THE ALPHABET MURDERS

Pogledao sam THE ALPHABET MURDERS Franka Tashlina, ekranizaciju romana Agathe Christie koja se smatra zanimljivim ali minornim filmom u njegovom opusu. Tony Randall igra Hercule Poirota i nudi rolu koja u određenom smislu kanališe kreaciju Petera Sellersa u serijalu o Pink Pantheru. Sellersova rola je nastala 1963. a Randallova 1965. u okviru istog studija, dakle logično je pretpostaviti da je ALPHABET MURDERS možda i koncipiran kao ponavljanje forme Pink Panthera.

Međutim, Tashlinov film ima znatno ambiciozniji i sofisticiraniji rediteljski postupak od filmova Blakea Edwardsa iz tog serijala, iako Randallov Poirot ne može da se meri sa time kako su se proželi Sellers i Clouseau. To opet ne znači da je Randall loš, štaviše u ovoj ulozi je vrlo konzistentan i simpatičan ali naprosto nije ista liga kao Sellers.

Međutim, u ALPHABET MURDERSu, Tashlin je u punoj formi. Vraća se crno-beloj fotografiji i nudi jedan vrlo estetizovan pogled na London šezdesetih. Tashlin se koristi zanimljivim pokretima kamere, ekstremnim uglovima snimanja, montaža je vrlo nadahnuta, a u nekoliko situacija Tashlin briljira, kao recimo u čuvenoj dijaloškoj sceni između Randalla i Roberta Morleya gde tipičnu konvenciju plana i kontraplana prevazilazi korišćenjem ogledala. Inače su u nekoliko situacija ogledala lajtmotiv mizanscenskih rešenja u ovom filmu.

Ono što je u ključu stilizacije vrlo važno jeste da Tashlin, iako je jasno da mu je komedija primarna, ipak ne pokušava da parodira suštinu misterije Agathe Christie, i možda najveća transformacija u odnosu na tipični prikaz kanonskog Poirota jeste to što ga Tashlin tretira kao svojevrsnog Sherlocka Holmesa, detektiva koji ne beži od toga da bude i čovek od akcije. Tako i Poirot ovde u nekoliko navrata ima i jači fizički angažman u kome Tashlin nalazi odličan balans između napetosti i suspensea, jednu od onih delikatnih stvari koje često izmiču rediteljima.

THE ALPHABET MURDERS nije skup film ali Tashlin iz dostupnih rekvizita i lokacija izvlači maksimum, očigledno nadahnut imaginarijumom Londona šezdesetih koji doduše ne naseljavaju ni gnevni mladi ljudi, ni modovi ni rokeri, ali se dah modernosti oseća u tretmanu aristokratije i nesposobnih birokrata.

Randall je već imao dobro iskustvo u radu sa Tashlinom i praktično je svoj angažman u ovom filmu uslovio time da on režira a Roger Morley se i glumački i po izgledu fino uklopio u ono što Tashlinu treba. Od bitnih faca onog vremena, u filmu se pojavljuje i Anita Ekberg.

Zanimljivo je da je Billy Wilder napravio jedan od najboljih filmova o Holmesu prišavši mu nekonvencionalno, s tim što je THE PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES ipak kudikamo sposobniji da pruži konvencionalno zadovoljstvo fanovima ovog lika. THE ALPHABET MURDERS s druge strane verovatno samo može zgranuti puriste Agathe Christie. 

* * * 1/2 / * * * *

THE GLASS BOTTOM BOAT

Pogledao sam THE GLASS BOTTOM BOAT Franka Tashlina. Zanimljivo je da je moj prvi susret sa Tashlinovim filmovima bez Jerry Lewisa bio upravo film CAPRICE emitovan svojevremeno na RTSu, spy spoof sa Richardom Harrisom i Doris Day. Ovaj film je u svoje vreme smatran potpunim sunovratom, i činjenica je da je tada već dobrano omatorela Doris Day pokušavala da se nekako pozicionira u savremenim okolnostima, a da ne izgubi svoju “čednost”, a tome svemu je doprineo Harris, u tom filmu pomalo “mod” a pomalo i “angry young man”. CAPRICE je po utisku koji je ostavio na mene pre petnaestak godina kada sam ga gledao bio negde između potpunog otpisivanja iz vremena premijere i kultnog statusa koji je stekao kasnije. U suštini to je pristojan film koji u mnogim aspektima zapravo i nije potpuni spoof, a sa druge strane nije ni sasvim ozbiljan, sa Doris Day koja je campy a da toga nije ni svesna i Harrisom koji je tezgaroš a misli da je jako cool.

Film pred CAPRICE je bio THE GLASS BOTTOM BOAT iz 1966. godine. Opet je reč o Doris Day, tada već u svojoj 42. godini a za partnera joj je izabran Rod Taylor, tada mladi hunk from Down Under. THE GLASS BOTTOM BOAT spada u filmove sa kraja Tashlinove karijere u kojima je on angažovan da režira filmove velikih zvezda koje su u stagnaciji kao što je tada bila Doris Day.

Međutim, THE GLASS BOTTOM BOAT je odličan film u come Tashlin jako dobro uklapa Doris Day i sve ono što karakteriše njene čedne sex komedije, Roda Taylora kao novog mužjaka u tom miljeu, i zaplet o tajnom NASA projektu i zamešateljstvima koja uslede kada neko pokuša da ih se dokopa.

Stil glume je na liniji onoga što karakteriše filmove Doris Day, dosta insinuacija, razgovora između redova, aluzija, dinamične dijaloške razmene, i uprkos tome što Tashlin ubacuje dosta prilično efektnog i ambicioznog slapsticka, glumački koncept nije sličan njegovim ranijim radovima. Naprosto ovde likovi nemaju cartoonish ekspresiju, već dolaze iz jasno kodifikovanog miljea pitome sex komedije i to danas glumački funkcioniše kudikamo bolje od kanonskog Tashlina.

Jedna od vrlo efektnih scena jeste pevački interludij sa Doris Day koji je izrazito netashlinovski.

U ovom filmu Tashlin se ne libi da igra na veliko. Film ima velike gegove, velike setove, velike potere, veliki broj vrata za vodviljske situacije ali i za slapstick bravure, i iako se ne može reći da je išta suptilno u ovom filmu, ono što je zacrtani cilj biva ispunjeno - dinamično je, smešno je, zabavno je, gledalac razvija simpatiju za likove.

Međutim, ono što je meni bilo naročito zanimljivo jeste da zapravo film nije lišen subverzivnosti. Naime, kulturrasistički obrazac u spoju sa paranojom koji glavnu junakinju čini glavnom osumnjičenom u slučaju špijunaže jeste vrlo duhovit ali teško da u njemu nema odjeka i tada još uvek svežih sećanja na makartizam, lov na veštice itd.

Tashlinov THE GLASS BOTTOM BOAT je solidna komedija svoje epohe kojoj suptilnost nije jača strana, niti tu ima pameti kakva se mogla naći kod Wildera ali kad se uzme u obzir opus Doris Day i ukrsti sa tradicijom spy spoofa, reč je o klasiku.

Mislim da je THE GLASS BOTTOM BOAT kao takav jednim delom ipak prepoznat ako je sudeći po prilično dobrom DVD izdanju koje se trudi da ispoštuje i Doris i Tashlina. 

* * * / * * * *

WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER?

Pogledao sam WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? Franka Tashlina, film koji se smatra najznačajnijim ostvarenjem u karijeri ovog vrlo interesantnog reditelja. Tashlin je naime stekao status auteura u Cahiers du cinema, ali u Holivudu nije uspeo da se nametne kao išta više od pouzdanog profesionalca, osobenog stila. Doduše, ono što ga razlikuje od većine drugih auteura koji su dobili taj status u Cahiersu jeste da se kroz celu karijeru izražavao u samo jednom žanru. Ostali su svoje autorstvo gradili kroz prenošenje određenih stilskih, tematskih ili idejnih osobina u razne forme i žanrove.

