THE SHAPE OF WATER Guillerma Del Tora je venecijanski pobednik koji bi se mogao posmatrati kao 50s creature feature dignut na nivo savremenog art house filma. Spoj AMELIE i brojnih izvornika iz pedesetih smešten je u epohu Hladnog Rata, u vreme MAD MENovske dinamike moći na radnom mestu, straha od nuklearnog rata i potpuno potčinjenosti žena i manjina.
Nema čistačica tajnog hladnoratovskog istraživačkog centra se zaljubljuje u mermana kog su doneli iz amazonskih vodenih tokova i postepeno dolazi na idjeu da ga izbavi iz zatočeništva.
Ono pto usledi je mešavina gotske melodrame, heist filma i 50s throwback pulpa i ono što se Del Toru mora priznati jeste da prevazilazi žanr, kombinuje stvari tako da melodrama na kraju izlazi na prvo mesto a pulp se potiskuje i suspense nije presudan što sve ovo definitivno odmiče od nekog tipičnog glavnotokovskog ugođaja.
Naravno, šta god Del Toro mislio, uprkos genrebendingu ovo definitivno nije art house, ali jeste u film u kome je presudno ono što autora zanima a to je starcrossed lovers dimenzija nego potere itd.
Nažalost, ono u čemu Del Toru nema pomoći jeste sama realizacija. Dan Laustsen je vrlo solidno slikao film, sa dosta artikulisanih pokreta kamere koji nažalost ponekad više deluju kao stvar pretencioznosti nego neophodnosti. U tom smislu, film ima ujednačen ritam koji se ne menja u skladu sa dinamikom same priče, tako da na kraju THE SHAPE OF WATER deluje kao prilično “ravan” film iako po samom scenariju to definitivno nije. Čak naprotiv, scenario donosi dosta jasnu i ritmički uzbudljivu postavku. Ne mgu reći da je film bio dosadan ali je u pogledu filma dosta monoton i stvara lažni utisak da se ništa ne dešava iako radnje ima više nego dovoljno.
THE SHAPE OF WATER je Del Torov “autorski” projekat u holivudskom ambijentu, na linii središnje faze rada Tima Burtona, sa kojim mu nije izbeglo ni priznanje establišmenta. Šteta kao što ni sam Del Toro ovo nije onoliko dobro koliko tvrdi da jeste.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment