QUARANTINE

U rekonstrukciji putanje John Ericka Dowdlea pre nego što će doći do svog najboljeg filma NO ESCAPE pogledao sam QUARANTINE, njegov rimejk fima REC sa kojim su se Paco Plaza i Jaume Balaguero reinventovali. QUARANTINE je bio nepotreban rimejk a kako mi se REC i inače dopao, preskočio sam ga. Dowdleov film sam sada pogledao i mislim da nisam pogrešio što sam ga smatrao suvišnim. Za publiku koja je u stanju da percipira španski film, zaista nije potreban američki rimejk.

Ali, kada je reč o publici koja nije u stanju, dakle o Amerikancima i najširoj ciljnoj grupi, Dowdle im je zapravo ponudio pošten rimejk. Naravno, QUARANTINE ima nekoliko razlika u odnosu na izvornik ali one ne menjaju suštinu ugođaja, mada jedna menja samu suštinu priče. Naime, nekolike formalne razlike pre svega ogledaju se u tome što Dowdle nešto sporije uvodi junakinju-reporterku koja treba da isprati noćnu smenu u vatrogasnoj stanici. Dowdle pušta publici da se bolje upozna sa likovima i u tom pogledu je duhovitiji od Plaze i Balaguera. Jennifer Carpenter, u to vreme prevashodno TV zvezda u usponu kroz seriju DEXTER, napravila je odličnu ulogu kao i Jay Hernandez, vatrogasac uz koga bi “trebalo da jašemo”.

Kada događaji u kući krenu, vrlo su dobro tehnički realizovani uprkos skromnom buždetu ali u odnosu na REC sasvim je sigurno da se Dowdleova kamera više trese. Film sam gledao na kućnom formatu i teško mi je da zamislim kako bi ovo izgledalo u bioskopu. Pored trešenja, Dowdle vrlo dobro fokusira ključne dramske momente, suspense itd. i found footage kao device uspeva da proda, ali u čisto tehničkom pogledu, postupak mi deluje vrlo agresivno.

Najveća razlika je u samoj prirodi infestacije, dakle ovog puta nema direktne demonske, natprirodne pozadine, uzrok je rad verskog kulta sa apokaliptičnim narativom, poput AUM Shinrikyo, recimo. To svakako bitno menja stvari, ali rekao bih da u kontekstu Dowdleovog opusa u kome su jedan od ključnih problema upravo bila natprirodna otkrića (AS ABOVE SO BELOW ili DEVIL) ta “spuštena premisa” zapravo daje na kvalitetu, i meni ta promena u odnosu na inicijalni REC nije loša i više pristaje američkom filmu od neke natprirodne pretnje koju bi onda oni silom pokušavali da objasne.

Ovom filmu se zapravo nema šta zameriti, na neki način, rekao bih da je u pogledu popularizacije žanra čak i lepo da je američkoj publici obezbeđen ovakav falsifikat uspešnog španskog filma koji vrlo skrupulozno kopira njegov ugođaj i dodaje neke američke konvencije.

Ipak, ukupno uzev, meni kao gledaocu opet REC ostaje dovoljan. 

* * * / * * * *

DEVIL

U rekonstrukciji putanje Johna Ericka Dowdlea pogledao sam DEVIL, produkciju M. Night Shymalana u kojoj je on želeo da započne seriju malih niskobužetnih filmova koje bi on osmišljavao a realizovali drugi autori. Dowdleov film je vešto sklopljen, energično realizovan ali nažalost premisa i scenario naprosto nisu na naročito visokom nivou. Naprosto, okolnosti u kojoj se Nečastivi angažuje oko grupe ne naročito bitnih junaka nažalost ne deluje preterano relevantno, i ponovo sam imao slučaj da bazična premisa naprosto devalvira eventualne zanatske kvalitete kojih ima, pre svega u pogledu pokreta kamere i estetizacije ambijenata. No, ta rediteljska veština opet pa nije dovoljno velika da se ceo film bazira na njoj. 

* * / * * * *

SPECTRE

Pogledao sam SPECTRE Sama Mendesa, novog Bonda za kog mi se čini da će konačno pokazati čak i onima kojima je SKYFALL bio dobar da je sve ovo što se dešava poslednjih godina sa 007 bilo stranputica.

