NIGHTMARE CINEMA

NIGHTMARE CINEMA je antologija horor priča, labavo povezanih materijalom koji je režirao Mick Garris sa Mickey Rourkeom u glavnoj ulozi. Produkcioni nivo filma je solidan ali kamernost nekoliko priča i po karakteru i po realizaciji vuče na televiziju i maloekranske formate, pa mislim da je to i najbolji dom za ovaj film.

Alejandro Brugues koji se u žanru do sada pojavio sa filmom JUAN OF THE DEAD u prvoj priči pravi verovatno i najsinematičnije izdanje u ovoj antologiji. U maniru CABIN IN THE WOODS pravi zanimljivu parodiju slashera sa ubicom koji progoni tinejdžere. Ovaj film vešto spaja duh 80s slashera propuštenog kroz krajnje ironičnu optiku, dakle i kroz ono što smo iskusili devedesetih, sa dodacima 50s SFa i dinamičnom realizacijom. Bruguesov film istovremeno nabacuje i visok tempo i bioskopski ugođaj koji potom film ne dostiže.

Joe Dante po Mathesonu snima zanimljivu zonasumrakovsku horor etidu o rizicima plastičnih operacija. Film je kamerni, a Dante se kreće terenom koji mu u principu nije svojstven. Ipak, iako nema one ekstremnosti i cartoonish izraza po kome ume da bude prepoznatljiv, ovaj film ima svoj high spirit, delom zahvaljujući Richardu Chamberlainu u ulozi plastičnog hirurga. Kao što je Brugues u odnosu na svoje ranije radove “prevazišao” sebe, tako je Dante snimio nešto u čemu nije baš ostavio svoj pečat, i pokazao je u detaljima malo staračkog nemara ali je generalno solidan.

Treću priču potpisuje Ryuhei Kitamura, i ona kreće odlično, spajajući internatski exorcism horor sa nekim njegovim J-horor obeležjima koja su passe ali su zanimljiv spoj sa ovom temom, međutim sve to negde od polovine postaje generički, gomilaju se besmisleni preokreti, prevaziđene konfrontacije i do kraja slabo drži pažnju.

David Slade je uradio malu stilsku vežbu u četvrtoj priči i nažalost nije ponudio ništa sadržajnije dočim je Mick Garris u svom maniru prekaljenog profesionalca uspeo da uradi ono što je do sada više pita izveo - u antologiji sa poznatijim kolegama i klasicima uspeo da se bolje snađe nego oni, u jednoj bucatijevskoj priči o dečaku koji teško ranjen završava u bolnici u kome deo prisutnih pokušava da ga izleči a deo da ga odvede u večna lovišta.

Ako bih rangirao priče, Brugues i Dante su na vrhu. Za njima Garris. U ovoj horor antologiji ima šta da se vidi, ali sem Bruguesa i Garrisa ostali nisu pružili rad na nivou koji se od njih očekuje.

Srećom, dvočasovni skup pet priča je pitak i gledljiv, pa fanovi žanra neće mnogo propatiti ako se ipak prepuste ovom polovičnom iskustvu. 

* * 1/2 / * * * *

SHANGHAI FORTRESS

SHANGHAI FORTRESS Hua Tao-Tenga je kineski SF akcijaš o jedinici boraca protiv vanzemaljske invazije. Film je konfuzan, preopterećen efektima koji bi možda bili i podnošljivi da su upotrebljeni u nečemu smislenijem a ovde kako su sami sebi svrha nisu dovoljno dobri. Koliko sam uspeo da razaznam u ovoj salati od kadrova, vanzemaljci su napali Zemlju, a nad Šangajem je nekakav štit koji oni prete da će probiti.

U Kini je izašao na 17 miliona dolara zarade što nigde u svetu nije mala cifra ali imajući u vidu kineski box office to ipak nije ništa naročito.

Ovo je ona vrsta old school SF akcijaša kakva se u tako ortodoksnoj formi više ne radi ni u Holivudu. Ipak, Kinezi vide ovu vrstu filma kao nešto što mogu da “iznesu”, a u najboljim slučajevima da izvezu. Pa ipak, ovo nije jedan od tih najboljih slučajeva. 

* 1/2 / * * * *

THE DEAD DON'T DIE

Omiljeni reditelj ljudi koji ne vole filmove Jim Jarmusch snimio je film THE DEAD DON’T DIE, svoju zombi komediju koja je doživela premijeru na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Ovo je jedan od filmva o kojima se nema šta reći dobro, niti se u njemu može prepoznati išta što je Jarmuscha nekada činilo relevantnim rediteljem.

Jarmusch je od ranih dana karijere bio sklon tome da koketira sa žanrom a ideja iza toga bila je da svoj offbeat stil unese u formu koja je prepoznatljiva baš po svojoj narativnoj efikasnosti. Jarmusch kao majstor bavljenja događajima u elipsi imao je šta da kaže u svojim komentarima žanra, povremeno.

Nažalost, THE DEAD DON’T DIE je tupav, zastareo film u odnosu na koji je horor žanr daleko odmakao u svakom pogledu, uključujući i vlastitu dekonstrukciju. Jarmusch okuplja All-Star ekipu glumaca koja u suštini baš i nije toliko All-Star a što je još gore, Bill Murray koji igra glavnu ulogu, barem u zombi podžanru uopšte nije nov, i to baš kad je o dekonstrukciji reč. Mislim da baš primer Murraya najbolje ilustruje koliko su Jimovi najjači aduti u ovom filmu potpuno passe.

Siguran sam da će njegovi fanovi i dalje umeti da pronađu poneki detalj koji će fetišizovati u ovom filmu, tipa kada Iggy Pop igra zombija i jede ljude ali to je sve premalo za film koji je u bilo kom svojstvu išao u Kanu. 

* 1/2 / * * * *

TRANSIT

TRANSIT Christiana Petzolda je egzistencijalistička melodrama oslonjena na koncept alternativne istorije. Film se dešava u sadašnjosti doduše upadljivo lišenoj digitalnosti, i bez objašnjenja zašto je to tako. Ali Evropom već neko vreme besni fašizam i jedan od ljudi iz francuskog otpora prenoseći osetljiv rukopis dospeva u Marselj, među izbeglice koje se spremaju da uteknu iz Evrope jer nacisti polako preuzimaju Francusku i približavaju se Marselju.

Petzold ne razrađuje previše tu alternativnoistorijsku dimenziju - kada je istorija pošla putem koji je nama nepoznat. Šta je priroda tog fašizma i u kakvoj je relaciji prema Drugom svetskom ratu.

TRANSIT stoga podseća na scenario koji kao da je pisan za epohu Drugog svetskog rata a onda snimljen da se dešava danas. Time bi se moglo objasniti i to što nema digitalnih uređaja i elektronske pošte koja bi svakako pojednostavila kurirske akcije i razne druge stvari.

Petzold je specijalista za nešto što slobodno možemo definisati kao triler ali više u tom nekom evropskom art house ključu nego repertoarskom. Začuđujuće u ovom filmu takvih zahvata nema, niti ima velikih melodramskih obrta po kojima su neki Petzoldovi filmovi poznati. Stvar je dosta ravna pa i kad se desi preokret nije snaćan a naročito nije neočekivan.

TRANSIT je verovatno reakcija na modernu Evropu u kojoj ponovo imamo izbeglice, ali isto tako imamo i uspon desnice. Međutim, na kraju Petzold priča jednu “univerzalnu” priču koja se može nadovezati na egzistencijalističku tradiciju. 

Nisam siguran koliko je taj koncept starinskog filma o bekstvu pred Holokaustom površno transponovan danas umetnički efektan, kada Petzold izbegava da se suoči sa “antidramskim” okolnostima tehnološkog razvoja koji je oblikovao naš život. On želi da se bavi junacima skrivenim iza lažnih imena koji na crnoj berzi nabavljaju “ausvajse”, ali na kraju nisam siguran koji svet se gradi takvom anahronističnosšću.

* * / * * * *

ANGEL HAS FALLEN

ANGEL HAS FALLEN Rica Romana Waugha je još jedan korak napred u serijalu FALLEN. Od skromno i jedva napabirčenog OLYMPUSa koji je lansirao franšizu, usput se ispostavljajući kao blatantni čuvenog speca Jamie Vanderbilta WHITE HOUSE DOWN koji je izašao kasnije i flopovao, velikim delom jer se pojavo OLYMPUS, stigao je LONDON HAS FALLEN u kome je Babak Najafi napravio dosta jako dobre akcije na Avi Lernerovim novoizgrađenim setovima Londona, ali je Gerard Butler bio odbojna pojava u glumačkom pogledu do tačke da je smetao odličnoj akciji.

Ric Roman Waugh je u ovoj skupini reditelj sa najjasnijim autorskim pečatom u on ga donosi u ovaj film, i u dobru i u zlu.

U dobru, Ric Roman Waugh donosi svoju visceralnu akciju sa dosta pokreta kamere, zanimljivih naturalističkih intervencija na telu, ponašanjem junaka koje barem izigrava taktičku uverljivost, dizajnom junaka koji evocira utisak autentičnosti, i opšti je utisak da je Waugh pohađao dosta tečajeva kod Michaela Manna, mada ne sve. Međutim, Ric Roman Waugh - koji je potpisan i na scenariju - deluje kao da je učinio sve ne bi li ovaj projekat što više adaptirao sebi. Čini se da Butler u Waughu pronalazi “srodnu dušu” i da želi da kontinuirano radi sa njim, i omogućuje mu da na FALLENu udari svoj autorski pečat.

Za razliku od Waughovih najboljih zatvorskih mačo filmova, ANGEL HAS FALLEN u principu ima jedan od onih rutinskih zapleta o agentu koji je nabeđen da je pokušao atentat na Predsednika SAD i mora da mu uporedo spase život i očisti svoj obraz. Waugh je dobio slobodu da u to unese nešto svoje. Fundamentalna trapavost cele priče i njena prevaziđenost se ne mogu izlečiti njegovim detaljima ali Waugh ipak uspeva da unese nešto svojih karakterističnih, snažnih,mjuško-muših odnosa iz kojih gradi nekoliko zanimljivih situacija, naročito između Butlera i Danny Hustona. Tu ima tonalnih neravnina, u tom Waughovom segmentu jer on je skloniji teškoj muškoj melodrami o časti, ratništvu, muškosti i sl. a reko bi se da bi Avi hteo više buddy šmeka, tako da tu u pojedinim detaljima ima svega, ali Waugh se trudi i to se isplaćuje barem kroz čitljive pokušaje unapređivanja fundamentalno “tankog” materijala.

Akcija je visceralna, s dosta pokreta kamere, širokougaonom optikom u pojedinim situacijama i integracijom nekih manjih kamera koje omogućuju taj extreme sports look sa tipičnim holivudskim kalibrima. To je Mannova lekcija koju je Waugh dobro savladao i akcija je odlična. Nažalost, na nekoliko mesta CGI nije na onom nivou na kom smo navikli a postoje barem dva bitne CGI deonice u akcionim sekvencama. Kao reditelj druge ekipe potpisan je legendarni Vic Armstrong a kao stunt coordinator takođe legendarni Greg Powell, tako da oni u saradnji sa Avijevim Bugarima prave još jedan praznik za ljubitelje akcije. Neke od scena Waugh uspeva da obogati svojim osećajem za zlokobno, dajući im autentičnu snagu - primer je prepad na kolonu kojom voze Butlerovog lika.

Ono gde ANGEL HAS FALLEN pada je zapravo jedan segment zapleta koji se mogao i izostaviti a to je “javna priča” o atentatu na predsednika koja je ekstremno naivna, kao i zaplet sa potpredsednikom kog igra Tim Blake Nelson. To su stvari koje zapravo služe kao teren za ono što je glavni adut filma i nisu previše važne ali mogle su biti bolje urađene.

Ovako, zaista treba oprostiti mnogo ovom filmu. Ipak, čini mi se da ono što Waugh na kraju pruža itekako opravdava svo razumevanje za inherentne nedostatke serijala i aljkavosti koje donosi sa sobom. 

Butler je relativno nedavno bio u bioskopima sa filmom HUNTER KILLER koji se bavi sličnom premisom pokušaja da se SAD i Rusija uvuku u rat, samo sa strane ruskih ekstremista. S druge strane u finalu filma imamo jako sličan rasplet na krovu sa helikopterom kojim negativac treba da pobegne kao u THE HITMAN’S BODYGUARDu. Reklo bi se da Avijeve bioskopske produkcije počinju da imaju sličan rukopis, ili barem da imaju neke lokacije za koje je šteta da se ne koriste.

Waughu ovaj film svakako stoji kao određeni zastoj u karijeri u pogledu kvaliteta priče i njene autentičnosti ali isto tako ovo mu je do sada najskuplji film koji pokazuje da ima veštinu da istera ozbiljan akcioni film. I na svu sreću, u ovim sporim danima na američkim blagajnama, publika je ispoštovala FALLEN franšizu.