Međutim, Tashlinov opus ima niz vrlo unikatnih obeležja. On je počeo kao autor animiranih filmova za Warner Bros, i bio je jedan od autora Porky Piga. Neki kritičari kažu da je već u animiranim filmovima koristio kadriranje slično igranom filmu, što je krajnje relativno jer nije isključivo Tashlinov pečat. Međutim, s druge strane, Tashlinove gegove i visok tempo baziran u nabacivanju gega na geg zaista možemo prepoznati kao nasleđe animiranog filma. Isto važi i za glumu. Njegovi glumci su birani podjednako i po glumačkim kvalitetima i po fizičkoj ekspresiji, radio je sa Jerry Lewisom čija je fizička eksplozivnost zahtevala reditelja koji može da je sustigne, a i kasnije je imao sklonost da bira glumce sa izrazitim fizičkim karakteristikama kao što je bila Jayne Mansfield recimo. U pojedinim slučajevima se može reći da su izgled i naglašena ekspresija mnogo bitniji Tashlinu pri izboru glumaca od tipičnih američkih glumačkih kvaliteta kao što je underplay. U tom smislu, Cary Grant i slični glumci kao da nisu dolazili u obzir za Tashlinove podele.

Glavnu ulogu u filmu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? igra Tony Randall, ni najbolji ni najgori komičar svog doba, srednjak koga Tashlin koristi upravo zbog sklonosti ka fizičkoj komediji. Sasvim je sigurno da su glumci koje je birao, s jedne strane bili značajan deo njegove poetike, ali sa druge su umnogome određivali recepciju njegovih filmova pa otud Tony Randall svakako nije bio faca na osnovu koje bi se neko vratio i iznova tumačio WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER?

S druge strane, u određenom smislu, konvencionalnije glumljeni Tashlinovi filmovi, odnosno filmovi koji se u glumačkom pogledu više približavaju holivudskom standardu, iako odstupaju od njegovog kanona, danas u mnogočemu deluju bolje nego ovi “kanonski” jer lakše uspevaju da stvore simpatiju kod gledalaca.

Ovo je malo duža preambula za ulazak u priču o filmu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? Naime, ovo je satirična komedija visokog tempa, u kojoj Tashlin na razne načine “probija četvrti zid”, koja vrca od raznoraznih očiglednih revolucionarnih detalja. Od elemenata slapsticka kakav će kasnije mnogo pre gajiti Tati nego bilo koji drugi holivudski reditelj, do vrlo otvorenog demistifikovanja javnosti, štampanih medija, Holivuda, televizije, kulta javnih ličnosti itd. Neo-mitska matrica koja postoji u korenu ove priče jeste potraga glavnog junaka za uspehom i rizici na koje nailazi, i razni uticaji koji ga čine lošijim čovekom, a Randallova gluma uspeva da dobro isprati tu transformaciju, i u tom pogledu ako imamo vidu obim raznih stilskih rešenja, intrevencija, gegova, referenci itd. WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? iznenađujuće dobro funkcioniše kao celina i priča o jednom čoveku.

U ovom konkretnom filmu kroz slapstick, parodiju, zadirkivanje i ismevanje, Tashlin zbilja uspeva da ispriča priču i da poentira, pa bih rekao da je ovaj naslov baš zato i doživljen kao najznačajniji u njegovom opusu. U ostalim filmovima nije uspevao da ostvari takvu celovitost priče i idejnog sloja, a ako imamo u vidu formu kojom se služio, to je priličan uspeh.

Ono što stvara određenu distancu između savremene publike i ovog filma jeste upravo gluma. Naime, nijedan od junaka ne uspeva da iskomunicira sa gledaocem u punoj meri i Randall naprosto nije taj glumac koji može da iznese karakter sa kojim će se publika identifikovati. Ipak, Tashlinu je kompliment činjenica da je ovo film koji je vrlo dinamično gledalačko iskustvo iako zapravo ne uspeva da se u potpunosti “poveže” sa gledaocem.

Dinamičnost rediteljskog rukopisa i razaznatljiva prevratnička poetika jasno definišu WILL SUCCESS SPOIL ROCK HUNTER? kao klasik. Ipak, u odnosu na ukupan Tashlinov opus, ovaj rad koji objedinjuje sve kvalitete na jednom mestu i verovatno stoji kao najslojevitija celina ipak ne stoji kao vrhunac njegovog rada u mnogim drugim segmentima. Na nivou pojedinačnih scena ili uloga, Tashlin u drugim ostvarenjima ima još jače domete. 

