MAUVAISE GRAINE

Konačno sam na najboljoj mogućoj, i relativno očuvanoj, kopiji pogledao prvi film koji je Billy Wilder režirao, francuski krimić MAUVAISE GRAINE.

Billy Wilder je napravio neizmeran doprinos krimiću - snimio je jedan od najboljih klasičnih noir filmova i jedan od najboljih filmova o Sherlocku Holmesu i to su stvari koje su nesporne. Kao ljubitelj i poznavalac, dodao bih još čitav niz njegovih doprinosa žanru, ali smatram da se ova dva ne mogu dovesti u pitanje.

Wilder je kao reditelj dugometražnih filmova debitovao u Francuskoj, na početku svog izbeglištva i veoma je zanimljivo da je njegov prvi film jedan veoma interesantan krimić koji nema puno veze sa onim što je radio kasnije, i u tom žanru, a i inače,

Nije pogrešno percipirati da je Wilderov debi zapravo THE MAJOR AND THE MINOR jer je već u njemu pokazao da je velemajstor koji je u stanju da nauči Holivud kako se rade neke stvari. I tu kreće njegov kanon. Međutim, ne samo da je MAUVAISE GRAINE njegov tehnički debi, nego je i vredan film, ali se gotovo nikako ne može uklopiti u njegov autorski opus.

Film je potpisao sa francuskim rediteljem Alexander Eswayem. O njemu se ne zna mnogo, u kontekstu ovog filma. Wilder je često naglašavao da je mnogo stvari na ovom filmu radio sam, a tako pamte i glumci. Možemo pretpostaviti da je Esway imao sporednu ulogu u radu i da je verovatno iskorišćen formalno kako bi se olakšalo skupljanje sredstava. Uprkos nekim produkcionim aranžmanima na filmu FEDORA, ovaj film se smatra jedinom čisto evropskom produkcijom koju je Wilder režirao.

Sam film je veoma zanimljiv. Wilder ga je nazivao svojim "novotalasovskim" filmom iako je izašao 1934. godine. Naime, radio ga je sa skromnim budžetom. Kamere su bile vezivane za automobile i snimalo se u pokretu, bez dozvole, a tema je iziskivala mnogo motorizovanih dešavanja jer je reč o jednom od pionirskih prikaza bande kradljivaca automobila.

Film prati pariskog plejboja koji kada izgubi svoj porodični auto odlučuje da ukrade jedan kome je ostao ključ u bravici za paljenje. Pošto je obećao devojci da će je voziti svojim skupim autom, on ispunjava svoje obećanje ali se odjednom nađe u poteri sa grupom nepoznatih ljudi koji ga na kraju sustignu. Ispostavlja se da su oni banda kradljivaca automobila kojima se dopao njegov talenat.

On kreće da sarađuje sa njima ali kada se posvađa sa šefom bande oko podele plena, i kada se volšebno nađe za volanom auta kome je oštećena poluosovina, odlučuje da rasturi bandu i ubedi ih da prestanu sa time što rade.

Tada je već kasno, policija im je za petama.

Wilder nudi dosta duhovitosti u ovom filmu, ali osim muzike koja je žanrovski karakteristična za komediju ovaj film uspeva da izgradi jednu vrlo zanimljivu karakternu priču, sa dosta zanimljive automobilske akcije sa kolima koja nisu imali previše prilike da gledamo snimljena na ovakav način u filmovima iz te epohe.

Nema rir-projekcija i drugih filmskih trikova. Nije ovo naturalizam, daleko od toga, ali u čisto filmskom pogledu inscenacije, Wilder ovde artikuliše jednu sebi inače nesvojstvenu sirovost.

Lik mladog kleptomana koji postaje štićenik plejboja u bandi je veoma zanimljivo postavljen i u njemu se fino prepliću tragički i komični aspekti ove priče.

Nema sumnje da je ovaj produkcija rezultirala B-filmom za tadašnje francuske uslove, i uprkos evidentnom daru za režiju, ovo iskustvo nije prelomilo Wildera da sebe posmatra kao reditelja.

Zato i ne čudi da je klasik o majoru i malenoj čekao još osam godina kao njegov "propisni debi":

Ova priča je iskorišćena za barem dva filma kasnije, što je karakteristično za Wilderov rad i kasnije.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

IT HAPPENED IN BROOKLYN

Isobel Lennart koja je svedočila pred HUACom, imala je nekoliko uspešnih muzičkih komedija sa Chairmanom u njegovoj MGM fazi. IT HAPPENED IN BROOKLYN u režiji Richarda Whorfa koji nije snimio mnogo filmova ali su mu davani teški zadaci, donosi zamršenu priču o američkom vojniku koji se vraća u rodni Bruklin, tu upoznaje simpatičnu nastavnicu muzičkog i naseljava se kod domara škole dok se ne snađe, i dok vaga svoje opcije pojavljuje se Englez kog je upoznao pred povlačenje, i čiji ga je deda zadužio da od njega napravi čoveka.

Dakle, ovo je film u kom se dešava svašta, a ima i dosta zapleta, a na sve to Whorf stavlja veliki akcenat na muzičke numere, zato su u glavnim ulogama Frank Sinatra, Kathryn Grayson i Peter Lawford. Muzika je vrlo uspeo deo ovog filma, iako u pojedinim momentima na nivou tonske montaže deluje naivno, kako tehnički tako i na planu dijegeze, neki aranžmani imaju naprosto više instrumenata u snimku nego u kadru a Whorf ne gradi utisak subjektivnosti usled kog junaci "čuju više":

Ali, to je minorna primedba jer sasvim funkcioniše u konvenciji koju Whorf gradi a glumci uspevaju da nam "prodaju". Na nivou priče, postoji samo jedna primedba, Isobel Lennart ne uspeva da nam skroz "proda" ljubavni trougao između troje glavnih junaka i njime kao gledalac nisam bio do kraja zadovoljan, naprosto jer nije bio karakterno i emocionalno utemeljen.

Međutim, ovo je celina koja zaista ima veliki akcenat na muzičkom aspektu i koliko bi mogao, dramski aspekt zaista vrlo malo trpi.

Whorf veoma vešto estetizuje dešavanja u crno-beloj tehnici a legendarni Cedric Gibbons potpisuje aspekte producionog dizajna i to se vidi. Ovo je film o čijem izgledu se itekako vodilo računa.

Skupljeni su pravi ljudi za zadatak i rezultat nije izostao.

* * * / * * * *

THE KISSING BANDIT

THE KISSING BANDIT koji je režirao Laslo Benedek smatra se jednim od težih MGMovih promašaja svog vremena, važi za film kog se ekipa stidi, Sinatra njime nije bio zadovoljan itd.

Međutim, ovaj komični vestern mjuzikl je pravo uživanje i to ne nužno samo za Sinatrine fanove.

Naprotiv, ovo je pre svega izuzetno duhovit komični vestern sa pevanjem, u kom postoji izuzetna hemija među glumcima i puno dobro pripremljenih situacija u kojima mogu da zablistaju. 

Chairman of the Board ovde igra sina meksičkog bandita kog je otac poslao na studije u Bostonu u uverenju da je lokalna gostionica porodični biznis. Kada se sin vrati sa diplomom iz hotelijerstva, veoma se iznenadi kada ga dočeka posao vođe bande koji je poznat po tome da svaku ženu koju opljačka poljubi i tim poljupcem toliko očara da padne u nesvest.

Sin nevoljno prihvata zadatak ali već u prvoj akciji se zaljubi u mladu damu koju je trebalo da poljubi. Međutim, do poljupca ne dođe a ona je ćerka španskog guvernera, a i ona se takođe zagledala u njega.

Njih dvoje pokušavaju da započnu svoju zabranjenu ljubav dok Španci dovode razne komične likove sa idejom da ulove naslovnog junaka.

Frank Sinatra i Kathryn Grayson su i glumački i pevački sjajni u glavnim ulogama. Laslo Benedek nikada nije bio reditelj A-lige i njegov istorijski najznačajniji film je više izuzetak u filmografiji nego pravilo, ali ovde se snašao kao solidan profesionalac i pre svega je pokazao osećaj za komički tajming. Film je naprosto vrlo duhovit i veoma je solidan tempo ređanja duhovitih situacija i detalja.

Kolor u kom snima Robert Surtees je MGMovski Technicolor kakav uvek volimo da vidimo. Uz duhovite, kičaste kostime daje filmu izgled spektakla iako je ovo daleko od najskupljeg mjuzikla svog vremena što takvu propast na blagajnama čini još čudnijom.

Moguće je da je reč o nostalgiji ili da su nam kriterijuma erodirali ali ovo je film koji zaslužuje da proceni iznova.

* * * 1/2 / * * * *

BEVERLY HILLS COP - AXEL F

Ne bi Joseph Gordon-Levitt prihvatio da igra u novom BEVERLY HILLS COPu da je to nešto bezveze.

