CAT PERSON

Kratka priča Kristen Roupenian po kojoj je nastao film CAT PERSON postala je viralna kada se pojavila na stranicama jednog američkog časopisa. Film snimljen po njoj zaslužio je istu sudbinu ali ipak ostao je u okvirima cenjenog indie filma, što je šteta, pošto je Susanna Fogel, sad već prekaljena televizijska rediteljka, u nekoliko navrata već pokazala da spada među najperspektivnije tehnologe američkog filma, na razmeđi indieja i mainstreama.

CAT PERSON se žanrovski može odrediti kao triler, u izvesnom smislu možda i horor, iako se suštinski sklop događaja kreće unutar okvira melodrame. Dao objašnjenja za ovaj raskorak u žanrovskim definicijama možemo naći u tome što Susanna Fogel s jedne strane koristi dosta narativnog i vizuelnog žargona trilera i horora, kreirajuči istinski suspense i stravu, a deo u tome da su odnosi o kojima film govori zapravo užasni i prepuni strave i opisu činjeničnog stanja i emocije ljudi.

CAT PERSON je naizgled jednostavna priča o mladoj studentkinji koja upoznaje starijeg momka i zaljubi se u njega. Posle dejta na kome imaju i seksualni odnos, ona se smori i odluči da raskine. On to ne podnosi lako.

I to je manje-više cela priča.

Međutim, to je samo temelj. I Susanna Fogel uz pomoć Michelle Ashford koja je adaptirala priču sve to pretvara u veoma ekspresivnu celinu u kojoj se subjektivni pogled junakinje koji obuhvata percepciju stvarnosti, strahove, snove, slutnje, disocijativne pojace itd. Strava proističe naravno iz ovog post-#MeToo trenutka u kome su odnosi između muškaraca i žena maksimalno patologizovani i ispunjeni strahom, kod žena od toga će biti silovane, iskorišćene, izmanipulisane a kod muškaraca da će biti optuženi da su učinili nešto nedolično.

Film kreće citatom Margaret Attwood u kom ona kaže da se muškarci plaše da će im se žene smejati a žene da će ih muškarci ubiti, i potom sledi slika društva u kom su oba ova osećaja dovedena do maksimuma a strah dobija fobične razmere.

Film hrabro demistifikuje danas već celu industriju patologizacije muško-ženskih odnosa, pa to može delom objasniti zašto nije dobio neki veći hype mimo kritika, i pokrenuo neko interesovaje u društvu. S druge strane, naravno, kritikuje i razne slabosti oba pola koja ih dovode do toga da emocionalno povređuju jedni druge, tako da film je i društveno kritičan ali i psihološki intrigantan.

Kada tome dodamo da Susanna Fogel generalno svemu, kog god da je žanra, prilazi sa dozom smisla za humor, rezultat je intelgentan i gledalački izuzetno uzbudljiv. Već su u A SPY WHO DUMPED ME videlo sa Susanna Fogel i scenarista David Iserson vole da naizgled winningly stupid stvari na inteligentan način. Ovde se Fogel snašla i sa materijalom koji iziskuje inteligentan pristup i odgovorila je izazovu.

* * * 1/2 / * * * *