ENEMY TERRITORY

Pogledao sam ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, courtesy of Ginger, I ODLEPIO!

Kakav film!

ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.

U svakom slučaju, ovaj film iz 1987. nosi one kvalitete koji su učinili da WARRIORS i DIE HARD budu klasici kakvim se danas smatraju. Naravno, WARRIORS i DIE HARD su upamćeni i izdvojili su se jer su to jako dobro i ambiciozno urtđeni filmovi, što se za ENEMY TERITORY ne bi moglo reći jer je ovaj film surova B-produkcija čija genijalnost proističe iz odličnog korišćenja nametnutih ograničenja.

SHIVERS je sniman 15 dana, film stoji i dan-danas i to je primer sjajnog minimalizma na koji se naslanja ENEMY TERRITORY. Naslovi poput JUDGEMENT NIGHT se recimo nadovezuju na ovu liniju.

Naime, glavnina ovog filma se dešava u jednom soliteru.

Plot je jedostavan, jednim soliterom u Njujorku vlada brutalna ulična banda. Mladi službenik osiguravajućeg društva dolazi da obavi posao predveče u tom riskantnom hoodu kako bi obezbedio novac pošto je u stisci.

Međutim, kada završi posao padne mrak, on je prethodno popreko pogledao nekog mladog člana bande i za njim kreće suluda potera u kojoj mu, što za novac, što iz otpora prema bandi koja i njih teroriše pomaže deo komšiluka.

Soliter je prikazan kao mesto koje je potpuno van kontrole gradskih vlasti i policije i to nije samo plotpoint već je Manoogian uspeo i da stvori filmsku atmosferu tog potpunog otuđenja i da uprkos hiperstilizovanosti koju film duguje osamdesetim cela stvar zaista pređe rampu.

Mislim da u tome svakako pomaže i vrlo jasan glumački i scenaristički koncept u kome je sve dato asketski i svi kolektivni likovi, banda i komšiluk deluju uverljivo i sinhronizovano.

Nepoverenje koje vlada među klasama i rasama u filmu je vrlo živopisno, i film je u tom smislu vrlo političan, pokazujući da postoje crne rupe u koje bilo ko blizak establišmentu ne sme da uđe niti može da ih razume, pokazuje da postoje segmenti društva od kojih je ono samo diglo ruke. Odnosi Crnaca i belaca ipak nisu dominantniji od klasne tenzije i po klasnoj pripadnosti se likovi i prepoznaju i vezuju.

Međutim, recimo sama banda je tolerantna prema "Braći", ali ne posnosi belce i vrši homogenizaciju komšiluka na rasnoj osnovi, dočim se pozitivci vezuju po klasnoj pripadnosti.

I naravno, dijalektički materijalizam dela, zaključuje uloga novca koji je glavni fetiš koji pokreće glavnog junaka ali istovremeno je i rešenje u mnogim bezizlaznim situacijama, i kako se rešava tog fetiša tako se približava cilju, da bi na kraju cela situacija sa novcem dobila dopunski bizarni twist.

Manoogianova režija je vešta, minimalistička, u skladu sa uslovima, i dovoljno je ubedljiva da se uglavnom ne oseća nedostatak budžeta.

* * * 1/2 / * * * *

ARMOUR OF GOD 2

Pogledao sam opet ARMOUR OF GOD 2 Jackie Chana, u narodu poznat i pod naslovom OPERATION CONDOR.

Ovo mi je vrlo drag film pošto u sebi nosi niz iracionalnih set-pieceova iako se Jackie retko sukobljava sa kung fu masterima, iako ima i par dobrih tuča. U ovom filmu su set-pieceovi uglavnom vezani za sukob tehnike i čoveka, postoji jedna spektakularna potera koju su radili ljudi iz tima Remy Juliennea, i fascinantan set-piece u aerotunelu kao i odlična tuča u egipatskom hotelu i na velikom transformatoru gde opet dolaze do izražaja tehnika i scenografija.

Kao i prvi film, i OPERATION CONDOR je smeštanje Jackiea u Indiana Jones okruženje s tim što je prvi, iako je bio vrlo spektakularan, u suštini bio više plot driven, dok u ovom filmu Jackie ide više od atrakcije od atrakcije a priča se više bazira na transformaciji karaktera.

U svakom slučaju i OPERATION CONDOR spada u korpus Jackievih klasika koji imaju trajnu vrednost i mislim da će stajati u kolekciji filmova za sva vremena upravo zbog svoje vanvremenske filmičnosti.

* * * / * * * *

AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE

Pogledao sam AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE Andrew Wallera, koji koliko ja znam nema nikakve veze sa Anthony Wallerom, solidnim horo rediteljem koji je nažalost nestao krajem devedesetih iako je privukao najbolji vid pažnje sa MUTE WITNESSom.