I to je bio najpouzdaniji i jedini znak da se gledanje AXEL Fa neće pretvoriti u neku agoniju i neprijatnost. Pa ipak, film nije mogao izbeći mikroskopsku analizu i razmaštavanje šta je moglo drugačije, ali to je uvek tako sa zakasnelim nastavcima u kojima autori i producenti više nisu oni koji kontrolišu narativ.

Ovakva pitanja se nisu postavljala 1987. ili 1994. kada su izašla prethodna dva nastavka od kojih je jedan bio jednodimenzionalni prevashodno akcioni film Tony Scotta a drugi nevešto izvedena policijska farsa Johna Landisa, gde se u oba gubila supstanca Brestovog remek-dela koje je donelo nešto zaista višeslojno - mladog crnog komičara nesputane energije u ulozi policajca iz najsiromašnijeg radničkog grada koji odlazi da reši u slučaj u najbogatijem američkom naselju.

Taj film je imao duh, kako humor tako i krimić i akciju, sve je proisticalo organski jedno iz drugog ali Brest je bio takav reditelj u to vreme, sposoban da definiše pojmove. Napravljene su nebrojene kopije BEVERLY HILLS COPa i MINDINGHT RUNa pa i GOING IN STYLE, ali nijedna nije imala snagu originala jer nije bila tako lepršava u postupku i bogata u sadržaju. Slično Jonathanu Demmeu nekada i Dougu Limanu sada, Brest je bio reditelj koji je imao sposobnost da miri žanr sa studijom karaktera, da gradi napet film pun scena koje su atipične za dati formalni okvir, a kopije su se paradoksalno najpre vezivale za formu.

Zato je ovogodišnji rimejk ROAD HOUSEa u produkciji Joela Silvera tako genijalan potez. On je uzeo film jednog reditelja suženih žanrovskih pogleda i dao ga Dougu Limanu koji mu je doneo novu dimenziju.

Brestu se dešavalo obrnuto - njegovi izvornici su kasnije eksploatisani kroz guranje u kalup.

Otud, ovaj četvrti film ne samo da dolazi sa svim rizicima zakasnelog nastavka koji ne zna tačno kome se obraća i šta želi da kaže već i sa stigmom drugog i trećeg dela koji nisu realno ponovili suštinu prvog.

Samim tim postavlja se realno pitanje, šta je BEVERLY HILLS COP kao takav, naročito jer je Murphyjeva mladost neponovljiva?

Nastavak se opet ne bavi suštinom. Posle MAVERICKa u kom Tom Cruise ima ozbiljan problem što snima film o tome kako su prošle decenije a on nije ostario, Bruckheimer ima sličan slučaj sa Murphyjem. Prošlo je 40 godina a kao da je možda isteklo tek deset.

Murphy je u formi, ne pokazuje vidne znake starenja na ekranu i da o tome ne govori, to se ne bi čitalo kao tema.

Ono gde producenti uzimaju stvari suvereno pod svoje jeste narativ. Nema mnogo filozofije. Ovo je rutinsky old school buddy cop film i to je to. Ne ulazi se u mudrovanje o klasi, o razlici u godinama, o tome koliko se izmenio Detroit a koliko Beverly Hills.

Prosto, AXEL F je ambiciozna redukcija prvog filma koja uspeva da funkcioniše kao koherentan repertoarski film.

Film se prati od početka do kraja. Ko zna reference, zna, ko ne zna, vidi da tu ima nešto "više" ali ispratiće sve i inače. Preskočena je prva prepreka, ovo nije FURIOSA ili neki sličan razlog za oduzimanje radne i poslovne sposobnosti autorima.

Ono gde se javlja problem jeste ekipa. Bivši policajac Will Beall je potpisan na nekim dobrim filmovima ali daleko je od toga da su zbog njega bili dobri i scenario je naprosto mlak. U pogledu integracije svih fam service elemenata je vešt ali kriminalistički zaplet je rutinski, skoro televizijski, odnosi među likovima su jači u odabiru teme nego u razradi, problemi koje svaki lik ima su jednodimenzionalni, dijalozi nisu posebno lucidni i duhoviti. Sve to stoji i ne raspada se ali baš ni ne očarava.

Mike Molloy potpisuje vrlo sterilnu režiju u svakom pogledu. Njegove inscenacije su korektne ali bajate i sa ozbiljnim problemom jedne uopštenosti vizure usled koji junaci ne dobijaju protagonizam unutar samog organizovanja naracije. Akcione scene su mahom već viđene i svaki put ranije su bile bolje, ponekad su bukvalno fotokopirane - kao ona pucnjava sa grupom sicaria u saobraćajnom špicu preslikana iz serije SOUTHLAND.