Naime, SPECTRE je nešto bolji od SKYFALLa, za početak manje je dosadan i za nijansu je bolje slikan i insceniran, ali to je manje više to. Prvo pojavljivanje Blofelda u novom milenijumu iskorišćeno je za jeftino psihologiziranje na nivou španske serije, i ako sve ovo ima jednu pozitivnu stvar, onda barem metanarativ nije toliko obavezaujući koliko sam se plašio, ali blizu je recimo Marvela. Dakle, s jedne strane događaji iz ranijih filmova itekako determinišu događaje u ovom filmu, ali moguće ga je razumeti ipak i bez pažljivog pamćenja ranijih nastavaka.

SPECTRE zatiče Bonda kao serijal u jednoj inferiornoj poziciji. Ne samo da je Lea Seydoux kao Bond-devojka zapravo otkirće Brada Birda iz GHOST PROTOCOLa nego su lokacije Maroka i subplot sa šefon MI6 negativcem praktično idententični sa ROGUE NATIONom, koji ni inače sam za sebe nije bio baš primer genijalnog scenarija.

Film strukturalno ima u sebi čest problem savremenih blokbastera, a to je da deluje kao da je sniman upoedo sa snimanjem, nema kontinuiranih konflikata, sve je serija set-pieceova koji stoji sami za sebe, bilo da je reč o fizičkim ili karakternim/ dijaloškim konfrontacijama.

Ovo je prvi Bond film u kome glavni negativac praktično nema masterplan koji se mora sprečiti, odnosno ima neku akciju koja je tobožnji masterplan iako zapravo čak ni njeno pokretanje ne mora imati suštinsku posledicu, i može se naknadno bez problema sprečiti i poništiti. Zatim, film nema ni zlu Bond-devojku jer kako imati zlu Bond-devojku ako nema kontinuiranog odnosa, pa otud na kraju nemamo ni ono najslađe a to je girl-on-girl akcija.

Monica Bellucci ima ulogu sekundarne Bond-devojke u sceni koja se najbolje može opisati čuvenim slučajem Velje Ilića koji hoće da “nagna babu”. Daniel Craig ne samo da odrađuje “Velju Ilića” već je ovo prva scena seksa u istoriji Bonda u kojoj deluje kao da nije bilo ni trunke zadovoljstva, odnosno seks se desio kako bi 007 došao do podataka, a publika treba da oseti kako agentski hleb ima sedam kora.

Publika u Tuckwoodu je emitovala snažnu nevericu tokom scene “nagnavanja babe” tako da je posle bila docilna tokom jedne od najsterilnijih i najdosadnijih scena potere dva superautomobila ulicama Rima, i suspense scene u žičari u kojoj očekujemo da će jelte doći do nekog incidenta, neke opasnosti od pada, rušenja i sl. a dobijemo samo mrke poglede koje Q razmenjuje sa dvojicom random henchmena.

Iz Marvela nam stiže i Dave Bautista. Nota bene, Bautistino prvo koketiranje sa stripom bilo je u vreme kada je bio freak of the week u SMALLVILLEu a u SPECTRE treba da igra nekog Savremenog OddJoba ili Jawsa. Problem je što za početak nije ekscentričan i krajnje je politički korektan. Po screentimeu, on ima praktično isto vremena kao Blofeld i veći deo tog vremena vozi kola. Dakle, Dave Bautista, VEĆI DEO VREMENA VOZI KOLA i fizički se angažuje u sceni obračuna koja je rip-off tj. omaž FROM RUSSIA WITH LOVE. Isto tako, uvodna scena je citat mnogo bolje scene iz FOR YOUR EYES ONLY u kojoj kao što znamo Bond ubija Blofelda u kolicima.

Ovde je Blofeld politički korektan, nije u kolicima, a motivacija mu je na nivou španske serije pa se na to ne bih ni osvrtao koliko je kretenski. Mada, do kraja filma ovo može biti origin story kako je Blofeld dospeo do kolica.

Inače,naravno, Christoph Waltz je Blofeld, čisto da ne bude zabune a to je sakriveno isto onoliko koliko je onomad sakriveno da je Cumberbatch zapravo Khan u INTO DARKNESS, dakle minimalno.

Daniel Craig se pretvara u Velju Ilića tako da neki osetljivi momenti, recimo kako on zavodi kćer svog neprijatelja koji ga je poštovao i koju se zarekao da čuva, više ne deluju šarmantno, već više perverzno pa u pravcu jadnog. Bond je lišen smisla za humor a i izgled ga je napustio, tako da u jednoj sceni kada Bond pripit nišani miša i pita ga “Ko te je poslao?” deluje kao da bi sve to mogao igrati Berček u nekom komadu Siniše Kovačevića.

U ovom kontinuitetu, zapravo, Berček je jedini pravi Craigov naslednik jer ovaj Bond beži od svoje suštine, od virilnosti i šarma.

Mendes je ovog puta zamenio direktora fotografije. Umesto Deakinsa tu je Hoyte Van Hoytema i rekao bih da je film nešto bolje slikan i za nijansu bolje insceniran od SKYFALL što je i logično jer Hoyte ipak ima više iskustva sa ovom vrstom filma od Deakinsa koji je tu potpuno zalutao,

Međutim, akcija je mahom i dalje bezveze i daleko ispod najinspirisanijih ostvarenja viđenih ove godine. Tempo je spor i ima radikalnih viškova.

Ako bismo uzeli da razlažemo scenario, onda se može reći da je verovatno nastajao usput i na brzinu -

Mislim da bih sličnosti sa ROGUE NATION ako bih morao da istražujem mogao da tracebackujem do Jeza Butterwortha koji je pisao EDGE OF TOMORROW za Cruisera a ovde je bio poslednjepotpisani scenarista iza dvojice veterana serijala Wadea & Purvisa i Johna Logana koji je doveden posle oskarovca Paula Haggisa kada su Bondovi ušli u prestige picture fazu. Očigledno je scenario pisan silom i usput čim su svi ovi potpisani, a Jez je poznat kao krizni scenarista koji radi baš u situacijama kad je projekat već u realizaciji, i kad treba da se malo digne tonus. O tome da je pisano navrat-nanos svedoči za početak činjenica da film praktično ima minimum paralelne radnje u osnovnom zapletu, dakle nemamo paralelno negativce i pozitivce, a recimo potpuno nasuprot Bondovoj tradiciji, imamo paralelno Bonda i pozitivce u štabu, što u principu u kanonskom Bondu nikada nemamo. Film počne, imamo uvodni obračun koji nas uputi u neke opšte konflikte, i onda ide susret sa M i Moneypenny i zdravo đaci, posle toga je Bond sam u akciji a paralelno imamo negativca koji nam omogućuje da vidimo da on nešto zna što Bond ne zna i tako gradimo suspense. Ovde je suprotno. Paralelna radnja sa M i ekipom deluje nalepljeno u delu u Maroku gde se oni skupe i shvate da NE MOGU da mu pomognu. Kao da su shvatili da im treba nešto da malo razbiju monotoniju voza. Onda dolaze u London gde počinje ROGUE NATION. Potpuno novi film u kome su svi zajedno u obračunu sa negativcima. Zatim, nemamo zlu Bond-devojku samim tim nemamo ni girl-on-girl akciju. Zatim, veliki plan praktično ne postoji. Ali ako je ono Veliki plan, onda je on potpuno passe jer mi već znamo za problem ostavljanja backdoorova u programima za sigurnonosne službe i rizicima da neko zao to iskoristi, sam ih locira i vrši nadzor. Dakle, ovo je Bond o nećemu što se već desilo nekoliko filmova ranije. Činjenica da nekih kontinuiranih konflikata zapravo nema, da nema zle Bond-devojke itd. sugeriše da su sve vreme smišljali scene koje mogu stajati same. Film praktično može da se završi posle eksplozije u Maroku, bez većih tegoba, a posle svake krupnije situacije mi nemamo neki sledeći korak koji se nužno mora napraviti. To su sve znaci pisanja bez ideje o "velikoj celini”.

Nažalost ova iskliznuća van konvencije Bonda nisu uspela da mu donesu dodatni kvalitet, naprotiv, ovo je film u kome glavni junak zbog kog smo se svi okupili ne valja, a akcija koja je drugi razlog, takođe nije na nekom vrhunskom nivou.

 

U pogledu inscenacije akcije čini mi se da ima dosta uticaja igara o Bondu, što je zanimljiv detalj - recimo pucnjava u Maroku je potpuno kao iz igre, potpuno mogu sebe da zamislim kako na isti način biram prioritete za likvidaciju a onda pravim "Bond Moment" time što pogodim cevovod i smlatim trojicu eksplozijom gasa.

Sreća u nesreći je da SPECTRE čini se prolazi kod kritike onako kako je SKYFALL trebalo da prođe i da se rađa svest o tome kako je ovo sa Craigom bila žestoka stranputica.

