CRIME + PUNISHMENT IN SUBURBIA

Pogledao sam CRIME + PUNISHMENT IN SUBURBIA Rob Schmidta. Nisam ga gledao na vreme kada je izašao a posle kad me je Schmidt zainteresovao sa WRONG TURN, nisam uspevao da ga nađem. Međutim, Ginger je nailovao kučkinog sina.

C + P je vrlo slobodna adaptacija Dostojevskog iz pera Larry Grossa, najčuvenijeg po scenariju za 48 HRS koji je međutim kasnije radio razne druge žanrove, a sad je ipak pao u neku drugu liku nekadašnjih mainstream scenarista. Ovo mu je jedan od poslednjih major scenarija. C + P je teen angst film, na liniji RIVER'S EDGE ili GUNCRAZY, pa čak i te linije rimejkova trilera sa mladima tipa onog rehasha FATAL ATTRACTION sa Mark Wahlbergom ili onog sličnog filma sa Aliciom Silverstone i sl.

U svakom slučaju, ono što uzdiže ovu prilično konvencionalnu i prevaziđenu Grossovu postavku (naročito u svetlu AMERICAN BEAUTY koji se ubrzo pojavio) jeste egzekucija Rob Schmidta. Schmidt je maksimalno iskoristio ovaj film kao svoj showcase i mislim da ga u tom smislu nije zloupotrebio već ga je baš unapredio. Iako ti filmovi u kojima se mlad reditelj napne da snimi showcase mogu da pojedu sami sebe, međutim Schmidt je stvorio takve okolnosti da je on zaista glavna zvezda filma.

U tome mu pomaže odlično odabran cast sporednih likova u kome su Michael Ironside (u ulozi očuha molestera), Ellen Barkin kao majka koja još uvek nudi neku seksualnu privlačnost, i Jeffrey Wright kao njen crni ljubavnik. Uvođenjem ovako iskusne i sugestivne podele, Schmidt uspeva da mlade i neiskusne glumce popravi u scenama sa ovako opakim matorcima koji su suštini i jako dobri personality actors i sami po sebi (Ironside & Barkin) donose energiju.

Dodatno bestidan ali zaista besprekorno urađen touch je senzacionalan soundtrack na kome su sve sami hitovi alterna popa, od Pixies do Depeche Mode. Schmidt zaista vešto koristi ove numere da našminka scene i ovakav zahvat se može smatrati jeftinim svaki put kad nije ovako vešto urađen.

U svakom slučaju C + P je mnogo bolji film nego što bi trebalo da bude pa zato i treba da ga pogledaju oni kojima na prvi pogled ne izgleda kao njhova šolja čaja.

* * * / * * * *

HITMAN

 Pogledao sam HITMAN Xaviera Gensa.

Što zbog pozitivnog iskustva sa BEOWULFom, što zbog Trippovoe preporuke, što zbog Skip Woodsa, pa konačno i zbog Xaviera Gensa o kome čujemo toliko toga lepog i "hosteličnog", odlučio sam da pogledam HITMANa na otvaranju, u punoj sali u Tuckwoodu, što je užasno bitno za gledanje akcionog filma koji ima potpuno drugačiji odjek u praznoj sali.

Nažalost neko kolektivno iskustvo, kao što je recimo bilo na DIE HARD 4.0 je izostalo, pre svega zato što je veći deo ekipe iskoristio film da date movie, no HITMAN je isporučio dosta jako zanimljivih stvari.

Naime, HITMAN bi se olako mogao otpisati kao generic hitman akcijaš, što u svojoj dubokoj suštini i jeste, ali po određenim konceptualnim rešenjima spada u red generic akcijaša iz nekih boljih dana, iz dana u kojima su takve stvari pakovali momci poput Joela Silvera a to su ljudi koji su umeli da iz B-filma napraavo pravo umetničko remek-delo.

