BARKING DOGS NEVER BITE

Pogledao sam BARKING DOGS NEVER BITE Bong Joon-hoa, debitantski film reditelja koji nas je obradovao sa MEMORIES OF MURDER i THE HOST, a sve to courtesy of mrkoye.

Ovaj debitantski film najavljuje Bongovu nesdvakidašnju rediteljsku veštinu i smisao za humor. Tretman je uronjen duboko u žanr crnohumornog horora i film donosi nekoliko izuzetnih set-pieceova koji bi dobro došli i nekim afirmisanim holivudskim rediteljima.

Tema je pak socijalno-komunalno-dnevnopolitička, i BARKING DOGS DON'T BITE po svojoj temi najviše podseća na Gorana Markovića. Međuitim, toliko je dobro urađeno da sve deluje actually zanimljivo.

U debitantskom filmu Bong je započeo i saradnju sa nekim od svojih stalnih glumaca, i već u ovom filmu prepoznajemo tipičan Bongov stil glume sa dosta goofy laid-back momenata.

Neke kritike su zamerale filmu što nema fokusiraniju poentu, no meni to uopšte nije smetalo. Jedinba stvar koja bi se u teorijskom smislu mogla dati filma je da je sa svojih 110ak minuta možda malo predug u odnosu na jednostavnost priče, a opet ne znam tačno koji bi deo mogao da bude odstranjen izuzev jednog podugog monologa u kotlarnici.

U svakom slučaju, Bong mi je pružio uživanje u žanru koji me inače ne raduje previše.

* * * / * * * *

SUNSHINE

 vaj post je pun spoilera.

Pošto je Miloševa kritika na Popboksu naslovljena Zenonom, moj post će se poslužiti jednim manje kontroverznim citatom, koji je u umetničkom smislu ipak bliži dometu Boyleovog filma.

Osim mene, aha

I milion tona teškog sunca

Osim tebe i mene

Ova zemlja nema nikoga

Van Gogh, Delfin

SUNSHINE me je prilično podsetio na neku pesmu Van Gogha, pretencioznu, besmislenu, punu velikih reči i velikih zvuka, i želje da toliko toga znači.

Naravno, ne mislim da je Boyle na Đuletovim granama, naprotiv. Ne mislim čak ni da je na Fincherovim. SUNSHINE je jedan muški promašaj u kome ja autor bio spreman da rizikuje, i nije uspeo, ali me i dalje zanima njegov sledeći film.

Pre svega problem filma je inflacija motiva i okolnosti. Naime, ovde su se na jednom mestu nasli sudbina planete Zemlje, zlo u ljudima, fizilčke neprilike u blizini Sunca, nestabilan brodski kompjuter, divni ambijenti za zadnje namere, i sve je to previše.

Kao u ALIEN VS PRESDATOR gde se ljudi nađu u klopci kako bi Predatori u njima gajili Aliene koji im služe za lov. I još puiramida može da se shapeshiftuje. Jebiga. Previše je.

SUSNSHINE je amalgam svega što može da zadesi putnike svemirskog broda u serioznom SF filmu. Junaci ovog filma očigledno nisu baš gledali puno filmova o svemirskim putovanjima, tako da su učinili sve moguće greške.

Pošli su na važnu misiju pa su onda skrenuli sa putanje. To nije bilo pametno.

I svima u publici je jasno koliko to nije bilo pametno, a da inače istovremeno nije objašnjeno zašto nisu mogli da odu pa da se vrate po drugu bombu ako zatreba, iako ja znam zašto, ali recimo mrkoye koga orbitalna putovanja manje zanimaju, ne zna.

Nikada nećemo saznati zašto su se prethodni naučnici, sličnog profila kao što su naši, onako smorili u svom brodu. Očigledno je da ovi naši ni u jednom momentu nisu bili toliko poneti emocijom kao prethodni, pa mi se čini da se na prvom brodu desio mnogo zanimljiviji film od ovoga koji nam je Boyle snimio.

Toliko o pogrešnim greškama. Hajde malo o spiritualnosti.

Spiritualnost je naravno ključ ovog filma. U blizini Sunca koje treba da se reaktivira kako bi se spasila Zemlja, spiritualnost buja. Ljudi su se našli u blizini izvora života ali ih je to odvelo na mračnu stranu.

Uostalom, ima scena u kojoj Michelle Yeoh mazi biljčicu posle požara. Gde ima spiritualnije od toga? To me je podsetilo na esencijalni Ajs Nigrutinov stih "Smorila se biljka i opet nije nikla."

