SNOWDEN

Pogledao sam SNOWDEN Olivera Stonea, film u kome je reagovao na politički događaj verovatno i brže negio u slučaju Dubye, ali je reakcija bila zrelija i apsolutno na nivou i u ravni onoga što se očekuje od ovog reditelja i aktiviste. Stoneov W. bio je koncipiran kao satira o američkom predsedniku koji je zasluživao prezir i na autentičan način ostvario razumevanje sa najretrogradnijim slojevima stanovništva. SNOWDEN je s druge strane, SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa.

Snowden je zapravo otkrio da Amerika ratuje svuda po svetu boreći se za slobodu i prosperitet, a da je pritom kao nusefekat te borbe ukinula sve to svojim građanima. Snaga njegove priče nije samo u tome što je dao dokaze za nešto što su svi naslućivali ali je delovalo kao da je u domenu teorije zavere već i zato što je on sam bio dovoljno slab da podlegne mogućnostima koje mu je neograničeni pristup informacijama dugovao.

SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. Retki su reditelji koji s godinama postaju bolji, ali oni najveći uspevaju da s godinama ostanu isti, i rekao bih da je u SNOWDENu, Stone postigao upravo tu, sa punim angažmanom i lucidnošću, u formi igranog filma, ispričao je priču o gorućem pitanju. Dok je W. pokušao da bude to isto ali je suštinska bizarnost celog slučaja naterala i samog Stonea da svemu tome priče maltene kao komediji apsurda i da neke likove tretira kartikaturalno, ovde iznova prepoznaje "ozbiljnu" priču unutar nečega što takođe u sebi nosi mnogo predispozicija za satiru proisteklu iz nemoći.

Za razliku od vremena kada je snimao JFK i NIXON, i kada su major studiji ne samo stajali iza tih remek-dela već i bili spremni da naprave gubitak kako bi ih dobili, SNOWDEN je rađen kao nezavisni film, ali Stone se u toj formi odlično snalazi. Na neki način, većina velikih reditelja njegove generacije i pravi najbolje filmove upravo u takvim uslovima. Recimo, Zemeckis je prošle godine snimio THE WALK, film sa kojim SNOWDEN ima nekoliko sličnosti. Ne samo da je reč o biografskim pričama, i da imaju istog glavnog glumca već je u oba slučaja reč o igraim verzijama životnih priča koje su dokumentaristima donele oskara.

Ipak, Poetrasova je junak Stoneovog filma, i on obuhvata i sam nastanak CITIZENFOURa u svoj narativ, a oslanja se i na izvanrednu knjigu Lukea Hardinga, Guardianovog novinara koji je učestvovao u Greenwaldovoj ekspediciji. Dok je THE WALK namerno stilizovao svoju priču u stilu sa Petitovim showmanshipom, i SNOWDEN u izvesnoj meri oblikuje Edovu priču u skladu sa njegovim imaginarijumom. Ed je geek koji se našao u životnom tehnotileru, sa svojom devojom koja je igračica uz šipku, što je par koraka dalje od neke anime, a njegova omiljena je GHOST IN THE SHELL.

SNOWDEN ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici.

Struktura bazirana na retrospekcijama koju su postavili Stone i Kieran Fitzgerald funkcioniše dobro i ne deluje previše mehanički što je moja česta primedba u ovakvim narativima.

Ovo je prva Stoneova saradnja sa Anthony Dod Mantleom. Od kada ne radi sa Robertom Richardsonom, Stone menja DPjeve i Dod Mantle možda ima reputaciju DPa koji je preporodio Danny Boylea i Rona Howarda, ali je primer pitomosti u odnosu na pizdarije koje su pravili Stone i Richardson. Ipak, u nekoliko navrata, Stone mu priređuje vatreno krštenje u nekoliko visokoestetizovanih scena. Ukupno uzev, SNOWDEN spada u Stoneove "mirnije" filmove kad je reč o broju pozicija kamere i intervencija u koloru, ali ne znači da ih nema.

