Pogledao sam severnokorejsku sportsku komediju A FAMILY BASKETBALL TEAM iz 1998. godine. Ovaj film spada u red klasika njihove kinematografije koji su uključeni u repertoar stalnih repriza. U odnosu na film o fudbalu, ova košarkaška komedija je mnogo bolja i može sasvim ravnopravno stati uz rame sa nekim manje uspešnim ali opet pristojnim komedijama snimanim u evropskim socijalističkim zemljama tokom pedesetih i šezdesetih.
Ideja je gotovo pa zrela za rimejk. Naime, na čelu jedne seoske severnokorejske porodice je čiča, uvaženi profesor fizičkog. Svi u porodici su zahvaljujuži njemu posvetili svoj život sportu. Međutim, sin koji želi da bude bokser dovodi snaju koja se ne bavi sportom ali ima ujaka koji je bitan funkcioner u Sekretarijatu za fiizčko vaspitanje na pokrajinskom nivou.
Film u pogledu vrednosnog sistema uspeva da obuhvati tu postmodernost Juchea gde se u centru jednog opšteg modernizatorskog i emancipatorskog projekta nalazi jak konzervativni koncept patrijarhalnosti i starešinstva koje u ovom slučaju čak i nije toliko politizovano, naime partijski funkcioner je jedini lik koji na neki način biva ismejan i kritikovan (žena ga podseća da se ugojio, sigurno u sklopu kampanje koja je u to vreme trajala da narod manje jede zbog loše žetve, poplava itd.) ali vrednost koje patrijarh oličava su izuzetno jake i svima jasno čitljive. Doduše, pred junakinjom se pojavljuju dva puta, jedan je da bude prihvaćena jer patrijarh naravno nije ludak i razume ljubav, mada voli da je proveri na sportskom terenu, a drugi je da nauči da igra košarku.
Naravno, jasno je kojim će putem poći i biće nagrađena prilikom da svojom trojkom u poslednjoj sekundi reši utakmicu na lokalnim radničkim igrama.
Lako bih mogao da zamislim ovakav film Lole Đukića sa Mijom i Čkaljom tokom šezdesetih, i ne bih očekivao da bude bitno liberalniji. Doduše, razlika je svakako u cinizmu koji je postojao u našoj komediji a kog u Severnoj Koreji nema. Junaci možda jesu amateri čije ambicije daleko nadilaze njihove moći ali njihov optimizam i vera su nepatvoreni.
Na kraju filma, interveniše i Kim Jong Il, kao ruka sudbine koja nagrađuje onoga koji je to zaslužio. Ipak, izuzev te nagrade, film ne prikazuje neku esencijanu ispravnost rada institucija. Saradnja sa vojskom, bavljenje sportom, radničke igre, povinovanje želji starog oca koji smatra da je “košarka značajna za razvoj radnih i odbrambenih mogućnosti”, sve je to deo jedne opšte radosti življenja.
Filmofili raznih profila i interesovanja imaju masu razloga da potraže ovaj naslov.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment