NORMAL

NORMAL je novi akcioni hibrid sa Bobom Odenkirkom. Posle dvojice elitnih akcionih reditelja od kojih je Ilja Najšuler napravio odličan posao sa osrednjim materijalom a Timo Tjahjanto nastupio znatno ispod očekivanja, ovog puta pozvan je britanski žanrovski provokator Ben Wheatley.

Ben Wheatley je specifičan slučaj, reditelj koji se ni u fazama rada na polished i major projektima nije odrekao rada na lo-fi akcijama i na televiziji različitih nivoa ambicije. Uprkos činjenici da je u karijeri snimio štošta zanimljivo i vredno pažnje, nažalost, moram reći da je Wheatley ukupno uzev ipak lik kome je dobra volja umnogome nadmašivala kako veštinu tako i konzistentnost.

NORMAL je u tom pogledu relativno uspeo da se uklopi u te standarde tih Odenkirkovih akcionih derivata, ali svakako nije na Naishullerovom nivou. Rekao bih da Wheatley ovde, radeći po priči koju smislili zajedno Odenkirk i Derek Kolstad, pravi film koji možda malo i više stavlja akcenat na Odenkirka nego na akciju, tako da je ona - iako solidno izvedena, i sa obiljem "duhovitih smrtonosnih pehova" nekako manje zastupljena nego kod Naishullera, i očigledno se ovde Odenkirk smatra bitnijim adutom.

Ljudski je pomisliti da se ljudi odazvali na NOBODY zbog Odenkirkove šmirologije a ne zbog Naishullerovog rokanja, naročito ako ste Odenkirk, ali onda rizikujete da taj neki FARGO aspekt priče pretegne nad ovim akcionim.

A NORMAL je fargizam prvog reda. U minesotanskoj zavejanoj varošici zvanoj Normal, novi v.d. šerifa kreće da kopa po slučaju čudnovate smrti njegovog prethodnika otpisane kao nesrećni slučaj i otkriva da je varošica svoj opstanak zaradila tako što služi kao hub za zaradu jakuza koje ne mogu da iznesu novac u Japan.

Zvuči zanimljivije kad se priča nego kad se gleda jer se sve ubrzo pretvori u groteskni moderni vestern u kom šerif ustaje sam protiv praktično svih varošana. I onda eto tako, malo neko uhvati dinamit za zapaljenim fitiljem, malo nekome ispadne puška pa mu raznese glavu itd.

Wheatley je isporučio solidan proizvod ali nije uspeo da pruži ono čime je Naishuller nadmašio tu second hand estetiku BETTER CALL SAULa ukrštenu sa stupidnim simplifikacijama JOHN WICKa.

* * / * * * *