LES INNOCENTS

LES INNOCENTS Andrea Techinea iz 1987. godine danas izgleda kao parodija na francuski art house film. Usplahirene žene i pasivni homoseksualci jurcaju za manje ili više mačo muškarcima i lupetaju gluposti a ovi ih neće.

DUALITY

DUALITY Vladimira Kopceva i Sergeja Lukjanšenka je zanimljiv pogled na dvojicu ruskih sveštenika. Jedan je na službi na Tajlandu a drugi u Rusiji. Njihove svakodnevice su različite, ovaj na Tajlandu krštava i leči nostalgiju dijaspori, dočim ovaj u Rusiji živi u zemlji koja ratuje i aktivan je ne samo u crkvi već i u zajednici u raznim rodoljubivim i militarističkim aktivnostima.

Film svakako ne možemo smatrati proruskim, ali politički je najpre ambivalentan jer prikazuje dva čoveka sa načelno istim zadatkom u različitim okolnostima. Događaji u kadru su dovoljno zanimljivi da prevladaju ispovesti samih protagonista u pogledu značaja, i ovaj film je vredan pažnje već po atmosferi i samim prizorima koje je zabeležio, na marginama jednog društva i istorijskog trenutka.

* * 1/2 / * * * *

DIRTY DINGUS MAGEE

Morao sam malo posle jakog Wokenessa da se relaksiram reprizom jedne vestern komedije.

DIRTY DINGUS MAGEE je upamćen kao film koji je bio A-predstava dok je kao B-film uz njega išao GET CARTER. To jeste dosta smešno iz današnje vizure jer je GET CARTER klasik gangsterskog filma a DIRTY DINGUS MAGEE je vestern komedija koju vreme baš nije mazilo.

Međutim, DIRTY DINGUS MAGEE je u svoje vreme bio respektabilan naslov sa velikim zvezdama i kompetentnim rediteljem, i uprkos tome što je estetski i tada već bio passe, bio je to studio vestern u kom se odavno niko više nije trudio da uhvati atmosferu Divljeg Zapada, surove prirode i Amerike koja je još u povoju, ima nešto danas simpatično u toj artificijelnosti.

Ono što je iz ovog filma preživelo do danas jeste komedija. Film je i dalje smešan, i koliko god kao celina patio zbog dramaturgije skeča i određene televizičnosti proistekle iz potpune artificijelnosti produkcionog dizajna, Burt Kennedy i Joseph Heller kao jedan od scenarista uspeli su da plasiraju humor koji stoji i dan-danas, a Frank Sinatra i George Kennedy uspevaju da ga uspešno izvedu.

To je osnovna snaga filma.

Ako se gleda kao film na koji će neko slučajno naići i pogledati ga, teško da bi zavredeo više od * * sa onim što je od 1970. do danas uspeo da prenese od utiska. Za ljude koji vole vestern i njegove sporedne forme, i umeju da uživaju u filmu koji nije iskoračio i svoje epohe, utisak je bitno bolji i seže do * * *.

WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

LOVE LIES BLEEDING

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

BEZNESS

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

ATLAS

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *