TARDE PARA LA IRA

TARDE PARA LA IRA Raula Arevala je uzbudljiv španski triler koji na zanimljiv način razrađuje motiv osvete. Arevalo uspeva da nađe jako delikatan i valjan balans između uzbudljivih preokreta u zapletu i postepene razrade karaktera koja nije senzacionalistička, istovremeno uspevši da bude ubedljiv i u emotivnom i u žanrovskom pogledu. Antonio de la Torre je izvanredan u nosećoj ulozi kroz koju se prelama čitav film, a Arevalo odlično menja brzine između karakternih i dijaloških scena i onih nasilnih a naturalističkih.

TARDE PARA LA IRA jeste po svojim kapacitetima onaj uzoran primer “malog filma” koji uspeva da sa nametne ubedljivom pričom i veštom realizacijom. U proteklih nekoliko godina španska kinematografija napravila je nekoliko zanimljivih “osvetničkih” priča u žanru tilera, sa najrazličitijim postavkama. U domenu svedene i čvrsto postavljene karakterne priče među junacima sa margine, TARDE PARA LA IRA uzima vodeće mesto. 

Raul Arevalo u ovom filmu pokazuje vrlo široke rediteljske mogućnosti, od zanimljivog akcionog uvoda preko senzualnih i naturalističkih deonica. Uvodna sekvenca koja u sebi ima jako ozbiljno realizovane akcione elemente pokazuje da španska kinematografija danas može sebi da dozvoli takve ukrase čak i u pričama koje nisu u užem smislu visokooktanska akcija.

Raul Arevalo je do sada prevashodno bio glumac, i rekao bih da je njegov rediteljski debi čak i konzistentniji i veštiji od nekih njegovih najznačajnijih glumačkih ostvarenja kao što je LA ISLA MINIMA.

* * * / * * * *

THEY'RE WATCHING

Animatori Jay Lander i Micah Wright snimili su 2016. igranu found footage horor komediju THEY’RE WATCHING. Film govori o televizijskoj ekipi američke televizijske emisije koja odlazi da snimi reportažu u Moldaviji i tamo upada u nevolje sa sujevernim lokalcima.

U fllmu ima komedije ali je ona dosta bajata i u boljim varijacijama na temu viđena u EURO TRIPu i BORATu, a horora ima bitno manje, a i kada se desi nije naročito efektan. Stoga, ovaj film je ipak prevashodnije komedija nego horor i čini mi se da je found footage horor ovog puta više bio nešto što je možda iskorišćeno da autorima pomogne da “prošvercuju” svoku priču u produkcionom pogledu…

Background reditelja u svetu animacije najevidentniji je u cartoonish završnici u kojoj se konačno započne taj hororični deo ove komedije i u njemu ima i gorea u nasilnog humora, pa mogu reći da je to verovatno i najinspirisaniji deo filma. 

Nesporno je da su Lander i Wright uspeli da naprae delo koje je umnogome zrelije od opšteg found footage proseka, ali nažalost nisu uspeli da postignu vrhunce ovog podžanra niti da vobace do onoga što su sami želeli a to je punokrvna crnohumorna horor komedija. THEY’RE WATCHING je kroz celo svoje trajanje prijatan, ali retko kada postaje dovoljno efektan za ono što su zahtevi bilo horora bilo komedije.

Rumunske lokacije su dosta solidno iskorišćene.

* * 1/2 / * * * *

'Посейдон' спешит на помощь

'Посейдон' спешит на помощь Slobodana Kosovalića je drugi igrani film koji je ovaj reditelj snimio posle emigriranja u SSSR 1967. godine. Pre toga, Kosovalić je važio za IBovca pa njegovo bekstvo u SSSR nije bilo sasvim neočekivano ali se desilo u periodu kada je trebalo da izađe njegov igrani film DIM, i samim tim je kaznio i taj film koji je dugo čekao na ozbiljnije prikazivanje.

Kosovalić je u SSSRu snimio dva filma u trajanju od oko jednog sata za koje bismo danas mogli reći da su prešavši 45 minuta dugometražni dok bi u to vreme bili na granici standarda. Ipak, evidentno je reč o sovjetskim B-filmovima.

Oba filma je snimio za specijalizovanu kuću "Maksim Gorki" koja se specijalizovala za filmove namenjene deci i mladima. Prvi je govorio o dečaku koji ide na školsko takmičenje, drugi o mladim mornarima koji već na prvom zadatku moraju da se suoče sa izazovom i pokažu šta su naučili i od kakvog su materijala sazdani.

'Посейдон' спешит на помощь sa svojim prilično kratkim trajanjem tu priču koju sam ukratko opisao ne uspeva bitno da razradi preko nekih najosnovnijih opštih mesta, pa pretpostavljam da ovo ostvarenje teško da možemikoga zanimati sem najzagriženijih proučavalaca istorije jugoslovenskog ili sovjetskog filma.

