(500) DAYS OF SUMMER

U sklopu proučavanja Franka Tashlina, reprizirao sam film koji smatram jednom od najčistijih manifestacija njegovog uticaja u savremenom filmu a to je (500) DAYS OF SUMMER Marca Webba. Ova indie ljubavna priča realizovana je tashlinovski, sa epizodičnom strukturom konstruisanom oko vizuelnih i?ili verbalnih gegova unutar scena, stilizacijom junaka koja je direktna i praktično više grafička, mešavinama raznih pripovedačkih tehnika - naročito u vizuelnom pogledu - uključujući uvođenje “filma u filmu”, split screena, plesnih numera i animiranih detalja. Ono po čemu se Webbov film razlikuje od Tashlina je svakako ciljna grupa i nešto sofisticiraniji smisao za humor.

Ovaj film je rediteljski tour de force koji je lansirao i Webbovu karijeru i pisce scenarija Scotta Neustadtera i Michaela H. Webera. Nažalost, Webb je posle (500) DAYS OF SUMMER napravio katastrofalnu grešku ušavši u mejnstrim kroz stagnantni reboot SPIDER-MANa i dva filma kasnije, od kojih se drugi smatra promašajem kog se odriču i članovi ekipe i sam studio, on je izgubio svoju veliku reputaciju. Za to vreme Neustadter i Weber su se nametnuli kao scenaristi i producenti quirky lubavnih priča za studije i praktično očuvali reputaciju stečenu ovim filmom.

Dok je Tashlin ušao u igrani film iz animacije, Webb je počeo u industriji muzičkih videoklipova i odatle potiče velika sugestivnost njegovih prizora i sposobnost da u kratkim deonicama postigne jako puno u pogledu atmosfere i opšte estetizacije. Sa glumcima raspoloženim za nadigravanje, uspeh je bio zagarantovan, iako sam scenario ne bi tako dobro funkcionisao sam po sebi u nekoj drugoj, vizuelno i pripovedački manje ambicioznoj egzekuciji.

Doduše u pojedinim stilizacijama, pre svega u uvođenju nekih arhaiziranih ambijenata i likova i sam Webb uspeva da se zaigra. Tih slučajeva nema puno ali ih je dovoljno da naruše sklad pojedinih deonica.

Indie igra glavnih glumaca u ovom slučaju, sa svim svojim idiosinkrazijama, specifičnim ritmom, pauzama i sl. odličo je uklopljena sa visokokontrolisanim vizuelnim izrazom. Webb to recimo u SPIDER-MANima nije uspeo da ponovi iako je pokušavao tako da je na kraju njegova ekranizacija zapala među najslabije filmove sa dobrom i tačnom podelom. U (500) DAYS OF SUMMER taj spoj glumačke idiosinkratičnosti i visoke estetizacije uspeva, i takvih slučajeva nema mnogo.

Dva filma su preokrenula Webbovu karijeru od indie autora do journeymana, njegov debi je podsetnik da još uvek sa određenom pažnjom treba očekivati novitete ovog reditelja. 

* * * / * * * *