CRY_WOLF

Jeff Wadlow je posle filma NEVER BACK DOWN pokazao da je perspektivan reditelj a sa KICK ASS 2 je tu perspektivnost već počeo da kapitalizuje. Međutim, na početku, kada je snimio film CRY_WOLF to nije tako delovalo. Ovaj film je u vreme izlaska važio za jedan od gorih slashera i tada ga nisam gledao. Međutim, i sada, znajući u koga je Wadlow izrastao, CRY_WOLF je film koji nažalost ni na jednom nivou ne obećava. Ovo je pokušaj da se snimi višeslojni slasher, sa elementima društvene kritike i razobličavanja opasnosti koje nosi online zajednica, a većima kcentom an likove i melodramu, i sa klanjem koje počinje vrlo kasno u priči.

Međutim, na kraju CRY_WOLF sve bežeći od toga ne postane "očekivan" i rutinski, postaje besmislen, i drago mi je da Jeffa Wadlowa nisam upoznao preko ovog filma jer verovatno ne bih pružio priliku onim kojim se kasnije dokazao.

DESIERTO

Pogledao sam DESIERTO Jonasa Cuarona. Posle velikog uspeha GRAVITYja, Jonas je imao sva vrata otvorena, pa ipak skromni Alfonsov sin se opredelio za malu društveno angažovanu žanrovsku priču o ludom snajperisti rasisti koji ubija doseljenike koji prelaze granicu iz Meksika. Za početak, film potpuno gubi svoj angažman kroz neubedljivo i nezanimljivo postavljene likove. Dakle, ako je hteo nešto da kaže o političkoj situaciji, migracijama i sl. - nije uspeo.

Međutim, ni kao žanrovski film DESIERTO nema šta da pruži. Ne samo da su pogranične zgode do sada obrađene u znatno boljim filmovima već je i ideja snajperiste koji progoni nedužan svet po pustinji i brdima relativno nedavno bio obrađen, mlako ali i ipak bolje, u jednom filmu sa Michaelom Douglasom.

Jeffrey Dean Morgan sve vreme odaje određenu drugorazrednost u spoju svoje igre i lika koji mu je namenio Cuaron a Gael Garcia Bernal je nažalost potpuno predviljiv u roli najsposobnijeg među progonjenim migrantima. Prezime Cuaron baca svetlo daleko i dalje, pa je tako i ovaj film stigao do naših bioskopa. Ipak, mesto mu je na streaming ničijoj zemlji sa masom drugih neuspelih indie filmova.

* 1/2 / * * * *

VAROONEGI

Pogledao sam VAROONEGI Behnama Behzadija, iranski film koji je na ovogodišnjem kanskom festivalu nastupao u programu Un Certain Regard. Nisam preveliki ljubitelj iranskog filma, naročito ne iz kanonske faze kada su se nametali Abbas Kiarostami, Jafar Panahi i Mohsen Makhmalbaf. Međutim, VAROONEGI me je privukao najavom da je ovo film koji prikazuje savremeni Teheran i savremene probleme junaka koje neprekidno prekidaju mobilni telefoni.

I zbilja, VAROONEGI jeste priča o savremenim junacima i po tempu svakako da mnogo više komunicira sa evropskim melodramama nego filmovi klasika po kojima je danas iranski film poznat. Pa ipak, ono što i dalje ostaje karakteristično jeste potpuno odsustvo narativne ekonomičnosti, i detaljno raspredanje o problemima koji bi se u “zapadnom” filmu mnogo breže rešavali.

VAROONEGI je priča o neudatoj teheranskoj krojačici koja je na putu emancipacije, i povratka na ljubavni teren, kada joj majka iznenada oboli i porodica je bez mnogo dilema delegira da ide sa majkom van grada jer joj ne prija smog u Teheranu.

Priča se zatim bavi njenom pobunom protiv te odluke koja joj je spontano nametnuta zbog očuvanih odnosa starešinstva u porodici. Međutim, VAROONEGI nije film o emancipaciji per se, premda su njegovi junaci glasniji od onog uobičajenog ketmana koji gaje Persijanci, pa je u tom smislu i razrešenje filma u kome se artikuliše ta pobuna na kraju drugačije od onoga koje bi se očekivalo i deluje prilično mlako za zapadnu publiku.

Behzadi to pitanje nije ni postavio tako da pripremi ovakvo razrešenje kakvo na kraju nudi, i upravo zbog svog koketiranja sa zapadnim strukturama i pripovedačkim žargonom ne uspeva da ga zadovoljavajuće isplasira.

Na kraju, gledanjem filma VAROONEGI nisam kažnjen za svoju radoznalost, štaviše, dobio sam informaciju koju sam tražio ali nisam ni nagrađen. 

* * 1/2 / * * * *

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića je svakako slabiji od knjige iz naslova, a koju svako dete kod nas poznaje dobro kao jedan od predmeta sukoba u Hrvatskoj početkom devedesetih. Ovo je jedan od filmova koje su reditelji “praške škole”, da su bili zaista hrabri, morali snimiti davnih dana, recimo sedamdesetih ili barem osamdesetih, a ne sada kada su teme homoseksualnosti i nacionalizma odavno suštinski prevaziđene i čiji su “retrogradni” reprezenti odavno “poraženi” na polju kulture.

Taj bizarni high concept u kome srpski glumac Nebojša Glogovac igra transvestita nacionalistu a hrvatski glumac (srpskog porekla) Dejan Aćimović igra policajca srpskog porekla bizaran je ne samo kao ideja koju neko smatra relevantnom 2016. godine, nego i kao nešto za šta se opredeljuju Ante Tomić i Rajko Grlić koji su se poslednjih godina koliko toliko ponašali kao ponosni vlasnici nekakvog mozga, iako su im filmovi bili dosta tanki.

Pa ipak, oni bez stida gaze u blato neopisive političke korektnosti, koja na kraju postaje politički nekorektna jer sve izgleda kao potpuna parodija.

Film se svodi na jednu dugu polemičku dramu, hrpe dijaloga u kojima junaci najvećim delom govore neka potpuna opšta mesta i kreću se prema zaključenju koje je naravno najpredvije moguće.

Ovo je zaista letargičan film koji se “oprašta” našim regionalnim veteranima, jednim velikim delom zato jer nema dovoljno refleksije i informacija o filmovima kao što je Verhoevenov ELLE koji stoje kao uzor dometa koji može da pruži reditelj-veteran u art house okvirima. Samim tim, gledanje kroz prste veteranima u spoju sa sniženim kriterijumima regionalne filmske javnosti i PR moći kartela koji ih finansiraju i sa kojima dele festivalske interese, rezultiraju neukusnim precenjivanjem ovog filma.

Verujem da ima ljudi kojima scene poput citiranja hrvatskog ustava tokom oralnog seksa deluju provokativno, ali to je manje više muzejska provokacija.

Zato ne treba da čudi što danas USTAV REPUBLIKE HRVATSKE odjekuje po regionu kao delo koje se naziva Grlićevim kambekom i sličnim epitetima iako za te koji to govore on zapravo nikuda nije ni odlazio, njima su se svi njegovi filmovi neprekidno “sviđali”.

* 1/2 / * * * *

KOMEDIJA SOLZ

Pogledao sam KOMEDIJU SOLZ Marka Sosiča, slovenačku kamernu dramu sa Ivom Barišićem i Marjutom Slamič u glavnim ulogama. Nažalost, Sosičev film ne nudi ništa, ni novo, ni dobro, ni bilo kakvo. Gotovo je bizarno koliko opštih msta otvara Sosič i koliko ih bezidejno plasira. Ovo je jedan od onih ex-jugoslovenskih filmova koji stvaraju utisak da ovo podneblje nije baš optimalno zabavljenje filmom.

