IDILA

Pogledao sam IDILU Tomaža Gorkiča, film koji je toliko loš da ne zaslužuje čak ni službeni rezultat 0-3 jer uspeva da postigne mnogo više autogolova od toga. Svaki element koji su mogli da uzmu u svoju korist uspeli su da prokockaju pa čak i okrenu protiv sebe. Evo kako se došlo do 0-5.

0-1 Urbanoia kao postavka je potpuno degradirana time što grupa ljudi iz velegrada odlazi u unutrašnjost, u planine i biva napadnuta od strane inbreda, rednecka, kako god ih nazvali, bez ikakvog razloga. Kad kažem bez ikakvog razloga, tu ne mislim samo na motivaciju zlih i deformisnanih seljaka koji su dati kao esencijalno zli i samim tim su potpuno besmisleni, već i bez ikakve motivacije od strane “građana”. Niti je neko isprovicirao seljake, niti se neko u bilo kom pogledu polakomio pa bio kažnjen, niti je došlo do culture clasha. Ništa, otišli ljudi i bili masakrirani na pravdi boga zato što seljaci vole da od njihovog likvora prave rakiju. Ispražnjeno od značenja ovako nešto može da funkcioniše samo ako je besprekorno realizovano, a slutite da baš i nije.

0-2 Slovenački milje i slovenački jezik. Horor fanovi jesu svinje za kojih nema loših pomija, tako da će verovatno negde neko hteti da gleda i IDILU, ali kada su se autori već opredelili da rade nešto toliko generic, onda je barem trebalo da to rade na engleskom. Ovako se ispostavlja da od slovenačkog jezika i miljea nisu imali nikakve koristi, ali su zato nekoj međunarodnoj bottom of the barrel eksploataciji svakako naneli štetu. 

0-3 Relativno pristojni efekti maske upropašćeni su time što negativci nemaju apsolutno nijedno drugo svojstvo sem maske. Svedeni samo na, koliko god vešto realizovanu, masku, oni na kraju ostaju samo to - maska. A kada se predugo gleda u masku bez ičega iza, koliko god da je vešto izvedena počinje da deluje prvo neubedljivo, potom da stvara ogorčenje što tako vešti ljudi nisu bili angažovani za nešto bolje.

0-4 Ako tome dodamo da u filmu igraju vrhunski glumci poput Sebastiana Cavazze i Nine Ivanišin i da ne uspevaju da dobiju nikakav zadatak, onda je ovo strašno propuštena prilika ako ne za crossover a ono bar za primer kako se snima upmarket slasher.

0-5 Davno sam gledao MORANU, tada mi se nije dopala, ali ovako napamet, rekao bih da je ipak bila bolji film. POKRAJINA ŠT.2 nije bila horor ali je fino manipulisala žanrpvskim elementima tog profila. IDILA je međutim užasan korak unazad i to za kinematografiju koja pokazuje neke impulse da u pogledu žanra može bolje od ovoga. Ako imamo u vidu da je slovenačka država podržala ovaj film i da je on tako ispao, ne bi me čudilo da se stvori domino-efekat pa da na bazi ovog filma svi regionalni fondovi dignu ruke od horora koji ni ovako nisu mnogo finansirali. 

Ove nedelje IDILA izlazi u slovenačke bioskope, videćemo kako će proći.

TWIST AGAIN A MOSCOU

Pogledao sam TWIST AGAIN A MOSCOU Jean-Marie Poirea, film koji mi je bio interesantan pre svega zato što je sniman kod nas, i o tom snimanju se među našim filmskim radnicima još uvek ispredaju legende. Za početak, ceo film je praktično sniman u Beogradu koji glumi Kijev i Moskvu, i naravno brojne beogradske lokacije možemo videti u nekim izmenjenim kontekstima, od Tehnološkog fakulteta preko Sportskog centra Tašmajdan, Glavne pošte do već tradicionalno često korišćene Gradske skupštine.

U filmu jednu od glavnih uloga Christian Clavier koji će sa Poireom nekoliko godina kasnije snimiti LES VISITEURS, jedan od najvećih neameričkih box office hitova devedesetih na globalnom nivou. Poire je potom kroz rad naših dstributera postao household name sa svojim akcionim komedijama.

