BLACK SHEEP

Pogledao sam BLACK SHEEP Paul Jacobsona, courtesy of Pliss.

Hm, zaista šta reći o novozelandskom filmu o mutiranim ovcama koje napadaju okolinu?

Pa, recimo to da je jako zanimljivo kako se iz odlično odabrane banalne teme, i odlično odabranih banalnih mitema horora može napraviti film koji nosi u sebi političku relevantnost i crossoveruje izvan okvira žanrovskog geta.

Naime, koncept ovčica koje postaju ubice i prenose genetsku deformaciju usled koje se ljudi pretvaraju u ovce, deluje kao poptuni treš u svakom drugom miljeu, osim Novog Zelčanda gde su ovce jedan od glavnih privrednih aduta i gde one predstavljaju jedan od osnova ekonomije, pa samim tim i politike i aktivizma. U tom kontekstu film o pobuni ovaca dobija krajnje subverzivan, pa moždfa čak ne ni subverzivan nego krajnje eksplicitan politički potencijal, a transformacija ljudi u ovce postaje takođe jako znakovita.

Naravno, jasno mi je da ovako budalast koncept sam po sebi ima odličnu perspektivu među horor fanovima, o čemu svedoči i činjenica da smo i mi u Srbiji došli do jednog ovakvog opskurnog filma i pogledali ga, ali još je lepše kada unutar takvog filma nađeš zaista neko ozbiljno političko značenje.

Upravo ta sprega ozbiljnog značenja i jednostavne žanrovske koncepcije treb da bude putokaz našim autorima koji pretenduju da se bave low budget hororom.

Izvan ovog konotativnog momenta, BLACK SHEEP je rutinska horor komedija sa natprosečno jezivim scenama napada monstruma na ljude. Ja doduše imam strah od životinja tako da je meni sve strašnije što su bića koja napadaju ljude bliža stvarnosti, no eto, meni su ovčice bile menacing, u nekim razumnim okvirima neprijatnosti.

Ostatak postavke priče je rutinski sa vrlo jasnom porodičnom pričom oko koje se gradi intriga koja je i dovela do epidemije.

U svakom slučaju, nije reč o filmu SHAUNovih kapaciteta, ali jeste reč o naslovu koji je uspeo da se izbori za svoje mesto, zahvaljujući seriji pametnih odluka koje su autori doneli.

* * 1/2 / * * * *

GLEN OR GLENDA

Uzeo sam da se podsetim filma GLEN OR GLENDA Ed Wooda. Prvi put sam ga gledao kao klinac, kad je bila ona prva pomama za Ed Woodom i moram priznati da mi uopšte nije bio urnebesno smešan, čak mi nije bio ni previše čudan, samo naprosto bezveze.

Isti utisak nažalost imam i na drugo gledanje. Ne želim da kažem da je Wood na neki način precenjen kao fetiš, naprotiv, očigledno je čovek radio vrlo konzistentno na svom opusu, i ja stojim pri tome da bih voleo da vidim film i knjige o bukvalno svakom filmmakeru, mislim da svaki reditelj od Cronenberga do Šotre ima neku svoju priču koju vredi čuti, međutim, Ed Wood je po mom dubokom uverenje mnogo zanimljiviji kao neka vrsta kolektivne projekcije, kao neka vrsta imaginarnog Recycle Bina u koji se ubacuje sve što je ikada bilo loše i sve što je ikada bio entuizijazam u svetu kinematografije, a sama Woodova dela to ne podržavaju.

SWINGERS

Podsetio sam se filma SWINGERS Doug Limana, courtesy of Ginger.

Iako nikada nisam bio ljubitelj ovog indie favorita koji je napravio nekoliko karijera, na ovo gledanje mi je pala njegova mešavina featherweight raspričanog doživljaja drame sa Rat Pack nostalgijom. Naročito sada, kada nas je Joey Bishop napustio.

* * 1/2 / * * * *

ZEROPHILIA

Pošto sam malo ispao iz ritma upisivanja filmova koje sam gledao, evo nekih koji odavno čekaju da se nađu ovde.

Pogledao sam high concept indie film ZEROPHILIA, courtesy of Ginger. Reč je o cronenbergovskoj indie dramediji koja ima zanimljiv koncept i dosta nekonzistentnu realizaciju.

Ideja je sledeća. Žabe imaju mogućnost da budu dvopolne. Šta ukoliko bi postojali ljudi koji imaju hromozom viška i pod određenim uslovima se transformišu u suprotni pol?

Ova ingeniozna premisa u sebi nosi niz znimljivih pitanja koja se tiču gender identiteta pa čak i nekih banalnih svakodnevnih stvari i u ovom filmu postoji svest o tome. Međutim, taj koncept, iako postoji svest, nije realizovan do kraja i ovaj film ostaje na nivou ingeniozne indie skice, sjajne festivalske igračke koja bi mogla poslužiti kao pitch za Cronenbergov film.

* * 1/2 / * * * *

EKIPAŽ

O eklektičnosti ovih dana najbolje govori to što sam juče gledao film EKIPAŽ Aleksandra Mite, sovjetski disaster film iz 1980. godine.

Reč je o jednom od najvećih hitova u istoriji sovjetske kinematografije i čika iz Ruske kinoteke koji je držao govor pre filma kaže da je film imao 80 miliona gladalaca, što je moguće ali zvuči potpuno neverovatno.

Film je juče prikazan u sklopu nekakve revije ruskih filmova u Ruskom Domu i mogu reći da Ruski Dom experience sam po sebi. Naime, u njemu vlada mešavina KGB i klerikalne atmosfere, svi izgledaju kao sovjetski agenti iz američkog filma i govore tiho, kao u hramu.

Ja sam namerno poneo koka kolu iz McDonald'sa na film da provociram i odmah na ulazu su mi rekli da bacim čašu u korpu za otpatke. :D

Film traje dva i po sata. I prvih sat vremena je vrlo detaljna melodrama o sudbinama pilota koji će potom doći na problematični let o kome govori film. Melodrama je jako detaljna i jako je zanimljivo videti neke detalje iz sovjetske svakodnevice, ma koliko da su oni bili našminkani u ovom blockbusteru. Ono što je svakako najzanimljivije, to je da većina ovih melodramskih delova uopšte ne zaigra kasnije kada krene disaster deo, i čini mi se de ja ovako detaljna melodrama tu kako bi zabavila one koji nisu došli u bioskop radi akcije.

Najzabavniji lik je svakako lik avioinženjera koji ima potpuno sulud bachelor pad sa disko svetlima, u kome se dešava sve kako prosečan Sovjet zamišlja hedonizam nekoga ko ima kontakte sa Zapadom.

Jedna od njegovih fora kako zavodi žene jeste to što im pušta slajdove iz zapadnih gradova u kojima je bio, i to na plafonu, kako bi morale da legnu pored njega. I sam film podseća na takav slideshow pošto ima nekoliko scena koje služe kao razglednica sa zapada a najviše pažnje dobija pariski aerodrom Orly.

Zanimljivo je da u jednoj sceni, tokom svojih putešestvija, članovi ekipaža nailaze na otet avion na Majorki, i oteti avion u filmu glumi putnički avion JATa. :D JAT je doduše imao svoje otmice da se razumemo a u jednoj od najčuvenijih bio je otet o otac našeg poznatog reditelja Slobodana Šijana, za koga važi urbana legenda da je singlehandedly i oslobodio avion od talaca, u šta nisam do kraja siguran. :D

U svakom slučaju, kada disaster deo krene, film se pretvara u solidan pastiš tada već dekadentnog irwinallenovskog disaster filma. Iako film najviše asocira na AIRPORT, i najviše liči na AIRPORT 1975, u njemu postoji zaista inflacija katastrofalnih događaja tako da se neumitno javljaju poređenja i sa EARTHQUAKEom i sa WHEN TIME RAN OUT.

U svakom slučaju, kada krene disaster, stvari postaju dinamične i preposterous mada ništa neuverljivije od AIRPORTa, s tim što u EKIPAŽu gine nešto manje junaka.

Specijalni efekti su isključivo mehanički i nisu uopšte loši a čak specijalni efekat samog sletanja aviona na Šeremetjevo poprima i neke arty kvalitete. Imajući u vidu da 1980. Lucas već pravi razne stvari na Ranču, EKIPAŽ jeste nešto arhaičniji ali je sasvim u ravni AIRPOSRT filmova čiji je poslednji nastavak bio u Concordeu 1979. godine.

U svakom slučaju, EKIPAŽ ima sve karakteristike narodnog, da ne kažem indijskog filma, i više liči na zabavu "za sve pare" nego na koherentno žanrovsko ostvarenje. No, i takav, vrlo je zanimljiv, u najmanju ruku kao preteča sadašnjeg talksa ruskog populističkog filma koji preuzima američke uzore i prilagođava ih ruskom mentalitetu.

* * 1/2 / * * * *

OPASNI TRAG

Sinoć smo Žika K. i ja overili OPASAN TRAG Mikija Stamenkovića i na njegovom special edition DiVXu uspeli da se podsetimo ovog izvanredno važnog filma.

OPASAN TRAG je uradila ekipa koja je praktično već radila SB ZATVARA KRUG. Scenario su pisali naš najveći producent Dušan Perković, specijalista za akcioni riler Dragan Marković, i Milutin Janković, tip koji je prethodno radio sub-KAPETAN LEŠI projekte, a kao dramaturg je, pošto se veći deo filma dešava na šiptarskom, radio Petrit Imami.

Očigledno je reč o žanrovski ortodoksnoj ekipi koja se okupila deceniju kasnije, i to deceniju posle projekta koji je već bio prilično arhaičan i odlučila ponovo da se okuša.

Ovog puta Miki Stamenković se dohvatio gorućeg, gotovo okultnog problema bivše SFRJ, iredente na Kosovu, i ovo je praktično prvi film u kome se savremena iredenta prikazuje u punom sjaju i praktično prvi film u kome se kriminalizuje politički stav kosovskih Albanaca.

Ono što u prikazu Kosova prvo mora da se primeti, to je da praktično izvan policije, nema lojalnih Albanaca.- Ima ih tu i tamo, uglavnom u planini, ali je rasprostranjenost zaverenika prosto neverovatna. Ne samo da imaju svoje ljude undercover u policiji i školama koje u filmu nameravaju da zloupotrebe, pored klasičnog emigrantsko-asasinskog momenta, nego smo se Žika i ja gledajući film u jednom trenutku upitali, kako li će izgledati finalni showdown u filmu kada se policija konačno razračuna sa njima pošto nam se učinilo kako se film može razrešiti jedino scenom genocida, nikako nekim mano a mano obračunom.

Dakle, potpuno je fascinantan taj alles gegen alles momenat u filmu i ta sveopšta atmosfera demografski nerešive zavere koju donosi film Mikija Stamenkovića. U tom smislu, iako je reč o režimskom, prosrpskom, udbaškom filmu, reč je o jednom ostvarenju koje na retko ubedljiv način pokušava da predstavi svu alarmantnost situacije na Kosovu.

Iako je pobuna u ovom filmu svedena na nivo policijskog slučaja, film se završava klasičnom horor konvencijom da čudovište još uvek živi, pošto učitelj-iredentista ostaje na slobodi.

O masovnosti tadašnje iredente možda najbolje govori svedočenje tadašnjeg prvog policajca Kosova Rahmana Morine koji kaže da je kroz ruke policijskih organa tada prošlo oko 520 000 ljudi a samo su učesnici demonstracija osuđeni na 25 000 godina zatvora, u proseku 7,1 godinu. Na ulicama je tada navodno bilo oko milion demonstranata.

I sve to ovaj film dosta plastično prikazuje. U usputnim dijalozima, saznajemo kako učitelj sprema demosntracije u kojima planira da kao prethodnicu stavi decu jer zna da policija neće pucati u njih, mladi iredentisti su potpuno u nacionalističkom duhu, smatraju da je Kosovo okupirano, najavljuju osvetu i negiraju sav progres koji je komunizam doneo na Kosovu. Zanimljivio je da u filmu nema levo orijentisanih Albanaca iako su prvobitno njihove demonstracije bile definisane kao levo skretanje, kao što su i njihovi ideolozi bili maoisti i sl.

S druge strane, ono što je argument lojalnih Albanaca u ovom filmu jeste upravo to što je komunizam doneo progres na Kosovo, opismenio ljude i sl.

Konačno, u filmu se pojavljuje i, koliko sam ja shvatio Belgijanac Roper, kao strani faktor, koji radi kao asasin za Šiptare. To je vrlo zanimljivo pošto taj junak nema kontratežu u nekom strancu koji bi eventualno pomagao policiji, i mislim da je prilično jasno kako je u filmu ptikazan strani faktor, kao svirep i neprijateljski.

Policijska praksa je pokazana kao izrazito moderna, bez puno razloga u dva navrata vidimo kako koriste helikoptere a u svom štabu koriste i računare.

Miki Stamenković malo slabije vlada geografijom dešavanja u ovom filmu, i to ne na planu stejdžinfga akcionih i saspens scena nego u tome ko je u kom gradu, no konstatovali smo da se film dešava u Beogradu, Prištini i Skoplju.

Naročito je zanimljiva scena Batinog dolaska u Prištinu koja je urađena kao Šaftov dolazak u Harare. Priština je namerno snimljena u maniru turističkog filma, iz kola u pokretu, sa posebnim akcentom na monumentalne građevine poznog Titoizma.

Zanimljivo je koliko se neki slični set upovi pojavlju u OPASNOM TRAGU i STRŠLJENU, naročito recimo u scenama posete očevoj kući. Štrljićev lik u OPASNOM TRAGU je jako sličan Sergejevom u STRŠLJENU i štaviše, u scenama posete ocu u oba filma igra Meto Jovanovski koji je kod Mikija sin, Štrljin brat, a kod Gorčina otac. isto tako, sličnost je i u tome što su kod Mikija i Gorčina braća podeljena pa je jedan iredentista a drugi lojalan, i čini se kao da ovi filmovi stižu iz iste kuhinje. Znajući da STRŠLJEN ipak dolazi iz jedno old school produkcione priče, ovu liniju treba istražiti.

Kad je reč o samoj egzekuciji, Miki ovde najviše evoicira Hitchcocka, ima jenu saspens scenu u vozu kada bane Vidaković hoće da udavi Vladicu Milosavljević, a zatim i odličnu scenu kada Alain Noury baci Vladicu u shaft od lifta.

Za razliku od saspens atmosfere koju stalno pokušava da gradi, relativno je nemaran prema revolveraškim obračunima.

Ono što Mikiju izmiče i u ovom filmu, kao i u SB ZATVARA KRUG jeste osećaj za tečno izlaganje priče. Njegov narativ u ovom filmu deluje dosta ispresecano, nema puno paralelnih radnji a i kada ih ima one su dekomponovane tako da deluju kao opstrukcija a ne kao harmonična celina.

Međutim, krimić je žanr koji je jako retko dopadljiv a to potvrđuje i OPASNI TRAG.

U svakom slučaju, reč je o vrlo zanimljivom filmu, i još jednoj potvrdi kako su ozbiljni problemi i kod nas vrlo često bili tretirani kroz filmove koji nisu shvatani ozbiljno.

* * 1/2 / * * * *

48 SHADES

Pogledao sam 48 SHADES Daniel Lapainea, courtesy of Ginger.

Reč je o lapidarnoj ekranizaciji bestselera Nicka Earlsa koji govori o coming of ageu jednog australijskog momka koji se doseljava da živi kod svoje dvadesetdvogodišnje tetke i zaljubljuje se u njenu cimerku.

Dok je roman, iako ga nisam čitao, upuštam se u slobodnu procenu, verovatno nešto kontemplativnije štivo bez velikih melodramskih obrta i razrešenja, barem sudeći po priči filma, film je strukturiran kao nezaokružena dramedija, na razmeđi između drame od odrastanju, romantične i gross out komedije, s tim što za razliku od svih ovigh žanrova nema jasno ishodište već se završava otvorenim krajem, kako je često u životu ali ne i na filmu.

Upravo u tom striktno žanrovskom tretmanu priče koja ne podržava takav postupak, leži osnovni problem filma.

Međutim, izvan toga, Lapaine prilično stručno realizuje osnovne žanrovske situacije, likovi su jasni, gluma je sugestivna (što opet ne odgovara karakteru priče, ali sasvim leži mejsntrim filmotvorstvu za koje se Lapaine stilski opredelio), i film se gleda bez teškoća.

Fotografija je takođe vrlo precizna i prijatna tako da štošta u filmu, uključujući i australijske lokacije deluje kao fini eye candy.

U svakom slučaju, iako je roman možda i dobar, kada ga Lapaine uradi, ovo izgleda kao tipičan primer CINEMA EX NIHILO koncepta, koji anglosaksonci umeju da sprovedu.

* * 1/2 / * * * *