U svakom slučaju, don't believe the hate, BETA HOSE je odličan film!

Znam da ova konstatacija zvuči suludo, ali imajte na umu da sam ja ubeđen da je DTV faza ove franšize praktično bolja od bioskopske i da su i BAND CAMP i NAKED MILE bili pristojni. Međutim BETA HOUSE je odlična gross out komedija jasno oslonjena na klasike kao što su ANIMAL HOUSE od koga pozajmljuje relaksiranost prve dve trećine i REVENGE OF THE NERDS od kog preuzima takmičarsko finale.

Prva stvar koju je važno naglasiti je da BETA HOUSE u priličnoj meri uspeva da ponovi sentimentalnost BAND CAMPa i ima jasno razvijenu ljubavnu priču, koja aktivno traje tokom filma, a nje nije bilo u NAKED MILE na tako konzistentan način. Ne mogu dakažem da mi je to previše smetalo, ali činjenica je da su mnogi imali opravdane zamerke na to što je NAKED MILE otišao u preteranu gross out ezoteriju.

Međutim, što se grossa tiče, ovaj film je potpuno ludilo i čini mi se da je esktremniji od svih izuzev od WEDDINGa u kome Stifler pojede govno, ali je BETA HOUSE svakako esktremniji. I mislim da je sad već vrlo ekstremna ali tačna sledeća tvrdnja koju ću izneti. Naime, hm, znam da zvuči bizarno, ali BETA HOUSE je vrlo inteligentan film.

Prvo ima dve odlične gross out polemike sa filmovima o Vijetnamu, od kojih je jedna parafraza/reenactment scene ruskog ruleta iz DEER HUNTERa u kojoj je pištolj umesto mecima napunjem ampulama odstajale konjske sperme.

Zatim, ima vrlo zanimljivu konstataciju da su geekovi zavladali kampusom, što je u suštini istina pošto Holivud počinje odveć da podilazi geekovima, setimo se LIVE FREE OR DIE HARD u kome su čitav sequel ultimativnog serijala podveli geekovima. Ovde su geekovi negativci, pošto su se geekovi obohgatili tokom IT buma osamdesetih i sada su njihovi klinci legacies i glavni su na kampusu, imaju sve, i kuću i ocene, i najlepše žene. Neke od scena sa geekovima negativcima su zaista briljantne i vrlo pametne. Videćete.

Wallerov flm je rediteljski vrlo vešto urađen, zreo je, koristi se nekim stilemama koje će iznenaditi gledaoca koji prilazi filmu sa nipodaštavanjem. I što je najvažnije, vrlo je R, i golotinje za Harvija ima koliko god hoće, naročito grudi.

U svakom slučaju BETA HOUSE je jedan od onih filmova za koje je zaista šteta što su B-liga. Zbog svoje DTV sudbine, ovaj film je čak i u goroj poziciji od ranijih B-filmova koji su ipak dolazili do bioskopa i kritika. BETA HOUSE će nezasluženo biti napušavan na svakom koraku što nikako ne zaslužuje, niti je to ekipa koja ga je radila zaslužila.

* * * / * * * *

THE BROOD

Odlučio sam da ove zimske dane iskoristim da uradim nešto što odavno pripremam a to je da se malo podsetim Cronenbergovog opusa koji je na mene ostavio snažan urisak a istovremeno je bio vrlo menacing i zaista sam godinama tražio da sebi stvorim okolnosti u kojima bih mu se mogao vratiti.

Mislim da su sada te okolnosti nastupile.

Prvo sam odlučio da pogledam THE BROOD, courtesy of Ginger.

Ovaj film mi je intimno možda jedan od najdražih Cronenbergovih filmova pošto je do savršenstva doveo koncept racionalniog tretiranja iracionalne premise, a istovremeno je pokazao kako Cronenberg vrlo ekonomično barata čisto filmskim ekspresivnim sredstvima.

Ono što je strašno važno u njegovom postupku je bezuslovna spremnost da stane iza svoje priče kao uverljive, da je tretira kao nešto što je apsolutno moguće i sasvim logično, i da to njegovi junaci mogu da prihvate bez obaveznih scena neverice, optuživanja da je junak koji je prisustvovao nečemu nemogućem lud, i sl. Svaki drugi scenarista bi podilazeći publici ubacio subplot u kome policija sumnjiči glavnog junaka da je počinio ubistva i onda bi, kada on shvati ceo plot bio uhapšen, i suspense bi se gradio na tome može li on da se oslobodi i da spase dete.

Međutim, Cronenberg čisti priču od takvih lutanja, koja u suštini nisu tema i svodi je na nivo jednostavnog neo-mita.