* * / * * * *

AS ABOVE, SO BELOW

Pogledao sam AS ABOVE SO BELOW John Ericka Dowdlea. Nisam bio upoznat sa radom ovog reditelja ali posle NO ESCAPE koji mi se izuzetno dopao, krenuo sam da ga sistematski ispratim, koliko je to moguće jer njegova prva dva indie filma ne mogu da nađem. U svakom slučaju, krenuo sam od kraja. AS ABOVE SO BELOW ima dobru lokaciju, dobru podelu i dobru egzekuciju. Jedino što nema je smisao i to na jednom dubinskom nivou filmskog izraza. Naime, praviti found footage film sa pećinom, odnosno lagumom u kome se pojavljuju emanacije ličnih strahova spada u red besmislenijih odluka sa kojima sam se suočo na filmu. Naročito jer su LIČNI strahovi prikazani kao KOLEKTIVNI doživljaj. Dakle, noćnu moru jednog junaka, greh iz prošlosti koji ga progoni i sl. ne samo da “objektivne kamere” beleže iz nekoliko uglova već se taj strah u adekvatnoj formi javlja svim učesnicima dešavanja kojima su neki od tih strahova ne samo potpuno nepoznati, već kad je reč o traumi francuskog vodiča eksplicitno je dato da nikome ne priča šta mu se desilo. Samim tim, film gubi mogućnost da gledaocu te emanacije deluju kao subjektivno viđenje, potonuće u ludilo i prikazuju mu se nažalost kao potpuna budalaština, bez ikakve dileme i bez ostatka.

Stoga, film ne pada ni na nivou likova koji nisu baš briljantni ali su barem diferencijani, ni na nivou realizacije, jer ovo je jedan od onih found footage filmova koji pokušavaju da iskoriste koncept kako bi bili vizuelno zanimljiviji nego da su konvencionalno kadrirani, služeći se ekstremnim planovima, poigravajući se sa off prostorom i sl. On pada na nivou premise koju ni podela ni egzekucija ne mogu da spasu. 

* * / * * * *

I LOSSENS TIME

Pogledao sam I LOSSENS TIME, adaptaciju pozorišnog komada Per Olova Enquista na kojoj su radili reditelj Soeren Kragh-Jacobsen i Tobias Lindholm. Gledanju ovog filma privukla me je zatvorska tema i Tobias Liedholm kao scenarista koji se dokazao u zatvorskom miljeu sa filmom R. Ovog puta nažalost, LIdholm nije nije dobio adekvatnu ekranizaciju i I LOSSENS TIME je mlaka priča o mladom psihopati koji je uveden u eksperimentalni psihijatrijski program. Pred zatvaranje programa jer nije dao rezultate, mlada lekarka poziva sveštenicu da porazgovara sa tim pacijentom jer njegovo ponašanje obiluje referncama na Bibliju i crkvene obrede i do kraja filma, ona uspeva da razume njegovo traumatsko jezgro i da se sa njim identifikuje ali ne bih rekao da sve to zajedno uspeva da zainteresuje gledaoca.

Kragh-Jacobsen, inače uvažena faca iz radnih dana DOGME 95, danas mahom televizijski reditelj, očigledno želi da celu stvar pomeri u pravcu psihološke drame, što dalje od trilera koji obično tretira likove psihopata ubica ali na kraju svega em koketira sa trilerom, em ne uspeva da stvoi pravu dramsku tenziju jer se ključni događaji dese u flešbekovima. 

Sve u svemu, I LOSSENS TIME nije dobacio ni do minimuma koji sam očekivao. 

* 1/2 / * * * *

NO ESCAPE

Pogledao sam NO ESCAPE Johna Ericka Dowdlea, jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine. Glavni adut ovog filma Dowdleov propulsivni stil filmmejkinga u kome se priča pokreće i kada stvari krene više nema zaustavljanja. Film govori o predstavniku američke hidrotehničke firme u azijskoj zemlji koji se doseljava sa porodicom, i prvog dana njihovog boravka kreće puč, čija su osnovna meta imperijalisti, a pučisti su nemilosrdni.

Owen Wilson i Lake Bell su odlični u glavnim ulogama i stilski uspevaju da iznesu role u ovom napetom i maštovitom chase movieju koji pokazuje transformaciju običnih građana u heroje, kada to situacija i ugrožena porodica zatraže. Uprkos tome što u više navrata NO ESCAPE pribegava fizici poznih nastavaka DIE HARDa, sasvim sigurno imamo posla sa naslovom koji se oslanja na neprolaznu atraktivnost priča o everymanu u nevolji. I to everymanu za kog se ne ispostavi da je nekada bio operativac CIA.

Ta uloga bivšeg obaveštajca prepuštena je Pierceu Brosnanu koji pravi do sada najbolju send up ulogu u odnosu na svoj minuli bondovski rad. Posle NOVEMBER MANa u kome je delovalo da je pukao, ovde se ispostavlja kao i dalje relevantna njuška, doduše, u sporednoj ali značajnoj roli.

Ipak, u svemu ovome Dowdle je glavna zvezda i njegove inscenacije su ipak glavni adut. Film je znalački kadriran, sa precizno odmerenim pokretima kamere i precizno odmerenim suspenseom. Ako imamo u vidu da film počne furiozno i maštovito, dobro je koliko uspeva da održi tonus do kraja. Dowdle se našao u puno prilika da posrne i uglavnom nije, na tome mu treba čestitati.

NO ESCAPE je u odnosu na uloženi budžet odlično prošao. Trud se dakle isplatio na blagajnama, pa se nadam da če Dowdle nastaviti da dobija dobre prilike. 

* * * 1/2 / * * * *

400 DAYS

Pogledao sam 400 DAYS Matta Ostermana. Posle mikrobudžetnog debija, Osterman je snimio niskobudžetni film koji je na nivou premise i podele imao dosta zanimljivu zamisao. Osterman je ispunio ono o čemu često razmišljaju fanovi serija, a to je spajanje grupe glumaca iz neke serije na filmu i korišćenje njihove harizme, eventualne hemije i činjenice da imaju masovnu fanbazu a nisu skupi. U 400 DAYS igra Brandon Routh, nekadašnji Superman koji je potom zaigrao Atoma u Arrowu, Caity Lotz koja je zaigrala Canary u ARROWu i Tom Cavanagh koji igra Zooma u FLASHu. To su sve glumci iz CWjevog aktuelnog televizijskog univerzuma, premda je zanimljivo da u pomenutim serijama oni zapravo nemaju ozbiljan screentime jedni sa drugima. Ipak, teško je pretpostaviti da Osterman i producenti nisu na određeni način ukalkulisali njihovo CW iskustvo.

Premisa filma je vrlo zanimljiva, i preuzeta delimično iz Ballardove priče THIRTEEN TO CENTAURUS i govori o grupi astronauta koji na zemlji treba da provedu četiri stotine dana zatvoreni u simulaciji svemirskog leta. Kada prođe to vreme, oni izlaze napolje i zatiču zbunjujuću stuaciju.

Nažalost, uprkos tome što je ideja onoga što oni zatiču i što je svojevrsni payoff ove premise relativno zanimljiva, od Ostermana sam očekivao nešto što će biti mnogo više loopy, i mnogo kreativnije. Čini mi se da je u ovom filmu Osterman stavio već akcenat na atmosferu i tu je pogrešio jer uprkos solidnoj glumačkoj ekipi koja je sposobna da napravi neke vrlo zanimljive rezultate, nije imao produkcioni dizajn kojim bi mogao da je isprati.

Vizuelna svedenost ambijenata je vapila za stvaranjem atmosfere kroz zanimljive koncepte u priči, preokrete i iznenađenja, i u tom pogledu, Osterman nije pružio ono što se od njega očekivalo. Na kraju, ne mogu reći da me je 400 DAYS zabavio i zainteresovao u onoj meri u kojoj je čak i sa istom tom premisom mogao. Ako je Osterman želeo da iskoristi ovaj film kao showcase, nisam siguran da je ispunio tvoj cilj, sa ograničenim budžetom pokazao je da pruža vrlo limitirane rezultate, a svoje omaže filmu osamdesetih kroz blagu arhaiziranost postupka nije uspeo da dovede do nivao kakav je recimo napravio Mickle, pa čak ni do nivoa Windgardovog filma GUEST, iako je 400 DAYS ipak daleko smisleniji.

Na kraju krajeva, ovaj ipak podnošljivi low budget SF postaje pomalo i critic proof jer evidentno dolazi iz skromne produkcije. 400 DAYS nije nešto ali voleo bih opet da gledam neki ovakav film. 

* * / * * * *