Film stoga ima jednu neupečatljivu i tek funkcionalnu fizionomiju.

Joseph Gordon-Levitt je na nivou. Eddie Murphy je začuđujuće sveden u naslovnoj ulozi ali kad se lik ogoli, nažalost ne budi mnogo. Lik ćerke je miscastovan ali i slabo razvijen a Kevin Bacon je sličnu rolu ličnom harizmom doveo do nekog nivoa, mada ne previsokog. Ovo definitivno nije Baconov Jackie Rohr iz CITY ON A HILL, mada mislim da pokušao.

Od stare ekipe, Judge Reinhold jedini uspeva bez tegoba da ponovi ono staro i da nas podseti koliko nam zapravo nedostaje.

AXEL F dakle nije ono što bi u idealnim uslovima mogao da bude ali ono što jeste možemo smatrati solidnim i izabrani put praćen je sa autoritetom.

Pa ipak, uprkos dobro izabranom putu, sama realizacija nije na najvišem nivou. Film je pao  na onome iz čega kod Bruckheimera ne bi smeo ali deluje da stari majstor malo gubi konce u poslednje vreme - pogledajmo Ritchiejev poslednji promašaj.

Ako je ekipa filma AXEL F možda i uspela da nas ubedi da je ovo pravi i održiv put, reditelj i scenaristi su to ostavili na jednom nivou pristojne mehaničke izvedbe i nisu otišli dalje od toga.

Rezultat je nastavak filma o upečatljivom liku koji ima dosta toga, ali nema karakter.

* * / * * * *

BONEYARD

BONEYARD Asifa Akbara je u Varietyju zlonamerno upoređivan sa filmom SOUND OF FREEDOM na bazi Melove uklučenosti u projekat, iako je jedino što deli s tim filmom u stvari činjenica da je inspirisan istinitom pričom.

Ipak, BONEYARD je obradio West Mesa serijska ubistva kao jednu mešavinu filma o potrazi za serijskim ubicom, procedurala i slashera. Ako imamo u vidu dosadašnji opus Asifa Akbara koji je bio dosta upadljivo nevešt, ovaj film je malo "upriličeniji" i novomeksičke lokacije ali i lasvegaski milje u kom Asif iz nekog razloga operiše daju svemu malo taj "izgled granice", tu korozivnost života na samim obodima SAD.

Tu je Mel koji u paycheck modeu i u geezer teaser minutaži podiže nivo filma kad god se pojavi i to sad već radi rutinski time što uspeva da izvede ali i očiglednom improvizacijom malo obogati dijalog.

Brian Van Holt je u suštini glavni i uprkos tome što nije baš tipični leading man material nije loš. Najslabije se snašao sada već iskusni 50 Cent opet u geezer teaser formatu role.

Film je dinamičan, geezer teaser elementi su pametno raspoređeni. Raznim flešbekovima koji se slobodno razvijaju u naraciju pokriva neke motivacije ali i otkriva neke tokove događaja, i time izlazi iz tipičnog procedurala. Ipak, ukupno uzev, utisak pabirčenja je dosta vidljiv i svakako da celini nedostaje klasa da se zaokruži.

Kako sam se, na osnovu ranijih radova, nadao od Asifa dobro sam se udao, ali ovo ipak nije vrhunski Melov DTV ali nije ni odlazak na potpuno dno kace.

* * / * * * *

THE FASTEST GUITAR ALIVE

Pokušaj studija MGM da od Roya Orbisona napravi bioskopsku zvezdu neslavno je propao u filmu THE FASTEST GUITAR ALIVE. Razlog za to je sam Roy Orbison koji je od filmskih atributa imao samo dobru volju i ništa više. Pesme iz njegove ortodoksnije country faze koje peva u ovom filmu su sjajne, ubedljiv je kad ih izvodi jer je primarno muzičar, ali nažalost kad god treba da se nešto odglumi, najviše što uspeva da izmami jeste osmeh kojim se nagrađuje dobra volja.

Film je režirao Michael Moore, pre svega značajan kao pomoćnik režije. Film je korektno izveden. Nije Roy Orbison njegova jedina slabost, ali da je bio filmski ubedljiviji, film bi svakako bio bitno bolji, naročito jer vestern komedija sa pevanjem, i to izvanrednih pesama, teško može da pogreši kad se osloni na vodviljsku strukturu špijunske priče iz Građanskog rata.

Ovako ipak THE FASTEST GUITAR ALIVE čak i sa Orbisonom kao second leadom naprosto ne može da prikrije svoje "korporativne" namere zbog kojih je film platio cenu.

* * / * * * *