NONE BUT THE BRAVE

Frank Sinatra je režirao svoj jedini film 1965. godine i reč je o veoma atipičnom ratnom filmu u kom je evidentno po mnogo osnovao ispitao granice svog zvezdanog autoriteta.

Naime, reč je o koprodukciji Warner Brosa i Tohoa, pri čemu je dosta bitnih kreativnih odluka prepušteno Japancima, recimo pisanje priče ali i izvedba specijalnih efekata što daje neke zanimljive rezultate. Recimo, efekti sa maketama iako nisu nužno ubedljiviji od onoga što tada snima Holivud, zaista jesu drugačiji.

Sinatra igra bitnu ulogu u filmu ali ne gura sebe u prvi plan. Zanimljivo je da je Clint Walker u stvari najprominentniji junak, u ulozi pilota koji je prinudno spustio transportni avion na ostrvo koje deluje pusto ali na kom je odavno izolovana i izgubljena japanska jedinica koja u očaju pokušava da sagradi brodić i prosto ode odatle.

Ubrzo, Japanci i Amerikanci otkrivaju jedni druge i kreću da se bore, međutim, pošto su u pat-poziciji, podjednako izolovani i zaboravljeni od "svojih", kreću da sarađuju, i da zajedno opstaju na pustom ostrvu, bar dok im se "sreća" ne osmehne i ne budu otkriveni od svojih, kada ipak moraju da se pobiju.

NONE BUT THE BRAVE je vrlo zanimljiva antiratna priča smeštena u sukob koji objektivno (iako je i John Boorman imao sličan film) nije baš bio podesan za ovakve slike o besmislu rata. Ipak, Sinatra uspeva da napravi zanimljivo ostvarenje koje funkcioniše kao combat movie ali i studija ljudskosti a naročito rasizma jer su obe strane zadojene rasizmom, i da tako progovori o tada aktuelnom unutarameričkom problemu oko kog se angažovao.

NONE BUT THE BRAVE svakako nije nekakav eksces nastao zbog glumčeve sujete. Naprotiv, ovo je film vredan pažnje u kom Sinatra pokazuje da je umeo da izabere i formuliše projekat po kom će se razlikovati.

* * * / * * * *