BENEDETTA

BENEDETTA Paula Verhoevena je film koji ima bezobrazluk nestašnog Holanđanina i sineastičku zrelost vremešnog Francuza.

Posle ELLE je jako teško bilo kom autoru a naročito osamdesettrogodišnjaku da napravi dostojan sledeći rad, ali Verhoeven je to uspeo. BENEDETTA nije tako savršen film, ali je vrhunski, arhetipski, moćan, višeslojan, atraktivan, bioskopski i elitistički u istovreme.

Da li je BENEDETTA nunsploitation uopšte nije dilema. Seksualnost među opaticama je pitanje koje privlači radoznalost kako umetnika tako i građanstva od kad je sveta i veka. Verhoeven se u tom smislu dotiče pitanja koje je davno pre njega otvoreno, pa eto došlo i da podžanra exploitation filma.

Uostalom seksa u filmu nema bog zna koliko. I onaj ko se namerio da ga zbog toga gleda neće baš dobiti ono što očekuje. Seksualni naboj je prisutniji nego njegova realizacija.

Međutim, kod njega je to pitanje prožeto enigmatičnom istinitom storijom o sestri Benedetti koja je istovremeno dobijala stigmate, menjala glasove i delovala kao da je kanal komunikacije sa Nebesima, a istovremeno je bila i u nedoličnoj ljubavi sa jednom od sestara u samostanu.

Verhoeven prožima pitanje vere i seksualnost ne radi eksploatacije već kao dva snažna pokretača svojih junakinja koje u slučaju sestre Benedette žive upitane nad tim da li su te dve snažne pojave u njenom emotivnom vrtlogu nekako povezane. Iz današnje vizure to prožimanje deluje suludo ali moramo imati u vidu jednostavniji pogled na život, manje informacija i indoktrinaciju katoličkih redova u to vreme.

S druge strane, javljaju se teme dominacije, moći, muškaraca koji su nemoćni pred biblijskom simbolikom koju nose žene i koji ponekad zarad vlastitih doktrina moraju prepustiti moć ženama. I konačno, naravno tu je tema tenzije među samim ženama koje u borbi za moć i njenoj upotrebi mogu biti veštije od samih muškaraca.

Scenario koji po knjizi Judith C. Brown potpisuju David Birke i Paul Verhoeven u sebi nosi direktnost i jednostavnost srednjevekovnog religioznog pozorišta, nosi u sebi tu energiju rituala i kroz te arhetipe ostaje moderan i veoma precizan. Isto važi i za Verhoevenovu inscenaciju, ona je jasna, energična, ekonomična i samim tim vanvremenska. BENEDETTA ne deluje nužno kao film iz 2021. Mogla je biti snimljena i u vreme FLESH + BLOOD, ali i danas. Sada je to već jedan rukopis koji egzistira van godišta filma.

* * * 1/2 / * * * *