PURGATORIO

Pogledao sam PURGATORIO Pau Teixidora. Teixidor je jedan od zapaženijih španskih pomoćnika režije i u svom debitantskom filmu pokazao je kako je u pogledu inscenacije zaista izučio zanat na filmovima koje je radio. Teixidorov film je smešten na jednoj lokaciji, svaki objekat je maksimalno iskorišćen i u vizuelnom pogledu film jako dobro izgleda. Teixidor je napravio vrhunski estetizovano delo u svakom pogledu.

Moglo bi se reći da iz estetizacije proističu i osnovne žanrovske intereferencije koje remete prijem ovog dela. Naime, PURGATORIO je film koji se najpre može definisati kao psihološka drama o kolektivnoj psihozi, u ovom slučaju žene koja je izgubila dete i usamljenog deteta iz komšiluka. Međutim, u želji da tu celu stvar učini ekspresivnijom, Teixidor poseže za stilskim brevijarom horora i stvara film koji je kroz horor rešenja obogaćen na polju dinamike ali i osiromašen na nivou recepcije. Osiromašen je zato što izuzev rediteljskog postupa ne nudi apsolutno ništa drugo od horora, nema horor supstancu, nema strave, nema konflikta između junaka i traume, nema čak ni razrešavanja traume. Otud je PURGATORIO u stvari jedan hendikepiran horor koji govori o psihozi koja je imala predispozicije da ponudi stravu ali je nije ponudila.

Kao melodrama o odnosu dvoje junaka, PURGATORIO obećava ali nema strpljenja da zaista razvije odnos “manjim sredstvima” već preuzimajući horor rešenja, unosi energičnost koju priča ne može da isprati.

Pa ipak, uprkos ovim kontradikcijama, PURGATORIO mi je bio zanimljivo gledalačko iskustvo, možda baš zbog pokušaja da dijagnosticiram gde je tačno sve otišlo dođavola. 

* * 1/2 / * * * *