HEADS OF STATE

HEADS OF STATE Ilje Najšulera sam gledao onomad kad je izašao i evo sve do sada sam se premišljao šta da napišem o njemu.

Ilja Najšuler je reditelj od kog sam imao velika očekivanja, međutim, sa ovim filmom on ih delom izneverava a delom ih i ispunjava.

Isto važi i za sam film. Naime, on je u izvesnom smislu dobar ali je isto tako u izvesnom smislu i užasan. I moglo bi se reći da je dobar u segmentima u kojima je to za ovakav film važno i da je užasan u onim segmentima koji su manje bitni u ovakvoj celini.

Međutim, ukupno uzev ta ambivalencija daje jednu kompleksnu sliku koju opet možda i ne vredi slikati, pošto nije ovo ni tip filma ni domet vredan takve pažnje.

Naime, HEADS OF STATE je buddy film o američkom predsedniku i britanskom premijeru koji moraju da se daju u bekstvo kada krene da ih ganja internacionalna grupa antizapadnih zaverenika koji žele da proizvedu krizu koja će rasturiti NATO.

Ovaj zaplet je generic ali u sebi nosi jedan ogroman problem. Prvo, ovde je britanski premijer britanski penzionisani oficir kog igra Idris Elba a američki predsednik je bivši akcioni glumac koji je postao političar. Sad, mi tu možemo da gledamo koje su moguće aluzije. Reagan i Arnie su nekakav kombinovani uzor za američkog predsednika ali njegov folksy nastup pored Reagana kanališe malo i Trumpa, dakle autori žele da pokažu kako eto nešto kao misle o politici i političarima. Nota bene, sam lik nema nikakve radikalne ideje kao Trump.

Međutim, njegov buddy je britanski premijer koji ni po čemu ne može da mu bude takmac, ni ideološki, ni po moći, ni po odnosu, pa što je najbizarnije na kraju ni po sofistkikaciji jer ga Elba igra kao neku vojničinu.

Scenario pokušava da suprotstavi junake po nivou sofistikacije, u smislu da je američki predsednik dobrodušni glupander i selebriti a britanski je vojnik koji je ušao u politiku, međutim Elba i Cena tu razliku ne uspevaju suštinski da prodube.

Tako da na kraju imamo dva junaka koji u svoj bromance ne kreću iz bilo kakvog nesporazuma, ni ličnog ni geopolitičkog.

Jasno je da bi ova premisa jedino imala smisla kao priča o američkom i ruskom (ili kineskom) predsedniku, i da bi u vreme Hladnog rata tako i bila urađena. Ako se već ide na belo-crnu kombinaciju onda bi Elba mogao da pravi kontrast kao neki političar iz neke Wakande koja nije takmac SADu ali je baš kontrast u tome što je mala i siromašna zemlja.

Ili da budu dva skroz različita tipa, američki glumac akcioni heroj i blazirani britanski snob koji nikada ništa teže od kašike nije digao.

Međutim, obrni okreni, jasno je da su ovo morali biti neki Trump/Arnie i Putin, i da je veliki previd što to nije tako.

Otud ta osnovna premisa ne funkcioniše, a ona je s jedne strane manje bitna jer došli smo zbog akcije ali opet i jeste bitna jer od vremena Bonda mi imamo taj format prevazilaženje hladnoratovske razlike kroz matchup junaka s obe strane zarad dobrobiti celog sveta.

Dakle, HEADS OF STATE je prosto kukavički u premisi, i samog sebe osuđuje na irelevantnost. Prosto, RED HEAT bi bio dobar film i da Arnie u njemu nije Sovjet, ali bi bio reda veličina BRANNIGANa po značaju, dakle poluzaboravljen film, a ovako je ipak i klasik te epohe i pogleda na film i svet.

U prvoj polovini filma nema naročito puno akcije, i uprkos tome što znamo da se film ne snima po redu, zanimljivo je kako je pri početku pomalo čak i nesiguran u akcionim prizorima što Ilji Najšuleru nije svojstveno. U drugoj polovini filma, međutim, dolazimo na onaj nivo koji se od njega očekuje, dakle ima akcije sa jakim gejmerskim uticajem i dozom crnog humora, i ona je uglavnom izvedena dosta solidno, sa dosta prvoloptaškom ali u suštini korektnom upotrebom pop hitova radi stvaranja ironije i kontrapunkta.

Ilja Najšuler je ovde došao na teritoriju u kojoj Rusi imaju tradiciju. Konchalovsky je potpisan kao jedini reditelj buddy filma TANGO AND CASH koji je svoju buddy dimenziju i celu tu estetiku doveo do paroksizma. Konchalovsky je kao što znamo, ovu produkciju Joela Silvera samo delimično režirao, ubrzo su ga zamenila druga dvojica reditelja, ali on je tu ostao upisan. Tako da Najšuler dolazi na teren gde su Rusi ostavili dubok trag, što je bezmalo nemoguće jer oni nemaju toliki značaj u istoriji holivudskog filma te vrste.

Pitao sam Najšulera i kaže da mu Konchalovsky nije čestitao na dobro urađenom poslu. Pomalo je bio iznenađen pitanjem jer je njemu kao disidentu još od vremena pre napada na Ukrajinu, iz doba serije KARAMORA, verovatno Konchalovsky kao neko s druge planete. Međutim, kako sada stvari stoje, možda je HEADS OF STATE akademski gledano čak i skladnije delo od TANGO AND CASH, ali nažalost neće ni približno imati istorijski značaj ili cult following kao on.

Sada Najšuler sprema nastavak ROAD HOUSEa i ponovo paradoksalno dolazi na teren MMA priča gde je opet pa rusko-jermenski reditelj Nick Sarkisov ostavio dubok trag sa filmom EMBATTLED, i nisam siguran da ga lako može dostići, naročito jer scenario ne rade Mondry i Bagarozzi već Will Beall.

Elem, Ilja Najšuler je svakako iz Druge Rusije, uostalom školovan je na Zapadu i govori engleski kao da mu je maternji jezik, tako da je on i napolju, koliko-toliko, svoj na svome. Međutim, i dalje je njegov calling card HARDCORE HENRY koji ničim kasnije nije uspeo da dosegne po radikalnosti pa ni po izvedbi. I NOBODY a naročito HEADS OF STATE imaju njegov pečat ali to su nesumnjivo filmovi koji su jako nogo zavisili od raznih stunt coordintora i second unit reditelja, i svaki od njih manje ili više, uz sve njegove lične pečate, liči na nešto drugo i ne mora biti "njegov film". Njegov ipak jedini potpuno autorski film ostaje HARDCORE HENRY koji je internacionalan ali ima baš izrazitu rusku komponentu.

Uostalom, Najšuler je sve do odlaska iz Rusije bio i vrlo aktivan kao producent tamo, i imao je itekako šta da napusti.

U tom smislu, dosta je besmisleno za njega kao Rusa da snimi film koji je u toj meri tone deaf prema geopolitici. Za HEADS OF STATE se ne može reći da sad nužno promoviše neku agendu, niti je to u ovom filmu bitno, ali da, zaplet se vezuje za pokušaj rasturanja NATO pakta i to sad sve ima veze sa ruso-ukrajinskim ratom. Nezavisno od toga što je Najšuler protiv Putina i što možda intimno čak i jeste na liniji koju ovaj film tobože ima, neprimereno je da on kao autor iz takvog regiona na neki način nekritički perpetuira tupave stereotpe gde je jedna egzistencijalna problematika data kao beznačajni backdrop nekom akcionom cirkusu.

Možda je Najšuler pokušao time da se dokaže da je u stvari u potpunosti američki reditelj, da zapravo ni ne razmišlja o tome šta je njegov rad u nekom idejnom pogledu, i da je potpuno globalan, da ga ne zanima ni vlastiti background. Međutim, Najšuler ipak nije i nikada neće biti američki reditelj. Jednim delom jer ni američki reditelj ne bi pokazao takvu nezainteresovanost za tu dimenziju filma.

Otud, dugo mi je trebalo da artikulišem misli oko ovog filma jer mi je stvarao jednu pošteno rečeno nezasluženu averziju jer nije toliko loš u bitnim elementima za svoj žanr.

Film je inače jednim delom sniman u Srbiji, premda se u njoj zanemarljivo malo ili uopšte ne dešava.

