LIPTON COCKTON IN THE SHADOW OF SODOMA

Pogledao sam LIPTON COCKTON IN THE SHADOW OF SODOMA Jarija Halonena. Iako bi ovaj naslov mogao biti interesantan ljubiteljima queer filma i verovatno je uvršten u njihove selekcije, reč je o SF satiri koja se zapravo usputno služi queer temama i campy estetikom ali rezultira jednom dosta konfuznom pričom i idejom o svetu budućnosti koji je na izmaku energetskih resursa i seriji bizarnih spontanih detonacija koje istražuje naslovni junak.

Glavnu ulogu igra Jarmo Tommila, poznati finski glumac koga smo ptom gledali u sjajnim radovima Jalmarija Helandera a u ovom filmu on je bio umešan i u rad na scenariju. Tommila je odlična faca i uspeva da unese nešto staroholivudskog ali melvilovskog šmeka u lik queer detektiva koji istražuje zamršeni slučaj.

Halonen odstupa od queer estetike jednim delom i po tome što se toj sceni vrlo često podsmeva na jedan senzacionalistički, vrlo homofoban način a pitanje identiteta glavnog junaka prvo načinje a onda ostavlja po strani.

Trajanjem od 79 minuta, Halonen postiže da film bude dinamičan i da uprkos potpunom narativnom rasulu i proizvoljnosti nikada ne postane dosadan.

Iako takav film per se kod nas nikada nije snimljen, načitao sam se velikog broja sličnih scenarija za vreme studija na FDU, od osamdesetih do dvehiljaditih. U tom smislu, Jari Halonen je jedan od onih velikih srpskih reditelja koji toga nisu ni svesni.

* * / * * * *

HORRIBLE BOSSES 2

Pogledao sam HORRIBLE BOSSES 2 Seana Andersa, uspešan nastavak odličnog originala Setha Gordona. U ovoj vrsti filma, nastavci redovno ispadnu mnogo slabiji od originala, međutim u ovom slučaju iako nema one svežine koja je krasila Gordonov film, u principu i dalje ima puno toga u čemu se može se uživati.

Naime, kapitalizam i korporativna kultura su prepuni inspirativnih detalja i HORRIBLE BOSSES 2 se bavi obrtanjem premise. Naime, u ovom filmu junaci iz prvog dela postaju sami sebi gazde ali se onda suočavaju sa finansijerima i velikim korporacijama shvativši da ako je neko sam sebi gazda ne znači da postoji još neka struktura iznad.

U tom smislu, koliko je prvi deo zapravo govorio istinu o gnevu podređenih prema šefovima, drugi deo skenira opštu privrednu situaciju, u SAD a samim tim i na globalnom nivou. Ključna teza filma je zapravo vrlo sofisticirana i potvrđuje jednu od savremenih ekonomskih teorija da u savremenom svetu bogatstvo zapravo najbolje proizvodi zaradu i da se mnogo više isplati biti bogat nego raditi, odnosno da je rentijerstvo ove ili one vrste isplativije od rada, uprkos raznim bubble slulajevima.

Na nivou likova ima fininh minjona a naravno ima i gross out set-pieceova koji se vide na kilometar ali su opet jako smešni. Jednim velikim delom zato što Bateman, Sudeikis i Day, ovde pomognuti Chrisom Pineom zaista to umeju da plasiraju na vrhunski način.

New Line posle prvog HORRIBLE BOSSES i prošlogodišnjeg WE’RE THE MILLERS ponovo uspeva da baš “ubode” na terenu komedije i iskreno raduje me mogućnost trećeg dela jer ova ekipa očigledno kapira šta je smešno, ali i kako naći inspiraciju u naizgled dosadnim i sumornim temama.

Ako je prvi HORRIBLE BOSSES govorio o mentalnoj mikroekonomiji, onda drugi tematizuje uticaj makroekonomije na psihu.

* * * / * * * *

PATH OF DESTRUCTION

Pogledao sam PATH OF DESTRUCTION Stephena Fursta, televizijski film kanala SyFy na temu nanobotske apokalipse. Sa punim pravom se može postaviti pitanje zašto sam to uradio ako imamo u vidu njihovu ozloglašenost u pogledu produkcionog nivoa it’d.

Uradio sam to za početak zato što me je zanimalo da vidim kako su vizuelno prikazali, odnosno kako su zamislili da prikažu nanobotsku apokalipsu. Nažalost, sve se svelo na rojeve loših CGI muva, bez nekog ozbiljnijeg detaljnijeg dejstva nanobota. FIlm je sniman u Bugarskoj i taj balkanski šmek lokacija se oseća na svakom koraku.

U nekom “ljudskom” smislu film je interesantan jer se u glavnoj ulozi pojavljuje Chris Pratt. Zabavno ga je zamisliti kako snima PATH OF DESTRUCTION i ne sanja da će devet godina kasnije glumiti u najvećem box office hitu godine.

Ipak, ukupno uzev pored zarazne nepretencioznosti i dinamičnosti kao potpisa SyFy kanala ovo sve je prilično užasno i pokazuje da je ta subkultura filmova koji imaju zadatak da imitiraju nedostižno skuplje radove duboko ukorenjena i da će je teško zameniti masovnija produkcija radova koji pokušavaju da se nameću invencijom.

Što se nanobotske apokalipse tiče, tek čekam da vidim neko njeno kanonsko izdanje.

DJEČACI IZ ULICE MARKSA I ENGELSA

Pogledao sam DJEČAKE IZ ULICE MARKSA I ENGELSA Nikole Vukčevića. Reč je o svojevrsnom žalosno slabom rimejku MALOG BUDA u kome je sve ono što je smešno u BUDU tretirano smrtno ozbiljno i broj scena koje su vrlo slične po svom konceptu a opet potpuno različite po svom efektu je zapanjujući.

Siguran sam da bi ovaj film nekim studentima mogao biti ekstremno interesantan kao case study za poređenje kako slične situacije kroz različito žanrovsko situiranje i realizaciju mogu imati i dijametralno suprotan efekat.

Mnogi gledaoci navode Eda Wooda kao referencu kada govore o MARKSU I ENGELSU, no ja ne bih išao tako daleko, između ostalog zato što ne vidim ništa naročito zanimljivo u Woodu. Čak mi njegovi filmovi nisu toliki eksces. Vukčević sa Woodom deli tu neverovatnu pretencioznost u spoju sa neveštinom. Ono što je u BUDU plan likova koji nisu preterano inteligentni, kod Vukčevića postaje odluka antičke težine.

Njegov film je komičan upravo zbog toga što ga on smrtno ozbiljno shvata i kada bi sada recimo primio mejl od nekoga ko tvrdi da je selektor kanskog festivala. verovatno bi mislio da je to stvarno.

Međutim, pored enormne pretenzije, Vukčević ima i jednu vrlo pozitivnu osobinu. Pošto za razliku od Lungulova i drugih jahača filmske apokalipse nije obavešten o festivalskim tokovima, on svoju pretenziju ipak pakuje u formu movieja i u određenom smislu, ovo je kao neka istovremeno komunikativnija i pretencioznija verzija “geto” filmova kakve je za Smokija Samardžića pisao Đorđe Milosavljević (scenariste čiji je pozorišni komad ovde adaptiran) što ga barem čini dinamičnim. DJEČACI se mogu optužiti za sve osim da su dosadni.

Poseban gušt pruža glumačka podela koja je podjednako zamršena i supidna kao i scenario sa glumcima koji igraju dva vremenska toka, od kojih su neki zamenjeni starijim kolegama, neki nisu, a glavni junak je zamenjen s tim što stariji glumac izgleda kudikamo mlađe od onog koji ga igra kao maturanta.

U tom vihoru posebno zadovoljstvo predstavlja uloga Ane Sofrenović koja već sama po sebi obezbeđuje ovom filmu kultni status, od načina na koji je lik napisan do toga kako je odigran, pa sve do neobičnog akcenta gde to više nije pitanje dijalekta već izgovaranja nekih suglasnika.

Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA koji je najavio jednog mladog sokola jugoslovenskog treša u najavi, Vukčević je ispunio obećanje. Zanimljiv je i novi ideološki manevar koji je u međuvremenu napravio.