NEWMAN'S LAW

Pogledao sam NEWMAN'S LAW Richarda T. Heffrona, policijski akcijaš koji je nastao za televiziju a onda nadrastao očekivanja i završio u bioskopima. Prelazak na veliki ekran nije nezaslužen, film je solidan, ali nažalost, izašao je u godinama kada slobodno možemo reći da je američki policijski film bio na vrhuncu i kada su u centru opažnje bili Siegel, Lumet i Friedkin a masa reditelja je ubacivala sjajne naslove iz drugog plana.

NEWMAN'S LAW je film koji ne dobacuje do svojih velikih savremenika ali definitivno jeste snimljen u njihovoj epohi. Heffronov film i Wilsonov scenario kanališu pomalo Hyamsov BUSTING, a Heffronova sugestivna inscenacija, naročito u akcionim scenama evocira upadljivu gipkost kadriranja iz tog filma. Nažalost, George Peppard nema dovoljnu harizmu kao nekorumpirani policajac iz naslova, a ekipa koja ga okružuje, od crnog partnera Rogera Robinsona do Abe Vigode u ulozi starog mafioza takođe nije prvoligaška.

Pa ipak, Wilsonov scenario je nemaštovit, i nažalost ne uspeva da isprati sirovost radnje i ambijenata koje beleži Heffron sa svojim dosta eskapističkim postavkama. Ipak, NEWMAN'S LAW svakako treba da pogledaju ljubitelji žanra.

* * 1/2 / * * * *

FUTUREWORLD

U sklopu pripreme za HBO seriju WESTWORLD reprizirao sam FUTUREWORLD, nastavak WESTWORLDa koji je režirao Richard T. Heffron. Za razliku od Crichtonovog filma koji je bio MGMov B-film i namerno se ograničavao u pogledu setova i broja protagonista, Heffronov film je Arkoffljeva produkcija što znači da su za dva i po miliona dolara pokušali da naprave spektakl i u tome su umnogome uspeli. FUTUREWORLD govori o novom zabavnom partku firme Delos koja želi da se spase posle tragedije iz prvog filma i nudi novu generaciju androida. Kako bi ohrabrili ljude da dođu, organizuju besplatnu turu za uticajne ličnosti iz celog sveta, među kojima je i par novinara koje igraju Peter Fonda i Blythe Danner.

Novinari su skeptični prema korporaciji Delos i ubacuju se na turu ne bi li im skepsa bila razvejana. Međutim, kada stignu na lice mesta ispostavlja se da Delos ima "endgame" sa androidima. Da li je to Endgame koji će i Nolan koristiti u seriji tek treba da vidimo, ali ono što su napravili Heffron i ekipa, i ono što je potom u TV seriji BEYOND WESTWORLD rađeno, realizovano je kao vrlo loopy, vrlo cool mešavina James Bonda i SFa.

Sa dva i po miliona dolara budžeta i rediteljskim instinktom starog televizijskog i B-filmskog lisca, Heffron produkuje vizuelno zanimljiv, scenografski raskošan i uzbudljiv film. Kada se u centru toga nađe dobra hemija između Fonde i Dannerove na tragu screwball komedija o novinarima koji se zbližavaju na zadatku, onda se dobija ekstravagantan i zanimljiv SF pulp koji umnogome prevazilazi Crichtonov original.

Yul Brynner nije dočekao premijeru filma ali se pojavljuje u nekoliko efektnih scena a redovni saradnik Jima Garnera, Stuart Margolin pruža odličnu podršku Fondi i Dannerovoj.

FUTUREWORLD mi je na novo gledanje ostavio znatno bolji utisak nego kada sam bio dete, i u tom smislu, efekat je suprotan u odnosu na WESTWORLD. Ovo je potcenjen film koji će, nadam se, zahvaljujući HBO seriji biti iznova otkriven.

* * * 1/2 / * * * *