* * / * * * *

РУКИ ВВЕРХ

РУКИ ВВЕРХ Askara Uzabajeva je dinamičan muzički biopic o istoimenoj ruskoj dance grupi koja je doživela veliki uspon devedesetih i ima svoju fan bazu do dana današnjeg.

Ovaj film bio je jedan od najvećih blokbastera ruskog filma u periodu od kada je počeo rat, i uprkos tome što nije malo koštao, dosta je zaradio.

Uzabajev je žanrovski kameleon i u svemu što sam do sada gledao pokazao se kao jedan vrlo kompetentan žanrovski operativac. Tako i u ovom filmu, uspeva da napravi hagiografski jukebox muzički biopic ali da ipak u njemu izgradi nekakve karaktere sa sukobima i da do kraja ipak imamo i nešto mimo nostagličnog puta u muzičku prošlost, što je ruskoj publici verovatno dovoljno a nama baš i nije jer je pop muzika verovatno jedina oblast stvaralaštva u kojoj je ruski doprinos minoran.

U tom smislu, ovaj film može da crossoveruje sa publikom van Rusije, pre svega zato što pokazuje neke zanimljive lokalne diskografske specifičnosti. Recimo, junaci su svoje pesme plasirali među narod tako što su ih davali piratima da ih uvrste na svoje kompilacije koje su se prodavale na ulici. Tu su naravno i silovici koji se bave estradom i razni drugi bećari.

Nama u Srbiji (i Hrvatskoj) je dance milje naravno posebno bitan, a ovde imamo posla s ljudima koji su prvo ime za bend (koje nije zaživelo) dali po osnivaču 2 Unlimited, što je stvarno bizarno čak i za naše standarde.

Uzabajev je sve to spakovao u jednu propulzivnu celinu koja odlično izgleda i u 102 minuta trajanja vrlo ekonomično uspeva da isprati sve obavezne figure ovakvog filma počev od flešbeka započetog u kriznoj situaciji. U zemlji u kojoj istinu ne govore ni oni kojima je to posao, Uzabajev je dosta uverljivo "štampao legendu".

* * * / * * * *

SKETCH

SKETCH je neobično efektan amblinasti film za decu koji je kupio Angel Studios i sa dobrim uspehom pustio u bioskope.

Koliko sam shvatio ovaj film je bio negative pickup od šest miliona i ako je tako odlično su prošli jer je toliko već napravio u američkim bioskopima a tek ga čekaju kućni formati.

Reditelj reklama i specijalista za vizuelna pitanja Seth Worley režirao je priču o porodici u bračnoj krizi koju osećaju deca čiji crteži iz sveska počinju da oživljavaju, a kako su oni plod traume, reč je o monstrumima koji terorišu celu varošicu.

Naravno, ovo je film za decu, vedar je, ima duha, glavnu ulogu igra Tony Hale - primarno komičar - s tim što je ovde zapravo dosta ozbiljan, a monstrumi su nastali po dečjim crtežima tako da i kad su opasni i zli relativno su anatomski nepraktični.

SKETCH nije visokokinetički eskapizam baziran na efektima koji se isključivo šareni. Primarni su likovi, kao što i sami monstrumi imaju neku personalnost koju su izmaštala deca. Međutim, kada krenu potere i obračuni, Worley pravi začuđujuće solidne efekte, pa se otvara pitanje da li je već ovde malo korišćen i AI da se premoste ona tipična budžetska ograničenja koja sprečavajau nastanak više dečjih filmova ovog tipa.

U svakom slučaju, uz izvesne neravnine pre svega u scenama postavke porodičnih odnosa, koji recimo meni nisu dugo bili skroz jasni, SKETCH donosi pravo osveženje ne samo ovog leta već generalno ove sezone.

* * * / * * * *

ЧЕМПИОН МИРА

 ЧЕМПИОН МИРА Alekseja Sidorova je film o čuvenom meču Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja 1978. godine.

Ovo je par excellence državni projekat ruske kinematografije, producirao ga je Nikita Mihalkov, budžet je navodno petnaestak miliona evra. Sniman je u Rusiji, Srbiji i Crnoj Gori, dešava se velikim delom na Filipinima, gde je igran meč.

Sve je dakle produckiono na najvišem nivou. Trajanje od 140ak minuta nije nežno. Ima kič rešenja u rediteljsom predstavljanju šaha, ali ukupno uzev - ovo je istovremeno artificijelni hagiografski državni projekat o zanimljivoj temi i organski vrlo solidan film.