Međutim, mračna strana izgleda kao generic slasher po radnji, i spot Nine Inch Nailsa po režiji. Kada je fizičar rekao da se u blizini sunca prepliću vreme i mesto, to se u Boyleovoj režiji već desilo kada je ljude po brodu počeo da juri onaj neki neošti čovek, po čijoj bi se koži, a bogami i po načinu kako likvidira Michelle Yeoh s leđa, falusoidnim svrdlom moglo reći da je zagoreo.

U tom smislu, nastaje potpuni poremećaj prostornih i vremenskih odnosa i potrebna je izuzetna koncentracija kako bi shvatili šta se tu zapravo dešava, i šta ti junaci zapravo hoće u toj zbrci.

Kad je reč o ritmu, SUNSHINE boluje od tuipičnog problema filma koji ne zna šta želi.

Naime, neke manje važne scene traju nepodnošljivo dugo. Popravka štita na brodu sa sve patetičnom kapetanovom žrtvom traje u prirodnoj veličini. Umesto da je ta situacija samo plot device, film se u toj deonici pretvara u film u popravci štita, gde inače, čak i ja, kao fan aeronautike, nisam baš shvatio šta oni treba da poprave, no bar sam se nadao da će neko od junaka reći, "Ja mislim da ovo može da se ubudži." a da mu drugi kaže, "Nek ti budži taj ko ti je rekao, ja ne znam".

Druga scena kojoj sam se nadao da će kad onaj ortak ode da ubije tužnog Japanca, biti elipsa, i da će da se pojavi Japanac sav krvav i da kaže, "Ljudi, nećete mi verovati, ovaj pokušao da me ubije, jedva sam se odbranio..."

Upravo ta slabost ličnosti u brodu mi takođe jako smeta. Neuverljivo mi je da na tako odgovornu misiju budu poslati ljudi tako slabog karaktera koji posrću na svakom koraku. Čini mi se da je to problem i ovog filma. Kako autori tretiraju svoje likova, tako su tretirali i film.

Sama ARMAGEDDON za odrasle (Mehio don't get jiggy with it, iako se završni showdown može nazvati skin flickom) završnica je onako poseban New Age ugođaj i jedino me je napunila divnim cinizmom pošto većina filmova ovog tipa ima onu varijantu - kakve su delije izginule da bi ovu žgadiju spasile - a ovde je to obrnuto.

No, kad se povuče crta, Boyle je snimio jedan promašaj, ali ipak nekako zanimljiv promašaj, i njima zaperavo nije puno okrnjio svoj rediteljski kredibilitet pošto mu je prišao svom snagom.

Smatram da film u sebi nije imao dovoljno sadržaja za umetničareje i da bi bio znatno bolji da je rađen kao čist generic žanr u kome je jasno šta se dešava i u kome se akcija pretpostavlja stanjima. Međutim, upravo bi direktna egzekucija razotkrila svu ispraznost ovog teksta. Boyle je dakle vodio unapred izgubljenu bitku.

* 1/2 / * * * *

FREEBIE AND THE BEAN

Question: Did you feel that Bad Boys II embodied that concept more than Bad Boys I?

Edgar Wright: Yeah, I think so. I kind of think that Bad Boys II is sort of the nineties version of Freebie and the Bean. It's totally like in the sixties you've got It's a Mad, Mad, Mad, Mad World, seventies Freebie and the Bean, Eighties Blues Brothers, I'm not sure what the 90s one is, and Bad Boys II is the one for the 21st century when you have just huge fucking destruction. [Laughs] What would be the 90s one? That's bugging me. I'll have to think about that, work out my theory.

Pogledao sam FREEBIE AND THE BEAN Richarda Rusha, courtesy of mrkoye i mogu reći da ga Edgar Wright rehabilituje sa punim pravom.

Kao što je Richard Rush jedan od najzanimljivijih američkih reditelja sa prilično bizarnom karijerom, tako je i FREEBIE AND THE BEAN jedan jako neobičan blockbuster iz sedamdesetih.

U ovom filmu možda i najviše možemo prepoznati korene nečega što je dostiglo svoj vrhunac u BAD BOYS II. Dakle buddy cop film baziran na komičarskom talentu i improvizacijama dvojice glumaca, koje se smenjuju sa akcionim scenama na tragu demolition derbyja, i takvo gradivo zajedno spregnuto u potragu za pričom.

Naravno, dok BAD BOYS II crpi korene iz nekih drugih stvari, pa možda delom i iz ovog filma, sam FREEBIE AND THE BEAN s jedne strane u ideološko-konceptualnom smislu, pa konačno ako pogledamo i studio koji ga je snimio Warner Bros, ide tragom uspeha filma DIRTY HARRY gde se pravi komična apoteoza policajca-odmetnika koji prevazilazi zakon.

S druge strane, uticaj je slapstick, pa možda i Keystone Kops u enormnim rušilačkim poterama i obračunima sa jasnom komičnom notom, i zapšravo vrlo komediografskom egzekucijom, gde Rush ni ne pokušava da montažno gradi suspense, već pokušava da nam vrlo celovito pokaže radnju.

Na planu glume i izgradnje likova, film jako vuče na novotalasovski pop Richarda Lestera kod koga možemo sresti sličnu razbarušenost.

Posle grindhouse rehabilitacije, vreme je za rehabilitaciju raunchy mainstreama a FREEBIE AND THE BEAN je odličan početak.

* * * / * * * *

• Quote
• More...

FADE TO BLACK

Pogledao sam sinoć FADE TO BLACK Olivera Parkera. O tome kakav je film najbolje govori činjenica da je čak i u Beogradu imao one night only projekciju.

To jest, narod je izlazio sa filma masovno, a moglo bi se reći da ga ni oni što su ostali nisu baš najpozitivnije doživeli, međutim nije sve to baš toliki disaster, iako će mrkoye pokušavati da dokaže suprotno, i iz tog solidnog disastera se mogu izvući neki zanimljivi zaključci.

Prvo, par reči o samoj projekciji. Projekciju je organizovala kuća Film 87 koja je inače poznata po saradnjama i raznim uslugama koje pruža italijanskim filmovima, uglavnom TV filmovima, u Srbiji.

U međuvreenu su oni otvorili i restoran Cinecitta u Košutnjaku, u Filmskom gradu, i sinoć je ekran Sava Centra bio ozbiljno ugrožen ogromnim bannerima koji reklamiraju restoran. Ako tome dodamo prilično besmislenu i loše odrađenu konferansu, koju ne znam ko je pisao, ali znam da su je izvodili Lena Bogdanović i Miroljub Lešo.

U svakom slučaju, ova projekcija je na kraju mnogo više ličila na naporni showcase za restoran nego premijeru filma, a slaba popunjenost SC i gomila srpskih filmskih radnika u publici su je učinili malom internom zabavom.

Kad je reč o filmu, FADE TO BLACK ima zanimljiv pitch, govori o apokrifnom događaju iz života Orsona Wellesa, no sama atraktivna premisa nije nadgrađena adekvatnom realizacijom.

FADE TO BLACK uprkos solidnoj ulozi Danny Houstona kao Orsona, ostaje prilično nejasan film, sa poznatim glumcima koji izglčedaju kao da su zarobljeni u filmu Miroslava Lekića, dakle koju nijansu ispod Darka Bajića.

Tome doprinosi i izvesna neveština u sektoru scenografije, kao i među asistentima režije koji nisu uspeli da lepo postave sve detalje ambijenta nisu valjano rešili pitanja drugog plana sa statistima.

Kada se svemu tome doda nedopustiv gaf da Oliver Parker pokušava da nam podvali dokumentarne snimke kao igrane iako nije učinio apsolutno ništa da ih usaglasi sa ostatkom materijala, onda FADE TO BLACK zalazi i u sfere blago diletantskog slučaja.

S druge strane, naši glumci koji se pojavljuju filmu, u većini slučajeva suočeni sa ozbiljnim inostranim majstorima underplaya, pokazuju koliko nemaju pojma. Iako, nijedan naš glumac nema toliko veliku ulogu da bi se mogo smatrati neuralgičnom tačkom filma, tragično izgleda taj spoj neveštine i besramnih pokušaja da budu primećeni u kadru.

Ključna nevolja FADE TO BLACKa je pored dosta tankog dizajna i arhaične režije, koja se doduše delimično može opravdati pseudo-retro pristupom, upravo je u tome što je film nejasan i što su likovi mimo Orsona jako nejasno postavljeni, a neke od ključnih likova igraju toliko neupečatljivi glumci da se često i zaboravi ko su ti neki ljudi, te samo po osećaju pretpostavljaš da su to neki od negativaca.

