WESTWORLD

U sklopu pripreme za gledanje pilota HBO serije WESTWORLD, reprizirao sam Crichtonov film iz 1973. godine. To je bio jedan od filmova koji su me jako intrigirali kada sam bio mali i ostavio je snažan utisak. Posle reprize, film je isti onakav kako sam ga upamtio ali utisak nije tako snažan. Ipak, Crichtonov film za ogled o tome šta je Jonah Nolan pokušao da napravi u svom HBO pilotu. Za razliku od Nolana, Chrichtonova ideja je jednostavna, on snima B-film u kome spaja SF i vestern, praktično rekontekstualizujući vestern u okvirima jedne high concept futurističke priče. Praktično, možemo reći da je ovo priča o sukobu belog i crnog šešira u kome esencija vrline i zločinstva biva prevedena u ravan straha od mašina. Esencijalna razlika biva dakle u najbukvalnijem smislu esencijalizovana. Naravno, tu se mogu otvoriti još neke značenjske ravni, pre svega u temi pobune "zabavljača" unutar zabavnog parka koju će Crichton praktično ponoviti u romanu JURASSIC PARK gde su umesto kompjuteraša i robota, nevolje izazvali genetičari i dinosaurusi.

Ipak, ključna stvar kod WESTWORLDa jeste to što je reč o B-filmu, o vesternu iz vremena kada je taj žanr bio u krizi ali je još uvek bio živ i ideja da ljudi odlaze da ižive fantazije sa Divljeg Zapada itekako je imala smisla. Tada je vestern zaista bio bitan deo odrastavnja ali i savremenosti.

Nolanov HBO pilot za početak teško može da objasni zašto bi ikome u bliskoj budućnosti Divlji Zapad bio zanimljiv, pošto je teško zamisliti da je iko od tih ljudi odrastao istinski zaintrigiran tom ikonografijom. O pitanjima androida koji razvijaju svoju svest i bune se, snimljeno je neukusno mnogo sadržaja, između ostalog i na televiziji. Dok je WESTWORLD kod Crichtona bio izrazito futuristički, danas Nolanov deluje izuzetno retro. Ipak, skup i reshootovan pilot služi kao demonstracija sile koja će gledaoca prosto naterati da seriji pruži priliku. Ako je za utehu, mada je u tim okolnostima teško utvrditi kako je sve teklo, Jonah je doktorirao režiju u odnosu na Chrisa.

Crichtona sam već živopisao kao specifičan slučaj reditelja koji je napravio vrlo solidan filmski opus, a da mu to na kraju nije bila primarna struka niti primaran vid izražavanja.

* * * / * * * *

NO SMOKING IN SARAJEVO

Pogledao sam NO SMOKING IN SARAJEVO, dokumentarni film o Zabranjenom pušenju koji je u francuskoj produkciji snimio Italijan Gianluca Loffredo. Ovaj film pokušava, ali ne previše jako, da prikaže sve tri strane rada i razlaza Zabranjenog pušenja, uzimajući izjave od Zenita, Seja i Neleta, međutim, obrni-okreni, na kraju cele priče Nele ispada negativac. Veliki deo toga proističe i iz Loffredove žestoke nebrige o istinitosti činjenica kojima se služi, ali i iznošenjem nekih hipoteza koje su u najmanju ruku degutantne. Recimo, Loffredo kaže da su 1984. godine nacionalističke partije bile u usponu, iako one tada nisu postojale, i niz drugih događaja u bivšoj Jugoslaviji dosta neprecizno locira. O hipotezi da su Nele Karajlić i Emir Kusturica tajno pobegli iz Sarajeva uz pomoć informacija "srpskih tajnih službi", da i ne govorimo.

Preko nekih drugih stvari se prelazi olako, recimo Sejo kaže kako je Nele izdao Novi primitivizam kada je podržao stranku na višepartijskim izborima, ali se nedovoljno razjašnjava da je Nele (kao i Kusturica) podržao Antu Markovića a ne SDS, već se stvara utisak kako je eto Nele izabrao političku stranku u gradu u kome nije bilo podela i u kome su "svi raja".