Sidorov je uspeo da u događajima pronikne u to šta je priča, šta su likovi, da malo naravno inkorporira i elemente drugih istorijskih događaja sa Karpovim kako bi malo zapaprio stvari (ima detalja koji su se zbili u meču protiv Kasparova a ovde su stavljeni sa Korčnojem), međutim, ukupno uzev - ovo je pošteno izveden državni film koji istovremeno opslužuje aktuelne ideološke potrebe - prikazuje šahistu koji je odan SSSRu ali je istovremeno ipak i disident (što se kosi sa slikom Karpova kao omiljenog šahiste Politbiroa) i odlazi da porazi prebega, uprkos željama nesposobne nomenklature.

Brežnjev je prikazan kao pijan, ali i kao neko ko veruje u Karpova jer je "mužik sa Urala", dakle pomalo erodirali ali ipak hegemon koji nije tu slučajno.

Rekonstrukcija epohe je glossy, imaginarij SSSRa je sexy i modernistički, i u tom pogledu, jako je zanimljivo napraviti paralele sa serijom QUEEN'S GAMBIT koja je bez sumnje ipak bila neki impuls prilikom nastanka ovog filma.

GAMBIT je fikcija, fokusirana na korozivnu ličnost šampionke koja kroz šah nalazi način da se emancipuje ali isto tako tek zatrpa svoje traume. Karpov je ipak "mužik sa Urala", on nije "šmizla iz sirotišta" ali ima svoje žute minute, svoje krize, svoje potpadanje pod Korčnojeve cirkuske mentalističke trikove. Sidorov pravi film o stvarnoj ličnosti, čoveku koji je od vremena SSSR deo političkih struktura i ne može da ga baci sasvim u blato, ali želi da ga malo problematizuje, kako bi sve zaličilo na američki film.

Kao i u GAMBITu o ovde se pominje Morphy i potez kojim se pobeđuje đavo koji je neizrečen odneo u ludnicu i grob.

Tako da, ovo je malo predug, malo hagiografski, malo kičlijski ali u suštini moćan spektakl iz Rusije o onome u čemu su Rusi i danas dominantni.

Jako je zanimljiva uloga SFRJ u filmu. Meč Korčnoja i Spaskog je prikazan u montažnoj sekvenci ali bez Korčnoja u gipsu, a ima i prizora iz Beograda, Ljubljane i što je najzadnimljivije Praja, Kinđe,Krešo i ekipa se vide u "ne tako kratkoj" rekonstrukciji finala iz Manile na kom je Karpov pravio pauzu u toku finala sa Korčnojem. Sovjeti su izgubili to finale na posed ali Sidorov prikazuje tu utakmicu kao momenat u kom se Karpov nadahnuo i mentalno konsolidovao.

Ovaj film svakako treba pogledati kao vibrantnu priču o jednoj epohi, koja iako nije baš istorijski verodostojna, govori nečiju istinu o njoj.

* * * / * * * *

SHE RIDES SHOTGUN

Jordan Harper je izvanredan televizijski scenarista, ali za sada još uvek nije dobio svoju solo seriju uprkos prestižnih pokušaja, kao što je recimo pisanje pilota za novu izvedbu Ellroyevog LA CONFIDENTIAL. Međutim, uprkos tome što nema svoju seriju, naročito je u HIGHTOWNu Rebecce Cutter pokazao kako vlada likovima sa margine i novim formama američkog opioidskog kriminaliteta.

S druge strane, Jordan Harper je izvanredan prozni pisac i prošla godina bila je godina čitanja njegovih romana. SHE RIDES SHOTGUN je vrlo solidan roman, na liniji BLOOD FATHERa Petera Craiga, i dobio je ekranizaciju Nicka Rowlanda u kojima je Harper, sa dvojicom kolega napravio redukcionističku adaptaciju ali je u njoj pružio sve ono što nudi roman.

Dok se Richet u BLOOD FATHERu opredelio za jak tempo ozbiljnog grindhouse favorita u manje od sat i po vremena, i imao je Mela Gibsona u glavnoj ulozi i dominantnoj roli koja je mnogo više od glume i seže u domen koautorstva, Rowland ide na dvočasovno trajanje i sa Taronom Egertonom u glavnoj ulozi ide na svoju verziju zvezdane voltaže.

