THE AMITYVILLE HORROR

Reprizirao sam THE AMITYVILLE HORROR Andrewa Douglasa da se pripremim za nastavak koji je snimio Franck Khalfoun. Ovaj film sam gledao u vreme izlaska 2005. ali sam u međuvremenu zaboravio detalje pa sam ga obnovio radi punog razumevanja Khalfounovog rada.

Ni izborni AMITYVILLE serijal mi nije bio blizak po samom horor senzibilitetu, mada svakako možemo reći da je taj film postavio neke stadarde u tom haunted house podžanru, pre svega u pogledu onoga šta su klišei.

Rimejk mi se u tom pogledu najviše dopao u onom domenu koji nije direktno vezan za stravu jer kako rekoh meni ova vrsta horora nije preterano bliska niti omiljena. Ono što se Douglasu u pogledu režiranja napetih scena ne može osporiti jeste da efektno koristi moderne tehnologije, da je vizuelno ekspresivan i da je jako vešt u režiranju mizanscenski zahtevnih suspense scena. Otud mi je ovaj film bio vrlo uzbudljiv u pogledu egzekucije. Scena kada devojčica ide po krovu je maestralno realizovana recimo, kao i scena sa suprugom koja pada pod čamac, a takvih scena ima još. Ono što mi je izmaklo jeste neka suštinska strava proistekla iz premise i uklete kuće ali to mi je promaklo i u izvornom serijalu.

Međutim, ono što je najveća snaga ovog filma jeste upravo njegova atmosferičnost, njegov smisao za humor i dobro glumačko utemeljenje. Podelu predvode Ryan Reynolds i Melissa George koji su odlični ali su pored njih odlična i deca glumci i ostatak podele. Film je vrlo duhovit, karakterno ubedljiv a opet pun šarma koju ova ekipa neprekidno emituje. Hemija među glumcima je postignuta na ekranu i Douglas u tom pogledu uspeva da napravi jako dobro postavku.

U pogledu kvaliteta i kvantiteta ripper sekvenci, Douglas takođe ne štedi, film je napet, dosta galasan, sa nekim autentično napetim sekvencama ali i nesporno vrlo sklon uspešnim jump scareovima. Otud, THE AMITYVILLE HORROR je što se mene tiče ne samo dostojanstven dodatak tom kanonu već bih čak rekao i jedan dostojan upgrade.

Film je smešten u epohu ali za razliku od brojnih savremenih horora koji pokušavaju da kroz smeštanje u epohu dostignu neke stilske pečate filmova tog vremena, Douglas donosi vrlo savremen senzibilitet u pogledu inscenacije. U tom smislu, THE AMITYVILLE HORROR rekonstruiše epohu ali je ne zloupotrebljava kao prečicu do stila.

* * * / * * * *

BLADE RUNNER 2049

BLADE RUNNER 2049 svakako može da se uhvati u koštac sa MOTHER! za titulu najgopreg high profile filma ove godine. Nisam neki preterani fan filma Ridleya Scotta ali sam u potpunosti spreman da razumem i prepoznam njegov značaj. Prvi BLADE RUNNER iz svakog kadra dan-danas emanira "značaj", i stoji uz sve moje lične rezerve i ravnodušnost prema njemu. Ovaj značajan deo filmske istorije dobija potpuno nepotreban produžetak u filmu BLADE RUNNER 2049 iz najmanje dva razloga - prvo Villeneuve nema šta da postavi kao pitanje, u odnosu na ono što je već postavljeno u prvoj Dickovoj adaptaciji, a drugo, Villeneuve nema šta da pruži u vizuelnom pogledu.

Za razliku od prvog BLADE RUNNERa koji je nastao u tehnološkoj praistoriji u odnosu na ono što se snima danas, BLADE RUNNER 2049 uspeva da izgleda ne samo manje ubedljivo - što je poduhvat hvale vredan jer zvuči zaista nemoguće - već možemo slobodno reći da izgleda i produkciono i idejno siromašnije. Tarkovski mi pada na pamet kao referenca, jer siguno je pao na pamet i Villeneuveu. Film ima nešto od tog svedenog retro-futurističkog ambijenta karakterističnog ili za Tarkovskog ili za produkcije koje nemaju resurse, što inače Tarkovski nije bio, i deluje kao neki SF-surogat nastao u sovjetsko-istočnonemačkoj produkciji pred pad Berlinskog zida. I to nažalost nije kompliment jer BLADE RUNNER 2049 na kraju svega ima scenario koji je zapravo vrlo banalan i vrlo holivudski.

Deckardov lik je sveden na neku karikaturu iz EXPENDABLESa i tokom završnog melodramskog eskcesa, kada Deckard upita Goslingovog junaka, "Šta sam ja tebi?", neki gledalac je u bioskopu dobacio, "Zaova", i to je otprilike definisalo odnos koji su gledaoci imali. Dok je prvi film bio futuristički, enigmatičan i seksi, sa junacima koji su upitani nad time da li su ljudi i šta to znači biti čovek (a to pitanje, složićemo se, u međuvremenu nije više tako sveže), BLADE RUNNER 2049 je jedan od onih SF derivata u kojima ljudi komuniciraju sofisticiranim uređajima i voze lketeća kola ali onda moraju da odu na šalter da bi uzeli neki papir, kako bi se stvorila kafkijanska atmosfera.

Pritom, Villeneuve ima hrabrosti da nas zadržava 165 minuta sa zapletom koji zaslužuje 105 minuta u vrh glave, ali nema hrabrosti da nam u toku trajanja filma ubacvi neke potpuno redundantne akcione scene ne bi li ovaj film zadržao nekakvu formu blokbastera. Štaviše, na kraju se ključni događaji moraju desiti bez ikakve upotrebe mozga, isključivo "na ruke", snagom i silom, u jednoj prilično generic akcionoj sekvenci kakva bi u normalnom blokbasteru bila deo neke rutinske situacije pri sredini.

Jared Leto odnosi trofej najpretencioznijeg u podeli, iako je kao konkurenta imao Ryana Goslinga. Ipak, Leto je dobio junaka kome je jedina forma izražavanja monolog i nema te sile koja će ga sprečiti da ispriča celu svoju budalaštinu. Nesrećni Ford je ovde došao da odradi reunion iz žanra EXPENDABLESa tako da on pokušava da se iznenadi kad treba i uplaši kad nešto zagrmi. Ryan Gosling je izuzetno harizmatičan glumac čim ga je moguće gledati 165 minuta i da njega nema, verovatno bi naord masovno izlazio sa ovoga. Štaviše, možemo reći da je Gosling i glumac koji ima puno sreće čim ga ovakvi filmovi ne samo ne koštaju u pogledu kredibiliteta već mu ga i povećavaju. BLADE RUNNER 2049 već ima hajp kao klasik. Ipak, uveren sam da će publika bitno drugačije reagovati na ovaj film od kritike. Tako je bilo i sinoć. Atmosfera posle projekcije je bila kao posle sahrane. Koliko god idejnost prvog filma bila na nekom nivou blef, posle njega je imalo o čemu da se razgovara. Posle BLADE RUNNER 2049 ostaje ćutanje pomešano sa radošću što je gnjavaža gotova.

Najneverovatnija stvar je da posle decenija razmaštavanja toga šta je tema i ideja BLADE RUNNERa dobijamo film koji čak nije ni dostojna repriza prvog filma, pa ni produžetak. Idejno i strukturalno ovo je jedan neinspirisan predložak kome je Villeneuve kroz realizaciju bez ikakve mere i milosti prema bližnjem dao jednu bombastičnost i pretenziju koju ni mnogo sadržajniji tekstovi ne bi izdržali.

Villeneuve na nekom bizarnom nivou ipak jeste prožeo art house i blokbaster ali ne po tome što je iskoristio estetske postulate art housea da bi snimio film sa blokbaster pretenzijama već po tome što je "leba bez motike" modus operandi art house produkcije preneo u mejdžor projekte pokazavši da je i tamo moguće opstajati bez opipljivih rezultata.

* 1/2 / * * * *

ZONA HOSTIL

ZONA HOSTIL Adolfa Martineza Pereza je španski combat movie baziran na istinitoj priči koja je zadesla jednu špansku jedinicu tokom misije u Avganistanu. Po onome što im se desilo, sličan je slučaju koji je Pete Berg ekranizovao u filmu LONE SURVIVOR ali moram priznati da je Martinez Perez snimio ubedljiviji a u pogledu prikaza nekih taktičkih nijansi u ratu i bitno veštiji film.

ZONA HOSTIL je u samom svom nukleusu jednostavan combat movie sa jasno koncipiranim protagonistima unutar kolektivnog lika. Tu je lekarka kojoj je ovo možda poslednji zadatak, tu je pilot koji ima probleme u porodičnom domu preko pola sveta, tu je rookie bolničarka i mladi poručnik koji treba da izađe iz senke svoga oca, tu je prekaljeni veteran koji nikome ne veruje i lak je na obaraču. Sve to su potentni elementi i za pravljenje parodije jer su odavno uspostavljeni i često korišćeni ali Martinez Perez uspeva da ih plasira sa punim ubeđenjem.

Njegov prikaz borbenog morala Španske Legije ne beži od zdrave doze patetike koju nosi combat movie ali je isto tako u vojnom pogledu dosta uverljiv i otvara niz pitanja, među kojima je osnovno kako vojske sa tim nivoom tehničke superiornosti ne uspevaju da počiste sve pred sobom u Avganistanu. Film delimično to objašnjava kroz svoju premisu jer prikazuje misiju u kojoj su životi rizikovani između ostalog i zato da se Talibani ne bi slikali pored srušenog helikoptera i to plasirali u medije. Dakle, savremene tehnologije su istovremeno i prednost na bojištu i motiv za neke nerezonske postupke.

Film je tehnički jako dobro urađen, slikao je prekaljeni DP Alfredo Mayo koji se iskazao radom na značajnim naslovima najrazličitijih žanrova i autorskih poetika. Martinezu Perezu je ovo rediteljski debi i došao je u režiju iz profesije storibord artista i dizajnera. Svakako da je iz tog domena doneo precizan vizuelni izraz ali ovo je zrelo urađen film na svim nivoima.

Ono što na kraju ostaje najveći kompliment filmu jeste činjenica da je retko uzbudljiv u scenama okršaja i da je uprkos velikoj gledalačkoj kilometraži uspeo da me u nekoliko navrata istinski zaintirgira, i navede da žestoko navijam za junake, što upravo filmovima smeštenim u taj milje ne ide baš lako.

ZONA HOSTIL je komemorativni film i verovatno zbog te predrasude nije dobio poštovanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

ARMSTRONG

Kerry Carlock i Nicholas Lund-Ulrich sa filmom ARMSTRONG pokazuju da u američkoj kinematografiji i dalje vlada najveća domišljatost kad je reč o niskobudžetnom filmu. Ovog puta reč je o niskobudžetnom superherojskom filmu što ga čini dosta zanimljivim u aktuelnoj klimi.

ARMSTRONG nije parodija na superherojski film ali jeste zanimljivo pronalaženje ugla iz kog će se taj milje na drugačiji način prikazati. Glavni junaci su radnici losanđeleske hitne pomoći kojinailaze na povređenog čoveka posle velike ekspolzije za kog se ispostavlja da je obdaren nadljudskim moćima i uključen u obračun sa jednom mračnom organizacijom koji se vodi daleko od očiju javnosti.

Carlock i Lund-Ulrich daju protagonizam "običnim ljudima" koji žive pored superheroja i ne samo da menjaju ugao u pogledu toga ko im je fokalizator već opoemraju ugao i u tom pogledu što se dosta akcije dešava u off-prostoru, dok su junaci u zaklonu itd.

