Pogledao sam КИНО ПРО АЛЕКСЕЕВА Mihaila Segana, jedan od onih filmova gde se prvu polovinu filma čudim kolika je reditelj budala a drugu polovinu kolika sam ja budala što to uopšte gledam. Segan je snimio ambiciozan film koji je želeo da kaže mnogo ali je strukturalno, pa i na nivou supstance ostao na nivou studentskog filma. Teško je o ovom filmu i njegovim problemima govoriti bez spoilera a onaj ko ipak hoće da ga gleda, neka ne čita dalje.
Naime, ovo je film o čoveku kog novinarka poziva u Moskvu da govore o njegovom kantautorskom radu, s tim što to zapravo nije klasičan kantautorski rad već čuvena ruska “autorska pesma”, i onda kreću reminiscencije na dva života - jedan je njegov pravi život u kome je Aleksejev kantautor-amater koji zapravo radi kao inženjer, a drugi je izmaštani život u kome on ne samo da komponuje već i “živi” kao umetnik.
Taj sukob u kome je čovek kantautor u oba slučaja ali je u jednom inženjer a u drugom “ander” je zapravo jedna dosta interna sovjetska stvar. Naime, “tehnička inteligencija” je bila uslovno rečeno povlašćena u SSSR nasuprot intelektualaca i ne-režimskih umetnika, tako da je junakov izbor da bude inženjer i pevač uporedo zapravo znak velikog konformizma, ali to je jako teško razumeti bez žešće upućenosti u životni stil Sovjeta i njihove društvene okolnosti.
Međutim, kako onda Aleksejev biva pozvan u emisiju gde voditeljka pronalazi određene artefakte koji potvrđuju da je on bio cenjeni “ander”? Pa, to je zato što je zapravo reč o nekadašnjoj devojčici koja je bila zaljubljena u njega i sada je odlučila da mu ulepša kraj života.
Ne šalim se.
Seganov film je tehnički korektno ali ne naročito spektakularno realizovan i imajući u vidu stepen budalastosti, relativno je pitak. Međutim, ovo je jedan od onih radova ogromne pretenzije koji čak ni strukturalno ne uspevaju da je izdrže.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment