GEMINI MAN

Još od vremena kad sam bio srednjoškolac pratim proces nastanka filma GEMINI MAN, kada se orvi put pojavio kao najava u planovima Jerry Bruckheimera i kada je pominjan kao potencijalni rad Curtisa Hansona i Tony Scotta. Prvobitno je pominjan Clint Eastwood kao glavni glumac, kasnije Harrison Ford i Mel Gibson a premisa je glasila atraktivno - penzionisani plaćeni ubica se suočava sa najopasnijim protivnikom, mlađom verzijom sebe nastalom genetskim inženjeringom.

Na kraju film je snimljen sa Will smithom koji faktički jeste ušao u šerifovske godine ali spada u red onih zvezda koje “nit se šiju nit se paraju” i deluje bitno mlađe od svojih pedesetak godina. Izbor Willa Smitha kao ikone akcionog filma nije sporna. Uostalom, on je pre 20 godina za Bruckheimera i snimio ENEMY OF THE STATE gde ga je baš Tony Scott istretirao kao atipičnu akcionu zvezdu, uzevši lik kakav bi kod Hitchcocka igrao Cary Grant i ubacio ga u svoj visokooktanski mehanizam.

Dvadeset godina kasnije, Smith je u tim godinama ali ne deluje da mu je fizički tonus imalo pao u odnosu na ta vremena. U tom pogledu, njegova vitalnost je možda u izvesnom smislu učinila da GEMINI MAN ne ponudi adekvatan kontrast. Pa ipak, Will Smith ima sina, a Jaden je već sada bitno zanimljiviji muzičar nego što je Will ikada bio a kao glumac je na zanimljivom putu. Stoga, Will nosi specifičan bagaž odnosa sa mlađom verzijom sebe. Ne verujem da je ovaj “meta” nivo bio zamišljen kao bitan sloj ovog filma ali uspeo je da se oformi tokom gledanja. Stoga priča o ostarelom ubici koji shvata da ga juri njegov klon i prema njemu razvija odnos kao prema sinu kog nikada nije imao, možda i ponajviše u odnosu na Smitha može da se reflektuje kroz odnos sa Jadenom.

Izbor Anga Leeja za reditelja pokazuje da su Smith i Bruckheimer želeli da uzmu autora koji će biti ne samo akcioni specijalista već i ugledan “umetnik”, i na tom nivou su našli optimalno rešenje. Međutim, odlučivši se za Leeja napravili su rizičan potez jer on nije reditelj akcionih filmova, samim tim nema rutinu u vođenju takvog filma, i to se u GEMINI MANu vidi.

Ang Lee je jedan od onih reditelja koji pred svoje ekipe postavlja kompleksne tehničke zahteve i onda se zavali u stolicu i gleda kako ih oni ispunjavaju. Kao i u CROUCHING TIGERu gde je Yuen Woo Ping radio vrlo kompleksne borilačke koreografije. Kao što znamo te borbe su dogurale film i do velikog rezultata i do interesovanja za nagrade ali sve ono između tih letenja po šumi delovalo je dosta klimavo.

Ovde je film snimao Dion Beebe koji je australijski specijalista za tehnički zahtevna i inovativna snimanja. Michael Mann ga je uzeo za COLLATERAL i MIAMI VICE u vreme kad je digitalna tehnika ulazila u upotrebu. Potom je radio EDGE OF TOMORROW prepun specijalnih efekata u neslućenom obimu. Ovde je njegov zadatak bio da radi na 120 frejmova u 3Du.

J.J. Perry i ekipa eksperata za akcione scene dobili su zadatak da naprave nekoliko sekvenci koje će zaseniti Bournea ali i Bonda i to su takođe uspeli. Potera motorciklima u Kartaheni u Kolumbiji u prvom činu filma je jedna od najimpresivnijih akcionih sekvenci ove sezone, pa i poslednjih godina. Dakle, Ang Lee je majstor da crpi ono što mu donose saradnici, second unit kaskaderi.

Isto važi i za close quarters battle koji je urađen na izuzetno energičan način, sa vrlo izrazitom telesnošću u borbi, što rade i Will Smith i Mary Elizabeth Winstead.

Međutim, ono gde Ang Lee nema rutinu jesu one scenarističke i rediteljske deonice između specijalističkih briljiranja, a to su mirne scene, to je ona instalacija koja se postavlja između akcenata. U tim scenama rutiniran akcioni reditelj drži tenziju, a jedino što Ang Lee uspeva da istakne u tim delovima jeste odličan interplay između Smitha i Winsteadove. Njihovi dijalozi su odlični, imaju u sebi screwball komponentu, ali Ang Lee ima neku čudnu “lenjost” u nekim detaljima tih deonica.

Benedict Wong se javlja kao “kineski dodatak” priči, i uz kineske pare, to je svakako i put za “komercijalno vađenje” ovog filma od 138 miliona na kineskom tržištu. Njegov lik ima funkciju “budale” u ekipi koju čine “ratnik” i “čarobnica”, ali je u osnovi suvišan i prosto nije na nivou njih dvoje. Kao treći u ekipi deluje kao bukvalni “treći točak”, i to je onda još dodatno akcentovano detaljima koje Ang Lee verovatno svesno ostavlja campy otvorenim (tipa, nejasne okolnosti kada Wongov junak “pozajmi” Gulfstream kojim junaci putuju po svetu).

Ang Lee izbegava klasičnu akcionu gradaciju time što iz scene u scenu povećava adute u odnosu na likove ali ne u odnosu na infrastrukturu. Stoga je završni obračun postavljen u jednom malo svedenijem miljeu u pogledu ambijenta nego što bi se očekivalo ali podužu uloge junacima.

Scenario potpisuju David Benioff, Billy Ray i Darren Lemke (koji je radio na scenariju od samog početka). Kada se ime kao Benioff pojavi kao scenarista, a znamo ako ne po GAME OF THRONES a ono bar po 25th HOUR ili njegovim romanima da je reč o velikom majstoru, rekao bih da je GEMINI MAN verovatno namerno simplifikovan i ogoljen. Da li bi priča išla bolje da je nešto zakomplikovanija, da se ušlo malo više u neke tehnikalije? Što se mene tiče, verovatno da, i to bi upravo rutinirani žanrovski reditelj poput Tony Scotta i tražio.

Ang Lee je pak želeo neku arhetipsku jednostavnost i sad kad ju je dobio možemo govoriti da je izneverio očekivanja publike. To ne govorim samo u odnosu na zlatne standarde žanra kao što je baš ENEMY OF THE STATE već i u odnosu na Bournea, pa i Bonda. Ang Lee donosi jednostavnog Winnerovog MECHANICa u ovaj film, ali Smith kao A-zvezda nudi glumačke kvalitete koji prosto vape za “ozbiljnijim” okruženjem.

Konačno, GEMINI MAN je izašao u vrlo kompleksnom trenutku u istoriji savremenog Holivuda. Naime, ako se setimo, pre dvadeset godina, FIGHT CLUB je bio komercijalni promašaj, premda postao je nesporno kultni film. U ovom slučaju, JOKER je uradio upravo ono što je FIGHT CLUB pretendovao da postigne. Postao je hit, pokrenuo je gledaoce, rasplamsao polemike, i krajnje subverzivno iz ofucanog IPa napravio apoteozu originalnim filmovima.

U tom trenutku, jedino što nadraženi narod ne želi da vidi jeste GEMINI MAN koji je high concept bruckheimerovskog tipa u kome je glavna fora kako da se stoprvi put napravi svežim ono viđeno sto puta.

Naravno da je u tim okolnostima GEMINI MAN prikazan kriitčarima i publici koje tako nešto u ovom trenutku baš i ne zanima. Ako se tome doda sećanje na LOOPER koji je opet pa na jedan indie način kanibalizovao ideju GEMINI MANa, onda imamo ostvarenje koje je dočekano na nož.

GEMINI MAN svakako nije zaslužio takav brutalan doček. Ovaj film ima odličnu rolu Willa Smitha, ima sjajnu partnerku za njega u liku Mary Elizabeth Winstead, ima izvanrednu akciju, i ima do sada najveću upotrebu tehnike podmlađivanja glumaca koja u ovom filmu zaslužuje prelaznu ocenu.

Po mnogo čemu je ovo rutinski rad ali u svojim vrhunskim dometima pokazuje Holivud u najboljem svetlu. Nažalost, postojanje izvan franšize i IPa učinilo je da garden variety Holivud više ne funkcioniše u poslovnom pogledu. To bi moglo razlog za radovanje da poslovno funkconalna alternativa nije tako mračna, sama po sebi. Stoga, GEMINI MAN je old school.  Ali ima manju sposobnost da se odupre svojim klonovima od svog glavnog junaka.

* * * / * * * *

RAMBO: LAST BLOOD

Sylvester Stallone je oduvek bio centralni deo filmova o Rambu. I danas je on jedna gromada mesa neodredivnog pola i starosti, muškarac koji se usred prevelike upotrebe steroida, hormona rasta i zatezaja kože pretvorio u babu sa dubokim glasom. Film o takvom čoveku bi mogao biti prvoklasna senzacija na nekom queer festivalu i rado bih ga gledao ali prosto on više nije Rambo.

Stallone posle godina očajničkog pokušaja da ostane vitalan, sada hoće da igra dedu, ali on nije deda. Deda je Clint. Ili Mel. Stallone deluje kao čovek koji osam sati dnevno provodi po lekarima kioji mu nešto ušpricavaju i posle se dorađuje u teretani. On naprosto ne može da prođe kao disfunkcionalni veteran koji danas živi kao težak i krotitelj konja u Meksiku.

Ipak, daleko da je Sly jedini fundamentalni problem ovog filma. Naivna postavka situacije ili likova sama po sebi ne može da mu se uzme za zlo. Otišli smo na film koji se zove RAMBO: LAST BLOOD i to u sred 2019. godine. Nije baš da smo imali čemu da se nadamo. Celih trideset i kusur godina od poslednjeg Rambo-filma koji je imao smisla, mi gledamo film koji ne shvata koliko je tupav i umesto da ono što je u njemu nevažno i zato glupo nekako ubrza, smandrlja, pa da dođemo do krtine, on na tome instira.

Imamo nekoliko scena koje su skaredno napisane i loše glumljene u kojima saznajemo koliko Stalloneu znači kćer preminule komšinice. Kako mu je ona kao ćerka koju nikada nije imao. Kako želi da je sačuva, možda čak i preteruje u tome. To traje dugo i užasno je.

Mi naravno znamo da će ona upasti u nevolju. I to traje dugo i užasno je.

I onda kad ona upadne u nevolju, ni tad Rambo ne ubaci u višu brzinu.

Negde na oko sat vremena filma počeo je da me hvata san. Upadao sam u san i vraćao se na javu, usput shvatajući da sam nedovoljno dugo spavao jer i dalje smo u mučno dosadnim deonicama.

Elem, imamo na kraju taj završni Rambov obračun sa negativcima. Vezan za jednu lokaciju na kojoj on ubija meksičke kartel-pimpove i njihove pistolerose, mahom raznim klopkama po kojima je poznat. Bez neke dinamike ali sa izvesnom dozom zainteresovanosti reditelja za mehaniku ubijanja. I onda on istim ritmom, bez ikakve tenzije, bez ikakvog preokreta ubije i glavnog negativca. I to je to.

Šta reći. Film se onda završava montažom Rambovih eskapada iz prvih filmova. Kao to je kraj ove sage. Nažalost, šteta što je ovo kraj. Trebalo je da bude spektakularniji.

U određenom smislu, sve je delovalo da će biti low key još kada smo imali taj homecoming momenat i vratili Ramba u SAD da zaokruži priču. Ali, moguće da ovo zapravo jeste još jedna geopolitička priča. Kao što je kec bio suočavanje sa traumom Vijetnama, dvojka pokušaj da se u Vijetnamu ipak pobedi, treći pokušaj da se Sovjetima Avganistan pretvori u Vijetnam, onda je ovaj film jedan MAGA pokušaj da se obračuna sa Meksikom kao domom malevolentnog, do zuba naoružanog i prodornog organizovanog kriminala.

Adrian Grunberg kao Meksikanac već je režirao jedan film u kom velika zvezda pravi svoj kambek preko leđa Meksikanaca. Ali GET THE GRINGO je ipak iza kulisa vodio Mel Gibson i to je potpuno druga klasa filmmakinga u odnosu na Stallonea. Zanimljivo je da Grundberg u principu važi za čuvenog pomoćnika režije koji je radio sa velikim majstorima kad su snimali u Meksiku i Južnoj Americi, i Gibsonov film je bio smešten u Meksiku a upoznali su se radeći APOCALYPTO. Međutim, iako je smešten delom u Meksiko, LAST BLOOD je sniman u Bugarskoj i na Kanarskim ostrvima! Dakle, Grundberg iako majstor za on-location rad u Meksiku, dolazi da fejkuje Meksiko u Bugarskoj. Čudni su putevi globalizacijski. Otkud Grundberg u svemu ovome? Iskustvo sigurno ima. Da li je doveden kao čovek za kog se zna da će pustiti glavnu zvezdu da režira koliko je zanima?