SNOWDEN je nastao u nezavisnoj produkciji, uz dosta teškoća u finansiranju ali Stone uspeva da napravi film koji u svakom aspektu ima major kvalitet. U metafilmskom pogledu, nudi par zanimljivih detalja koji mu nisu svojstveni - za početak govori o nastanku CITIZENFOURa a potom ima i scenu razgovora putem videolinka u kojoj aludira na vizuelni žargon ekranizacija Orwellove 1984. Ti detalji podvlače Stoneovu vitalnost i razigranost.

U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.

* * * 1/2 / * * * *

COBARDES

Pogledao sam COBARDES Josea Corbachoa i Juana Cruza. Ovaj film iz 2008. nudi pitko ispričano i atraktivno snimljenu ali krajnje ispraznu priču o zlostavljanju u školi, njegovim korenima i posledicama. Možda imam generacijski problem jer se nešto ne sećam da je toga bilo na tom nivou "u moje vreme" ali taj obim filmografije o zlostavljanju u školama verovatno znači da je to sada goruća stvar na Zapadu.

Ipak, problem ovog filma pre svega leži u tome što je to jedna od onih loše postavljenih priča u kojoj sve može da se reši samo jednim otvoprenim razgovorom među junacima. Umesto da grade odnose i situacije, autori su se sveli na pronalaženje razloga zašto do tog "razgovora" nikako ne dolazi.

Istovremeno oslonjeni na tako banalno dramaturško rešenje a opet bežeći od nekog senzacionalnom melodramskog obrta, COBARDES na kraju ostaje film koji eventualno ima smisla nekada pogledati u popodnevnom televizijskom terminu.

* 1/2 / * * * *

BAIKONUR

Filmska kritika u globalnim okvirima pala je na niske grane kada je internet generalno smanjio tiraže novina i doveo do toga da ozbiljnu platu mogu da zarade samo malobrojni i najiskusniji kritičari. Tada su i holivudski “industrijski” listovi dozvolili upliv amatera i raznih entuzijasta koji su imali dovoljno privatnog novca da putuju po festivalima o svom ruvu i kruvu, a u zamenu za akreditaciju da isporučuju kritike. Ubrzo, to je dovelo do opšte erozije.

Jedan od primera te erozije je slučaj filma BAIKONUR Veita Helmera, film koji bi se mogao smatrati školskim primerom ne kusturičijanskog već zapravo Kusturičinog filma. BAIKONUR je film koji bih pre pustio kao primer Kustinog filma nego bilo koji njegov film jer je zapravo objedinio svojstva njegovog opusa i svih njegovih faza. 

Ovde imamo sve, od ornamentalističkog pristupa, preko jednostavne porodične melodrame smeštene u zanimljive istorijske i socijalne okvire, pa sve do anarhičnog vizuelnog spektakla, razigravanja scenografije i opšteg produkcionog dizajna, tretiranja subalternih grupacija itd. Na neki način, BAIKONUR je obuhvatio jednostavnost DOLLY BELL, reinterpretaciju američkog žanra iz CRNE MAČKE, snažnu melodramsku dilemu ŽIVOT JE ČUDO, pa završno sa razvojem karaktera koji imamo u ZAVETU.

U vizuelnom pogledu, Helmer je za nijansu manje ekspresivan u kadriranju i pokretima kamere od Kusturice ali apsolutno je oslonjen na njegov imaginarijum, na njegove kontraste između modernog i arhaičnog, pomenuto razigravanje produkcionog dizajna, gotovo stripovsku stilizaciju likova.

Međutim, Variety i Screen Daily to nisu prepoznali. Kim Newman doduše u ScreenDailyju pominje Kusturicu ne bi li objasnio ko je Goran Bregović, kompozitor muzike za ovaj film, da perverzija bude još veća. 

Ono što i sam Kusturica odavno ne pruža, dakle pružio je Helmer i ovo je izvanredno duhovit, atmosferičan film smešten u kazašku stepu oko Bajkonura u kojoj meštani žive od skupljanja otpada koji otpada sa raketa prilikom letova u svemir. Mladi entuzijasta za svemirske letove zadužen je da seljanima sračunava gde će padati otpaci. On se iz daljine zaljubljuje u mladu Francuskinju koja će kao svemirski turista uzleteti iz Bajkonura. Stvari se komplikuju kada ona prilikom povratka na Zemlju pada mimo kursa i završava u njegovom selu, sa amnezijom a meštani je zabunom proglašavaju za njegovu nevestu.

Dakle, već iz kratkog prepričvanja jasno je šta su Helmerovi svetonazori. Uostalom, tu je Nevesta lično.

Bregovićeva muzika kod Helmera igra nešto manju ulogu nego kod Kusturice. Ali zato Helmer ima tu prednost što je muspeo da snima film u samom Bajkonuru, u nekim od spektakularnih i retko viđenih sovjetskih postrojenja koja izgledaju impresivno. Iako je BAIKONUR romantična bajka, sasvim sigurno da uprkos tome nudi dosta toga zanimljivog ljubiteljima filmova o putovanjima u kosmos.

* * * 1/2 / * * * *

HORTENSIA

Pogledao sam crnu komediju HORTENSIA koju potpisuju Diego Lublinsky i Alvaro Urtizbarea. Reč je o “maloj” argentinskoj crnoj komediji čiji se humor “lako prevodi” jer je baziran na apsurdu i porodičnim odnosima. HORTENSIA je film koji je pristupačan ali i visokostilizovan tako da se nalazi negde na pola puta između art housea i komunikativnog repretoarskog filma u širem smislu. Ipak, ukupno uzev, zbog svoje svedenosti i stilizacije, ovo je film koji ipak preteže prema art houseu ali isto tako u okvirima festivala može da iskomunicira sa širom publikom. 

Glavnu junakinu igra Camila Romagnolo i na njena pleća oslonjen je čitav film, i dosta zavisi od njemog goofy šarma i mušičavosti koju ova odlično kanališe.

Povremeno se izvan američkog filma pojave komedije za koje se može reći da bi dobro komunicirale sa našom publikom, i mislim da je ovo svakako jedna od njih.

* * 1/2 / * * * *

LIBERAMI

Pogledao sam LIBERAMI Francesce Di Giacomo. Ovaj film je osvojio nagradu u venecijanskoj selekciji Horizonti. Reč je o dokumentarcu “nove škole” o sveštenicima koji rade egzorcizme u Italiji. Glavni među njima je jedan stari sveštenik iz Palerma koji izgleda kao ostareli fratar Tuck.

Priča je vrlo zanimljiva, naime Vatikan podržava aktivnosti svojih sveštenika egzorcista i njihov broj raste. Međuti, Francesca Di Giacomo prikazuje njihove aktivnosti u formi sakupljenih materijala sa lica mesta, bez intervencija u pogledu naracije ili objašnjenja o čemu je zapravo reč.

Jednim delom se nazire da su “posednuti” ljudi psihički bolesnici, da su neki egzibicionisti, sociopate, ili da pate od nekih drugih oboljenja, ali u osnovi film ne pokušava da demistifikuje ove činove egzorcizma. Odnosno, čini se da se oni sami od sebe demistifikuju time što ih sveštenici povremeno vrše putem mobilnog telefona i sl.

Međutim, na kraju, ne samo da film postaje repetitivan u jednom trenutku već počinje da prikazuje prizore koji verovatno pacijentima ovih sveštenika mogu delovati savršeno ubedljivo kao “pravi egzorcizam”. Ako je namera autora bila da ostavi gledaoce u stanju upitanosti, da li su stvarno demoni zaposeli ljude ili ne, onda im upravo egzorcisti ne čine uslugu, jer filmovi o zaposednutosti igraju jako značajnu ulogu u ovom dokumentarcu.

