THE ZERO THEOREM

Pogledao sam THE ZERO THEOREM Terryja Gilliama, njegov pozni, starački film koji nažalost ne donosi mnogo razloga za optimizam. Ja spadam među Gilliamove fanove, ali ovaj film spada u podgrupu njegovih radova na čijem čelu je BRAZIL koji u principu ne volim. Čini mi se da je Gilliamovo opredeljenje da se vrati BRAZILu bio pogrešan iz više razloga. Prvo, ovaj retrofuturizam danas nema puno smisla jer ne korespondira sa bilo čime što danas postoji. Stvari su već daleko odmakle u odnosu na ono prema čemu Gilliam pokušava da se postavi i ta groteska na liniji BRAZILa u prinicipu ne vodi nikuda i samo opterećuje film.

A u krajnjoj liniji, zarpravo ovo je film o slomu živaca jednog pojedinca koji zapravo nema puno veze sa miljeom u kome živi, i nema puno veze sa društvom ili poslom kojim se bavi. Rekao bih da je Gilliam silom uveo imaginarijum BRAZILa u ovaj film ne bi li on više zaličio na njegov raniji opus a manje na jedan njegov vrlo kvalitetan ali potcenjen film TIDELAND, ali u suštini i pre svega na nivou priče, ovo je više TIDELAND nego BRAZIL.

Otud je šteta što se unutrašnji TIDELAND ovog filma ne razvija jer je pod pritiskom njegovog spoljašnjeg BRAZILa.

Sve u svemu, teško da bi ovaj film mogao zainteresovati bilo koga osim Gilliamovih fanova i onih koji vole tu vrstu poetike kod drugih reditelja.

* 1/2 / * * * *

DELIVER US FROM EVIL

Scott Derrickson je već jednom snimio "horor po istinitim događajima" ali u DELIVER US FROM EVIL je preterao. Osim ukoliko FALLEN Gregory Hoblita, Friedkinov - Boormanov - Blattyjev EXORCIST i TRAINING DAY nisu takođe snimljeni po istinitim događajima.  Derrickson se u ovom filmu toliko oslanja na razne holivudske klišee, glumačku podelu koja ima ogroman zvezdani napon i estetizaciju da bi čak i "fikcionalnu" priču učinio prenategnutom i preispoliranom. Ovako jedan prilično tanak film koji se kreće od klišea do klišea, u kome se svako od policajca do demona ponaša u skladu sa najpotrošenijim konvencijama žanra, postaje još dodatno uvredljiv tvrdnjama autora kako je snimljen po istinitim događajima i kako su zaista likovi koje igraju Eric Bana, Olivia Munn i Edgar Ramirez zbilja postojali.

Gimmick istinite priče, pseudo-dokumentarca i sl. jeste odavno prisutan u hororu, u većini slučajeva kao adut za exploitation. Međutim, major film bi stvarno trebalo da se uzdrži od tako stupidnih promotivnih trikova pošto u najboljem slučaju za DELIVER US FROM EVIL možemo reći da je nastao tako što je neko ponudio pitch za TRAINING DAY meets EXORCIST i producentima se to dopalo.

Iako sve to deluje konfekcijski, nije moralo da bude. Na početku zato što u principu policajci u horor žanru mnogo češće imaju sudbinu "Martina Balsama iz PSYCHOa" nego što uspevaju da budu aktivni junaci, iako se to ne može naravno uzeti kao pravilo jer ima svega. No, policijski procedural pomešan za EXORCISTom nismo skoro gledali, no Derrickson je daleko od vrhunskih primera, kao što je recimo bio Hoblitov FALLEN.

Bana, Ramirez i Munn čine sve što mogu, ali Derrickson baca prosto previše besmisla prema njima da bi se sa njime izborili i rekao bih da DELIVER US FROM EVIL na kraju ne samo da neće imati imidž ranijih radova ovog reditelja već će biti upamćen kao jedan od ekatantnijih primera neuspele "prodaje" studijima, što je doduše Derrickson jednom već uradio ali se kako-tako oporavio od tog nokauta,

* 1/2 / * * * *

COLD IN JULY

Činjenica da film poput COLD IN JULY možemo da pogledamo u bioskopu je prilično velika privilegija, ako imamo u vidu da je Jim Mickle namerno snimio film koji podseća na one koji su se tokom osamdesetih a naročito na njihovom kraju prikazivali u bioskopu "20. oktobar". Neke od njih sam imao priliku da kao dete vidim u bioskopu, neka preko katodne cevi starog televizora, u svakom slučaju, ovu vrstu artefakta je važno konzumirati na način koji je najbliži njihovoj izvornoj formi.

Jim Mickle je snimio adaptaciju romana teksaškog pisca krimića Joe R. Lansdalea koji se bavi i drugim žanrovima, i stripom, a ne bi me čudilo da uskoro krene mnogo veća ekspanzija njegovih ekranizacija. Među njima je i jedna koju najavljuje Bill Paxton, a iako u ovom filmu nema natprirodnog, rekao bih da se oseća malo one divne atmosfere koju je baš Paxton postigao u filmu FRAILTY.

COLD IN JULY je priča o "ljudima koji su osetili krv", nekima koji zbog toga moraju da budu ubijeni i nekima koji zbog toga mogu da ubiju. Istovremeno, ovo je film o očevima i različitim načinima na kojima oni pokušavaju da sačuvaju svoju porodicu i njen mir.

Zakljujčci do kojih dolaze Mickle i Lansdale su srećom "tvrdi" i vrlo zabavni a Mickle se pored toga trudi da pored smeštanja priče u Teksas 1989. ponudi i rekonstrukciju filmova iz te epohe. Kritike su navodile Carpentera i Hilla kao uzore. Ipak, mislim da eventualnio muzika u filmu ima nešto carpenterovsko mada je meni više asocirala na Tangerine Dream u raznim varijantama a od rediteljskih uticaja na polju slike i inscenacije mislim da su bitniji Mann i Joseph Ruben. No, čim je Teksas, i čim postoji fascinacija starim odmetnicima i pokušaj ljudi da budu "moderni kauboji", odmah se stvara asocijacija na Hilla, iako ovaj film suštinski nema veze sa tom poetikom jer Hill nije arty, za razliku od Manna, čijem je imaginarijumu ovo bliže ne samo po tome što liči na THIEF već i po tome što glumi Don Johnson.

No, reference na stranu, one su srećom kod Micklea samo glazura, film funkcioniše kao punokrvni krimić, ali i kao schraderovska studija karaktera, i kao indie rekonstrukcija života u malom mestu. Zanimljivo je da upravo smeštanje ovog filma u konkretnu sredinu čini da COLD IN JULY bude gurnut u indie, a to znači da je Teksas izgubio svoj globalni domet koji je imao. No kao i NO COUNTRY FOR OLD MEN i COLD IN JULY ipak gravitira indie sceni uprkos mainstream osnovama.

No, pošto se Mickle kreće tankom linijom između mumblegorea i uglednog indie filma, velika je sreća da je stigao na naš repertoar, pošto u ovim danima apsolutnog gubitka autonomije naših distributera, vrlo retko do nas stižu ovakvi naslovi iako bi uz adekvatnu promociju mogli čak imati i nekakvu gledanost. Priče o tome da se u svakome krije teksaški odmetnik i da samo treba pustiti malo krvi da se on ispolji imaju trajnu vrednost, i mislim da će baš zato ovaj film dug život i slavnu sudbinu.

* * * / * * * *

SABOTAGE

SABOTAGE Davida Ayera je film koji izuzetno dobro funkcioniše uprkos brojnim fundamentalnim problemima što ga automatski ubraja uz rame sa nekim od Arniejevih klasika koji na mnogim nivoima nisu bili dobri filmovi ali zapravo jesu bili vrlo prijatni. Ono što međutim, izdvaja SABOTAGE od tih filmova koji nisu akademski gledano ispravni ali jesu dobri, upravo je to što on u mnogim aspektima ne samo da nije dobar u akademskom pogledu već nije ispravan ni kao Arniejev vehicle.

Naime, SABOTAGE je film koji je vrlo tepško žanrovski odrediti što u principu za Arniejeve filmove nije dobro. Ovo je u osnovi triler, ali u njemu ima dosta hard-R akcije, međutim pored napetosti tu ima i misterije a pored misterije ima i estetizovanog prikaza savremenih formi organizovanog kriminala. Dakle, SABOTAGE ima ozbiljne probleme da odredi šta je jer neki od tih segmenata odgovaraju Arnieju kao glumcu a neki ne. Međutim, to nadoknađuje time što svaki od ovih segmenata ima svog junaka koji ga nosi. Tako Arnie nosi hard-R akciju, Olivia Williams koja paradoksalno možda ima i najveći screentime nosi misteriju, dočim svi ostali nose ostatak. To nas dovodi do onoga što je SVAKAKO najnedopustivije u filmu sa Arniejem a to je da on nije dominantno glavni lik i da se samim tim ne ravna sve prema njemu niti mu se sve prilagođava.

