona pojavljuje mi imamo dosta programskih teza, od kojih se neke prenose u film a neke baš i ne. Ključna replika ove junakinje je "I make B films with A ideas" i Ti West verovatno i sam pretenduje da to i sam radi, ali možda je negde i napipao A-idea u X, ali je film ostao duboko B. Potom nije imao ni jedno ni drugo u PEARL, dočim u MAXXXINE ima ovu repliku, i to je manje-više sve A u njemu.

Međutim, s druge strane, ovo je land grab. Pored pretenciozne Mie Goth koja sad već onako gasira vrlo samosvesno kao Westova muza i emituje vajb nekog samoupravljanja, u filmu ima zapravo sjajnih glumaca - tu su Debicki, Michelle Monaghan, Bobby Cannavale, Giancarlo Esposito i Kevin Bacon i svi zajedno maste, onoliko koliko im likovi dozvoljavaju. 

U toj atmosferi osamdesetih, nekog da tako kažemo erotskog slashera koji je vrhunac imao kod De Palme u BODY DOUBLE, nema sumnje da bi West morao da pokaže sposobnost da nas uvede u neke hitchcockovsko-argentovsko-depalmijanske sfere, ali kod njega toga nema. U njegovoj generaciji počev od Srđana Spasojevića mnogi su se bolje pokazali u tim sferama, dočim West ostaje na obodu kao rekreator nostalgije.

MAXXXINE je stoga prijatan, kao neka lošija, mada ne najgora sezona STRANGER THINGS.

Završnica u kojoj spoznajemo identitet slashera i dolazimo do velike Maxxxinine tajne, njenog traumatskog jezgra, urađena je bukvalno amaterski u odnosu na slične zahvate iz SRPSKOG FILMA ili Spikeovog OLDBOYa.

Ne mogu reći da je moje uživanje u raznim detaljima, i kako već rekoh nevažnim i manje važnim stvarima te glumi sporednjaka padalo ispod * * * ali film je toliko fundamentalno šupalj, ne samo idejno već pre svega rediteljski da ne može zaslužiti više od * *.

I WAS A COMMUNIST FOR THE FBI

Gordon Douglas je snimio klasični Red Scare film I WAS A COMMUNIST FOR THE FBI baziran na memoarima Matta Cvetica, profesionalnog cinkaroša komunista, davne 1951. godine. Taj film je stekao izvesni kultni status, prvo zbog svoje ideološke dimenzije, a zatim i zato što Douglasova utegnuta triler izvedba i danas funkcioniše.

Douglas je ovo snimio u kapacitetima B-filma. U pojedinim momentima kao da možemo osetiti uticaj egzistencijalističke drame na teme partijskog života u pojedinim deonicama. Međutim, i dalje je to toliko solidno urađeno da uprkos činjenici da krajnje antipatični i neupečatljivi Frank Lovejoy igra Cvetica, i savremeni srpski gledalac izgradi simpatije za FBI umesto za komuniste koji prave inteligentne subverzivne planove.

To je veoma zanimljivo, očekivao sam da ću po definiciji navijati za negativce zbog ideološkog predznaka ali Douglasova režija to čini nemogućim.

Kada krene suspense, Douglas ga čini maltene fizički opipljivim. Film je B, mišićav i efikasan i nema disbalansa između dužih dijaloških scena i onih u kojima krenu ubistva, potere i obračuni.

Partija je prikazana kao organizacija koja okuplja ljude koji su možda i idealisti privučeni njenim intelektualističkim glamurom ali u samoj svojoj suštini je ispostava Kremlja čiji su zadaci da destabilizuje SAD, mnogo pre nego da se bori za pravednije i besklasno društvo. Ipak, ljudi iz Partije nisu prikazani kao lukave beskrupulozne karikature već kao pokvareni ali inteligentni i dostojni protivnici.

Film je fikcija na više nivoa. Naime, mnoga Cveticeva svedočenja su se ispostavila kao lažna, zatim sve je malo prilagođeno filmskoj dramaturgiji, ali film je ipak na dodeli "oskara" bio nominovan za dokumentarni film. To naravno deluje bizarno jer realno ovo je igrani film po, u najboljem slučaju, istinitoj priči (mada, danas znamo da nije ni to). No, na neki čudan način, ovim je anticipirana cela današnja škola hibridnog filma gde se dela sa dosta igrane fikcije ubrajaju u dokumentarce.

Cvetić je bio Slovenac i imao je tužnu sudbinu. Mnogo je eksploatisao svoje doživljaje iz undercover rada u partiji da je počeo da izmišlja i na kraju više nije bio pozivan da govori ni kao veštak. Pokušavao je da se afirmiše kako bi to koristio nadalje ali nije uspeo. Umro je vrlo mlad u 53. godini.

Steve Nelson, inače Mađar iz Hrvatske i jedan od najznačajnijih predsednika američke Partije, inspirisao je lik glavnog negativca, paritjca koji ima rasističke stavove i crnce zove "niggers" u dogovorima kako da se među njima izazove revolt. On je imao višedecenijsku revoluciranarnu karijeru i umro je u 90. godini, posle raznih pustlovina uključujući i rad za Informbiro i NKVD i status političkog komesara brigade Abraham Lincoln u Španskom građanskom ratu.

Samo Cvetić je dat sa pravim imenom i na nekoliko mesta likovi napominju da je Slovenac.

Ovo je film koji će ljubiteljima istorije filma, ideologije na filmu ali i same istorije političkih pokreta na tlu SAD biti jako zanimljiv zbog svoje vešte izvedbe i propagandnog ekscesa.