TWIST AGAIN A MOSCOU je prilično haotična salata slapsticka koja pokušava i ne uspeva da bude francuska NINOTCHKA. Poire je inspirisan boravkom u SSSRu hteo da pokaže njegovo “pravo” lice u kome je komunizam karikaturalan i relativno bezopasan a pravi vladari su šverceri i muljatori, i tu dosta realnu sliku imperije koja posrće ne uspeva da artikuliše na pravi način.

Naši filmski radnici su naročito bili fascinirani činjenicom da je na ovom filmu radio Remy Julienne koji je par godina kasnije overio SFRJ snimajući HONOR BOUND u Hrvatskoj, i zaista neke od scena koje sam video sada u filmu slušao sam prepričane decenijama, koliko mi je trebalo da se dokopam ovog filma sa kakvim-takvim prevodom.

To čuveno survavanje Prage niz liticu, zatim jurnjavama sa Ladama Nivama, svakako da su delovali spektakularnije kada sam ih zamišljao nego sada kada sam ih video ali za to nije toliko kriv Remy koliko sam Poire koji je imao materijala za još bolju egzekuciju, pa i infrastrukturu.

Šteta je što špica pokazuje samo francuske glumce i saradnike i ne popisuje niti jednig našeg čoveka, pa spisak ekipe deluje kao sa studentskog filma koji rada mali broj ljudi. Ipak, sada na osnovu materijala možemo barem delimično rekonstruisati učešće naših glumaca. 

Po veličini zahvata, po poverenju koje je dato našim filmskim radicima i lokacijama, pa čak i po zanimljivoj premisi, ovo je jedno od jačih gostovanja Stranaca u Raju. Šteta što je film zaista slab.

* 1/2 / * * * *

COOTIES

COOTIES Jonathana Milotta i Caryja Murniona je naizgled critic proof - šta se može zameriti horor komediji o nastavnicima koje napadnu zombifikovana deca osnovnoškolskog uzrasta? Da je glup? Da je retrogradan u pogledu žanra?

Ipak, COOTIES uspeva da bude gluplji i retrogradniji u odnosu na žanrove horora i komedije podjednako, i da potone ispod tog zaklona koji je imao na bazi samog koncepta.

Ako su deca zločinci bili jedan od poslednjih tabua u hororu, taj tabu je ipak odavno prevaziđen, a COOTIES do te mere depersonalizuje decu da na kraju ne možemo čak reći ni da se poigrava tim tabuom. A opet decu dovoljno percipira kao tabu tako da zapravo prave potere, pravog obračuna između odraslih i dece nema puno.

Odluivši se za to da deca budu zombifikovane zveri, autori naprosto gube sve adute koje bi deca kao monstrumi uopšte mogli da imaju a to je pre svega domišljatost, nekonvencionalno razmišljanje i mogućnost da odrasle razoružaju sentimentalnošću. Čineći ih manje strašnim, autori ih istovremeno čine i manje smešnim.

Da ne govorimo da u filmu nikada nema dramske ironije tipa da nastavnici ubijaju pomahnitale đake a da ne znaju kako za njihovu bolest postoji lek.

Depersonalizacijom dece-monstruma, sve se svodi na odrasle likove koji su koncipirani kao nižerazredni sitcom fodder. Glumci su zapravo i razlog zašto ovom filmu prilazim nešto studioznije nego što zaslužuje. Naime, Elijah Wood je sada odlučio da bude zaštitni znak upmarket indie žanrovskih filmova, i u ovom filmu je kao zvezda i producent okupio kvalitetne saigrače poput Rainn Wilsona i Alison Pill, dok se u cameo rolama takođe pojavljuje nekoliko TV zvezda, međutim ideja oko koje su se sabrali nije onoliko sveža ili vešto realizovana kako su očekivali, i mi zajedno sa njima, odnosno od njih.

COOTIES je na bazi imena landgrabovao pažnju filmske javnosti ali je nažalost ne zaslužuje. 

