CYRUS

Pogledao sam CYRUS, major rad Brace Duplass, reditelja koji su pokrenuli Mumblecore talas u americkom nezavisnom filmu. Ovaj film su producirala Braca Scott sto je naravno poprilicno razlicito od njihovog tipicnog rada. Film ima major cast sa John C. Reillyjem i Jonah Hillom u glavnim ulogama.

Premisa je jednostavna kao i inace u momblecore filmovima - sredovecni tip odlucuje da se ozeni sa zenom ciji vec odrasli sin ima ozbiljne primedbe protiv te veze. Glumacka ekipa je rasplozena da se zabavlja sa tom premisom i reklo bi se da u pojedinim deonicama Duplassovi dostizu intenzitet mejnstrim komedija.

Duplassovi uspevaju da unesu svoju lo-fi koncepciju u major produkciju odnosno u onaj indie segment koji kontrolisu odeljenja major studija kao sto je Fox Searchlight. Srecom, ono sto major produkcija donosi a to su poznati glumci ne predstavljaju disbalans u odnosu na njihovu estetiku. Stavise, reklo bi se da je ovo dobar nacin da se nesto od te estetike priblizi mejnstrimu. Rekao bih da CYRUS nije film koji ce u potpunosti uvesti mumblecore u mejnstrim ali pokazuje ponesto sto se moze preuzeti.

* * * / * * * *

HANNA

Pogledao sam dugo očekivani film HANNA Joe Wrighta, pokušaj ovog britanskog reditelja ambicioznih literarnih adaptacija da se predstavi u jednom relaksiranijem izdanju, sa offbeat akcionim trilerom o devojčici ubici, nekom vrstom arty varijante LEONa i KICK ASSa. Nažalost, HANNA uprkos prvoklasnoj ekipi zaostaje i za KICK ASSom a naročito za LEONom, a osnovna krivica za to pripada Wrightu koji je previše potcenjivački prišao akcionom trileru, radio ga bez pravog uverenja, sa previše ekscentričnosti bez pokrića i na kraju je time uspeo da ozbiljno uzdrma izvornu jednostavnost i efikasnost svoje postavke.

Wrightova lutanja međutim ne znače da je HANNA bezvredan film i sasvim sigurno da je ovo jedan dosta simpatičan dodatak žanrovskoj ponudi u ovoj sezoni. Uostalom, na hardverskom nivou, Wright ovde raspolaže fotografijom Alwina Zuchlera, koreografijama Jeffa Imade, sjajnom glumačkom podelom u kojoj Eric Bana pravi come back na minhensko mesto zločina i to sve čini da se razna rediteljska lutanja manje osete.

Prvo rediteljsko lutanje jeste insistiranje na muuzici Chemical Brothersa kao podlozi za događaje, naročito akciju. U pojedinim momentima film počinje da liči na montažnu sekvencu baziranu na muzici što bi bilo u redu da Chemicalsi nisu toliko već prevaziđeni. Njihov zvuk je bio aktuelan pre deset-petnaest godina i danas to sve deluje kao da je retro a ja ne bih rekao da je to bila Wrightova namera. Samo angažovanje Chemicalsa je problematično ne zbog toga što su oni sami po sebi stari, već pre svega zato što nisu ostali relevantni pa samim tim ni taj rediteljski izraz oslonjen na njih nije toliko hip koliko misli da jeste već više deluje kao relikt jednog prošlog vremena.

Zatim, Wright u pojedinim deonicama pravilno a u pojedinim oportuno uživa u lokacijama, naročito u Maroku i Španiji gde potpuno zaluta sa prikazivanjem lokalnog kolorita koji ima funkciju u prikazivanju Hanninih tegoba da se prilagodi na spoljni svet ali te scene nisu jasno date iz njene vizure već vrlo često deluje da ona dosta usputno participira u njima tako da se taj efekat gubi.

Isto važi i za scene sa porodicom gde Hanna ponekad posmatra stvari a ponekad se Wright bavi likovima nezavisno od nje i to deluje kao problematična digresija.

Čini se da je Wright iznenađujuće neprecizan u procenjivanju i određivanju kako će pozicionirati određene detalje u odnosu na glavni tok i da u određenom smislu tom razbarušenošću pokušava da naruši sklad filma ne bi li dokazao kako on uprkos tome što snima BOURNE s devojčicom zapravo i dalje stvara umetnost.

Međutim, umetnost teško da proizilazi iz nesklada koji povremeno upadljivo liči na grešku.