* * * / * * * * 

MR. SOFT TOUCH

MR SOFT TOUCH je film na kom su potpisani Henry Levin i Gordon Douglas, jedan reditelj kog ne cenim uopšte i jedan kog smatram upečatljivim tehnologom holivudskog filma.

Šta je bila čija uloga, nisam uspeo da dokučim do kraja, ali uprkos tome što film ima dva toka i pristupa stvarima, odnosno nudi dve naizgled suprotstavljene atmosfere i pogleda na svet, poprilično je koherentan i ne može se reći da je eto, jedan radio jedno a drugi drugo. Niti je to na kraju krajeva i važno.

Ovaj film iz 1949. u izvesnom pogledu anticipira božićne kriminalističke komedije Shanea Blacka, kakav je recimo bio KISS KISS BANG BANG jer kombinuje feel good atmosferu prazničnog filma i s druge strane mračnu viziju film noira.

Glavni junak nosi ime puno simbolike, Joe Miracle. On je u bekstvu posle situacije u kojoj je od mafije uzeo ono što je njegovo i dolazi u San Francisko gde ga sudija smešta u privremeni smeštaj za odrasla lica pri lokalnom sirotištu. Dok rešava "repove" svoje kriminalne aktivnosti, Miracle se uporedo uključuje u život sirotišta i tu se ispostavlja kao mangup zlatnog srca i dobrotvor.

Zanimljivo je da su i dešavanja u sirotištu koja imaju i platonsku romantičnu dimenziju između njega i socijalne radnice podjednako zanimljiva kao i kriminalistički zaplet, u kom se kao posebno originalno rešenje javlja novinar koji podstiče sukobe ne bi li sam proizveo zanimljivu priču.

Stoga MR SOFT TOUCH je dosta ozbiljan i dosta zanimljiv i kao krimić i kao praznična dramedija, i ta celina funkcioniše uprkos noir završnici koja ne gubi dozu prazničnog duha ali joj daje fatalističku dimenziju.

Glenn Ford igra naslovnog junaka. Uprkos tome što ne spada u redi meni najbližih zvezda tog doba, nesporno je dobar u ovoj roli, uprkos svom relativno mlakom magnetizmu.

MR SOFT TOUCH možda čak i nije toliko svesno, ali sasvim sigurno jeste nesvesno preteča Blackovih ali i mnogih drugih prazničnih krimića, u kojima se kombinuju sistemi vrednosti kako među junacima, tako i samog žanrovskog okvira filma.

* * * / * * * *

THEM!

THEM! mi se na novo gledanje još više dopao nego kada sam gledao prvi put, i kada mi je bio izvanredan.

Ovaj film je toliko moderan u svom izrazu, naročito u rediteljskom postupku, a koncept sa džinovskim mutiranim mravima izveden je veoma inteligentno, tako da se održi tenzija a da neuralgični aspekt prikazivanja džinovskih mrava ništa ne pokvari.

Mravi se pojave na ekranu prvi put tek u 28. minutu i kada ih vidimo u jednoj sasvim naivnoj fizičkoj izvedbi ne mari jer je užas već postignut artikulisanjem stvari oko njih, prikazom posledica njihovog delovanja, načinom na koji reaguju likovi kada spoznaju šta se desilo i ko je počinilac.

Ovaj film je zaista jedan od onih primera na kojima se može iznova pokazati koliko je Douglas suštinski veliki majstor filmske režije. Svakako nije jedini, ali jeste naslov koji se nedovoljno akcentuje u tom pogledu, i više izučava kao deo jedne društvene atmosfere, a ona je sporedna u odnosu na čisto filmskon gradivo koje nam je izloženo.

* * * * / * * * *

A QUIET PLACE: DAY ONE

Michael Sarnoski je režirao treći film u univerzumu A QUIET PLACE, po priči koju je osmislio sa Johnom Krasinskim.

Nažalost, ni drugi deo ni treći film prosto nisu na nivou prvog, nisu tako arhetipski ni esencijalni u toj priči o porodici kao zajednici koja se posle traume bori sa veoma opasnim monstrumima iz svemira.  

Oba su bili dostojanstvena dopuna tom univerzumu, kad već sve mora silom da se "univerzumizuje", ali prosto oba su me ostavila hladnim. Drugi kao repriza prvog sa malo izmena, gde se prosto nije desila ni približna hemija a ni strava. Treći kao priča sa novim junacima i njihovim doživljajima prvog, odnosno prvih dana najezde opasnih vanzemaljaca.

DAY ONE je dostojanstven. Jako je teško okriviti ga za bilo šta. Lupita Nyong'o je odigrala uloge u antologijskom USu Jordana Peelea i u meni veoma dragom LITTLE MONSTERS i apsolutno ima žanrovski kredibilitet. I u ovom filmu je glumački sjajna, lik žene na umoru koja ima još samo jednu želju a to je da pojede picu, u čemu je ni bolest u njoj ni pretnja spolja neće sprečiti, jeste sjajan.

Ali onda film postaje jedna specifična, kako rekoh dostojanstvena, gotovo pa melodrama o njoj koja izbegava monstrume koji prate zvuk i napadaju one koji ih ispuštaju, upoznaje nas sa suštinom njihovog straha od vode (koji smo detaljnije upoznali u drugom delu) i tako to.

Ne bi bilo pošteno za realizaciju i trud dati ovom filmu išta manje od * * *. Ali, isto tako ne bi bilo pošteno ne naglasiti da je mene ostavio krajnje ravnodušnim, samo sa izvesnom i ne malom, dozom poštovanje za napor.