Naime, u vreme POGLEDA aktuelna je bila “samostalna Crna Gora”, njena slika kao moderne države. Sada je moderno nešto drugo tako da Vukčević pored distanciranja od crnogorskog turbosrbovanja onog vremena, pravi i jedan lep omaž imaginarijumu ondašnjeg socijalizma. Tako se bend glavnog junaka zove Titograd, recimo a na očevom i đedovom grobu je petokraka.

No, sam bend Titograd, čija muzika inače nimalo ne liči na bend Beograd, je posebna priča. Naime, u filmu su momci iz grupe Titograd napravili mali hit početkom devedesetih. Paradoks je u tome što je taj “mali hit” zapravo pesma grupe U škripcu “Ne brini”. Možda upravo činjenica da autori filma nisu u stanju da naprave kakvu god “originalnu” pesmu za film koji govori o ljudima koji prave muziku dovoljno prikazuje stepen zanatskog apsurda sa kojim ovde imamo posla.

Ove je bila dobra godina za srpski film, a što se crnogorskog tiče donela je samo jedan film i to su DJEČACI. Ipak, mora im se priznati jedno - obnovili su staru srpsku tradiciju da najgori film godine snima profesor režije.

DJEČACI IZ ULICE MARKSA I ENGELSA je definitivno pun bisera i često ćemo mu se se vraćati.

* 1/2 / * * * *

THE END OF WATCH

Pogledao sam THE END OF WATCH Davida Ayera. Film sa jako puno kvaliteta i jednom ozbiljnom manom od čijeg prihvatanja umnogome zavisi vaše uživanje u njemu. THE END OF WATCH je koncipiran kao found footage film i Ayer istovremeno povremeno insistira na tome u domenu ponašanja junaka, a naravno to gaji i u vizuelnom postupku, iako se na kraju ispostavlja da film niti jeste found footage u vizuelnom smislu, niti su sve scene koje se “snimaju” na bilo kom nivou ubedljive kao nešto što bi iko pri zdravoj pameti snimao.

Dakle, mana je u tome što found footage kao koncept naprosto ne stoji na nivou narativa, Ayer ne uspeva ni da ga opravda ni da ga pripovedački istera do kraja. Međutim, ovo atipično kadriranje, pa samim tim i gluma, u pojedinim aspektima unapređuju film i daju mu jednu nekonvencionalnu formu koja mi je izuzetno prijala. Iako su mi pripovedački kvaliteti filma i uverljivost izuzetno važni, ipak mi je vizuelnost još važnija a odluka da se okrene ovom multicam divljanju kod Ayera daje odlične vizuelne rezultate i uprkos tome što fundamentima ovog filma gledaočev razum često govori “ne”, gledalački instinkt govori “da”.

Dakle, taj fundamentalni problem prepoznajem i smetao mi je, ali sam do kraja filma u njemu izuzetno uživao.

THE END OF WATCH je silovit hard-R policijski film o dvojici neustrašivih nekorumpiranih hardcore policajaca u South Centralu koji sreću sve i svašta na ulicama South Centrala. U jednom trenutku upadaju u nevolje sa kartelom iz Sinaloe i to nas vodi prema krvavom završetku.

THE END OF WATCH je epizodičan, junaci odnosno glavni glumci ga drže na okupu ali iz te epizodičnosti Ayer izvlači priličnu pripovedačku koherentnost. Slučajevi sa kojima se policajci susreću čine da WIRE i slične serije deluju kao Branko Kockica u odnosu na ovo a Ayer je možda i najodaniji Ellroyev đak tako da se stalno kreće tankom linijom između obožavaoca i mrzitelja LAPD iako na kraju oni bivaju tretirani kao “pali anđeli” koji štite LA od zla.

Bez ikakve sumnje, ako je neko uspeo da izgradi konzistentan opus mačo filma o ljudima u uniformama to je Ayer, a njegove režije ga čine možda i najozbiljnijim pretendentom na Mannov tron kada je reč o stavu njegovih junaka.

Ayer odlično kombinuje “masni realizam” i mačo fantaziju, smenjujući bromance, surove slučajeve i junaćke činove koji se graniče sa psihozom.