 * * * / * * * *

CARBON COPY

Pogledao sam CARBON COPY, staru komediju iz 1981. godine značajnu po tome što je u njoj debitovao Denzel Washington. Ova komedija Michaela Schultza, jednog od najuspešnijih afroameričkih reditelja komercijalnog filma te epohe može da se nadoveže i na seriju komedija o “rasnim pitanjima” ali i da se smesti u opus Georgea Segala koji igra glavnu ulogu. Naime, CARBON COPY bi se mogao smestiti uz rame sa izvornim FUN WITH DICK AND JANE jer govori o imućnom belcu koji ostaje na ulici i mora da se snalazi. Tamo Segal i Fonda postaju lopovi, dočim kod Schultza, mora da radi ponižavajuće poslove ali u jednom trenutku postaje provalnik.

Oskarovac Stanley Shapiro napisao je zanimljiv, pomalo mehanički ali ipak vrlo šarmantan scenario o imućnom belcu koji je učinio sve da bi uspeo, napustio ljubav svog života, oženio se raspuštenicom ćerkom nekog gazde, promenio veru iz judaizma i prezbiterijanstvo, i onda kada je konačno postao WASP stiže šokantna vest - žena koju je voleo je preminula i on ima sina, a sin je kao i ona crnac.

Sin se pojavljuje sa željom da bude usvojen i kada lažni WASPovac to pokuša da sprovede u delo gubi sve belačke privilegije i odlazi da okusi život crnačke sirotinje.

George Segal je prekaljeni igrač a Denzel Washington već u svojoj prvoj ulozi pokazuje da je glumac ogromnih mogućnosti, i oni sa Shapirovim sporadično vrlo duhovitim scenarijem i efikasnom Schultzovom režijom, nose ovaj vrlo simpatičan, neujednačen ali efektan film.

CARBON COPY ni na jednom nivou nije sofisticiran, ali George Segal ga svojom zajedljivošću, uz nesporan glumački dar Denzela Washingtona drži u tonusu. Na kraju efekat je da ovaj film koji je u vreme premijere nailazio na dosta grubo otpisivanje, danas deluje kao evergrin.

Takav mu je doduše i idejni sloj, sve ovo smo već znali, naročito danas ali Shapiro je skrupulozno ispratio sve ključne tačke i odgovorno obradio teme koja je mogla potonuti u površnim stereotipima. Iako se CARBON COPY bavi stereotipima u tome je barem temeljan. CARBON COPY nije klasik u ravni SKIN GAME ali je vrlo korektan film koji ne zaslužuje da ostane zakopan u opskurnosti, maltene bez dobrog home video izdanja. 

* * * / * * * *

SIX DEGREES OF SEPARATION

Pogledao sam SIX DEGREES OF SEPARATION Freda Schepisija, ekranizaciju pozorišnog komada Johna Guarea. Ovo je jedna od prvih velikih filmskih uloga Willa Smitha i malo je reći da se bitno razlikuje od većine onoga što je igrao kasnije, a da je potpuno suprotna od onoga što ga je učinilo superstarom. Imajući u vidu da je Will Smith bio prilična zvezda kada se opredelio da izađe na veliki ekran baš sa ovim filmom, reč je o vrlo zanimljivom izboru. Naime, Guareov lik harizmatičnog prevaranta, homoseksualca koji ulazi u živote njujorške više srednje klase predstavlja pokretača jedne mračne buržoaske farse koja nema puno dodirnih tačaka sa Big Willyjevom ciljnom grupom. Štaviše, SIX DEGREES OF SEPARATION više duguje francuskim buršoaskim farsama nego američkoj širokogrudoj komediji, pa čak i njenim indie formama kao što je rad Woodyja Allena.

Guare i Schepisi pokušavaju da razigraju pozorišni komad i u tome zapravo uspevaju, iako su ti pokušaji grčeviti pa bi se pre moglo reći da se škripa pozorišnih dasaka oseća u toj grčevitosti nego u statičnosti dešavanja. Naravno, Guareov dijalog koji se šali sa neurozama i ispraznim intelektualizmom viših klasa takođe asocira na pozorišne korene, odnosno već pomenuti francuski film.