* 1/2 / * * * *

BLUNT FORCE TRAUMA

Pogledao sam novi film Kena Sanzela BLUNT FORCE TRAUMA i moram reći da je ovaj televizijski rutiner sa par DTV igrenjaka iza sebe napravio ono što tražimo od B-filma a odavno ne dobijamo. BLUNT FORCE TRAUMA nudi walterhillovski ugođaj u priči o dvoje revolveraša koji lutaju južnameričkom provincijom u potrazi za takmičarima u novom sportu - revolveraškoim dvobojima u kojima učesnici nose pancire i cilj je izbaciti protivnika iz ravnoteže udarima metaka.

Ryan Kwanten igra revolveraša koji je u porazi za mitskim učensikom dvoboja, guruom, a Freida Pinto igra revolverašicu koja je pošla da osveti brata kog je ubio jedan dvobojaš-varalica. Između njih se razvija odnos a ubrzo se i postavlja pitanje, kada se već rodila ljubav da li treba odustati od ovog opasnog hobija naročito jer se ispostavlja da guru voli dvoboje ali bez pancira.

Sanzelov film se bez teškoća može nazvati modernim vesternom u kome Južna Amerika preuzima ulogu Divljeg Zapada a Paulo Andres Perez pruža ogroman doprinos kao direktor fotografije da očuva utisak moćne netaknute prirode, alternativne modernosti urbanog i fotogeničnosti ruralnog. Likovi su besprekosrno dizajnirani u pogledu kostima i cela atmosfera je izuzetna.

Sanzelov film spada u red onih žanrovskih ostvarenja koja funkcionišu na bazi premisa koje zahtevaju određenu toleranciju prema nelogičnostima ali itekako uspeva da ih učini ubedljivim kroz jak rediteljski rukopis.

Mickey Rourke igra narečenog gurua ali to je jedna efektna i vrlo mala uloga, tako da fanovi ne treba da očekuju njegovu jaku minutažu. Kwanten je glumac sa ozbiljnim ograničenjima ali nije ništa slabiji od Hillovih štićenika slabije harizme, Freida Pinto je harizmatična čak i kada nemamo jasnu geografsku relaciju odakle je ona i kako se našla tamo. Ne bi me čudilo da je Hillova odluka da kastuje Freidu u novom filmu proistekla iz gledanja baš ovog filma koji mu je pak neko preporučio kao “nešto što liči na njega”.

Nedastaju mi, a verujem ne samo meni, baš ovakvi B-filmovi koji se pojave niotkuda i pokažu nam reditelja koji je getoiziran u TV ili DTV produkciji ali je spreman da se bori. Ken Sanzel, inače bivši policajac, zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

ASHBY

Pogledao sam ASHBY Tonyja McNamare, austrijskog pisca koji je u međuvremenu postao reditelj. Ovaj film ima izvanrednu glumačku podelu čiju okosnicu čine Nat Wolff i Mickey Rourke, ima čak i potentnu premisu, ali ono što McNamara na kraju isporučuje i na polju scenarija i na polju režije je daleko ispod proseka. Radeći sa vrlo solidnim indie budžetom on za početak pravi film koji je prestilizovan i preestetizovan za potrebe onoga što mu je filmska supstanca. ASHBY u vizuelnom pogledu ozbiljno koketira sa mejnstrimom ali do njega ne uspeva da dobaci u pogledu priče, niti naracije, pa je efekat kao da gledamo relativno pedantnu ali potpuno šuplju ljušturu.

Scenario deluje kao analiza zadate premise. McNamara se trudi da obuhvati sve ono što bi ta premisa mogla da ponudi u pogledu potencijalnih zapleta ili značenja ali na kraju, sve deluje artificijelno, od transformacije glavnog lika kog igra ponovo odlični Nat Wolff pa sve do pokupaja inovacije - glavni junak je nerd koji ima talenta da bude jock.

Ta “klasna” podeljenost u amričkoj srednjoj školi ovde dobija jednu od svojih napornih interpretacija i već izlazi na nos gledaocima. Rourke je pokušao da bude drugačiji nego inače, i da iskoristi priliku da se malo odmakne od DTV ambisa u kome se ponovo našao. Ipak, ASHBY sigurno neće biti novi THE WRESTLER u pogledu njegove reafirmacije.