Ono što nedostaje filmu ARMSTRONG da bi u potpunosti bio ono što je želeo a to je sjajno niskobudžetno iznenađenje jeste dovitljiviji scenario. Pisci su se zaustavili negde na nivou koncepta i nisu dalje radili na tome što je šteta jer su sa ovom postavkom mogli da naprave još živopisnije karaktere. Stoga ovaj film neće imati potencijal za crossover, mada neće nužno ni smoriti casual moviegoera. Svakako da treba da ga vide svi oni koje zanima low budget filmmaking.

* * 1/2 / * * * *

GERALD'S GAME

GERALD'S GAME Mikea Flanagana je adaptacija Stephena Kinga koja dolazi u trenutku kada on doživljava jedan izuzetno komercijalno i kreativno potentan revival na velikom ekranu. IT neobjašnjivo razvaljuje po svetskim bioskopima, serija MR MERCEDES ima dosta solidne atribute u kreativnom pogledu i Flanagan se javlja u trećoj i vro aktuelnoj formi - kao Netflixov originalni film.

Nažalost, GERALD'S GAME se ispostavlja kao svojevrsni test inteligencije koji Flanagan ne uspeva da prođe. Naime, ova kamerna priča o ženi koja tokom bondage igre sa mužem ostaje vezana za krevet nudila je prostor za napet kamerni triler u kome će žena, krevet i njene crne misli biti u prvom planu. Ono što name je Flanagan pružio jeste sve sem toga - on je njene misli ovaplotio u likovima njene vizije sebe i mrtvog supruga, potom je sve to zapaprio flešbekovima, da bi konačno sve zaokružio jednim nakalemljenim razrešenjem koje je neprijatno glupo za gledanje.

Na kraju, GERALD'S GAME postaje film koji propušta sve moguće prilike i uspeva da na svaki izazov odgovori na najmanje maštovit način. Pratim Flanaganov uspon na žanrovskoj sceni i iskreno do sada me nije impresionirao, a posle ovoga gotovo da nema sumnje da je reč o reditelju koji ozbiljno mora da poradi na svojoj kreativnosti. GERALD'S GAME pokazuje ozbiljno odsustvo filmske imaginacije i vrlo limitirano vladanje zanatom. Da film već nije namenjen Netflixu, zasluživao bi čist VOD tretman.

THE SOUND

Pogledao sam THE SOUND Jenne Matison, indie horor koji počne relativno zanimljivo i onda se na kraju ne desi maltene ništa. Pod time ne govorim samo o tome da je reč o estetskom nedešavanju već maltene i narativnom. Rose McGowan igra istražiteljku paranormalnih fenomena koja ide po mestima gde se navodno pojavljuju duhovi i demistifikuje ih. U jednom trenutku odlazi na metro stanicu u Torontu i tamo, naravno, imamo drugačiji slučaj, nešto što do sada nikada nije srela. Međutim, šta je to tačno vrlo brzo prestaje da biva interesantno i film na kraju ne donosi ni neke značajne napetosti, ni neke preokrete i zapravo jedino sveže u njemu je što nema neku naročitu gradaciju kako se kreće prema kraju, što jeste nekonvencionalno ali je bezveze.

Rose McGowan ne deluje baš da je u zenitu glumačke koncentracije ali se Jenna Matison trudi da napravi nešto "svežije" koristeći detalje poput socijalnih mreža, ispisa na ekranu i sl. THE SOUND definitivno ne deluje da je nastao bez ambicija, ali gotovo nijednu nije ostvario.

* 1/2 / * * * *

BORG McENROE

BORG McENROE Janusa Metza je priča o rivalitetu Bjorna Borga i Johna McEnroea, data primarno iz švedske vizure jer reč o je švedskom filmu, gde Borg ima nešto veći protagonizam nego McEnroe, ali isto tako i evropski pristup filmskoj naraciji ima dominantniju poziciju od američkog. BORG McENROE je teniski odgovor na RUSH Rona Howarda, i svakako da ga treba posmatrati i u tom ključu. Pa ipak, ako imamo u vidu da je ovo prevashodno švedski film o jednom od najuspešnijih švedskih atleta, te da samim tim ima i funkciju njihovog MONTEVIDEA, hvale je vredna dekonstrukcija Borgove ličnosti koji pribegavaju Metz i scenarista Ronnie Sandahl.

Naime, sasvim je jasno da je Borgovo povlačenje u 26. godini posle rekordnog osvajanja pet vimbldonskih titula bilo uzrokovano ozbiljnim prezupčenjem, i BORG McENROE nas vodi upravo iza scene da bi nam pokazao anksioznost ova dva teniska šampiona. Borg i McEnroe nude dva lica istog problema, obojica su od detinjstva u tom sportu, i u potrazi za receptom kako da budu apsolutno dominantni našli su različite puteve - Borg hladnoću na terenu a McEnroe galamu. U njihovom prvom finalu, film dostiže svoj vrhunac i pokazuje transformaciju koju su prošli.

Metz i Sandahl opred4elili su se za strukturu baziranu na obilju flešbekova u razne životne perode oba tenisera. Nesumnjivi evropski senzibilitet filma ogleda se najpre u tome što su mnoge scene naizgled nevažne u širem dramskom pogledu ali su jako bitne u formativnom. Naročito u Borgovom slučaju, flešbekovi prikazuju psotepenu akumulaciju "lekcija" koje su ga učinili nezaboravnim šampionom ali i mentalnom olupinom koja je morala da se povuče u 26. godini.

Janus Metz je najveći internacionalni uspeh postigao dokumentarcem ARMADILLO ali je potom pekao zanat u Americi, režirajući između ostalog i jednu epizodu TRUE DETECTIVEa. Zato njegov film deluje kao ozbiljan internacionalni projekat koji se može plasirati globalno bez ikakvog kompleksa. Ima sve kapacitete holivudskog biopica sa tom razlikom što Borga igra Šveđanin i Šveđani govore švedski. Sverrir Gudnason je odličan u ulozi Borga, ubedljivo dočarava njegovu ambivalentnu prirodu i prikrivenu agresiju. Shia LaBeouf je studiozan i ubedljiv kao John McEnroe i ovo mu je jedna od uloga koje pokazuju da sazreva kao glumac i da je izmicanje iz mejnstrima ipak imalo svrhe. Njegov McEnroe nije divlja karikatura već naprotiv, vrlo studiozan tip koji je nasamo vrlo miran i sračunat, i kome je stvaranje haosa najbolji vid koncentracije.

Uprkos svojoj poinitilističkoj evropskoj strukturi, slično RUSHu, i ovaj film na kraju mora da poentira i ukuca svoju poruku. Ponajpre u pogledu jedne teme koju iznosi u završnim natpisima a to je tema prijateljstva koje je proisteklo iz best enemy statusa. Borg i McEnroe su inspirisali jedan drugoga na isti način na koji su to radili Lauda i Hunt. S tim što je u ovom slučaju, doprinos Borga i McEnroea sportu podjednak, dočim kod Hunta i Laude ipak nije. Ipak, hemija među njima je vrlo slična, s tim što su njih dvojica isto tako imali jedan skriveni sloj ličnosti za razliku od pomenutih vozača. Mezt uspeva to da pokaže.

Ipak, ono što čini BORG McENROE jednim od suštinski najbitnijih filmova o tenisu jeste zapravo prikaz vrlo dramatičnog psihološkog pritiska sa kojim su suočeni šampioniu. Istovremeno, čini se da je taj pritisak upravo ono što ih čini šampionima za raliku od drugih igrača koje smo u ovom filmu upoznali koji nisu bili ni pod takvim pritiskom, niti su dostigli takve rezultate. Otud, ovaj film nudi jednu vrlo ubedljivu sliku onoga što profesionalni tenis zahteva od takmičara i objašnjava sve one amplitude koje su pratile neke od najvećih šampiona.

U poslednjih nekoliko godina BORG McENROE se izdvaja kao jedan od svakako najozbiljnijih sportskih biopica koji uspeva da pronikne u suštinu sporta koji obrađuje. Danski reditelj Janus Metz je ovim filmom pokazao da se dobro snalazi u celovečernjoj igranoj formi i da zaslužuej pažnju i ubuduće.

* * * / * * * *