LIFE SUPPORT

LIFE SUPPORT Nelsona Georgea je HBO televizijski film smešten u milje crne radničke klase, naročito one koji su se izvukli iz bolesti zavisnosti i sada leče njihove posledice, pre svih HIV.

U tom pogledu, iako je reč o problemskoj drami vezanoj za konkretan društveni proces, zanimljiva je faza u kojoj se sagledava. Američlka televizijska produkcija bila je bogata projektima koji su se bavili prvim fazama HIV epidemije, kada je to još uvek ishodovalo smrtnonosnom bolešću, dočim je LIFE SUPPORT iz 2007. priča o ljudima koji su na AZTu i koktelu lekova, ali naravno i dalje društveno stigmatizovani.

Jedan od scenarista ovog televizijskog filma je Jim McKay, HBO specijalista za društveno angažovane priče, poznat i po problemskom TV filmu ANGEL koji je bio smešten u sličan milje.

Queen Latifah i Wendell Pierce su odlični kao bračni par bivših džankija koji su HIV-pozitivni i imaju teškoće da svoje najbliže ubede da su pouzdani ljudi. Prikaz miljea je prilično ubedljiv iako je film veoma jednostavan i sveden.

NIEPOWSTRZYMANI

Seahawks Gdinya je važio za najvažniji poljski klub američkog fudbala i jedan od jačih evropskih ali od prošle godine on više ne postoji.

NIEPOWSTRZYMANI Bartosza M. Kowalskog je dokumentarni film o sezoni kada je Seahawks Gdinya osvojio titulu i prati njihovi sezonu kroz prizmu tri igrača i trenera, nudeći jednu visokoestetizovanu sliku njihovog dometa.

Film se trudi da bude energičan i likovno uglađen kao filmovi o NFLu ili barem NCAA i u tome uspeva. Problem je u tome što na kraju cele priče ne dobijamo ništa drugo sem toga.

Potpuno je legitimno da se autor opredelio za to da nam ne prikazuje momke iz kluba kao neke luzere koji eto igraju američki fudbal u Poljskoj i uprkos tome što su prvaci to rade na amaterskom nivou uz par Amera koji ne bi ništa napravili u NFL ali za ove uslove su pojam.

Potpuno je u redu što Bartosz Kowalski snima ovo kao da je reč o vrhunskoj profesionalnoj ekipi koja igra na vrhunskom nivou, i kad se sve uzme u obzir, tereni, tribine, borba koja se ulaže, nije to sad na nivou Super Bowla ali ne deluje da je za sprdnju na bilo kom nivou.

Međutim, na kraju mi ipak nedovoljno saznajemo o svim pitanjima o kojima smo gledali ovaj film, i o tim momcima, i o njihovom klubu, a mnoga zanimljiva pitanja ostaju bez dogovora, počev od toga ko su Amerikanci u ekipi i koja je njihova priča.

Ova film od 73 minuta nije predug i nije dosadan ali pada kao žrtva generane tendencije savremenog dokumentarca da odlazi previše u arty pravac i beži od naracije koja bi nam omogućila da saznamo činjenice.

U slučaju ovog filma, hvala autorima što su nam prikazali deo atmosfere sa poljskog gridirona ali ostali su nam dužni baš mnogo toga. 

* * / * * * *

CREATION STORIES

CREATION STORIES Nicka Morana nažalost nije film koji je dorastao imenu svog producenta Danny Boylea a naročito ne velikog Alana McGeeja koji je osnovao čuvenu etiketu Creation. A opet, kako da ne pogledam film o osnivaču muzičke kuće koja je umnogome oblikovala i moj ukus za muziku i jedan period u mom životu?

Ipak, CREATION STORIES ne može da se pogleda a da gledalac ne završi razočaran, čak i ljut, pre svega zbog onoga što su ljudi koji znaju šta je film o muzici i muzičarima, a ako Boyle u tom smislu nije dovoljan, imajmo na umu - Moran je potpisao TELSTAR, solidan biopic o Joe Meeku, jednoj jako zanimljivoj faci. 

Nažalost, CREATION STORIES je krpež, u svakom pogledu konfuzan, monoton u svom pokušaju da nekako isprati McGeejevu životnu priču i ne preterano vešt u tom pokušaju. Ewen Bremner nažalost maniristički gradi McGeejev lik i nekako ga underselluje, držeći ga sve vreme na nivou zbunjenog glazgovskog geeka što ovaj ipak teško da je jedino bio jer ne bi takav sve ovo postigao.

Neke zanimljive epizode su dotaknute a nisu razrađene, to se pre svega odnosi na My Bloody Valentine, i uopšte odnos sa muzičarima u ovom filmu nije preterano dobro iskazan i njihova snaga, izuzev u slučaju Oasisa nije baš ni adekvatno naglašena. Samo kod Oasisa vidimo tu situaciju kada je McGee bio istinski galvanizovan nekim nastupom. Toga se dotiče acid house kada ga je otkrio ali opet ne na sasvim adekvatan način jer se tu ne dolazi do bitnih izvođača i autora koje je protežirao.

Sve u svemu, ko može da odoli najbolje da ne gleda CREATION STORIES.

* 1/2 / * * * *

SHORTA

Frederik Louis Hviid i Anders Oelholm su imali priliku da svoj film SHORTA prikažu na ovogodišnjem venecijanskom festivalu što ne bi bilo neobično za dansku produkciju da nije reč o akcionom trileru. Doduše, Cinestate je proteklih godina uspeo da proširi područje borbe u tom pogledu, vrhuneći premijerom filma RUN HIDE FIGHT na Mostri. Otud, to što je SHORTA prikazana u Veneciji nije baš totalni kuriozitet ali jeste lep i ohrabrujući gest za nas koji volimo ovu vrstu filma i vidimo da ih festivali ignorišu.

Naročito bitan detalje je i to da Danci imaju određenu produkciju akcionog filma i trilera, za bioskop i za televiziju i da ovaj film definitivno nema taj oreol kurioziteta i nečega što nikada ranije nismo videli.

Hviid i Oelholm nisu na nivou Daniela Espinose, mada ne bih otpisao njihovu budućnost u Holivudu.

Njihov film govori o neredima u jednom danskom predgrađu koje dominantno naseljavaju arapski doseljenici, posle georgefloydovskog ubistva jednog od njih od strane policije, i dvojici policajaca koji odlaze u taj hood i čačkaju mečku a onda u njemu ostaju zarobljeni, pod opsadom i u bekstvu od lokalnog življa.

SHORTA dakle ide oprobanom rutim JUDGEMENT NIGHTa, iako će verovatno svi da je zbog protagonizma policajaca porede sa PRECINCT 13. Ipak, ovo je mnogo više film na lniji Manoogianovog ENEMY TERRITORY, naravno sa elementima francuskih filmova o snalaženjima u etnički obojenim blokovima.

Iskustvo u arapskom getu je katarzično za policajce, obojica tu uče lekciju, i na kraju krajeva upoznaju one koje preziru mnogo bolje. Tu SHORTA ne može pobeći od pouka koje bismo videli i u američkom filmu, međutim kraj filma je mračan na jedan iznenađujući i svež način.

Realizacija je prilično solidna, Hviid i Oelholm kombinuju povišeni realizam jednog Davida Ayera sa danskim miljeom i rezultat je zanimljiv. Priča se dešava na betonu, sa posebnim akcentom na zajedničke vešernice i komunalne prostore koji bi trebalo da učine ovaj prostor “humanijim” za život.

Možda je to samo slučajnost ali taj arhitektonski element u ovom filmu dobija specifičnu znakovitost.

Gluma je solidna, egzekucija takođe i ovo je film koji je spreman za globalno tržište u nekoj formi. 

* * * / * * * *

AGE OUT

AGE OUT A.J. Edwardsa, inače montažera Terryja Malicka je veoma zanimljiva problemska melodrama inspirisana Dostojevskim i ZLOČINOM I KAZNOM. A.J. Edwards sam potpisuje o scenario o momku koji izlazi iz sirotišta i kreće da polako gradi život punoletnog blue collar radnika u mitskom Wacou. Teksas ovde međutim izgleda više onako kakav jeste nego kakvim ga znamo iz filmova, sa urbanim prostorima u kojima nešto fali da bi bili metropole, kao što i junacima ovog filma nešto fali da bi našli svoj put.

Tye Sheridan je odlučio da bude ozbiljan glumac, i pored koketiranja sa blokbasterima u READY PLAYER ONE i raznim X-MENima, opredelio se za projekte koji su više indie i koji više govore o ljudima. Da li će postati Sean Penn ostaje da se vidi. Uostalom, ima jaku konkurenciju u Milesu Telleru, ali svakako da je jedna od zanimljivijih faca tog profila u svojoj generaciji.

U ovom filmu, Tye Sheridan je osnovni glumački činilac i temelj filma, i uspeva da bez jeftinih trikova, sa dosta understatementa donese lik koji je istovremeno “nov” i “naivan” u svetu odraslih, ali i sposoban da se bori i postavi neke lične granice.

Imogen Poots igra mladu ženu sa kojom ulazi u jedan teško ostvariv odnos, a Caleb Landry Jones, momka sličnog profila koji je međutim vrlo brzo pošao stranputicom.

AGE OUT u sebi nosi neke uticaje poznog Malicka, ali ima tu i Gusa Van Santa, pa ne čudi da je Gus Van Sant potpisan kao izvršni producent.

Jeff Bierman koji je već snimao Teksas u filmu BAD TURN WORSE donosi jako zanimljivo koncipiranu fotografiju, izuzetno rasvetljenu, sa dosta upotrebe širokougaonih objektiva i deformacije slike i prostornih odnosa, u neprestanoj tenziji između povišenog realizma, rekao bih čak povišenog naturalizma i visoke estetizacije. U nekoliko scena, kada junaka progone neke subjektivne vizije, film i odlazi u domen visoke estetizacije i poigrava se oniričkim. 

Nije samo gluma u understatementu već i naracija na nivou scenariju. Edwards kao iskusan montažer dobro zna šta mu od materijala treba i u tom pogledu AGE OUT je zanimljiv za filmadžije da vide jedan koncept baziran na manjem broju pozicija kamere koji ipak nosi određenu propulzivnost.

AGE OUT je film na koji sam naleteo slučajno, i pokazuje kako u bogatoj indie produkciji dosta dobar film može da nekako prođe mimo nas.

* * * 1/2 / * * * *

ZACK SNYDER'S JUSTICE LEAGUE

ZACK SNYDER’S JUSTICE LEAGUE je maltene četvoročasovna rekonstrukcija onoga što je on namenio publici u kasnu jesen 2017. godine ali nije uspeo da završi zbog nesagledive potodične tragedije i odluke studija Warner da dovede Jossa Whedona da upriliči nešto za bioskope.

Kada se pogleda Snyder Cut potpuno je jasno da nikada film ne bi u ovom trajanju išao u bioskope, uostalom i Snyderov cut bioskopske verzije je bio nešto kraći, ali je isto tako jasno da je Warner bio očajan onim što je video u ovom filmu. To je jedna troma celinqa kojoj treba dva i po sata da uopšte počne i javlja se duga ekspozicija sa čitavim nizom problema, da bi se onda u završnih sat i kusur desila bitka između Justice League i Steppenwolfa odnosno njegovih parademona.

I to je manje više to.

Problem ovako dugog okupljanja Justice League je u tome što je ogroman deo scena dat u flešbekovima, ali su sami flešbekovi strukturirani kao dramske scene iako je nama njihov ishod poznat i jasan, što znači da mi gledamo neku borbu a znamo šta je kraj, i tako nekoliko puta. Onda i kad imamo dramske scene, to su bitke u kojima nam je ishod dobro pzonat ne bi li nekako počeo film. I to gledamo dobrih dva i po sata.

Osnovna razlika u odnosu na dvočasovnu verziju jeste u tome što ovde ima dobrih scena, kojih kod Whedona uglavnom nema. Ima šta da se vidi, ali to su prizori i pojedinačne scene, ništa što bi oprabvdalo mukotrpna četiri sata gledanja svega toga.

U tom pogledu, SNYDER CUT jeste rekonstrukcija Snyderove vizije ali zapravo i nije jer on nikada ne bi zapravo pustio film od 232 minuta u bioskope. I samim tim ovo je neki perverzni director’s cut koji u sebi nosi dozu digniteta jer barem dosledno i bez pokušaja da se “izvadi” za greške ide tamo kuda je pošao a to je propast.

I čini se iz ove vizure da samo taj perverzni civilizacijski trenutak u kom se nalazimo, u kom su strip ektanizacije dosegle nivo A++ produkcija, mi mođemo da imamo film koji je iz istih razloga bio i razlog za očaj producenata i sada povod za ponos i diku.

I ja bih bio očajan da mi je reditelj još bez završenih efekata pokazao ovo i pitao me šta mislim. Ali isto tako potpuno razumem producente koji su sada ponosni zbog toga što su uspeli da naprave rekonstrukciju Umetnikove vizije i poude nešto bez sumnje monumentalno gledaocima koji su raspoloženi da to gledaju.

Samim tim reklo bi se da fanovi nisu odbacili JUSTICE LEAGUE zbog toga što je Warner uprskao film nego zato što se preko Whedona neuspešno “vadio”, kao ljutiita majka iz poznate pouke.

Film nema mnogo akcije, neke scene deluju bolje, recimo upad u banku u Londonu, to je dosta snađnije nego prvi put, a sve ostalo je raširenije, duže ali je jednolično, scene se mahom dešavaju noću u sličnim ambijentima, a za neke bih rekao da donose uvredljivo naivne konvencije na planu čiste geografije scene. Ovo nije pokušaj traženja sitnog realizma u nekakvoj strip-ekranizaciji, ovo je pokušaj afirmacije kakvog-takvog razuma koji je neophodan da bi takva celina funkcionisala. Recimo, scena borbe u tunelu na Stryker Islandu ima vanzemaljce koji preko pola sveta mogu da “osete” prisustvo nekog artefakta ali zato Batman, Wonder Woman, Flash i Cyborg ih slušaju iza leđa kao u dečjoj pozorišnoj predstavi.