SHE RIDES SHOTGUN je metodičniji, više slow burn, ali isto tako propulzivan i nasilan, kada stvari postanu kritične, i uprkos tome što nema Mela, reč je o časnom nasledniku BLOOD FATHERa sa kojim deli i Lionsgate kao distributera.

U ova slučaja, tu je mešavina Aryan bandi, sa malo začinskog meksičkog kartela, starinske mistike novih grubijana, flyover Amerike koja je samo propadala u međuvremenu, sa ljudima koji ne poznaju granice kada žele da postignu ono što žele.

Rowland dobro kontroliše ovaj volatilan miks, naročito jer je vrlo vešt kad se dođe u neku žanrovski tipičnu situaciju koja zahteva tehničko znanje i rutinu ali veoma svež i žanrovski nepotrošen kada treba postaviti likove i generalno celinu.

SHE RIDES SHOTGUN je film koji u tom smislu ima integritet, žanrovski je ali spreman je da krši pravila i da traje onoliko koliko on misli da treba.

Na kraju u filmu, kao scena koja je višak se nameće upravo jedna tipična - i u ovom filmu dobro izvedena - žanrovska situacija.

SHE RIDES SHOTGUN je išao u bioskope, nažalost, pre svega trofejno, kao i BLOOD FATHER onomad.

Nema veze. Živeće ovaj film, kao i BLOOD FATHER, naročito jer izlazi u kasno proleće Egertonove karijere.

I biće komplementaran i sa BLOOD FATHERom i sa SHOT CALLERom iako naizgled liči da smo sve što je u njemu tamo već videli.

* * * 1/2 / * * * *

ШАКАЛ

ШАКАЛ Serikbola Utepbergenova je njegova komedija iz 2007. smeštena u milje ciganskih lopova.

U ovoj farsičnoj komediji, Sarikbol nažalost nije na nivou koji iole najavljuje njegove uspešne "muške filmove" po kojima sam ga prevashodno upoznao.

Ova komedija ima stripovsku stilizaciju i dosta energije, ali ako imamo u vidu da sam video u kazahstanskom filmu superioran primer ovako nečega, ovo je delo koje ipak nije vredno pažnje.

* 1/2 / * * * *

ДЕСАНТ

ДЕСАНТ Lejle Araniševe je film snimljen 1998. godine, mada neka literatura pominje i 2000. godinu, ali u u svakom slučaju deluje dvadesetak godina u zaostatku u odnosu na estetiku svog vremena.

Da je ovaj film izašao krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, sasvim sigurno bismo ga mogli smatrati modernim regrutnim filmom.

Ovako, danas kada se gleda izgleda retro jer ni vreme njegove premijere nije baš bilo skoro, ali svejedno evocira uspomenu neke davnije filmske epohe, recimo one iz koje datira film NAJBOLJI Dejana Šorka.

Ovde se promovišu kazahstanski desantnjiki, padobranska jedinica, u koju dolazi nekoliko veoma različitih momaka i uprkos različitim životima u civilstvu iz kojih stižu, služeći vojsku nalaze smisao u zajedničkom naporu i žrtvi.

Kao HEARTBREAK RIDGE, i ovaj film se završava borbenim zadatkom, u konkretnom slučaju obračunom sa islamističkim pobunjenicima u nekoj zabiti.

Zanimljivo je da Anorin nesuđeni tast Aleksej Serebrjakov igra ballbuster seržanta Burova koji je tu da očvrsne momke ali i biva u platonskim romantičnim odnosima sa ženama zaposlenim u kasarni.

Araniševa ima jedan krut i konvencionalan rediteljski pristup koji povremeno uspeva da zaliči na rigorozan postupak, ali ipak nije. Prosto, samo je reč o anahronom postupku.

Ipak, ne može se osporiti da se rediteljka dobro snašla u muškom svetu, no da bi se poredila sa Kathryn Bigelow morala bi doneti nešto transgresivno čega kod nje nema.

JNA propagandni filmovi NAJBOLJI i DALEKO NEBO veoma su slični ovom postsovjetskom propagandsnom radu. Oba su u svoje vreme bili anahroni na svoj način ali svakako svežiji od ovog.

* * / * * * *