Međutim, SIX DEGREES OF SEPARATION je vrlo dinamičan film, sa puno lokacija, zanimljivim narativnim rešenjima, naročito u pogledu razigravanja tipičnih mehanizama retrospekcija, a bitan deo dinamike proističe i iz centralne role Stockard Channing koja predstavlja emotivni centar filma kao i Willa Smitha koji je izuzetan i vrlo predan ulozi mladog prevaranta. Channingova i Smith imaju obrnute transformacije, nju pratimo od tačke kada je Smithov lik poremetio status quo a Smithov lik se prati unazad, ulazi se u korene koji su ga formirali.

Idejni sloj ovog filma je vrlo jasan, mladi prevarant je zapravo ideal viših klasa, njihov potomak kakvog nisu imali koji istovremeno izmiče svim njihovim predrasudama, osoba koja izaziva poremećaj baš zbog toga što se savršeno uklapa i nekritički prihvata njihove vrednosti, a po svom poreklu im nikada ne može pripadati. Teško je reći da je SIX DEGREES OF SEPARATION u tom pogledu subverzivan film ali svakako stoji kao jedan od inteligentnijih studio filmova prve polovine devedesetih, i što je još važnije, niti se stidi svog intelektualizma, niti je u tom pogledu pretenciozan. 

* * * / * * * *

TURIST a.k.a. FORCE MAJEURE

Pogledao sam TURIST Rubena Oestlunda, švedskog kandidata za "oskara". Moram priznati da sam sinopsis upozorava gledaoca sa čim ima posla. Naime, film govori o "Šveđanima na zimovanju" što jasno implicira da nije reč o naročito dinamičnom i uzbudljivom ostvarenju. Stoga, taj čudan spoj mehaničke polemičke melodrame i nekakve pseudo-estetizacije pristupa u dugim kadrovima koji treba da nas bace u kontemplaciju rezultira prilično napornim gledalačkim iskustvom koje nažalost ne dovodi ni do svežih uvida ni do zanimljivih ishoda.

Ideja da se jedna potentna situacija detaljno razrađuje kao svojevrsna psiholoka Rubikova kocka nije nezanimljiva, ali karakteri koji to čine naprosto ne uspevaju da zainteresuju gledaoca u dovoljnoj meri. Univerzalnost situacije se vrlo brzo iscrpi i gledalac već u prvoj trećini filma ispita sebe, a ostatak filma se junaci nedovoljno preispitaju da bi održali pažnju.

* * / * * * *

STUKAS

Pogledao sam STUKAS Karla Rittera, tek drugi film ovog značajnog reditelja iz Goebbelsove propagandne mašinerije do kog sam uspeo da dođem. Njegov film GPU gledao sam u Kinoteci i sa STUKASom ima dosta sličnosti. Naime, oba filma spadaju u podžanr za koji se Ritter specijalizovao u nacističkoj Nemačkoj a to je tzv. Zeitfilm. Reč je o propagandnim filmovima koji su se bavili savremenim temama i po tome su se izdvajali od najambicioznijih nacističkih produkcija kakve je recimo radio Veit Harlan koje su se mahom bavile temama iz “slavne” prošlosti i pokušavale da osnovu “istorije” utiču na percepciju sadašnjosti i usmeravaju budućnost.

Ritter se bavio savremenim filmovima na vrlo dinamičan i komunikativan način, a na njegovu poetiku uticali su iskrena pripadnost NSDAPu, ratni staž u Velikom ratu, i bavljenje grafikom, filmskom promocijom i saradnja sa nemačkom ispostavom Disneya. Goebbels recimo nije previše cenio Rittera, govorio je da bi od njegove propagande pristojan čovek porumeneo, i da bolje rukuje avionima u kadru nego ljudima, ali na duže staze, propagandni efekat danas mahom prave reditelji poput Rittera. Zli jezici su bili skloni da u knjigama navedu Rittera kao preteču Rolanda Emmeicha, i to nije sasvim netačno, uostalom zar se baš Nemci Wolfgang Petersen i Roland Emmerich nisu sredinom devedesetih nametnuli kao najveći “američki državni reditelji”.