Kada se film zbog takvih nejasnoća svede na by the numbers materijal, onda bi morao da isporuči nešto drugo a FADE TO BLACK ne isporučuje.

Međutim, meni je ceo taj cirkus, delom što je snimljen kod nas, delom što glumi Danny Houston, bio gledljiv, mada koliko vidim ostalima baš i nije.

Zabavan detalj je kad kaže jedan od junaka da su u zaveri CIA, mafija i demohrišćani. U trenutku me je podsetilo na poslaničku listu LDP.

* * / * * * *

MURPHY'S LAW

Pogledao sam MURPHY'S LAW, courtesy of Ginger.

Film me je vratio u heyday First Productiona i njihovih izdanja Cannonovih filmova, kada sam ga čini mi se prvi put i gledao.

U svakom slučaju, po meni je kanonski Buchinsky upravo iz faza sa Michael Winnerom i J. Lee Thompsonom, iako je nominalno najveće klasike imao znatno ranije. Kad je reč o Buchinskom in njegovom sveukupnom opusu, njegov najznačajniji film na mojoj intimnoj listi svakako je TELEFON Dona Siegela koji mi i dan-danas odzvanja u sećanju kao prvi susret sa idejom psihomanipulacije. Sećam se da sam ga gledao kada sam išao u vrtić, i da sam mesecima posle toga gledao na sve aktivnosti koje smo imali u vrtiću.

Moja majka je inače veliki fan Buchinskog i samo se njenom lakomislenošću i moglo desiti dsa maleni Cripple dođe u kontakt sa jednim tako opakim ostvarenjem kao što je Siegelinijev TELEFON. Jako dugo sam tragao za VHS kopijom filma i kada sam ga konačno nabavio, pogledao sam ga i nisam se razočarao. U njemu je Siegelini napravio amalgam svojih BODY SNATCHERSa sa detektivskom oštrinom DIRTY HARRYja, poglavlje o TELEFONu u knjizi SIEGEL FILM je takođe zanimljivo pošto je u nastanak ovog filma bila uključena i tada mlada producentkinja Sherry Lansing!

No, dosta sa geekovanjem. Dakle, od majke sam nasledio poštovanje prema Buchinskom, i u MURPHY'S LAW imamo jedan punomasan primer njegove pozne faze, iako bih za potrebe dekadentne zabave uvek radije uzeo totalni sleazefest KINJITE FORBIDDEN SUBJECTS.

U ovom filmu Buchinsky i J. Lee rade tipičan B+ eighties cop film, za koji je naročito karakteristično prisustvo horor elemenata, pošto treba imati na umu da su 80s action i 80s cop kanon stvorili reditelji sa snažnim backgroundom u hororu!

Dakle, sa jedne strane imamo shootout estetiku pandura protiv mafije a sa druge slashera osvetnika. Još je zanimljivije da se J. Lee Thompson, vrlo kompetntan reditelj, ali ne i autor, u ovom filmu zapravo bavi rimejkom svog klasika CAPE FEAR, samo u 80s cop ključu. U priči o tek puštenom psycho ubici koji se sveti čoveku koji ga je priveo pravdi apsolutno postoji eho CAPE FEARa.

Da se razumemo, postavljen u kontekst vremena u kome je izašao MURPHY'S LAW je priličan šund, sa jednom od slabijih rola Chucka Buchinskog.

Međutim, u odnosu na današnje filmove, ovaj je itekako sadržajan, a Thopmpson ga vrlo sigurno vodi i režira, i iako je film krajnje nemaštovit, i zaista se derivativnost oseća na svakom koraku, Thompson čini da se cela priča formuliše u jedan zaokružen bioskopski komad, koji predstavlja odličan primer vrhunske B+ kompetencije.

Vrlo je zanimljivo da bi danas ovakav film bio doživljen kao zanimljiva karakterna studija, bio bi prepoznat kao pravi muški povratak korenima, imao bi status i prestiž kao 16 BLOCKS koji inače to uglavnom uopšte nije zaslužio, dočim bi čak i shot-for-shot rimejk MURPHY'S LAW sa Willisom itekako imao pravo na takav status, u savremenom kontekstu.

U svakom sučaju, MURPHY'S LAW je meni poslužio kao odlična prva pomoć u oskudici dobrog pandurskog filma.

* * 1/2 / * * * *

MURDER ROCK

Pogledao sam MURDER ROCK Lucio Fulcija, courtesy of Kunac.