Otud film radi Xavier Gens, tip koji je radio torture porn horor, dakle svakako ne neko ko je neki budala hipster, i po tome se znatno razlikuje od ekipe koju Francuzi sada eksportuju u Holivud. Što je najvažnije, u rediteljskom postupku se oseća da je Gens teškaš. Meci pogađaju telo i kada ga pogode rasipa se neobično mnogo krvi. Tuče u filmu su neobično šibadžijske a svaki fancy move boli pošto likovi zaista interaguju, kako među sobom, dakle kad se tuku-udarci bole, odnosno kada ih neko baci, oni padaju i udare se od nameštaj, zidove i sl. ne odleću u neki apstraktan prostor. Tuče u Gensovom filmu su iscrpljujuče, traju dugo i nose u sebi jednu finu atmosferu obračuna koji nekako mora da se završi ali u pojedinim trenucima dobija neke nepredviđene komplikacije što daje posebnu energiju dešavanju. Na prvu loptu bi se moglo reći da taj pristup tuči ima veze sa Bourneom, i verovatno ima u incepciji, s tim što je sama egzekucija bliža svemu onome što se pričalo o CASINO ROYALE a da zapravo nije baš i postignuto u filmu.

Pucnjave su takođe vrlo mišićave, meci zaista momački razvaljuju kako tela i krvne sudove tako i scenografiju i mislim da Gens obraća posebnu pažnju na te detalje. Sama koreografija pucnjava je strejtaška, i prilično old school, i Gens drži stilske digresije u ovakvim scenama na minimumu.

Torture porn zaborava nema, tako da Gens nuddi par sočnih uvoda u mučenje, nažalost bez pay-offa.

E sad, film se pretežno dešava u Rusiji, a sniman je u Bugarskoj, tako da istiočnoevropske lokacije, iako su autentične, nisu najzanimljivije koje bi se na tu temu mogle naći, i naravno malo se oseća da su film radilibugarski filmski radnici, i to pre svega u domenu dekora i rada sa statistima. Mislim da Bourne ima jače settinge i šteta je što lokacije nisu zanimljivije i autentičnije. Očigledno je Xavier Gens u Bugarskoj imao all the money can buy, ali to očigledno nije bilo dovoljno.

Inače, second unit je radio Olivier Megaton koga znamo po polu-akcijašu SIRENE ROUGE sa Asiom Argento a neke stutove je radio Cyrill Rafaelli, koga znamo iz B13 i DIE HARD 4.0.

Kad je reč o Timothy Oliphantu, ja sam zadovoljan njegovom ulogom, mislim da on jeste dosta zanimljivo i dinamično predstavio svu zbunjenost i nezrelost Agenta 47 kao čoveka koji savršeno zna šta treba da radi iako to znanje nema temelj u njegovoj ličnosti već u perfektnoj uvežbanosti. Ono što je zanimljivo u vođenju ovog lika jeste to što Agent 47 ni u jednom trenutku ne dolazi u podređen položaj, uvek je korak isperd svih i nema obligatornih scena otimanja dragih osoba, otimanja njega samog i sličnih bullshita.

Na tome treba da zahvalimo Skip Woodsu koga je posle solidnog indie krimića THURSDAY regrutovao Joel Silver kao naslednika Shane Blacka i Woods je pisao vrlo blackovski film SWORDFISH koji je nažalost dosta svoje silveričnosti izgubio kroz angažovanje Dominica Sene koji je ipak pre sve Bruckheimerov reditelj, a to su ipak suprotne estetike i jedino je Tony Scott to uspeo da prevaziđe mada je Tony bio Don Simpsonov kadar. U svakom slučaju, Woods je u ovom scenariju vrlo ekonomičan, na svim nivoima i stvari drži vrlo svedenim što je dobro.

U konačnom zbiru, iako HITMAN nije neki naročit film, on podseća na vreme old school hard-R akcijaša na kojima smo odrasli i u savremenim okolnostima se ipak izdvaja u odnosu na neki isti ovakav projekat koji je vrlo lako mogao pisati neki levak i režirati Andrzej Bartkowiak.

* * 1/2 / * * * *

OPERACIJA BEOGRAD

Drugi film koji smo overili na našoj redovnoj projekciji jeste OPERACIJA BEOGRAD Žike Mitrovića.

Ginger je prošao kroz prilične nevolje dok nam je obezbedio ovaj flick, međutim celo maltretiranje je vredelo pošto je reč o jednom od najboljih prikaza urbane gerile u našem filmu koji može stati uz rame sa OTPISANIMA i VALTEROM. Zanimljivo je da ovaj film nema veći cult following, možda je to naprosto zbog prilične izraubovanosti Beograda kao lokacije za stuntove ovog tipa.