ASHBY na kraju ostaje velika propuštena prilika. Odlična podela je ostala neiskorišćena. Svaki pokušaj originalnosti vukao je film u sve veći kliše. Čak i u pogledu osnovnog odnosa, ASHBY kasni za filmom ST. VINCENT koji je već “pokupio kajmak” u sličnom ključu i produkcionom konceptu. 

* * / * * * *

HIDDEN

Pogledao sam HIDDEN Braće Duffer, žanrovske ekipe od koje očigledno mnogo očekuju američki film i televizija o čemu svedoči i ovaj niskobudžetni film koji je Warner proizveo iako nije imaoideju šta sa njim da radi. HIDDEN se definitivno ne uklapa u mikrobudžetni Blumhouse obrazac iako na to ponajviše podseća. Mnogo jasnija referenca bio bi neki stariji britanski SF u kome se mudro bira sveden milje, jedno parče sveta koji je zadesila neka velika promena, gde se kroz melodramu, odnose među likovima oslikava velika priča, dostojna holivudskog spektakla. Dufferovi su uradili baš to i najveća snaga njihovog filma upravo leži u dinamici koju su izgradili među junacima, članovima porodice. Tom dobro postavljenom melodramom uspevaju da nadoknade i činjenicu da je zapravo iole iskusnijem gledaocu jasan preokret koji nas čeka na kraju filma, i praktično snagu filma crpe upravo iz onoga što dolazi pre twista a ne samim izvrtanjem premise.

Film je vešto realizovan sa skromnim budžetom i malim izletima u neke ambicioznije prizore, kojih ipak ima. Alexander Sarsgaard i Andrea Riseborough su odlični u glavnim ulogama a prirodno devojčica Emily Alyn Lind je scenestealer, kako i dolikuje ovakvom filmu.

HIDDEN je na kraju dumpovan, što nije zaslužena ali je potpuno logična sudbina filma sa kojim studio nije znao šta da radi. HIDDEN sasvim sigurno nije preterano važno žanrovsko ostvarenje ove sezone ali jeste jedno od onih koje pokazuje da se majstorija ponekad može plasirati i unutar formule. 

* * * / * * * *

BELLE EPINE

Pogledao sam BELLE EPINE debitantski film Rebecce Zlotowski. Za razliku od njegnog drugog filma GRAND CENTRAL, koji je vrlo konkretna melodrama, debi je znatno narativno razbarušeniji, u pojedinim aspektima kriptičniji, ali i vrlo atmosferičan.

BELLE EPINE govori o devojci koju igra Lea Seydoux, i jednom periodu u njenom životu kada je ostala sama bez nadzora roditelja. Ona napušta školu i počinje da provodi vreme na način koji se ne očekuje od srednjeklasne cure, mahom sa grupom momaka i devojaka koji gravitiraju andergraund motociklističkoj sceni.

Film se dešava u epohi koju Zlotowska nikada ne definiše ali rekao bih da se inspirisala osamdesetim, sudeći barem po tehnici i vozilima. Rekonstrukcija epoha doduše nije ni pokušana u klasičnom smislu, ovaj film je epoha pre svega zbog uklanjanja savremene tehnike, ali je u pogledu “izmeštenosti” konzistentan, pa ga ja stoga i percipiram kao priču smeštenu u osamdesete.

BELLE EPINE kroz napeti rediteljski postupak, sa energičnom glumačkom igrom, nervoznom kamerom, uspeva da zarobi pubertetsku anksioznost pojačanu mogućnošću da mladi čovek bude bez nadzora. I to na neodređeno vreme.

Lea Seydoux je u centru pažnje i uspeva da iznese rediteljskinu zamisao kao fokus filma i celokupnog izraza. Značajnu ulogu igraju i savršeno patinirani ambijenti koji podjednako ispunjavaju i junake i gledaoce teskobom.

BELLE EPINE je dobar primer debitantskog showcase filma u kome autor uspeva da kapitalizuje svoje mladalačke opsesije. Ako imamo u vidu da je ovo diplomski film, imponuje njegova zrelost u pogledu glume, inscenacije i montaže. Vrlo malo elemenata ovog filma izuzev same Lee Seydoux je preneto u GRAND CENTRAL izuzev jednog - a to je veliki preokret koji se dešava u sred naizgled jednosmerne melodrame. 

* * * / * * * *