ШПИОН

Pogledao sam ШПИОН Alekseja Andrijanova, ekranizaciju romana Borisa Akunjina u produkciji Nikite Mihalkova. Kao celina, ШПИОН ima dosta problema, pre svega na nivou dramaturgije, možda zato što je uporedo sa filmom nastajala i televizijska serija. Od dramaturških problema najviše se ističe antiklimaktično finale u kome se bez velike tenzije prepliću Akunjinovo paraistorijsko tkanje i istorijske činjenice.

Ono što je međutim sveže i dobro u ovom filmu dovoljno je jako da se nametne kao prilično atipičan WW2 film. Aleksandrovljeva režija je vrlo korektna, daleko od spektakularne ali dovoljno mišićava i efikasna, i uglavnom uspešno priktiva televizijske korene ovog projekta. Zatim, Danila Kozlovski je izvanredan u glavnoj ulozi boksera-tajnog agenta Dorina a Fjodor Bondarčuk je prilično solidan kao njegov starešina i sidekick.

Ipak, naročitu pažnju u okviru žanra zalsužuje maštoviti detalj da se u filmu pojavljuju aparati bondovskog tipa kakvi u vreme dešavanja nisu postojali, ali jesu mogli postojati, neke instalacije poput televizije zatvorenog kola i neke kenadamovske instalacije. Nažalost, ta dimenzija se u filmu ne razvija ali je to detalj koji se nije javljao često kroz tradiciju filmova o Drugom svetskom ratu, a naročito je redak u savremenim filmovima. Da je ШПИОН prerastao u bondovsku franšizu, verovatno bi se taj element više razrađivao.

Pored poigravanja tehnikom kroz koje se ШПИОН približava savremenoj publici, svakako je zanimljivo i ideološko poigravanje. Naime, u mihalkovljevskom stilu mešaju se belogardejska i staljinistička tradicija, a Staljnove čistke date su diskretno, kao jedno sporedno obeležje vremena. Štaviše, jedna čistka koja kaći glavne junake proizilazi iz dezinformacije koju Staljinu plasiraju strani agenti.

To istorijsko pomirenje dato je u stilizovanoj, žanrovskoj celini i šteta je što ШПИОН nije imao kapacitet za internacionalni crossover. 

* * 1/2 / * * * *

ОДИНОЧЕСТВО КРОВИ

Pogledao sam ОДИНОЧЕСТВО КРОВИ Romana Prigunova, zanimljiv ruski giallo  iz 2002. godine. Moram priznati da sam prema ovom filmu naročito blag jer jako podseća na viziju žanrovskog hibrida kakva se gajila na FDU kada sam ja bio student pa sam sklon da mu oprostim određene neravnine. 

De Palmina veteranka Ingeborga Dapkunaite igra farmaceutkinju koja radi na eksperimentalnom leku za žensku neplodnost, u snegom pokrivenoj Moskvi kojom divlja serijski ubica žena, i suočava se sa nestankom svog supruga u vrtlogu nekih ličnih psihoza koje vrlo lako mogu objediniti sve te događaje.

Prigunov izbegava da gurne film u pravcu američkog repertoarskog trilera, i uprkos tome što se oslanja na zapadne tradicije, na francuski triler, italijanski giallo, sa uplivima avangadnog filma sedamdesetih itd. mešavina zbog deholivudizovanosti deluje prilagođeno Rusiji. U tom pogledu, giallo element, odnosno element slashera ovaj film više približava nekom starom De Palmi nego SCREAMu.

Ingeborga Dapkunaite donosi visoku klasu u vrlo zahtevnu glavnu ulogu. Ona funkcioniše i u vizuelnom pogledu, i prikazuje slom svoje junakinje a svojim ponašanjem u kadru dobro diktira atmosferu. Ingeborga Dapkunaite definitivno jeste ovaj film i ona ne samo da je filmična sama po sebi već služi kao osnovni dinamo na svim poljima.

Film je snimao američki direktor fotografije, mada ponajviše švenker, James Gucciardo i bez sumnje donosi know how koji odmiče film od istočnoevropske rutine a opet ga ne gura u holivudski gloss i kadriranje (iako će isti ovaj reditelj deset godina kasnije napraviti istinski “Holivud van Holivuda” u filmu ДУХLESS) već ga održava na ničijoj zemlji između arta i žanra.

Prigunov je izabrao moćan imaginarijum - Ingeborgu u centru, farmaceutske eksperimente i slešera u koži, u snegom pokrivenoj Moskvi i vesternizovanim ambijentima. Rezultati nisu izmakli iako oni sa manjom nostalgijom za ovu vrstu poetike u svemu ovome mogu i znatno manje uživati.

 * * * / * * * *

FURIOUS 7

Pogledao sam FURIOUS 7 Jamesa Wana, vrlo isplativi nastavak ove franšize koja posle dva klimava nastavka na početku neprekidno raste, konstantno menjajući ono što je bilo na početku. Ako se setimo da je prvi deo pisao David Ayer i da je to bio niskobudžetni film, a da je sedmi deo koštao 190 miliona dolara, onda je to jedna od najatipičnijih franšiza u istoriji Holivuda. U određenom smislu, FURIOUS 7 počinje da se barem u poslovnom smislu pretvara u novog Bonda. 

Nažalost, sve te reinvencije koje se dešavaju rešavaju površinska ali ne i suštinska pitanja koja sprečavaju ove filmove da budu zaista dobri i eventualno konvertuju svoju želju da zabave u gledaoce u kvalitet. Recimo, u sedmom delu filmu se pridružuje Tony Jaa, jedna od najvećih vanholivudskih akcionih zvezda. Nažalost, iako Jaa dobija priliku da se potuče dva puta, James Wan to režira ipak bitno drugačije nego Prachya Pinkaew tako da Jaa naprosto ne može da pokaže ono po čemu je impresivan i dobija rolu čak ne ni sekundarnog nego tercijarnog villaina. u određenom smislu istaknutog henchmana. 

Ako bismo uporedili Jaaov debi u Holivudu, daleko je ispod od onoga što je Jet Li dobio u LETHAL WEAPONu, ali sa druge strane, mislim da Jaa ni ne pretenduje na karijeru kakvu je Li na kraju napravio u Americi.

Jaa je paradigmatičan zbog toga što je on dodat u podelu a da zapravo nije bilo prostora za njega. Više je bilo mesta za ime nego sa glumca i borca. A mesta nema jer je film već prepun likova koji se dupliraju. Otud film opet gubi jako puno vremena na likove i njihove glupe komunikacije, i ponovo se više priča nego što se radi.

Ipak, film donosi jedan izuzetan set-piece, to je kavkaska otmica na planinskom putu i već samo zbog nje vredi videti film.

FURIOUS 7 je imao taj peh da je Paul Walker poginuo za vreme snimanja. Wan je uz pomoć snimljenog materijala ali i specijalnih efekata uspeo da ga očuva u glavnoj ulozi i pažljivijem gledaocu jeste jasno da je u pojedinim scenama Walker manje zastupljen u krupnim planovima nego drugi glumci, ali manje pažljiv gledalac bi sasvim mogao da prihvati ovakvu režiju kao nešto najkonvencionalnije i ne bi primetio ništa čudno. Znak ozbiljnog problema za bilo koji film jeste činjenica da mrtav čovek u njemu glumi a da publka ne primećuje razliku.

Način na koji su se autori filma oprostili od Paula Walkera je vrlo lep i nije sentientalan na pogrešan način.

Najživlji u ovoj glumačkoj podeli je Jason Statham i u odnosu na ostatak podele, i živih i mrtvih deluje kao Laurence Olivier po glumačkom kvalitetu, harizmi i agnažmanu. Jaa se nije obrukao ali nije dobio ni pravu priliku. Dočim se Kurt Russell ipak i obrukao, niti je dobio priliku niti je uspeo da isparira ostalima jer su ga godine žestoko sustigle.

Universal planira još tri nova FURIOUSa. U tom smislu Paul Walker nije neophodan element jer je bilo i do sada filmova u kojima se nije pojavljivao. Ovo je već treće izdanje nove inkarnacije sa Rockom, videćemo da li će biti pokušaja da se zameni Walker. Iskreno, bilo bi bolje da ne bude jer u ovom filmu karakrtera ima vrlo malo ali likova ima previše.

* * 1/2 / * * * *

ДУХLESS

Reprizirao sam ДУХLESS Romana Prigunova, ekranizaciju romana Sergeja Minajeva iz 2012. godine, u sklopu pripreme za izlazak nastavka u kome jednu od značajnih uloga igra Miloš Biković. ДУХLESS se u dve reči može sumirati kao ruska verzija Kounenovog 99 FRANCS snimljenog po romanu Frederica Beigbedera, što je prilično zanimljivo ako imamo u vidu da se nastavak romana o Octaveu Parangou dešava u Rusiji.