U tehničkom pogledu film je korektan i iako imamo u vidu da se dešava na moru i tokom oluje, realizovan je podnošljivo, a za opšte ambicije ove produkcije verovatno i natprosečno.

* 1/2 / * * * *

GOOD TIME

Benny i Josh Safdie napravili su mini-senzaciju u Kanu sa svojim atmosferičnim njujorškim krimićem GOOD TIME. U osnovi, GOOD TIME je prilično old-school mešavina socijalčnog filma sedamdesetih i post-tarantinovsog krimića devedesetih a protagonisti su dva grčka brata, od kojih je jedan samouvereni ulični operater a drugi je special needs koji kreću u bekstvo posle neuspele pljačke banke.

Safdiejevi su snimili film koji u jednom trenutku uspeva da se pretvori u priču o opstanku i griži savesti i transcendira puku mehaniku krimića, ali ruku na srce, treba mu vremena da to postigne i prevaziđe svoj inače vrlo jasan žanrovski okvir.

Safdiejevi su u pogledu vizuelnog koncepta pa donekle i zvučne slike inspirisani Audiardom i Mannom ali ne dobacuju ni do jednog ni do drugog. Film je u Kanu osvojio nagradu za svoj vrlo ekspresivan soundtrack i u pogledu zvučne slike evidentno je da je ona jako bitna autorima, čak je jedan od njih bio i uključen u njenu kreaciju.

Uprkos tome što je film zanimljiv i u pojedinim elementima unikatan, mislim da je u Kan pre svega dospeo kao jedan atipičan američki odjek njihovog favorita Audiarda nego zato što predstavlja nešto autentično novo. Doduše, u glumačkom radu Roberta Pattinsona ovaj film donosi određenu diversifikaciju kojoj je on poslednjih godina itekako sklon kako bi umakao imidžu iz TWILIGHTa. Od Pattinsonovih indie pokušaja, ovaj je svakako najsupeliji.

* * * / * * * *

THE CHILD IN TIME

Pogledao sam THE CHILD IN TIME, BBCjevu televizijsku adaptaciju romana Iana McEwana. Ovaj televizijski film režirao je Julian Farino, Britanac koji je poslao veliki kreativni oslonac HBOa a glavnu ulogu igra Benedict Cumberbatch koji uprkos prisustvu u blokbasterine ne izbegava ovu vrstu passion projecta u domovini.

Nažalost, THE CHILD IN TIME je televizijski film koji je znatno ispod onoga što su mu sastavni delovi. Film je naprosto konfuzan i čudnovato distanciran u odnosu na temu. Osnovni zaplet je priča o piscu dečjih knjiga čije dete nestaje i on mora da se suoči sa gubitkom i da ga podnese, ali pored toga postoje još dva dodatna zapleta o njegovom prijatelju koji je psihički popustio i napustio posao u Downing Streetu i priča o reformi prosvete u koju je pisac uključen kao čaln neke komicije.

THE CHILD IN TIME sve vreme pokušava da bude trezven, sveden, ozbiljan, ali na kraju krajeva čak ne možemo reći ni da je svoje tematsko jezgro u potpunosti ispratio. Za slične naslove kao što je Egoyanov CAPTIVE možemo da kažemo da su krenuli putem pulpa, ali isto tako u njima je tema gubitka uprkos svemu bila bitno opipljivija.

Farino i Cumberbatch pokušavaju da budu svedeniji i diskretniji ali na kraju krajeva ova priča o bolu, opsesiji, silasku s uma i pokušajima da se opstane posle tragedije ostaje i emotivno i intelektualno neubedljiva, daleko ispod onoga što bi ovakva saradnja morala da proizvede.

Roman je napisan pre trideset godina i bio je smešten u distopijsku blisku budućnost. Televizijska adaptacija međutim tretira priču kao savremeni realizam bez ikakvog “odmaka”.

THOR: RAGNAROK

THOR RAGNAROK Taike Waititija je primenio isti trik kao i WONDER WOMAN. Izveo je junaka iz nečega što je sadašnjost, što su neke koliko-toliko ovozemaljske okolnosti i smestio ga je u svemirski Marvelov univerzum u kome inače obitavaju GUARDIANS OF THE GALAXY i slični likovi. Tu je Thor svakako dobio na efektnosti i ubedljivosti, međutim, postoji još jedna “olakšavajuća  okolnost” koju je imao RAGNAROK a to je da nema ni Thorovog čekića kao osnovnog oružja i pomagala za svaku priliku. Otud, Waititi ima priliku da se odmakne od svega onoga što je previše stripovsko u junaku i da ga prilagodi filmu.

Dakle, Waititijev Thor je dobar jednim velikim delom zato što ne mora da se izbori sa svim onim limitima koje su imali reditelji prethodnih filmova. U tom pogledu, moramo imati u vidu da je Waititi imao i ključnu priilegiju da Thora radi kao parodiju.