No, kako rekoh, dovoljno elemenata u ovom filmu ima visoku klasu i ne može se reći da HANNA nije film koji s pravom evocira uspomenu na slične pokušaje spojeva arty reditelja sa žanrovskim formulama kao što je recimo bio izvanredno zanimljivi BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella.

* * * / * * * *

SREĆA DOLAZI U DEVET

Pogledao sam SREĆA DOLAZI U DEVET Nikole Tanhofera, adaptaciju bajke Hansa Christiana Andersena koju je uradio poznati književnik Vitomil Zupan. Reč je o filmu koji se može smatrati jednim od većih kurioziteta u istoriji naše kinematografije.

Zupanov literarni opus ispraćen je raznim osporavanjima i aferama ali on je uspeo da ostvari prilično značajan doprinos kao scenarista i ekranizovani književnik. Kod Tanhofera on nudi adaptaciju bajke prilagođenu odrasloj publici, sa dosta apsurda, književnih referenci i elemenata fantastike koji nikada do tada nisu korišćeni na takav način u našem filmu, a reklo bi se da čak ni u najlirskijim primerima italijanskog neorealizma kod De Sice nije bilo toliko izraženih elemenata fantastike.

Kombinovanje svih ovih postupaka dovodi do svojevrsne prenatrpanosti filma pa čak i konfuzije iako je Andersenova premisa zapravo vrlo jednostavna. Reklo bi se da Tanhofer i Zupan nisu uspeli da na nivou scenarija definišu koliko ovu priču opredeljuje zaplet a koliko same, često zaokružene, scene tako da ima dosta problema sa ritmom i glumom koja stilski varira od lika do lika i između deonica.

Međutim, svi ovi problemi ne osporavaju da je SREĆA DOLAZI U DEVET ne samo jedan od najunikatnijih jugoslovenskih filmova već bi se slobodno moglo reći da u to vreme ni na svetskom nivou nije bilo puno ovakvih filmova. Ovakav spoj vrlo zanimljivih rediteljskih rešenja, vizuelne kulture i specijalnih efekata koji su više svojstveni nekom komercijalno ambicioznom filmu fantastike nego jednoj u suštini intimističkoj priči.

* * 1/2 / * * * *

WRANGLER: ANATOMY OF AN ICON

Pogledao sam WRANGLER: ANATOMY OF AN ICON Jeffrey Shwarza, dokumentarac o čuvenom porno staru Jacku Wrangleru koji je počeo u svetu gej pornografije da bi zatim svoj status superstara proširio i u domenu strejt pornografije, ostavivši značajan trag kako u samoj industriji tako i u širem kontekstu američkog LGBT miljea gde je bio i ikona i predmet osporavanja.

Wranglerova priča je atipična utoliko što dolazi iz bogate holivudske kuće i što je slično mnogim drugim porno glumcima iz zlatne ere bioskopskih pornića njegov primarni cilj bio da se nametne kao glumac i trudio se koliko god je mogao da svoje porno nastupe obogati i karakternim deonicama. Takav put osamostaljivanja i ulaska u svet filma deluje krajnje neobično ako imamo u vidu da je možda uz očevu pomoć mogao da dođe do nekih konvencionalnijih glumačkih angažmana.

Međutim, Schwarz dosta dobro predstavlja kontekst u kome je Wrangler počeo svoju karijeru i objašnjava mnoge aspekte tadašnje gej scene koje su ga privukle ovom životnom putu.

Druga zanimljivost Wranglerovog puta jeste to što je uprkos rizičnom načinu života i radu u svetu pornografije uspeo da se izbori za status zvezde i izbegne mnoge klopke koje su postojale, naročito epidemiju AIDSa koja je desetkovala čak i strejt scenu a o gej pornografiji da ne govorimo.

Jedina stvar koja remeti utiak ovog zanimljivog dokumntarca jeste to što je Wrangleru manje-više pošlo za rukom sve što je hteo tako da nema neke naročite drame u njegovoj životnoj priči.

* * * / * * * *

THE MAN WHO WOULDN'T DIE

Pogledao sam THE MAN WHO WOULDN'T DIE televizijski film Billa Condona, iz faze kada se bavio žanrovskim filmom, pre nego što je prešao u Oscar-bait teme. za Condona je od momenta kada je prešao u Oscar-baiting često postavljano pitanje "mračne žanrovske prošlosti" međutim, meni se čini da je on u ovoj fazi podjednako pokazivao neke od svojih kasnijih rediteljskih tendencija. Naime, njegovi žanrovski radovi nisu imali značajnijeg uspeha, ali su pokazivali rediteljski rukopis po kome će on kasnije biti prepoznatljiv a to je mešavina vrlo konvencionalnog storytelling na nivou dramaturgije i evropeiziranog flah pristupa vizuelnosti. Koliko je taj "evopski" pristup pristajao filmovima kao što je KINSEY, tako je u žanrovskim radovima nedostajalo te ubedljivosti, glume sa pokušajem stvaranja pokrića i dinamike.

Međutim, ono što je s druge strane postigao u TV filmu THE MAN WHO WOULDN'T DIE jeste da ovaj film liči na neku francusku žanrovsku kontemplaciju koja nema puno šanse u poređenju sa mišićavijim snažnijim američkim radovima ali u sebi ima nešto drugo, veliki stepen metafilmskog u izrazu, izvesnu distancu i artificijelnost.

THE MAN WHO WOULDN'T DIE je film koji već na nivou podele koju prevode Roger Moore, Malcolm McDowell i Nancy Allen čini gledanje potpuno opravdanim činom za svakog filmofila koji je ukačio barem nešto od bitnih radova ovih ljudi a da ne govorimo o onima koji ih sve zajedno cene. Naravno, Condon vrlo svesno vlada pojavama kao što su ovi glumci i bez ikakve sumnje niko nije tu greškom.

Televizijska forma omogućuje Condonu da se razmahne u raznim zahvatima kojima želi da se pozabavi i tu u pojdinim momentima uprkos suštinskoj dramaturškoj konvencionalnosti dolazi do lutanja na nivou vođenja priče. Ipak, tu mu pomaže činjenica da je reč o TV projektu gde se takvo lutanje može oprostiti,

U produkcionom smislu, reč je o ozbiljnijem tlevizojskom radu sa početka devedesetih, ali Condonov prepoznatljivi arhaični pristup mnogo više evocira postmoderne krimiće iz sedamdesetih poput TIME AFTER TIME nego što korespondira sa devedesetim. Otud ta količina retro detalja čini da je THE MAN WHO WOULDN'T DIE bio relativno nezapažen eksces u vreme premijere ali danas deluje kao itekako zanimljiv curio.

Inače, sama priče se dosta oslanja na neke od kanonskih priča o Sherlock Holmesu, naročito recimo na THE VALLEY OF FEAR koja je vrlo često reciklirana u raznim krimićima pa i u drugoj epizodi SHERLOCKa na BBCu. Sam scenario je u priličnoj meri oslonjen na mit o Holmesu i Moriartyu pa je čini mi se i ovaj uticaj osvešćen.

CRNA LISTA

Pogledao sam TV dramu beogradske televizije CRNA LISTA koju je po tekstu poznatog američkog pisca Ernesta Kinoya režirao sava Mrmak. Ovde sam već pisao o toj praksi RTSa da realizuje strane pisce koja danas deluje kao da se dešavala ne u dugo vreme nego na drugoj planeti. Ovaj scenario je inače prilikom svoje praizvedbe na američkoj televiziji nagrađen Emmyjem.

Međutim, sama priča je još neobičnija pošto ne samo da je CRNA LISTA delo američkog pisca već je reč o drami koja se bavi temom makartijevskog Lova na veštice među kulturnim poslenicima u SAD. Ako danas deluje neverovatno da je RTB snimao strane pisce, još je neverovatnije da se bavio temom progona komunista u jednoj tako ekskluzivnoj profesiji kao što je gluma.

Naravno, dosta je lako otpisati CRNU LISTU kao antizapadnjačku propagandu koja je savršeno logična za SFRJ kada ovde ne bi bilo govora o temi koja se itekako odnosi i na jugoslovenske okolnosti u kojima je bilo dosta sličnih represivnih mehanizama te čak i ako pretpostavimo da je Mrmak snimao isključivo propagandu protiv SAD, onda je ona nesumnjivo vrlo lako mogla biti dvosekli mač.

Naravno, sklon sam mišljenju da se Mrmkova naivnost može otpisati i CRNA LISTA danas stoji kao jedan od primera snage tadašnje jugoslovenske televizije koja nije potcenjivala svoju publiku, bila je spremna da se pozabavi hermetičnim temama spajajući politički angažman sa određenom dozom provokativnosti.