Vrlo je zanimljivo da se i u Rusiji i kod nas dosta primio taj begbedeovski pogled na autodestruktivni glamur bogataša i džet-seta, sa tom razlikom što kod nas romani poput PLASTICa Ivana Jovanovića ili A TAKO JE DOBRO POČELO Branka Rosića nisu dobili ekranizaciju. S druge strane, Rusija je Beigbederova velika inspiracija, a opet on je vrlo poznat kod nas, a i rado je viđen gost. U svakom slučaju rekao bih da je Beigbeder dosta pomogao u kanalisanju te vrste nezadovoljstva kroz likove samoživih japija, sa tom razlikom što je Beigbeder tu i inicijator i posrednik jer sve to vuče korene iz rukopisa Bret Easton Ellisa. No, Beigbeder je transformisao Ellisa približivši ga tradicijama Evrope i socijalne države.

ДУХLESS se bavi bankarskim službenikom koji ima sve i tone u dekadenciju, i iz sveta ekstremnih užitaka i hedonizma pomešanog sa nihilizmom pokušava da ispliva istinski prihvatajući “ono što je važno u životu”. Jasno je da takvu lekciju može dobiti samo posle serije nasilnih, vrlo često gross out događaja, od kojih je verovatno najbizarniji onaj kada mu se u halucinaciji javi Vladimir Putin u obličju petrogradskog superheroja.

Ono što je međutim glavni adut ДУХLESSa jeste ipak rediteljska egzekucija Romana Prigunova. Film ima snažan rediteljski rukopis, moderan izraz koji može parirati najestetizovanijim holivudskim ili južnokorejskim filmovima, sa tom razlikom što oni nikada ne bi ovakvu tehnićku “moć” koristili u programskoj drami.

Junaci su dovoljno harizmatični da odnesu primat nad uzbudljivim prikazima raznih provoda i da ih bizarnost i senzacionalizam pojedinih situacija ne proguta. Prigunov se opredeljuje za holivudsku podelu sa izuzetno harizmatičnim Danilom Kozlovskim koji je izuzetan i nimalo ne deluje kao imitacija holivudskih lepotana.

U tom smislu, ДУХLESS je režiran kao dinamičan akcioni film, iako to po svojoj supstanci nije, sa jasnim uplivom estetike reklame i video klipa, ali u krajnjem efektu ipak konzistentno filmski oblikovan, tako da se može smatrati jednim od najbolje estetizovanih “ruskih blokbastera” i jednom od najsupešnijih aproprijacija zapadnog stila u ruskom filmu 21. veka.

Kounen nije dobacio do nastavka 99 FRANCS smeštenog u Rusiju. Iako se po zapletima Beigbederov roman i ДУХLESS razlikuju, ovo je prenošenje te estetike u Moskvu. Međutim, gde je Beibeder stao Minajev nije i ove godine je izašao ДУХLESS 2, nama naročito zanimljiv zato što u njemu glumi Miloš Biković. 

Trejler u bioskopima od Universalovog znaka, preko vizuelne kulture i zvuka deluje moćno, pa slutim da Prigunov nije odustao od “gaženja” iz prvog filma.

 * * * 1/2 / * * * *

RESIDUE

Kada gledamo visokoestetizovane serije, često se upitamo šta li bi ti reditelji uradili kada bi snimali celovečernje filmove. Alex Garcia Lopez je režirao serije MISFITS i UTOPIA koje baš karakteriše briljantna inscenacija i dizajn. Nažalost, njegov film RESIDUE je težak promašaj, pretenciozna SF misterija koju je gotovo nemoguće pratiti i to ne zblog složenosti zapleta već zbog monotonosti, ritma koji je slab u svakom pogledu, jednoličnih likova i uopšte nedostatka elementarnih atributa koji bi privukli ivezali pažnju publike.

Glumačka podela koju predvode Natalia Tena i Iwan Rheon ne uspeva da zadrži pažnju jer im likovi nimalo ne funkcionišu. Njih dvoje se do sada doduše nisu naročito dokazali na velikom ekranu ali RESIDUE je film koji ne bi spasili ni prekaljeni bioskopski glumci.

U svakom slučaju, Alex Garcia Lopez je jedan u dugom nizu televizijskih doajena koji su jako podbacili u svom celovečernjem bioskopskom pokušaju, i to nažalost u svakom domenu izraza.