Ko zna?

U svakom slučaju, Grunberg je ovde saobraćajac. Neke lokacije je dobro iskoristio. Scena velikog prebijanja Ramba je recimo efektno urađena u jednoj paklenoj betonskoj faveli, i akcija nije rađena bez žara. Međutim, koliko god se Grunberg trudio da pravi nešto grungy i gritty, stvari su neizlečivo tupave i preopširne.

Onomad kad je izašao četvrti Rambo, napisao sam, "Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. smrt je efektna ali se villain ne izdvoji."

Ovde ima malo zarobljavanja, ima malo kamuflaže ali svega ostalog opet nema.

LAST BLOOD je na putu da neznatno bolje prođe na blagajnama od prethodnog filma. Projekcija na kojoj sam bio okupila je dosta ljudi iz vremena kad su prvi filmovi bili popularni. Mobilisani su stari kaldrmaši da vide svog heroja, to je publika koja se ne okuplja lako. Ipak, šteta što nisu dobili nešto bolje. Iz sale su izašli vidno razočarani, konstatujući da Sly više nije legenda.

* 1/2 / * * * *

VOJNA AKADEMIJA 5

VOJNA AKADEMIJA 5 je treći film u ovom potpuno bizarnom serijalu premontiranih televizijskih epizoda koji je počeo svoj bioskopski život DRUGIM DELOM, potom trećim i evo sad petim. Dakle, prvog i četvrtog dela nema.

Peti deo je možda do sada i najbolji, iz dva razloga. Prvo, čini se da su posle prethodna dva pokušaja, autori počeli da shvataju kako da naprave nešto barem približno filmskom narativu unutar serije, tako da ovde imamo nekoliko jednoličnih priča koje pratimo uporedo i koje vode ka nekakvom zaključku. One su sve vrlo slične po svom suštinskom karakteru i prevashodno su romantične. Minimalno se prepliću i možemo reći da bi se po žanru VA 5 mogla definisati kao romantična dramedija, što je dosta neobično za nešto što govori o vojsci i budi militaristički duh. Za razliku od prethodne dve sezone koje su malo pojačale militaristički duh i bile malo više vojni filmovi, ovde imamo akcenat na vantelesnoj i vanbračnoj oplodnji.

Film traje dva sata, i to trajanje nije nežno, ali kako je reč o komprimovanoj seriji, ne može se reći da se i u tom trajanju iscrpljuju događaji.

Druga velika prednost VA5 je dobrodošla promena scenarista. Novi tim svakako pokazuje da ima elementarni dar da postavi scene, i da ima barem u tragovima smisla za humor (u jednom populističkom ključu). Zanimljivo je da i dalje likovi romske porodice zalaze u rasizam i zabavno je da ovako kontrolisan projekat koji nastaje pod pokroviteljstvom Javnog servisa RTS i Vojske Srbije ima tako pustopašan rasisitički vajb. Naravno, ne mislim da je ovde reč o nekom svesno malignom rasizmu već pre svega o pučkom jeftinom humoru koji ga takvim čini.

Nažalost, ovo je možda i najslabije režirani deo. Sa nizom scena gde se istovremeno oseća i sazrevanje ekipe i ozbiljan javašluk. Pa tako ambiciozne pokušaje smenjuju površne i aljkave realizacije. 

U aktuelnoj fazi uspona militarističkog duha u Srbiji, čini se da bi Vojska Srbije konačno mogla da napravi i neki produkt koji je nešto dostojniji njenog imena ali pre svega njenih propagandnih potreba. VOJNA AKADEMIJA previše duguje prethodnom DSovom režimu koji ju je koncipirao kao još jedno odlivanje državnih para. Sada je ipak za vreme Vučićeve demokratske despotije bitno ozbiljnije doživljena moć filma sa nacionalnom temom i nije svedena na isključivi privredni kriminal kao ranije. U tom smislu me čudi da oni i dalje dopuštaju produžetak ovog serijala u ovom formatu.

JOKER

JOKER Todda Phillipsa je film o kom može da se napiše knjiga.

Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.

Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.

Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.

Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.

Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.

Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.

U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.

Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.

Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.

U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.

Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.

Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.

Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.

* * * * / * * * *

CORNBREAD, EARL AND ME

CORNBREAD, EARL AND ME Josepha Mandukea je film iz 1975. koji kao da je snimljen juče. A rekao bih čak i da dosta liči na filmove snimljene juče.

Naime, priča prati mladog dobroćudnog diva koji se sprema da ode sa košarkaškom diplomom na koledž ali onda biva ubijen od strane policije, ni kriv ni dužan, pošto su oni pomislili da je reč osumnjičenom kog su jurili.

Klinci iz kraja koji su ga obožavali, komšije, lokalni trgovci, napadaju policajce i brutalno ih isprebijaju. Međutim, kada krene suđenje, policijski inspektori kreću od jednog do drugog svedoka i vrše pritisak ne bi li ovi promenili iskaze. Na sudu, samo još jedan dečak ostaje kao potencijalni svedok koji neće lagati, iako prete da će oduzeti socialnu pomoć njegovoj majci.

Iz današnje vizure, ovaj film deluje surovo, pregrubo u rukovanju ovako delikatnim temama, ali manje-više postupci u ovoj vrsti filma nisu postali bitno uglađeniji. Stoga, kao prototip ove vrste filma zaslužuje ocenu više od one koju dobija po utisku posle gledanja.

Pored veterana kao što su Moses Gunn, Rosalind cash, Thalmus Rasulala i Bernie Casey, CORNBREAD, EARL AND ME donosi i dva zanimljiva filmska debija.

Cornbreada igra NBA velikan Jamaal Wilkes, potpisan kao Keith Wilkes. A njegovog malog obožavaoca i komšiju niko drugi do Larry Fishburne. U jednoj sceni Wilker podučava Fishburnea košarci, ali Larry će mu kasnije u Holivudu osvetlati obraz postavši upravo onako pouzdani profi kakav je Jamaal bio na parketu.

* * * / * * * *

Прелюбодеяние

Прелюбодеяние Javora Veselinova je pokušaj visokoestetizovane pretenciozne bugarske melodrame o momku iz razvedenog braka koji se spetlja sa očevom novom ženom. Usput je to i film o njegovom odnosu sa jednom psihički nestabilnom devojkom, ali i o sofijskom noćnom životu i sve to je dato sa obiljem slow motiona. I sa tom salatom od tema i slow motionom traje jedva 74 minuta.

Film je snimljen 2014. godine. Nažalost, izgleda kao da je bitno stariji od toga. Kao da je iz vremena kada je slow motion i taj vid visoke estetizacije nekome bio big deal. Svakako da 2014. to nikoga nije zanimalo.

Jako slabo. Još jedan od radova koji umnogome potvrđuju izgrađene predrasude o bugarskoj kinematografiji.

REBOUND: THE LEGEND OF EARL "THE GOAT" MANIGAULT

Kad sam bio klinac sfedinom devedesetih, dok je tzv. Michael Jordan Effect bio izuzetno uticajan u Holu+ivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Earlu Manigaultu je bio jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.

Iz današnje vizure REBOUND: THE LEGEND OF EARL “THE GOAT” MANIGAULT je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakava je ostavljao onomad kada je nasuprot Nikeovoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Wilta i impresionirao Kareema dok je još bio Lew Alcindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.

Eriq La Salle je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goatove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Salle izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Utah Stars posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Goat negirao se zadržalo kao “istina”.

Priča je sama po već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Cheadleu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Salle se dosta i drži toga, pa tako Wilta recimo igra Kevin Garnett a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Warriorsa Joe Smith Connie Hawkinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sunsa, Lakersa i Hawksa.

Pa ipak, on uzima da Cheadle igra Manigaulta i samim tim neke od njegovih najčuvenijih atletskih akrobacija mora da lažira i to radi dosta solidno. Pa ipak, naše saznanje koliki je i ko je Cheadle više subjektivno nego objektivno čini te detalje malo neubedljivim.

Međutim, La Salle je uzeo Cheadlea da bi ovaj doneo Goatovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuče u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Salle pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.

Stoga, REBOUND funkcioniše kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu.

REBOUND definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Don Cheadle i Michael Beach najavljuju svoju veličinu koja će kasnije činiti temelj njihovih dugih i plodnih karijera, a visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle SOPRANOSa postao “više od televizije”.