Sam prevod Kinoya je dosta krut i Mrmkova režija nije uspela da prevaziđe taj problem. Mađutim, sama priča je dovoljno interesantna a dijalog je dovoljno sadržajan da ovaj program, snimljen u jednoj arhaičnoj formi, deluje neuporedivo zrelije i modernije od većine aktuelnih RTSovih serija i drama.

Ako imamo u vidu da je snimanje nečega sa ovakvim produkcionim kapacitetima u međuvremenu postalo neuporedivo jednostavnije i jeftinije, neshvatljivo je da RTS nije nastavio sa praksom ovakvih kamernih drama.

U tom smislu, CRNA LISTA stoji kao poražavajući dokaz koliko je naša televizija u međuvrmenu zaostala sama za sobom i koliko zapravo njen problem nije u tome što je ostatak medijuma napredovao.

X-MEN: FIRST CLASS

Kao što je već poznato korisnicima kako socijalnih tako i nacionalnih mreža, pogledao sam X-MEN: FIRST CLASS Matthew Vaughna, i da mi BLADE nije stvarno jedan od najbitnijih filmova inače, priznao bih da je ovo svakako najbolji film ikada snimljen po Marvelovom stripu. Ovako to zadovoljstvo prepuštam nekom drugom, ali mislim da je to svakom dobronamrnom gledaocu očigledno.

Vaughn je u saradnji sa ekipom scenarista koja je bila toliko velika da je na kraju bila arbitraža ko će se potpisati, premda mislim da su ključni u svemu bili on i Jane Goldman koji su radili KICK-ASS. Čini mi se da su oni upravo dodali filmu onu dimenziju koja je nedostajala Marvelovim ekranizacijama pre ovoga.

Prvi veliki adut FIRTS CLASSa jest to što se dešava u epohi, dakle u šezdesetim koje su ovde stilizovane na svim nivoima. Dakle, ovo su "imaginarne" šezdesete koje Vaughn prikazuje ne samo u jednom kenadamovskom fizičkom dizajnu već je i filmski izraz, naročito na nivou pojedinih specijalnih efekata i rediteljskih rešenja jako blizak filmovima iz te epohe. U tom smislu, Vaughn nije imao potrebu da nas ubeđuje da su superheroji "stvarni", već je morao da ih smeti unutar jedne izmaštane slike o jednom vremenu, što mu je znatno olakšalo stvari.

Međutim, u dizajnu tog sveta, očigledno je da su i Ian Fleming, i Stan Lee & Jack Kirby i Mary Quant i Ken Adam imali svoje učešće, i Vaughn ih sve uzima u obzir sa podjednakim značajem.

Kada je kroz stilizaciju i dizajn olakšao prihvatanje premise, Vaughn je napravio ključni zahvat a to je pre svega izbor glumaca u kome praktično nema greške - to su sve perspektivni ali i već dokazani glumci koji odlično funkcionišu kao grupa, nema opterećenja statusom zvezde, barem ne još uvek i sasvim sigurno je da će se neki koji su već u usponu kao Fassbender ili Jennifer Lawrence ovim filmom dodatno izboriti za bolju poziciju. Sa ovakvim glumcima, Vaughn ima lakoću izlaganja likova i priče, sa dosta šarma i nenametljivih rešenja.

Konačno, u vizuelnom smislu, Vaughn i Ridley Scottov DP John Mathieson rade sve vrlo old school i iako u filmu ima specijalnih efekata i rušenja, mislim da su najefekntije scene upravo urađene na jednom vrlo bazičnom nivou filmskog izraza, i da mnoga rešenja iz FIRTS CLASSa koja su najefektnija su lako mogla biti viđena u nekom filmu poput FROM RUSSIA WITH LOVE recimo.

Dakle, Vaughn uprkos velikim tehničkim mogućnostima ne gubi iz vida sve jednostavne vidove pričanja priče i pre svega zahvaljujući njima poentira.

U dramaturškom smislu, X-MEN FIRST CLASS je jako dobro postavljen jer uspeva da istovremeno bude origin story ali i konkretna priča sa konkretnim villainom. U tom smislu ne odaje utisak hendikepiranog superherojskog filma u kome pričanje origina remeti sklad filma, a zatim sequel čini nerazumljivim onima koji ne znaju strip ili prvi film. X-MEN: FIRST CLASS je autonoman film, koji stoji za sebe i jedan je od retkih među ekranizacijama stripova.

* * * 1/2 / * * * *