WHAT A LIFE

Jedan od žanrova u kome su Billy Wilder i Charles Brackett načinili pionirkse korake iako se kasnije nisu bavili tom vrstom filma bila je i high school komedija.

WHAT A LIFE W. Theodorea Reeda, Paramountov programmer iz 1939. godine i prvi naslov iz serijala o mladom šeprtlji Henryju Aldrichu koji je sa pozorišne scene prenet na bioskopski ekran, stoji istovremeno i kao prototip savremene high school komedije. Vrlo je zanimljivo koliko konvencija koje je kasnije koristio John Hughes recimo možemo prepoznati u ovom danas skoro sasvim zaboravljenom filmu.

Dramski pisac Clifford Goldsmith prikazuje Henryja Aldricha kao proto-geeka više zainteresovanog za svoje strip-ilustracije nego za gradivo, usled čega lako upada u sukob i sa školskim vlastima ali i sa grupom jockova koji u njemu prepoznaju i žrtvenog jarca ali i nekoga ko im remeti planove sa ružnim pačetom koje se intervencijom jedne nastavnice pretvara u lepog labuda.

Wilder i Bracket u svojoj adaptaciji uspevaju da izbegnu teatralnost komada iako je radnja smeštena mahom u prostorije škole. Jackie Cooper koji igra Aldricha kasnije je napravio dugovečnu karijeru kao glumac i reditelj, ali nije on jedini koji se izdvaja u podeli, u mentorskoj ulozi profesora punog razumevanja pojavljuje se John Howard koji je svoju harizmu potvrdio igrajući u serijaju Bulldog Drummond.

Kasnije high school komedije bez ikakve sumnje mogu pronaći zametke svojih konvencija u ovom filmu, od odnosa geekova i jockova, motiva ružnog pačeta, preko završnice na školskom slavlju, sukoba između učenika i školskih vlasti, pa sve do lika profesora-mentora. Nažalost, Paramountov B-status ovog filma ali i prilično rutinerska režija Theodorea Reeda nisu nametnuli ovaj naslov kao značajno delu u istoriji filma.

Ipak, fanovi žanra bi sasvim sigurno morali da ga pogledaju.

* * * / * * * *

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT

Pogledao sam A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour. Teško je reći išta lepo o ovom filmu. Štaviše, jedno što se može reći o ovom filmu jeste da po opisu deluje perverzno, ali na kraju se baš ta perverzija ispostavlja kao nešto loše a ne kao nešto dobro, osvežavajuće ili nesvakidašnje.

Naime, A GILR WALKS HOME ALONE AT NIGHT je film na persijskom jeziku, smešten u Iran, a snimljen u američkoj produkciji, na amerilčkim lokacijama (sic!). Međutim, ovaj Iran o kome govori Amirpourin film nije u bili kom smislu blizak Iranu kakav bi bio zanimljiv mejnstrim publici. Ovo nije Iran inhibicija, jakog političkog i verskog ustrojstva, Iran koji pravi atomsku bombu i sl.

I to je negde vredno poštovanja.

Međutim, ovo opet nije ni Iran iz iranskog filma jer umnogome ipak potiskuje pojedine vrlo bitne konvencije tamošnjeg ponašanja. Film jeste stilizovan do svojevrsne “neprepoznatljivosti”, odnosno Iran iz ovog filma niti je Iran iz vesti i eventualnog mejnstrim filma ali opet previše je “apstraktan” i “intimistički” da bio neki “drugačiji” Iran u kome žive neki ljudi od krvi i mesa, ili barem vampiri kako ovo ostvarenje implicira.

Apstraktni Iran o kome ovaj film govori jedno je veliko Ništa, ispražnjen od značenja i kao takav uopšte ne uspeva da “zaigra”. Otud, možemo slobodno reći da ovaj film ne kapitalizuje svoju specifičnu lokaciju ni na jednom nivou, ni kao milje, ni kao zamajac dramskih situacija, pa ni kao prostor da se otvori nekakva estetska polemika sa iranskim filmom.

Iz cele te persijske farse, jedino što je pozitivno jeste da je Iran na kraju krajeva barem izbegao nekakvu površnu političku osudu.

Uprkos tome što Amirpour ne polemiše sa estetikom iranskog filma, A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT je bolno dosadan, i da nije tog perverznog persijskog začina, završio bi kao prilično opskuran američki indie film. 

* 1/2 / * * * *