To što u Sarajevu danas ima oko pet posto Srba se naravno ne pominje. Međutim, nije problem ovog dokumentarca u tome što je falsifikat prevashodno usmeren u korist Seje Sexona, i nešto manje Zenita Đozića već u opštoj tendenciji da se neki krajnje privatno-poslovni događaji objasne kroz ideologiju. Iako Zenit Đozić u filmu naglašava da se Pušenje nije raspalo iz nacionalistilčkih razloga, autor kao da ne prihvata taj argument i sve vreme raspad Pušenja poistovećuje sa ratom kako bi svom filmu dao vrednost.

Međutim, Bosanci nemaju problem sa tim, pa tako i Hrvat Sejo i Srbin Nele povremeno "papre" mistifikaciju svog razlaza pričom o tome kako su nacionalne tenzije imale uticaja na to, pretvarajući svoj bend i svoj razlaz u mit. Na kraju, NO SMOKING IN SARAJEVO deluje kao rat u Bosni u malom, gde Zenit ostaje kratkih rukava.

Voleli sarajevske bendove ili ne, nesporna je činjenica da su neki od njih zaista sjajno iskoristili raspad države kako bi o sebi napravili mit. Pušenje ne beži od toga. Čini se Loffredo bez problema guta njihove udice, naročito Sejovu jer je on očigledno jedan od onih mladnih Evropljana koji su dovoljno antisrpski nastrojeni da su Kusturicu omrznuli. Otud je zanimljivo da Loffredo nikada ne objasni kontekst u kome dobitnik Zlatne palme kreće da svira bas u Pušenju kao vrlo specifičan detalj već Kustu drži maltene kao sešn muzičara u priči.

Na kraju svega, uz Zenita najviše je izigran Loffredo jer je naseo na priču koju su mu Nele i Sejo plasirali. Koliko god želeo da bude protiv Neleta, Loffredo na kraju nesvesno postaje njegov sluga, i ne dovodi nas ništa bliže istini.

Ako imamo u vidu obim bizarnih neistina koje Loffredo plasira kao istorijski kontekst, teško mi je da zamislim prikazivanje ovog filma kod nas, osim na nekom drugosrbijanskom skupu.

* 1/2 / * * * *

NIKA

Pogledao sam NIKU Slobodana Maksimovića, slovenački sportski film koji ovog vikenda izlazi u tamošnje bioskope. NIKA je jedan od filmova koji su nastali u sklopu podrške tamošnje televizije omladinskim filmovima i nudi zanimljivu priču o naslovnoj junakinji, devojci koja se bavi kartingom. Posle smrti svog i oca trenera, prekida sa bavljenjem sportom, međutim nova iskustva, majčino ponovno pronalaženje ljubavi, upoznavanje i vlastite simpatije, prolazak perioda tuge, bude u njoj ponovnu želju da se iznova nađe za volanom.

Film je najbolji kada se drži sporta, i scene kartinga su izuzetno vešto realizovane. Melodrama s druge strane nije inventivna, ali je funkcionalna, međutim činjenica da zauzima dosta veliku minutažu a da nije prelomni adut filma rezultira slabijim utiskom. Ipak, film je fokusiran, i mislim da će mladoj publici u dovoljnoj meri pružiti ono što su autori nameravali.

Ipak, činjenica da su logistika i inscenacija karting scena jako dobri, rekao bih vrhunski za regionalne uslove, da je film vizuelčno vrlo solidan, sa dobrom upotrebom lokacija na severnom Jadranu, rekao bih da je Maksimović naprosto morao više da se fokusira na ono što ga je u ovome istinski zanimalo, a rekao bih da to nije melodrama.

Ako imamo u vidu da je ovo klasičan programmer, NIKA postiže solidan domet a verujem da bi i van Slovenije mogla imati dug i bogat život na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

ELLE

Retko kada se desi da u tri-četiri dana naleti toliko dobrih filmova i toliko velikih autora. Pogledao sam ELLE Paula Verhoevena, i malo je reći da je to veliki povratak nestašnog holandskog starca. Naime, Vaerhpeven se u ovom filmu zapravo bazi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi, sa svim mogućim formama korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude sve do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu, s tim što za razliku od drugih ekranizacija ovog pisca, ima jednu prednost, tu je Verhoevenov stil koji nudi nadogradnju narativa kao što je to slučaj u ovim proznim delima.

Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti od one koju je nudio u Holivudu. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. Čiči evidentno odlično radi kliker, a rekao bih da ima i zavidnu enerhiju da dosledno sprovede svoj rediteljski koncept u delo.

Isabelle Huppert u glavnoj ulozi je napravila svojevrsni metafilmski zahvat. Naime, Verhoeven uzima jednu situaciju koju je ona igrala puno puta, tragičnu perverznu zgodu i podiže je vrlo drsko na drugi nivo, polazeći od pretpostavke da junakinja u tome na ovaj ili onaj način uživa. Film je u tom smislu praktično lakanovski, taj spoj uživanja i bola bi nače bio teško objašnjiv. I time Verhoeven zapravo razbija ciklus osuđujućih priča o savreenoj perverziji kojima obiluje evropski film i nudi viziju uživanja u njima. To je naravno i ključna transgresija ovog filma, pošto je Verhoeven optužen da prikazuje silovanje u kome žrtva uživa. Međutim, kada tu žrrtvu igra Isabelle Huppert, pitanje je da li je to žrtva koju treba prihvatiti sa punim ubeđenjem ili estetizacija žrtve koju je Huppert igrala puno puta.

U izvesnom smislu, upravo kroz perverznu zamenu u kojoj žrtva uživa u silovanju, Verhoeven nudi snažnu osudu paradigme koju plasira savremena francuska scena, bilo filmska bilo književna, i uporedo sa glavnom nudi nekoliko priča o viktimizaciji. Njegovi junaci su cinici, nesposobni za pravu emociju i konvencionalnu melodramu, pa ipak kada zatreba Verhoevenov film proizvodi osećanja u gledaocima.

U novom filmu, Verhoeven se nimalo ne ponavlja, a opet ostaje prepoznatljiv. Još je važnije da sada ne samo da ima novi izvanredan film, već se nameće kao reditelj od kog se opet očekuje puno, i do kog ne znamo šta da očekujemo, a to je nešto čime mali broj njegovih ispisnika može da se pohvali.

* * * 1/2 / * * * *

ANTIGANG

Benjamin Rocher je reditelj čiji opus ne bih pratio posle prva dva zombi filma koji nisu uspeli da dobace do nekog velikog dometa. Ipak, vest da će možda raditi sa Melom na svom sledećem filmu podstakla me je da pogledam ANTIGANG, njegov policijski akcijaš sa Jean Renoom u glavnoj ulozi.

Jean Reno je apsolutno indisponiran a kako i da ne bude kada je ANTIGANG, za početak rimejk engleskog filma SWEENEY kojije pak rimejk poznate televizijske serije. Zašto bi se neko zakačio za ovaj rimejk koji potpisuju John Hodge i Nick Love teško mogu da objasnim. Em je bio rimejk serije, em je reč o više nego rutinskom policijskom filmu o kome nemam da kažem ništa lepo, niti ga se naročito dobro sećam. U svakom slučaju, Nick Love je barem Nick Love, pa kod njega i nešto što je rutinski i predvidivo dobija neki njegov pečat, a ovde toga nema.

ANTIGANG je mogao napisati bilo ko, a tako film i deluje, kao da ga je bilo ko i napravio. Rocher potpuno gubi kontrolu u dramskim scenama i one, uprkos tome što su nominalno dinamične, neprekidno gube pažnju gledalaca. Akcioni set-pieceovi su podnošljivi, jedan je nešto nadahnutiji a to je duga pucnjava i potera kao rip-off Mannovog HEATa.

Za razliku od Richeta koji je bio rasni autor, Rocher je evidentno minorni zanatlija. Dakle, Gibsonmovo usmeravanje će mu biti preko potrebno.

* 1/2 / * * * *

THE GIRL WITH ALL THE GIFTS

Pogledao sam THE GIRL WITH ALL THE GIFTS Colma McCarthyja, ekranizaciju romana Mike Careya koju potpisuje sam književnik, i moram priznati da mi je ovaj film pružio više nego što sam očekivao, a očekivao sam baš dosta.

Careyev roman nisam čitao ali scenario koji je potpisao je izvanredan. Polazi od sjajne reinvencije premise zombi podžarnra i u čitavih dva sata trajanja ne prestaje da je produbljuje i razrađuje na impresivan način. Postavka likova je briljantna, njihov odnos neprestano stvara trougao žestoke tenzije, i ovaj scenario bi u bilo kojoj realizaciji rezultirao filmom koji se izdvaja.

Tu dolazimo do Colma McCarthyja koji u onome što je snimio uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Anderseno. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novi život koji je unet u zombije. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja filmskog izraza preko McCarthyja.

Careyev zaplet i likovi su ekranizovani na impresivan način, uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - ali ono što jeste osveženje jeste ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London.

Ballardove košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju onoga što je McCarthy izgradio u ovom filmu, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.

Vrhunac užitka predstavlja surov, možda nihilistički a možda samo evolucionistički kraj u kome se spielbergovska paradigma odnosa sa Drugim predstavlja kao nešto što ipak nije ostvarivo. Da li zato što je to ipak produkt Fabrike snova ili zato što THE GIRL WITH ALL THE GIFTS kanališe tenzije života u savremenom svetu u kome duboke socijalne, rasne, etničke podele uz priliv migranata otvaraju žestoka identitetska pitanja, možemo da polemišemo, ali finale ovog filma je vagnerovsko po nivou gneva i ognja koje isporučuje.

THE GIRL WITH ALL THE GIFTS puno kvaliteta crpi i iz jake SF podloge, odnosno pokušaja da se nova varijacija na zombije kao novum nešto jače “naučno fundira” i na kraju ta podloga koja naizgled nije važna uspeva da postane presudna. 

Činjenica da će Beograd ugostiti Colma McCarthyja kao reditelja pilot epizode serije KRYPTON predstavlja veliku čast jer ovaj čovek je potpisao jedan od najboljih postapokaliptičnih/ SF/ horor filmova poslednje decenije, i zaslužuje veliko poštovanje.

* * * * / * * * *

SACAME A PAESAR

Pogledao sam UIO: SACAME A PAESAR Micaele Ruede, zanimljiv ekvadorski film koji bi se mogao opisati kao trećina BLUE IS THE WARMEST COLOR. Naime, ovaj film od nekih 68 minuta prikazuje ljubavnu priču između dve ekvadorske srednjoškolke i nevolje u koje upadaju kada se za nju sazna. 

U prvom trenutku, SACAME A PAESAR deluje očaravajuče, izuzetno dobro snimljen, sa dve fotogenične glavne glumice i dobro odabranim lokacijama i situacijama. Nažalost, onda počinje da izbegava ozbiljniji razvoj priče a to ne nadoknađuje atmosferom i do kraja ostaje nedorečen.

Umesto da u trajanju od 68 minuta bude jezgrovit ili barem isključivo atmosferičan, na kraju SACAME DE PAESAR postaje prilično nekonzistentan. No, kvaliteti vezani za glumu i fotografiju ostaju nesporni i što se toga tiče ovo ostvarenje svakako može da iskorači iz gay interest niše. Ipak, hardver koji je postigla Micaela Rueda mogao je biti ispraćen preciznijim i raskošnijim softverom.

* * / * * * *