Naime, za razliku od tona ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANS OF THE GALAXY, THOR RAGNAROK je iznad svega jedna po-mo parodija na superherojski film i space opere. Za razliku od ostalih filmova o Thoru koji su pokušavali da budu ozbiljni a imali još i naročite teškoće da prikažu Asgard,  ovde je Thor transformisan, ton filma je parodičan, sve je smešteno u svemirski deo MCU i konačno, Asgard ovde ima sudbinu Kryptona, dakle doživljava Ragnarok.

Waititi je imao čak i tu sreću da u njegovom filmu Thor nema tu retro dugu plavu kosu već je  svojoj hunky inkarnciji sa kratkom kosom.

Waititi je dakle imao jednu ogromnu masu olakšica u ovom filmu, pa je i proizveo film koji je blizak njegovim jačim stranama a to su parodija, akciona i horor komedija, razni vidovi verbalnog i vizuelnog humora. I u tom domenu Waititi briljira. On je evidentno manje maštovit reditelj od Gunna i manje tehnički vešt, ali u pogledu realizacije donosi vrlo neobičnu gotovo lo-fi poetiku u kojoj maltene ima elemenata televizijskog skeča. Ako je BLADE RUNNER 2049 u formi blokbastera podvalio tempo i estetiku art housea, onda je Waititi u RAGNAROKu podvalio jako puno lo-fi elemenata, namerne tehničke naivnosti i maltene amaterskih rešenja (u najboljem smislu te reči).

Ono u čemu se RAGNAROK uklapa u svemirski MCU je sada već ozbiljno odsustvo bilo kakve narativne discipline i strukture. Waititijev film je poselo u kome se najmanje bavimo onim što je glavna tema. I to je u suštini i najbolji element filma jer je ono što je glavno poslovično najmanje zanimljivo. 

Tako je sukob Thora sa prognanom starijom sestrom i ono što je naslov filma zapravo manje bitan element. Glavni je njegov boravak u zarobljeništvu, borba u areni i bondovanje sa Hulkom i Valkirom koju je sreo usput. U tom pogledu, RAGNAROK je sličan drugom GUARDIANSu, s tim što ovde negativac iako dolazi iz porodice zapravo nema bilo kakvu fundamentalnu ulogu u odnosu na glavne junake, a efekat na gledaoce je još manji.

Međutim, ako imamo u vidu celu vrlo složenu Marvelovu menažeriju, i sve obavezne figure koje mora da isprati ovakav film, Waititijevo ostvarenje je izuzetno prijatno za gledanje, u određenom smislu čak i subverzivno po intenzitetu parodije na kojoj se insistira. Hemsworth se sada dobro snalazi u liku a scenario mu je zaista pomogao da se maksimalno opusti bez potrebe da radi razne Thorove neuverljive činove u ambijentima koji im ne pristaju. Jeff Goldblum je sve vreme u komičnom ključu. Cate Blanchett je u MALEFICIENT štimu i takođe je raspoložena za parodiju. Tessa Thompson je harizmatična kao Thorova simpatija, protivnik i saradnik.

Dakle, Waititi je okrenuo brigu na veselje i snimio vrlo zabavan film. Međutim, to što je uspeo da pobegne od raznih Thorovih kontradikcija ne znači da je bilo koju zapravo rešio.

* * * / * * * *

KEEPING UP WITH THE JONESES

Pogledao sam KEEPING UP WITH THE JONESES Grega Mottole, rutinsku špijunsku komediju koja se izdvaja po izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj imamo i Islu Fisher i Gal Gadot i Jona Hamma, i deo postave serije VEEP. Da nije njih, ovaj film bi bio manje zanimljiv, ali opet zahvaljujući njima na ekranu i uostalom zahvaljujući Mottolinom potpisu na špici očekivalo se nešto više. Međutim, Mottola je ovaj film izrežirao krajnje rutinski, kao da je sve vreme iza kamere bio neko iz druge ekipe čiji je zadatak da snima scene bez mnogo autorskog upliva. Otud KEEPING UP WITH THE JONESES neprestano, iz scene u scenu gađa nekakav minimum gledaočevih očekivanja i ne nudi maltene nijedno iznenađenje.

E sad, i u toj celini lišenoj iznenađenja, sa scenarijem koji je maltene dekadentno predvidiv, imamo zanimljive glumce, imamo neke zabavne situacije i KEEPING UP WITH THE JONESES na kraju svega ipak dobacuje do nivoa nekog pristojno sastavljenog konfekcijskog proizvoda koji nažalost nema onu prodornopst i svežinu kakvu bi trebalo da sarži film navedenih imena. Otud u ovom filmu nema mnogo toga naročito lošeg, samo gotovo uopšte nema onog vrhunskog.

* * 1/2 / * * * *