SABOTAGE je iz svih ovih razloga imao predispozicije da bude potpuna katastrofa što je u principu i postigao ako posmatramo bioskopski skor koji je bio sramotno slab. I rekao bih, istovremeno nezasluženo i očekivano. Očekivano utoliko što je ovo film koji Arnie headlineuje a nije zapravo film o njemu, a nezasluženo jer film UPRKOS svakom od ovih gafova i dalje funkcioniše.

Ayer i Skip Woods uspevaju da stvore svet hard-R pandura, meksičkih kartela, ubica-psihopata, nikaragvanskih odreda smrti i svega onoga što volimo da gledamo, i to u spoju sa vrlo vibrantnom rediteljskom egzekucijom čini da se SABOTAGE podnese upravo kao jedan hard-R doživljaj, a da se filmski kvaliteti bace na drugo mesto.

Ayer je kao reditelj okupio odličnu glumačku ekipu, ali je uspeo i da iz Arnieja izvuče nešto od one dezorijentisanosti matorog Johna Waynea iz pokušaja da uhvati Eastwoodov talas u filmovima kao što je McQ, s tim što je SABOTAGE bolji od McQ. Dakle, Arnie u ovom filmu nije kanonski Arnie, drugačiji je, ali funkcioniše. Međutim, osim Arniejevog zbabljenog tela koje je sada dobilo jedan novi kinematografski kvalitet, ključ je u tome da jako dobri glumci sa Oliviom Williams na čelu neprestano "igraju" i Arniejev lik. On je legenda koja svakako dosta dela ali se o njoj mnogo više pripoveda i mnogo više se o njoj razume iz ponašanja ostalih likova nego iz akcija konkretnog junaka.

U tom pogledu, ESCAPE PLAN ostaje najbolje "shvaćeni" Arnie u Arniejevom filmu mirovine i posle političke karijere iako on tu ne igra glavnu ulogu. Pisao sam o tome koliko je značajno bilo Hafstroemovo razumevanje razlike između Arnieja i Slya. Kim Ji Woon pak u THE LAST STAND uprkos pokušaju da se uroni u američku filmsku tradiciju jedino nije uspeo da ukapira Arniejevu ulogu u njoj.

Ayeru je čini se takođe izmaklo to da shvati Arnieja, kao komičara u osnovi, ali je zato uspeo da napravi dodatni napor i zbilja izgura ovog glumca da u njegovom filmu bude nešto drugo.

* * * / * * * *

A NIGHT IN THE WOODS

Pogledao sam A NIGHT IN THE WOODS Richarda Parryja, found footage film koji na kraju metastazira u loš pokušaj horora i ne uspeva da iskoristi nijedan od izvanrednih elemenata koje je imao u startu. Naime, podela koju čine Scoot McNairy, Anna Skellern i Andrew Hawley je imala potencijal i očigledno je improvizovala priličan deo svog nastupa, usput uspevši da napravi zanimljive filmske likove. Međutim, Parry nije uspeo da proizvede ni priču ni celinu u kojoj bi ovi glumci sa svojim likovima imali neku svrhu. Parryjeva ideja se završavala na nivou situacije, no i tako kako je, samo svedeno na situaciju, opet nije moglo da izdrži momenat u kome se unutrašnji užas ovih junaka nasilno eksternalizuje bez ikakve jasne svrhe, pa čak ni vizuelne atraktivnosti koju inače glumci i lokacije na kojima je sniman film zapravo imaju.

Parry je snimio found footage film koji po svojoj zamisli, i egzekuciji horora spada u donji dom ovog ionako toksičnog domena savremenog filma. Međutim, isto tako, ovo je film koji nudi jednu od najboljih glumačkih podela koju je ovaj podžanr horora ikada imao pa je šteta samim tim i veća, ali isto tako i ovaj film može biti poučan onima koje zanima ta estetika iz profesionalnih rzalika.

Dakle, A NIGHT IN THE WOODS je film za prekaljene forenzičare i filmadžije

* 1/2 / * * * *

LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI

Alex de la Iglesia je u umetničkom sunovratu poslednjih petnaestak godina, još od filma LA COMUNIDAD i njegovi filmovi od tada manje ili više ilustruju potpuu kreativnu imploziju bilo da asociraju na njegove stare radove bilo da pokušavaju da označe istraživanje nečeg novog. de la Iglesia je u jednom trenutku delovao kao next big think, bio je nadomak holivudske karijere, a sada je sveden na nivo striktno lokalne atrakcije čiji se filmovi gledaju isključivo zbog minulog rada.

LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI je de la Iglesijijn pokušaj da se vrati anarhičnosti minulog rada i naslova kao đšto je EL DIA DE LA BESTIA i sličnih radova sa početka karijere. Pamtim period kada sam bio student i kada je de la Iglesia bio veliki uzor na FDU, i sada gledajući LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI u pojedinim deonicama kao da prepoznajem filmove poput TOČKOVA, CRNE ZORICE ili ČARLSTONA ZA OGNJENKU, filmova na koje je de la Iglesia uticao što nije dobar znak iz najmanje dva razloga. Prvi je to što nije dobro kada te estetika stranog filma podseti na domaći. Drugi je što deluje kao da se krug zatvorio i da de la Iglesia više liči na svoje epigone nego na sebe.

Umesto de la Iglesijinog anarhičnog smisla za humor, u centru ovog filma imamo grotesknu gotovo fellinijevsku mizoginu zamisao da su sve žene veštice, ali da jedna od njih, seksualno najprivlačnija potencijalno može biti "izlečena". de la Iglesia se ranije sprdao sa verom i sujeverjem, poigravao se sa mentalitetom i to je sve radio nepretenciozno. Sada međutim toliko insistira na svojoj premisi da se čini kao da je ovaj film neka vrsta ličnog angažmana, obračuna sa ženama, filma sa tezom, umesto filma koji bi se šalio sa stereotipima.

Otud humora ima samo u nekim površnim manifestacijama priče, gegovima, detaljima, nikako u njenoj suštini. U principu, rekao bih da u ovom filmu od "suštine" de la Iglesia ima samo taj koncept da su "žene veštice" dok nekog drugog nukleusa u formi junaka, zapleta, pa čak i smislenog rituala zapravo nema.

Ova farsa po sadržaju i vodvilj po formi zasipa gledaoca raznim senzacijama od kojih su tek sporadične sveže, a malo koja je naročito dobra, i što je gomilanje dešavanja intenzivnije to je film zapravo dosadniji. Ovog puta ne piomaže ni ostno veći budžet u odnosu na de la Iglesijine klasike jer on sa tim budžetom ne postiže ništa izuzev predimenzioniranih grotesknih detalja bez pravog značenja.

Lep je osećaj ponovo videti de la Iglesijin film u bioskopu (premda je ovaj naslov odavno dostupan online) ali taj entuzijazam splasne već posle prvih desetak minuta filma. Ono što ostaje je skup, sporadično duhovit neholivudski spektakl, što samo po sebi nije za odbacivanje. Međutim, daleko je to od nekog filma koji bi ponovo probudio interesovanje za de la Iglesijine sledeće poteze.

* * / * * * *

HEATSTROKE

Pogledao sam HEATSTROKE Evelyn Purcel, ekranizaciju romana Hannahe Nyala West, povratničiki film za rediteljku posle tridesetak godina sporadičnih TV poslova, realizovan u vrlo neobičnom maniru DTV trilera sa snažnim melodramskim tonovima.

Evelyn Purcel je od zvezda na raspolaganju imala Stephena Dorffa ali njegov lik ispada iz igre na trećini filma i tada glavne uloge preuzimaju Ruskinja Svetlana Metkina, koja se još nije baš adaptirala za glumu na engleskom i nisam siguran šta je kvalifikovalo za galvnu ulogu u ovom filmu i Maiasie Williams, mlađa glumica sa respektabilnom karijerom.

HEATSTROKE bi sa ovim nukleusom junaka u spoju sa prilično živopisnim lokacijama i solidnom fotografijom iskusnog televizijskog DPa Bena Notta još možda i mogao imati nekog kvaliteta, da nije antagonista trgovaca oružjem i lovokardica koje predvodi Peter Stormare koji kao da su izašli iz nekog trećerazrednog backwoods exploitationa.

Ubrzo se nažalost, uprkos dobrim lokacijama, relativno pristojnom rediteljskom konceptu i svežim odnosima među likovima HEATSTROKE upravo i degeneriše u to - trećerazredni backwoods chase thriller sa tom razlikom što je na boljoj lokaciji i bolje je snimljen od svoje sabraće po generičnosti.

Za razliku od Dorffa kome nije teško da se blamira ali se uvek koliko-toliko trudi da izvuče barem elementarno glumačko dostojanstvo, Stormare ne pokušava ni to već pravi lik karikaturalnog negativca u maniru najsurovije tezge.

* 1/2 / * * * *