Jake Gylenhaal i Michael Pena imaju potrebnu fizičku snagu i šarm da pokriju mačo i bromance i teritoriju ali su obojica dovoljno dobri glumci i za realističku, naturalističku, dimenziju ove priče.

Ayer kreće u THE END OF WATCH sa predznanjem svih filmova o policiji, i do kraja nudi nešto novo, bitan dodatak tom kanonu i što je još važnije priču na čijem su kraju čak i najciničiniji gledaoci počeli da navijaju za njegove junake i njihovu stranu.

Direktor fotografije Roman Vasyanov u ovom filmu raspolaže čitavim zoo-vrtom raznih kamera sa raznim fakturama slike i montažeru isporučuje raskoš materijala iz kog nastaje ovaj vizuelno vrlo dinamičan film.

Fokus na junake iz kojih na kraju proizilazi priča je zapravo doveden do savršenstva u Ayerovom sledećem filmu FURY. Da nije tog kiksa sa found footageom, mislim da bi to savršenstvo bilo dostignuto već u END OF WATCH.

* * * / * * * *

ALL RELATIVE

Pogledao sam ALL RELATIVE J.C. Chandryja, indie romcom koji se nažalost na nivou premise i dramaturške realizacije oslonjen na mainstream uzore. Nažalost, izuzev Connie Nielsen podelu čine mahom drugorazredni indie glumci koji deluju kao kopije prvoklasnih indie ili mainstream glumaca, svejedno, uostalom te dve scene se preklapaju. Samim tim, niti J.C. Chandry ima scenartio i rediteljsku veštinu da izgura bolji film, niti glumci mogu da mu pomognu.

Uzori koje možemo pobrojati su u rasponu od CRAZY STUPID LOVE od MEET THE PARENTS, i naravno nema potrebe ni naglašavati.

* 1/2 / * * * *

PREDESTINATION

Pogledao sam PREDESTINATION Braće Spierig, adaptaciju kratke priče Roberta Heinleina, koji izbova dokazuje da ova dvojica australijskih reditelja imaju ozbiljan nedostatak talenta. Čini se da je PREDESTINATION, ako je suditi po kritikama, film koji im se do sada najviše isplatio i najviše je "zavarao" ljude, ali u samoj osnovi, reč je o vrlo tankoj SF postavci koja je viđena puno puta, što nije tako veliki problem, ali koja je isto tako nedovoljna za celovečernji film - što jeste problem.

Sam izvor forme, a reč je o Heinleinovoj kratkoj priči uopšte nije sporan. Naime, kratke priče nekada mogu biti bolji osnov za celovečernji film nego roman. Nažalost, Spieregovi nisu postigli ništa u pogledu nadgradnje premise koju priča nudi a nisu uspeli ni da zavaraju ono što je njen "preokret", niti da izgrade junake u dovoljnoj meri kako bi preokret koji se nazire iz daljine barem odisao nekakvim fatalizmom.

Štaviše, ovo je film čiji najveći deo, ceo prvi i drugi čin čini ekspozicija, odnosno predstavljanje junaka, iako bi neko rekao da je u ovom slučaju sam junak priča. Međutim, da je sam junak priča, onda bi se junak izlagao kroz dramski razvijene scene međutim kod Spierigovih deo prvog i ceo drugi čin veliki flešbek sa naratorom u kome ne postoji ni jedna prava dramska scena. Sve su ilustrativne scene bez dramskog sukoba, a čak i tamo gde ima dijaloga koji implicira dramski sukob, ishod je poznat.

Za PREDESTINATION ne možemo reći da je film koji nikada ne počne, ali počne prekasno i traje prekratko. To preterano korišćenje ilustrativnih scena i dosustvo dramskog naboja potpuno uništavaju film na nivou strukture tako da slaba i oskudna supstanca na planu fabule čak i nije problem. Ovakvo pripovedanje bi ubilo i najsadržajniju priču.

Jedina polusvetla tačka filma je Sarah Snook i to ne zbog svoje "ključne" transformacije koja je prilično tanka i glumački i u pogledu dizajna već kao jedno prijatno lice u prilično turnobnom užasu mediokritetstva ove dvojice nedarovitih filmaša.

* 1/2 / * * * *