* * * / * * * *

THE RED SEA DIVING RESORT

THE RED SEA DIVING RESORT Gideona Raffa je priča o akciji Mossada u kojoj je izvučeno nekoliko hiljada etiopskih Jevreja izbeglica preko Sudana. Kako bi zaobišli sudanske islamističke vlasti krajem sedamdesetih, Mossadovci su preuzeli napušteni hotel na sudanskoj obali, a onda su shvatili da je bolje da imaju i goste pa je na kraju hotel i proradio, te su turisti boravili i služili kao krinka za izvlačenje ljudi.

Nažalost, Gideon Raff je okupio sjajne i poznate glumce i onda je ovu priču postavio na krajnje ravan način, i postavio je kao rutinski guys on a mission, što je OK, ali bi bilo mnogo bolje da je ubacio i malo left-field vizure tih gostiju koji ni ne slute šta se dešava oko njih.

Gideon Raff je što se mene tiče uvek i bio krajnje limitiran autor pa me ne čudi ovakva ograničenost njegovog sagledavanja vlastite teme.

Rezultat je nažalost dosta garden variety ostvarenje koje ne kapitalizuje u dovoljnoj meri svoju neobičnu lokaciju. Film je završio na Netflixu i maloekranska sudbina mu je prava mera, obrni okreni.

Kada se tome doda trajanje od 130 minuta koje je Raff sebi dopustio misleći da pravi istorijsku fresku a ne prilično banalan i ne do kraja ubedljiv true story, reč je o nečemu što bi se teško podnelo u bioskopu. 

* * / * * * *

THE KITCHEN

Pre Drugog svetskog rata snimani su “kvota-filmovi” kojima su holivudski studiji na jefitin način pokušavali da izvrdaju lokalne zakone koji su odmeravali koliko domicilnih filmova mora da se prikaže u odnosu na broj američkih. Studiji bi onda finansirali jeftine lokalne produkcije i na osnovu njih plasirali svoje adute.

THE KITCHEN Andree Berloff deluje kao kvota-film, s tim što je ovde kvota vezana za zastupljenost žena. Ovaj krimić smešten u irsko njujorško podzemlje 1978. godine baziran je na Vertigovom stripu, mada nema nekog naročitog razloga za to. Strip nisam čitao ali ovakav film je mogao da se bazira i na nekim drugim stvarima, recimo na WIDOWSu Lynde La Plante. Štaviše, WIDOWS je izašao prošle jeseni u Veneciji a potom je bio u bioskopima i McQueen je snimio jedno raskošno ostvarenje koje otvara više tema nego što žanrovski film treba da obradi ali to ga ne čini manje intrigantnim ostvarenjem.

WIDOWS je ostavio previše dubok trag da bi THE KITCHEN bio išta više od produkcije-nerotkinje. Priča prati tri supruge irskih kriminalaca koje posle njihovog hapšenja nemaju od čega da žive i počinju da im preuzimaju posao.

Da je THE KITCHEN bio iole pristojan film, ostao bi senci u WIDOWSa. Samo remek-delo se moglo izboriti za opstanak.

A THE KITCHEN je film koji se posle prvog čina postepeno narativno raspada i pretvara u mešavinu manje bitnih karakternih razvoja i opšte priče koja se svodi na montažnu sekvencu. Može biti da je ovde došlo do nekog nasilja u montaži, ali ni ono što vidimo na ekranu, počev od krajnje antipatične podele, ne deluje kao nešto za čim ostajemo uskraćeni jer nije u originalnoj formi.

Andrea Berloff sve režira akademski, bez nekih naročitih rešenja, ali opet ne i na način koji bi nužno otkrio da je scenarista i debitantkinja. Iskusna snimateljka Maryse Alberti joj verovatno pomaže u tome.

Sve u svemu THE KITCHEN deluje kao pokušaj da se jedna “muška” priča silom da ženama, da se onda pored pozicije žena silom obremeni i temom rase, i da se na taj način otvori prostor za neki studio film koji je business as usual. Međutim, WIDOWS je sve to mnogo bolje i spontanije uradio, dodavši te teme na sofisticiraniji način, usput na približno istom budžetu nudeći visoku estetiku.

THE KITCHEN je nelagodno iskustvo kakvo se ne dobija često od major filma.