Po zapletu OPERACIJA BEOGRAD je prilično slična VALTERu i reč je o špijunskoj intrigi koja mora da ima komandosko razrešenje. Oboren je avion u kome je bio sovjetski obaveštajac koji nosi neke esencijalne informacije pred konferenciju u Teheranu, zarobili su ga Nemci i partizani moraju ili da ga oslobode ili da ga ubiju.

Međutim, Nemci su svesni da je Rus prenosilac važnih informacija i oni spremaju svoju psihološku igru time što mu podmeću svoju operativku koja se pravi da radi za Engleze i tretiraju ga skopolaminom.

Konačno, sami Nemci su u rasulu, Italija je kapitularala i njeni oficiri rade za partizane, a glavnom SS lekaru se osladila okupacija u Beogradu pošto mu jedna la belva di SS obezbeđuje joz division zarobljenice za perverzne seksualne igrarije.

Dakle, Mitrović nas uvodi u jedan punokrvni, BLACK BOOKoidan univerzum, u kome se samo povremeno javljaju plakatski momenti, ali postoji ambivalencija na svim stranama, pa čak i među partizanima gde imamo još jedan lik mladog neobuzdanog, bezmalo monstruoznog mladog borca, igra ga Faruk Begolli, koji pokazuje sličan hibris kao Bambino u MOSTu.

Naročit fetiš za gledanje su Duško Bulajić i Aleksandar Gavrić kao pravi leading men u najboljoj tradiciji, team upovani na str5ani partizana, kojima još pomažu Faruk i Đuza Stojiljković, nasuprot Nemaca gde opakog SSovca igra Bata Živojinović a Zdravka Krstulović (nezaboravna upravo iz Žikinog DOKTORA HOMERA) igra infiltriranu operativku koja se lažno predstavlja zarobljenom Sovjetu.

Dakle, Žika dovodi teškašku podelu, pituje ih jedne protiv drugih, i koristi ih maksimalno.

U inscenacijama borbi jedino što je arhaično su prilično teatralni padovi pogođenih Nemaca ali praktično što se tiče kadriranja, dinamike i orijentacije u prostoru nema zamerki.

Žika pokazuje odličan location work. Noćni beograd izgleda impoznatno, kao pravi noir pakao sa zanimljivom arhitekturom koja inspiriše foul play. Žika stvara odličnu atmosferu i odlično gradi karaktere upravo kroz njihove moduse kretanja kroz okupirani Beograd.

Iz današnje vizure deluje potpuno nestvarno da i ovako ispod radara mogu da se nađu odlični akcioni filmovi iz vremena kada su naši reditelji umeli da naprave sebi modus koji opravdava stvaranje žanrovskog filma što danas ne postoji. OPERACIJA BEOGRAD je zaista naslov koji zaslužuje istinski hype u svakoj analizi ove tendencije u istoriji srpskog filma.

* * * / * * * *

REDACTED

Pogledao sam REDACTED Briana De Palme.

Kada bih rekao da je ovaj film De Palmin KORDON bio bih prestrog pošto je KORDON ipak jedan momački režiran film sa prilično slabim scenarijem. De Palma u REDACTEDu ima kudikamo gori scenario od KORDONa na nivou realizacije zamisli ali je vrlo zanimljivo to da su u suštini oba scenarija konceptualno bliski i da su im neke fundamentalne konceptualne mane identične.

REDACTED je isto kao i KORDON pakleno teatralan i ima korene u pozorištu, s tim što bi po logici stvari De Palmin pozorišni njuh trebalo da je istančaniji od Markovićevog pošto je De Palma stasavao uz Schecknera, a Marković u BDPu i sličnim mestima. Međutim, De Palmin tekst na kraju ispada dosta sličan Romčevićevom, sa sličnim konceptom grupe likova gde je svaki opterećen svojom dramom do te mere da se osnovna nit gubi u digresiji, a junake jedino povezuje pripadnost jedinici i obesni zločin koji počine.

U KORDONu je to premlaćivanje studenta na protestu a u REDACTED je to silovanje devojčice u Samari. Obe stvari su čak i povezane sa stvarnim događajima.

KORDON i REDACTED se toliko prepliću da imajući u vidu festivalsku sudbinu Markovićevog dela, uopšte me ne bi čudilo da je De Palma zaista maznuo nešto iz Markovićevog filma.

E sad, ono gde je Marković superiorniji svakako jeste odsustvo straha da se posluži svojim stilskim arsenalom čak i kad je suočen sa ovakvim dokumentom, dok De Palma toliko beži od sebe da film na kraju počinje da liči na težak diletantizam, i štaviše daleko prevazilazi tipično nezadovoljstvo koje imamo suočeni sa filmom velikog autora tipa, "zašto film ne liči dovoljno na De Palmu i sl."

Međutim, ono što je De Palmi i Markoviću potpuno identično u narečenim filmovima jeste očajnička potreba da budu relevantni. Obojica su ubeđeni kako su baš oni dužni da i dalje budu politička savest svoje zemlje, i dok se Marković celu svoju karijeru samo time i bavi, De Palma je pravio pauze posle svoje godarovske faze i zato sada još grčevitije pokušava da se dokaže kao poltički angažovan umetnik.

* 1/2 / * * * *

RESURRECTION OF THE LITTLE MATCH GIRL

Pogledao sam RESURRECTION OF THE LITTLE MATCH GIRL Sun-Woo Janga, courtesy of Ginger.

Reč je o jednoj od prekretnica u istoriji korejskog visokobudžetnog filma, pošto se ovaj film koristi kao njihov GATES OF HEAVEN u svim kritikama i koristi se kao etalon komercijalnog promašaja i pogrešno koncipiranog visokobudžetnog filma.

Kad je reč o promašenosti, ona je prilična, film je koštao 9,2 miliona dolara a zaradio je 0,8 miliona. Međutim, kad je reč o koncepciji ona je takođe pogrešna ali na vrlo zanimljiv način. Naime, uopšte činjienica da jedan art-house sweetheart kao što je Sun-Woo Jang dobije da radi najskuplji korejski film sa ovoliko efekata je sama po sebi radikalna i podseća na Ciminov slučaj. Naime, ovaj skupi film je očigledno bio pokušaj da se na tragu LOLA RENNT i AMELIE snimi poumetničenje nekih klasičnih žanrovskih idioma i da se reinterpretiraju neke od najkomercijalnijih stilema savremenog komercijalnog filma. Očigledno je cilj ovog filma bio prevazilaženje američkog filma i pokušaj da se korejski film nametne kao veštiji i pametniji od američkog i da se napravi crossover između komercijalnog i arta. Doduše, ova namera je ostvarena u HOSTu, ali očigledno je već ovde pokušana.

Pokušaj da se korejski visokobudžetni film pomeri iz reproduktivne kao klreativnoj fazi je danas već legitimisan. U tom smislu je RESURRECTION ružno pače koje u svojih nimalo nežnih dva sata trajanja nudi nekoliko zaista izuzetnih set-pieceova mariniranih u žestokoj stilskoj konfuziji, kako u rediteljskom smislu (Sun-Woo Jang u inscenaciji luta izmedju neobaroknih Francuza i hongkonških majstora do nekog pseudorealističnog prosedea azijskog socijalnog filma) tako i na globalnom planu (Sun-Woo Jang nema jasan odnos prema emocionalnosti svojih junaka i situacija, ne ume da se opredeli između poente i vizuelne atrakcije, i konačno ne ume da se opredeli između anatomije art i repertoarskog filma).

Zbog svih ovih kontradikcija i pokušaja da se razne ambicije zadovolje, RESURRECTION nije film ni za koga, iako sam siguran da u njemu mogu da učestvuju kompletisti akcionih filmova zbog niza sekvenci vrednih pažnje.

* * / * * * *

KRALJEVSKI VOZ

Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji ponedeljkom KRALJEVSKI VOZ Aleksandra Đorđevića.

Reč je o high concept WW2 filmu koji na hitchcockovski način govori o radu ilegalaca na železnici.

Film je iz 1981. godine i definitivno je malo arhaičan u odnosu na ono što su tadašnje tendencije u trileru. Međutim, Đorđević nudi koherentan, jasan rediteljski postupak koji je dosledan u svom old school duhu, i iako pripada šezdesetim, deluje prilično funkcionalno. Pa ipak, ovakav rad već u tom trenutku više pripada televiziji.

Đorđević je jedan od naših najpotcenjenijih reditelja, i šteta je što nije napravio nešto uspešniju karijeru na filmu, nego je završio kao Smokijev minion a kasnije je zarobio na televiziji. Uostalom, kad smo već kod televizije, Đorđevič je tamo i ostvario svoje most grundbreaking delo OTPISANI koje je u svoje vreme bilo na nivou svetskih trendova.

KRALJEVSKI VOZ je priča o železničaru koji posle neuspelog pickupa na ranžirnoj stanici u Beogradu mora sam da prenese poverljiva dokumenta vozom za Kraljevo. na tom putu sreće vrlo pitoresknu galeriju likova među kojima su slatka jevrejska devojka sa hrvatskim akcentom, razni ilegalci, kolaboracionisti, siledžije, kurve i sl.

Snalazeći se među njima, on mora da obavi zadatak. Da stvar bude napetija Specijalna Policija i Nemci znaju da je on u vozu.

Scenaristička struktura je vrlo solidna i vešto balansira između hronike okupirane Srbije i jasne žanrovske priče. Štaviše, u pojedinim momentima, scenario čak dobija izvesne žanrovske kvalitete kako u vešto postavljenim anticipacijama raznih detalja koji će spasiti junaka, tako i u uvođenju "železničara" koji treba da ukloni Smokija, što je stilsko rešenje par exellence. Šteta što se njihov finalni face-off ne desi na vozu ili barem u fazonu FROM RUSSIA WITH LOVE ali je isto tako vrhunski detalj to što Miki Krstović igra tog Smokijevog arch-nemesisa, i što je još važnije, to radi with gusto i bez karakterističnih preterivanja u prikazivanju srpskih kolaboracionista kojima su naši autori bili skloni.

U svakom slučaju, Kunac, Žika i ja smo se lepo proveli i ja mislim da će nas slabost prema WW2 filmu neizbežno odvesti ka oportunoj varijanti double billa MOST/ WHERE EAGLES DARE.

* * / * * * *

BEOWULF

Pogledao sam BEOWULFa i mogu reći da me je film oduvao!

U ovom filmu sadržano je mnogo toga što je Zemeckisove veselije filmove bojilo posebnim mračnim šarmom ranije, i konačno se potvrdilo koliko je Zemckis gadan čiča postao i koliko je vredno njegovo svesno odricanje od live action filma radi ovakvih eksperimenata.

Međutim, bilo bi pogrešno odmah početi od tehničkog aspekta filma pošto mislim da je njegova najveća vrednost u scenariju koji su napisali Avary i Gaiman. Mislim da posle ovog filma zaista populistički fantasy ima jako dobar svetionik u kom pravcu treba da se kreće. Posle ovog filma se dodatno pokazuje koliko je LORD OF THE RINGS pogrešno kocipiran, o čemu sam naravno govorio još onomad, i kako se u stilskom smislu valjano tretira ovakva priča.

Prvo, ep je učinjen koherentnim. Pročitao sam ep kada je Zemeckis najavio film, kao njegov No 1 fan i moram priznati da mi je to bilo žešće maltretiranje. Ne samo da je ep obesmišljen svojom arhaičnošću nego je još i sav u nekim fragmentima pa se i sam tok epa teško prati. Gaiman i Avary su uzeli samo bazičnu premisu i napravili KOHERENTAN film, iako mislim da se BEOWULF svakako neće koristiti kao pomoć za lektiru. Dakle, književno delo je podređeno filmu što je ipak najvažnije.

U samom tretmanu miljea u kome se ep dešava, Gaiman i Avary su napravili zaista odličan posao pošto su priču epa tretirali savršeno racionalno, i realistično u ključu nekog 80s filma tipa PREDATOR, dakle ne naturaluistički ali sa vrlo jasnim smeštanjem u neku realnost u kojoj živi gomila mačo likova.

S druge strane, upliv istorije u cenario je takođe zanimljiv. naime, junaci nisu dati kao predstavnici neke drevne otmene cvivilizacije kako se obično tretiraju na filmu, već je prisutan njihov primitivizam i naivnost. Gaiman i Avary odlično pokazuju da su to ljudi koji su stvarali matrice po kojima mi danas živimo i percipiramo kulturu, i to što se oni tako ponašaju ne proističe iz toga što oni imaju naše stavove, već su oni dokučili da treba da imaju naše stavove.

Naravno, film nije antropološka studija, ali ovaj odnos prema temi se vrlo jasno čita iz raznih gestova likova,

Konačno, sam odnos prema monstrumima, ima neke jako zanimljive karaktristike. Dakle,monstrumi su tretirani kao svakodnevna pojava, neka vrsta prirodne nepogode, koju ljudi pokušavaju da zaleče i vrate nazad u predteističko doba.

Film je izrazito ateistički. Neki junaci su čak i svesni toga da bogovi ne mogu pomoći ljudima ako oni to sami ne urade, i isto tako spremni su da prihvate nova božanstva kako bi rešili sadašnje nedaće.

Konačno, Beowulf je nacista, on negde vrlo spontano shvata sociologiju religije i žali za paganskim danima kada su ratovi bili časniji, pre nego što se zemlja usled hrišćanstva ispunila slabićima, kukanjem i milošću. Beowulfovi stavovi su toliko nazi da to boli, ali isto tako, upravo zbog civilizacijske distance, upravo nema neke jefzine identifikacije sa njim pa se za BEOWULF ne može reći da je nazi film, mada kao i POLAR EXPRESS ima nekih takvih tonova.

Konačno, kako na planu scenarija, tako i na vizuelnom planu, Zemeckis, gaiman i Acary ne beže od humora kojim zaista unapređuju film. Humor proističe iz karaktera i situacija, baš kao u zemeckisovim najboljim filmovima iz osamdesetih.

Zemeckisova ekspertiza u režiranju neočekivanih i mračno-duhovitih situacija ima svoje mesto čak i u akcionim scenama. U tom smislu treba se setiti uticaja koji su autori kao Tex Avery i Chuck Jones imali na Zemeckisa i koji se javlja na najneočekivanije načine ovde, u potpuno drugačijem vidu animiranog filma.

Kad je o tehnici reč, moram napomenuti da prvih pet minuta filma zaista deluju nepodnošljivo dok se ne privikneš na tehniku kojom je sve rađeno. Moram priznati da sam u toj fazi zaista bio ožalošćen gledajući film i razmišljajući šta je to trebalo Zemeckisu ali sam na kraju filma zaista jako ozbiljno pratio glumačke interpretacije sa ushićenjem.

Dakle, u tehničkom smislu ovo je napredak u odnosu na POLAR EXPRESS, i vrlo je zanimljivo da sam ja jedan od retkih koji se nije upitao zašto sve ovo isto nisu radili live action.

Naime, meni je to jasno. Kompjuterska slika ipak nudi mogućnost da se neke stvari ma koliko banalno zvučalo mistifikuju. Recimo kostimi. U igranom filmu uvek sve spadne na to da ti negde vidiš teksturu tog materijala, suočiš se sa njegovom fizičkom banalnošću dok animacija pruža tu vrstu mistifikacije. To su sve realni objekti koji jako liče na nešto što je stvano, ali je sve taman dovoljno odmaknuto da zadrži taj neki fetišistički naboj.

Naravno, već pokreti kamere su neviđeni i ne bi mogli da se urade dovoljno dobro u live action filmu.

I u tom smislu da li treba sumnjati da je to sve senzacionalno i spektakularno i dinamično preko svake mere. Štaviše, mislim da celo 3D MAX iskustvo može biti i too much pošto j meni ovaj film u 2D bio zaista izuzetno intenzivan.

Važno je napomenuiti da je film vrlo adult-oriented i da deci nije mesto u bioskopu, ma koliko da on liči na bajku i da je animiran. Grendel je zaista gnusan monstrum a nasilje je vrlo brutalno i sugestivno. Brutalni su i odnosi među likovima i to mi se naročito sviđa.

U svakom slučaju, ja sam zaista beskrajno uživao u ovom filmu.

* * * * / * * * *