Film mi je neobično dobro legao. Reč je o naslovu iz 1984. koji predstavlja žestoku 80s ortodosiju, sa nepogrešivim dizajnom, zeitgeističnim skorom Keitha Emersona, koji je učestvovao i u pisanju nekih pesama za film, i Fulcijem u prilično dobroj formi.

Dolaskom na plesačku scenu Njujorka, Brodvej na kome se šepuri bilbord za DREAMGIRLS mjuzikl, u prljave stanove, školske svlačionice, u svet kamera za snimanje nastupa, višesobnih domova u kojima lurkuje slasher, itd., sa fetišima raznih vrsta - od igle koju ubica ubada ispod dojke da bi ubio srce, pa sve do raskopčavanja koje vodi do toga, Fulci dolazi na De Palmin teren.

Otud je gore malo umereniji, i Fulci koliko god može pokušava da postigne De Palminu eleganciju, u čemu relativno uspeva.

Naprosto, Fulci ipak nije toliko u dodiru sa najtananijim aspektima filmskog jezika kao De Palma, i njegovi svi zahvati su vrlo eksplicitni i grubi, i nisu naročito dosetljivi, a isto tako bi se moglo reći da se Fulci ponajviše trudi u akcentovanim situacijama, dok su mnoge, naročito dramske scene, potpuno ispuštene.

U tom smislu, MURDER ROCK ponajviše unazađuje Fulcijev nemar u odnosu na likove gde se ne izdvaja nijedan appealing character, niti se likovi dovoljno razlikuju. Takođe, tu postoji i određeni problem sa glumačkom podelom koji inače muči Fulcija, gde bira prilično jednolično glumce koji ne uspevaju da kreiraju karaktere.

Međutim, kada se sve sabere i oduzme, Fulci je u slučaju MURDER ROCK napravio relevantan rip-off De Palme, a kako Kunac kaže, a nemam razloga da mu ne verujem, i svoj poslednji ozbiljan film.

* * * / * * * *

DIE NACHT DER LEBENDEN LOSER

Pogledao sam DIE NACHT DER LEBENDEN LOSER Mathiasa Dintera, courtesy of Ginger. U talasu vozdizanja savremenog nemačkog filma, jedna od karakteristika jeste i to da savremeni nemački reditelji odlično poznaju stileme američkog repertoarskog filma i da im to jako pomaže u oblikovanju priča.

Dinterov pogodak iz 2004. godine to vodi korak dalje i moglo bi se reći da se radi o preslikanom američkom filmu, gde između ostalog nemački klinci igraju ragbi, iako je štaviše u Nemačkoj američki fudbal popularniji od izvornog ragbija.

Ono gde je Dinterov film autentično nemački jeste politički edge gde se vrlo slobodno poigrava sa nacističkom prošlošću terena na kome se zbiva ovaj teenzomcom. Jako mi je zanimljiv taj politički edge pošto je to nešto što imamo i mi u DOBU NEVINOSTI.

U stilskom smislu, Dinterov film nema puno veze sa ranijim teen horor komedijama tipa NIGHT OF THE CREEPS već bi se pre mogao definisati kao SHAUN OF THE AMERICAN PIE, što je vrlo zanimljivo pošto je izašao u slično vreme kao SHAUN, sa samo šest meseci razlike. Postoje neke sličnosti između dva filma, i SHAUN jeste izašao tih šest meseci ranije, no IMDB ne kaže kada je sniman film. Pa ipak, ne deluje mi da je rađen kao neki totalni quickie da bi bio gotov za šest meseci. Mada, Švaba je to...

Naravno, Dinter nema šarm i energiju Wrightovog klasika, i boluje od tradicionalnih problema nemačkog filma poput nedostatka šarma, preciznih ali unappealing glumaca i svih ostalih predsrasuda koje su mogu gajiti prema nemačkom filmu.

Međutim, s druge strane, film je izuzetno dinamičan, pametno postavljen i gleda se vrlo prijatno, do te mere da čovek ni ne mora biti horor ili teen comedy geek da bi podneo ovo nemačko ostvarenje.

Ono što jedino ostaje kao propuštena prilika, to je da imamo scenu all out zombi invazije, koju pak imamo u sličnom mada slabijem BOY EATS GIRL.

U svakom slučaju, ovaj film zaslužuje solidnu preporuku.

* * 1/2 / * * * *