LOS ULTIMOS DE FILIPINAS

LOS ULTIMOS DE FILIPINAS Antonija Romana je film iz 1945. Nedavno sam pisao o skorašnjem filmu na istu temu.

Ukratko bi se moglo reći da se oba filma bave istom situacijom, s tim što je Calvov noviji film nešto širi u zahvatu i istoriografski uverljiviji. Ipak, iako je LOS ULTIMOS DE FILIPINAS film sa pevanjem i pucajem, jedan film svog vremena, ipak sadrži nekoliko istih elemenata koji su meni kod Calvoa čak delovali kao fikcionalizacija.

Recimo lik lokalne pevačice i noćne dame koja peva Špancima ali radi za pobunjenike postoji u oba filma, pa se da pretpostaviti da je taj lik baziran na autentičnoj ličnosti. Kod Romana sa njom je napravljena melodrama u kojoj se ona oseti napušteno od španskog podoficira, kod Calvoa nema ljubavi ni sa jednim Špancem zaista.

Calvo takođe mnogo temeljnije i postupnije prikazuje deterioraciju ekipe zabarikadirane u hramu koja ne prihvata istinu da su Španci napustili Filipine i prepustili ih SAD.

Samim tim dolazimo i do ključne razlike između dva filma a to je da Calvo pravi film o zaslepljenosti koja se manifestuje kao principijelnost i junaštvo, kod Romana su junaci isključivo tretirani kao heroja, i nema Španaca koji su poklekli iako ih kod Calvoa itekako ima.

Suština je dakle u kontekstu. LOS ULTIMOS DE FILIPINAS snimljen je u Francovo vreme kada se Španija suočava sa gubitkom kolonija, i dopola umešana u Drugi svetski rat a iscrpljena Građanski ratom. U tim okvirima, LOS ULTIMOS DE FILIPINAS prikazuje jednu junačku priču gde su vojnici (a zar i sam Franco nije vodio vojni udar) skloniji da brane politiku i integritet države od njenih rukovodilaca.

U tom smislu, LOS ULTIMOS DE FILIPINAS je pojednostavljena i propagandizovana verzija priče.

Ipak, ona je lepo i srdačno izvedena, sa emocijom i ubeđenjem, tako da sam film ima svoj kvalitet i svoju ambiciju. 

* * * / * * * *