Takvih gluposti ima toliko da potpuno razbiju taj ceo grimdark momenat koji se gradi kroz ceo Snyderov prosede. Međutim, poznato je da sam ja bio fan njegovih Supermana, i meni se taj pristup dopao, i bez njega danas ne bismo recimo imali seriju THE BOYS iako se ona tome ismeva na snimanju filmova o Vought Seven. Dakle, sam pristup je u redu, ali u ovom filmu je došlo do jednog ozbiljnog lutanja.

To lutanje se može na masi nivoa objasniti. Može biti da su u prva dva Nolan i Affleck imali bitniju ulogu. Oba su dovela njihove scenariste i nastajali su u periodima njihovih jakih akcija u Warneru. Dočim JUSTICE LEAGUE prvo deluje kao istovremeni skup velikih heroja, i nešto šti je na kraju krajeva nekako snimano usput, sa manje pažnje nego njihovi pojedinačni filmovi. Uostalom čimjenica je da su prva WONDER WOMAN, i prvi AQUAMAN uprkos tonalnom shiftu ka nekoj lakšoj i komičnijoj vrsti pristupa, ipak bili dobri i studiozno rađeni filmovi. JUSTICE LEAGUE zaista deluje kao da je bilo dosta komplikovane skuputu sve glumce na jednom mestu jer su bili raštrkani na radnim zadacima što u spoju sa slabim scenarijem, sa ispraznom pričom i sa slabim negativcem daje rezultate.

Steppenwolf uprkos malo redizajna i dalje nije negativac koji deluje kao problem za Justice League. Uostalom on je već na neki način i koncipiran kao Darkseidov uremljeni sluga. I te scene u kojima Steppenwold komunicira sa Darkseidom i njegovim izaslanicima su statični dijalozi dva CGI lika koji stoje i pričaju, bez neke tehničke ili glumačke bravure i to gledamo tri puta. To su neki faulovi zaista na nivou neukog studenta, i kako je Snyder završio sa takvim stvarima u filmu možemo diskutovati do u beskraj.

Kad je reč o specijalnim efektima, njih je u ovom filmu jako puno i reklo bi se da su privedeni tehničkim potrebama streaminmga, i to je legitimno. Ali isto tako sugerišu da je ovaj film umnogome i koncipiran kao nešto gde zvezde neće imati puno teškog snimanja na lokaciji. Otud je vrlo malo materijala za ovaj film dosnimavano i mahom se izrada ove verzije ticala post-produkcije.

Eto, dakle, videli smo i to. Drago mi je što ima zadovoljnih, ali SNYDER CUT nažalost nije ništa naročito osim jednog impozantnog poduhvata isteranog do kraja koji ostaje više kao kuriozitet za geekove, ali i za profesionalce da vide kako ponekad ima materijala kom nema spasa.

ANAYAIN TOERTENETE

U puno navrata smo gledali Mađarice koje se ponašaju kao lezbejke. Ali se istovremeno i prave da su Francuskinje.

ANYAIN TOERTENETE Aise Der i Sare Heregonics je dokumentarni film nastao sa podrkom Sorosa i njegovog Open Society fnda ali i HBOa lokalnog, i govori o dve mađarske lezbejke koje usvajaju romsku devojčicu u Orbanovoj Mađarskoj koristeći rupu u zakonu da samohrani roditelji mogu usvajati decu.

Nažalost, iako se ovde tenzija sama nameće jer one to izvode u Orbanovoj Mađarskoj, nekog naročitog sukoba niti su njih dve preterano interesantne osobe.

Naprosto, Nora i Virag više diskutuju u potencijalnim pretnjama nego što ih zaista vidimo, i one ne uspevaju da generišu dovoljnu simpatiju za svoj problem. U tom smislu, ANYAN TOERTENETE je film koji pokazuje stvarnost, i kako te stvari zaista izgledaju, a to nije baš kao igrani film.

Godard je svojevremeno rekao da je dobar dokumentarni uzbudljiv kao igrani, a ovaj to definitivno nije. On nudi neke slike koje bez sumnje jesu autentične, u par navrata otvara zanimljiva pitanja ali sve u svemu, najvrednija stvar u ovom filmu na kraju je samo dete čiji je rast oi sazrevanje pomalo zabeležno pa verujem da će na kraju samo tom detetu ovaj film jednog dana i biti vredan kao svojevrsni home video. 

* * / * * * *