Ritterov film STUKAS je zanimljiva priča o učešću aviona Ju-87 u ratu u Francuskoj i njihovim veselim, hrabrim i šarmantnim posadama. U tehničkom pogledu, Ritterov film je apsolutno uporediv sa vazduhoplovnim akcionim filmovima koje je Holivud proizvodio tokom četrdesetih i pedesetih. Ritter vrlo vešto integriše dokumentarne snimke sa kadrovima glumaca, aviona u pravoj borbi i avioni koji lete za potrebe filma.

Međutim, da, Goebbels je u pravu kada kaže da pristojan čovek rumeni od Ritterove propagande, i da, svakako da ne ume da vodi ljude. No, to zapravo ima veze jedno sa drugim. Naime, Ritter se oslanja na epizodičnu dramsku strukturu u kojoj se pojavljuju prevashodno situacije a mnogo manje se razvijaju likovi. Samim tim, nema karaktera koji se razvija kroz ceo film, i publika nema za koga da se veže. Tome doprinosi i sama forma - reč je o ratnom filmu, vojnici po definiciji svi izgledaju slično, a kada tome dodamo da su ovo mahom zaboravljeni nemački glumci, rezultat je niz ljudi u kadru koje teško razlikujemo.

To naravno ne znači da film nije dinamičan, međutim, nema autentičnog vezivanja za likove.

Ipak, svakako najbizarniji detalj jeste jedan od junaka koji u trećem činu zapravo prođe kroz karakternu transformaciju. Naime, junak biva pogođen, oboren, ranjen, i tokom oporavka pada u depresiju. Deluje kao da se ne može vratiti u jedinicu. Sve dok ga preduzimljiva medicinska sestra ne odvede na Wagnerovu operu (inače Siegfrid Wagner je bio Ritterov rođak sa ženine strane tako da mu je to znatno pomoglo u afirmaciji u Rajhu. Dakle, kada ode da pogleda Wagnera, on se toliko nadahne da se vrati u rat.

Problem Ritterove propagande jeste u tome što nije stvorio ubedljive likove preko kojih uspeva da komunicira sa publikom, ali i u njenoj vrlo neobičnoj “sofistikaciji”. Ideja da se čovek nadahne operom da posle traumatičnog iskustva ode i nastavi sa delatnošću koja mu je izazvala traumu zaista deluje vrlo iskonstruisano, ali opet jako dobro ilustruje taj značaj kulture u Trećem Rajhu.

Kad je reč o prikazu neprijatelja, Francuzi su prikazani kao nesposobn ratnici i žrtve britanske maniuplacije. U jednoj sceni dva oborena nacistička pilota recimo pomisle da će ih meštani bolje prihvatiti ako se predstave kao Englezi, međutim francuski seljaci ih isteraju kao “engleske lopuže” a u jednoj drugoj sceni ta ista dvojica-trojica ubede francusku četu da se preda jer nema svrhe da ratuje za račun Britanije.

U filmu su korišćeni autentični dokumentarni snimci i odlično su uklopljeni u materijal. Među njima su i snimci napada na Dankerk tokom brtanskog povlačenja.

Ovaj film iz 194. završava operski. Štuke poleću napad na Englesku a hor pilota peva “Stuka Leid”, himnu ove jedinice. Ritterov opus će međutim zabranom jednog filma iz 1944. u kome plilot Luftwaffe planira da se seli na Istok sa svojom drago, zato što je tada Istok bio izgubljen i priča o selidbi tamo je izgledala kao neprijatno podsećanje.

Sovjeti su tražili da se Ritteru sudi zbog propagandnog uticaja na omladinu, a organi za denacifikaciju su mu dodelili status “saputnika” zločinačkog režima.

Na kraju, ako gledamo iz vizure TOP GUNa i paradigmatičnih propagandnih filmova današnjice, oni mnogo više duguju Ritteru nego Harlanu koji je ipak bio rafiniraniji i suptilniji reditelj čije je omiljeno oruđe bilo melodrama. 

* * 1/2 / * * * *