Naime, ljudi koje dovode kod sveštenika se mnogo više ponašaju u skladu sa filmskim kanonom koji su uspostavili Blatty i Friedkin nego sveštenici. U određenom smislu, rekao bih da je zaposednutost atraktivnija “zaposednutima” nego egzorcistima. Stoga, možemo pretpostaviti i da su filmovi na njih snažnije uticali nego na sveštenike.

Film nam daje mogućnost da sami donesemo zaključke, što je lepo ali se plašim da mnogim ljudima i dalje može davati lažni utisak o mogućnosti rešavanja raznih problema. Ipak, atraktivnost materijala je nesporna i verujem da će svuda nailaziti na radoznalost jer u najboljim deonicama zaista liči na vrhunski igrani horor film. 

* * * / * * * *

THE LAND

Pogledao sam THE LAND, Sundance film posle kog je Steven Caple Jr dobio mogućnost da pređe u višu rediteljsku ligu. Posle ovog filma koji je producirao Nas, izgleda da mu se smeši HBO serija koju će producirati Jay-Z. Ono što je u filmu THE LAND Caple Jr pre svega pokazao jeste sposobnost da stvori atmosferu i vizuelno oblikuje film kao i da izvuče vrlo dobre nastupe od mladih glumaca. To bi u najboljim slučajevima trebalo da bude dovoljno. Nažalost, u ovom filmu je on pisao i scenario koji nažalost previše stoji oslonjen na klišee i ne sprovodi ih sa nužnom ubedljivošću. Time umnogome degradira domet svog suštinski svežeg filma na nivo prilično bajatog i zastarelog ghetto flicka.

Jedna od moda koja se vraća je i geto film. Teme i situacije uz koje smo odrasli ponovo imaju značajnu ulogu u formiranju nove geenracije afroameričkih reditelja koji potom ulaze u mejsntrim, pogledajmo Ryana Cooglera koji sada radi za Marvel i Ricka Fujimwu koji sada radi za DC. U odnosu na njih Caple nema čega da se stidi. Nažalost, THE LAND nije imao tako snažnog pojedinca kao što je Michael B. Jordan ili tako iskošen pogled na geto kao DOPE da bi se nametnuo. Ipak, dok čekamo vrlo hajpovani MOONLIGHT, Capleov debi je dobra informacija. 

* * 1/2 / * * * *

CAPSULE

Pogledao sam CAPSULE Andrewa Martina, niskobudžetni britanski film o njihovom tajnom pokušaju da pošalju čoveka u svemir. Martin je pisao i režirao ali jedino za šta zaslužuje pohvale jeste produkcioni dizajn ovog niskobudžetnog filma. Ipak, opredeljenjem da ovaj film praktično bude sačinjen od putovanja astronauta u kapsuli i njegovih radio komuninacija, Martin je sebe osudio na potpunu zavisnost od scenarija. A nažalost, ne samo da se sve svelo na scenaristička rešenja već slobodno možemo reći da scenario nije jača strana ovog fima. Martinov predložak nažalost teško da može da iznese sat i po filma i prilagođeniji je kratkom filmu.

Kad naglašavam da bi CAPSULE bio dobar kratki film nažalost ne mislim da ima dovoljno supstance za to. Ali ono čega ima, a to je solidan, uverljiv produkcioni dizajn jednog malog prostoa, zabavan ali prilično minor key preokret i požrtvovana gluma Edmunda Kinglseya jesu dovoljni da se gledalac zabavi u kratkoj formi.

Ipak, ono što se Martinu opet pa ne može osporiti jeste činjenica da je snimio konzistentan film. Stoga, ako naiđe na gledaoca koga ovakva priča nešto “jače drži”, onda bi taj gledalac mogao biti i bitno zadovoljniji tim filmom.

Ja kao priličan ljubitelj filmova o putovanjima u svemir, a naročito priča smeštenim u kanonsku epohu i istinitim događaima iz tog programa, nisam našao sebe u ovome. 

* * / * * * *