OVER YOUR DEAD BODY

Opus Samare Weaving - iako je glumica - polako poprima sve jasnije autorske okvire. Ne samo da je do sada nepogrešivo birala reditelje koji imaju specifičan senzibilitet u spoju žanra, nasilja i crnog humora već je sada počela da formatira u tom smeru neke od kojih to nismo očekivali.

Za Wirkolin norveški original sam čuo onda kada je najavljen holivudski rimejk tako da ga još nisam gledao, ali svakako hoću. Međutim, odluka da Jorma Taccone režira OVER YOUR DEAD BODY bila je veoma intrigantna ako imamo u vidu da je njegovo primarno iskustvo vezano za komediju i to prevashodno u formi skeča ili opsluživanja zvezde kao što je Andy Samberg. Uprkos humoru, filmovi Samare Weaving ipak nikada nisu bili samo to i izbor reditelja je delovao dosta redukcionistički.

No, na terenu, Jorma Taccone je snimio ono što bi pružila saradnja Braće Coen i Sama Raimija, iz vremena kada su sarađivali, samo da je izvedena u jačim budžetskim uslovima. Međutim, u dubokoj suštini ovog filma krije se poetika jednog još većeg majstora.

OVER YOUR DEAD BODY je priča o bračnom paru čiji se odnos odavno potrošio. Život ih je doveo do tačke kada jedno drugom mogu da pruže samo jednu stvar, to je životno osiguranje u slučaju smrti, tako da odlaze na vikend sa idejom da ubiju jedno drugo. U tom naumu nisu baš vešti, ali svoju odluku moraju da preispitaju kada susretnu istinski psihotični par ubica sa svojim "trećim" točkom.

Ovde imamo konflikt jednog građanskog para koji želi da ode na mračnu stranu ali nije baš vešt u tome i ljude sa mračne strane koji su na njoj ukorenjeni ali ne znači da i oni nemaju ljubavi i odnose sa usponima i padovima.

Iako nisam preterani fan Jasona Segela u glavnim ulogama, u ovom filmu se solidno snašao kao filmski reditelj koji je pao i kao muškarac i kao umetnik. Samara s druge strane kao njegova supruga, neuspela glumica čiji snovi su delom neostvareni jer ni on nije ostvario svoje je briljantna. Timothy Olyphant i Juliette Lewis kao drugi, psihotični, nasilni par su izvanredni, a zanimljivo je da njihov treći kanališe Woodyja Harrelsona i time vrlo diskretno aludira i na NATURAL BORN KILLERS.

No, ovo je pre svega jedna kamerna ali vizuelno vrlo ekspresivna priča o ljudima u ekstremnim situacijama koja sporadično uspeva da proizvede i relativno ozbiljan utisak upitanosti o temi o braka, i da proizvede emociju, iako je prevashodni cilj naravno veoma nasilna zabava.

U tom pogledu Jorma Taccone je zaista uradio sve kako treba, čak je i tu dozu nekakve psihološke ozbiljnosti i identifikacije sa temom uspeo da pravilno odmeri, kao što je naravno komediju uspešno postavio i na sve to se pokazao kao neko kome akcija, nasilje, suspense i gore ne da nisu nepoznanica već ume da ih veoma dobro uključi u osnovni žanrovski tok.

U tom smislu, Jorma Taccone je napravio film kome publika može prići iz različitih uglova i iz svakog dobiti ono što želi.

U jednom trenutku, Jorma pomene autora na kog me je suštinski ovaj film možda i ponajviše podsetio, i što je možda i najveće dostignuće i kompliment koji ovakvom filmu mogu da dam. To je Danny DeVito. Iako je naravno, za shvatanje same pojavnosti onoga što gledamo osovina Coeni-Raimi presudnija, ovaj film je zapravo po svom rediteljskom umeću baš na liniji THROW MOMMA FROM THE TRAIN, odnosno kasnijeg DUPLEXa. Upravo je DeVito sa filmom WAR OF THE ROSES konačno i definisao tu neku ideju koju Jorma dovodi do jedne agresivnije konsekvence.

Činjenica da je Jorma uspeo da evocira DeVita u mom slučaju nije mala stvar i nadam se da će ovaj film biti odskočna daska za njegov sve ozbiljniji odnos prema budućim projektima.

* * * 1/2 / * * * *