Na nivou egzekucije te iščišćene priče, Cronenberg se drži u okvirima nečega što bih nazvao holivudskim realizmom. Dakle, Oliver Reed glumi koristeći sve specifičnosti svog stasa i glasa, Samantha Eggar isto tako unosi nešto teatralnosti u lik duševno obolele žene, Art Hindle je pak prototip holivudskog, preduzimljivog junaka. Međutim, njihove manifestacije su vrlo ekonomične, i ni u jednom trenutku ovi suštinski tipski likovi ne prelaze u persiflažu koja bi učinila da se razotkrije da su tip. S druge strane, oni smrtno ozbiljno igraju svoje uloge, bez odnosa prema žanru, i tom smislu da recimo Oliver Reed povremeno deluje spontano jeziv ali nikako ne prenaglašeno. Isto ta važi i za Samanthu koja postaje naglašenije jeziva tek u momentu kada se otkrije njen fizički deformitet.

Isto važi i za kadriranje. Cronenberg dakako gradi scene na sakrivanju monstruma, gradi ih na suspense puzzlu kadrova, ali to nikada ne prelazi u persiflažu, nikada ne pretera u toj manipulaciji našim pogledom. Ponekad se čini kao da nam on više ograničava pogled nego što ga zaista usmerava. Stoga, iako je konstrukcija suspense i slasher sekvenci u svojoj dubokoj suštini vrlo konvencionalna, to se ne oseća u filmu već deluje da te scene spontano proističu iz priče o ovim događajima.

Tako maestralno vodeći minimalističku poetiku, uz par solidnih glumaca ali bez zvezda, Cronenberg je uspeo da iskoristi sve benefite koje nosi rad u niskobudžetnoj horor produkciji i da u okvirima tako stečene slobode snimi ozbiljne filmove.

Otud mislim da upravo iz ovog koncepta proističe superiornost njegovih ranih radova koja je učinila da prvi deo njegovog opusa bude maltene flawless.

* * * * / * * * *

TALLADEGA NIGHTS

Pogledao sam uncut verziju TALLADEGA NIGHTS Adam McKaya, courtesy of Kunac.

Mislim da mi je jasno zašto se bioskopski cut razlikuje od ovoga, pošto ima viška u ovoj verziji. Ti viškovi štaviše nisu lišeni

humora ali zaista deluju suvišno i nevažno za priču. A za ovaj film je priča u stvari vrlo važna pošto se pored tog redneck miljea

NASCAR trkanja koji se besomučno ismeva, uvode još neki razni motivi, i film ima prilično ozbiljan zaplet. Ono što je

karakteristično za filmove Judd Apatowa to je da imaju razvijenu priču koja može da funkcioniše čak i kad film ne bi bio smešan.

I TALLADEGA NIGHTS vrlo često zapravo i nije previše smešan ali ga upravo razvijena priča i poenta proistekla iz međuljudskih

odnosa drže na okupu. Stoga, scenario ovog filma ima punu ozbiljnost i razvijenost zapleta kako da je sportska drama s tim što su

scene pojednostavljene i fokusirane na humor. Isto tako zanimljivo je da Ferrell i McKay u scenariju, na kome je uncredited radio

i Apatow, naročito insistiraju na transformaciji karaktera.

TALLADEGA NIGHTS se bavi svetom NASCAR trkanja, s tim što film ima više veze sa DAYS OF THUNDER nego sa samim sportom. Uostalom

NASCAR ne nudi puno potencijala za humor pošto važnu ulogu imaju vozila koja nisu naročito smešna niti imaju neku personalnost.

Stoga se i TALLADEGA NIGHTS najviše bavi invertovanjem melodramskih elemenata iz filmova o auto trkama, i ismevanjem američke

kulture automobila.

Upravo su najmanje zanimljivi delovi filma oni koji su vezani za trke, naročito segmenti koji se zbivaju van kokpita. Ne mogu da

kažem da su se te scene mogle bolje uraditi. McKay i DP Oliver Wood su uradili vrhunski posao u scenama trke ali to naprosto nije

dovoljno da bi se one usaglasile sa tonom ostataka filma.

I baš zbog same prirode sporta, film ne uspeva de realizuje svoj pun potencijal, uostalom kao ni sam DAYS OF THUNDER. Međutim,

isto kao što je DAYS nudio dosta zadovoljstava, to čini i TALLADEGA ali nije onoliko dobar koliko je trebalo da bude.

* * 1/2 / * * * *

FRIDAY NIGHT LIGHTS

Pogledao sam FRIDAY NIGHT LIGHTS Peter Berga, courtesy of Ginger, koji sam ranije sticajem okolnosti propustio.

Reč je o vrlo zanimljivom gridiron filmu koji prati put jedne teksaške srednje škole do državnog šampionata.

Međutim, pošto je reč o post-ANY GIVEN SUNDAY gridiron filmu, film nema srećan kraj, odnosno ne završava se pobedom. S druge strane, za ovu ekipu se čak ne bi moglo reći ni da je autsajder koji je daleko dogurao, iako je činjenica da u filmu ova jaka ekipa ima dosta problema i pehova.

Naprosto, Berg je prikazao jednu sezonu tima koji dolazi iz male teksaške sredine opterećene američkim fudbalom, u kojoj zapravo jedino fudbal funkcioniše, fudbal predstavlja smisao života i što je najvažnije, američki fudbal je jedini način za te mlade ljude da prevaziđu ograničenja svoje sredine.

Iako je Berg realizovao film u najboljoj tradiciji Dona Simpsona, sa nizom briljantnih tehničkih rešenja, vrlo efektno i fetišistički, sa naprženim gitarskim skorom koji su pruižili Explosion in the Sky, iza svega toga se krije jedna prilično subverzivna poruka koju čuva za par poslednjih sekvenci.

Scene sportskog nadmetanja dobijaju osobine pravog rata, i ceo film je rađen sa tenzijom koja bi bila ravna tenziji filma o NFL. Međutim, u par završnih scena, Berg pravi zaokret, prvo kada u inspirational govoru, trener kaže igračima da je većini njih ovo poslednja utakmica koju igraju pošto se posle srednje škole višđeneće baviti američkim fudbalom, pošto nisu dovoljno dobri za dalje napredovanje, i kada se ispšostavi da je ceo rat zapravo uzaludan, i da su sve to vreme umesto kidanja nerava i svojih tela mogli naprosto uživati u igri. A drugi je kada se ispostavi da su oni koji su bili sportski najambiciozniji u stvari najgore prošli u životu.

I u tom smislu, FRIDAY NIGHT LIGHTS je možda i najperverznija demistifikacija američkog high school sporta, pošto je s jedne strane urađen kao propgandni film, a čak je i postao blokbster, a s druge strane ne nudi ništa sem poente da tim sportom vlada hipokrizija, da nepovoljno utiče na mlade ljude, da ih odvraća od školovanja i vaspitavanja nudeći im iluzije o ogromnim ugovorima, i da je konačno sve to jedan kratkotrajam mehur koji se lako rasprši.

Ja ne znam da li je ta ideja svesno forsirana, moguće je i da nije, ali FRIDAY NIGHT LIGHTS je vrlo zanimljiv film, ali nikako nije film o herojstvu.

Čak naprotiv.

O tome najbolje govore odnosi junaka sa ženama koji su vrlo površni i ne mnogo prisniji od onih koje gledamo u komedijama o geekovima koji mrze jockove.

Štaviše, iza tonyscottovskog sjaja, krije se larryclarkična pozadina, a čak ni surovi odnosi koje ja opisujem nemaju svrhu apologije dog eat dog miljea, pošto u ovoj priči niko ne pobeđuje, i čak i oni koji su ranije osvojili titulu, njihovi očevi, završavaju kao lokalne karikature i potrošeni ljudi.

U svakom slučaju, ja nikada nisam gledao ovako bizaran mačistički feelgood spektakl.

* * * / * * * *

THE FLOCK

Pogledao sam THE FLOCK Andrew Laua, courtesy of Ginger.

Moram priznati da nisam bio neki naročiti fan Lauove hongkonške faze i da nisam baš ukapirao šta tu ima unikatno kod njega što bi ga preporučilo Holivudu, niti da on nudi nešto što tamo nema.

I kada sam pogledao THE FLOCK mislim da se jedini dopunski komplimet može dati Lauu da je dorastao tome da snimi holivudski film i da u tom smislu ima perspektivu u tamošnjim okolnostima. THE FLOCK je dosta hipsterski urađen serial killer flick u kome je prilično jasno kuda stvari idu, jasno se vide šavovi šta je preuzeto iz kog klaska, u rasponu do SILENCE OF THE LAMBS hemije među likovima, preko patine THE PLEDGE do tematike bliske HARDCOREu i 8 MM.

Međutim, Lau to uspeva da sklopi u jednu koherentnu celinu gde film nosi zaista odlična uloga Richard Gerea koji igra nasuprot tipu koji inače igra, i očigledno je sperman da uradi onaj stunt koji je uradio Bruce Willis u 16 BLOCKS a to je da igra starijeg junaka nego što jeste. Štaviše, vidi se da Gere puca od snage i da se obuzdava kako bi igrao matorca.

Sama tema je već potrošena i Lau ne unosi ništa novo, niti scenario oprobanog hack dueta Bauer-Craig (HIGHWAYMEN, ANACONDA) može da prži išta više od bazične zanatske kompetencije, međutim, ovo je serial killer krimić, i on po definiciji uvek biva zabavan ako ga radi dobar reditelj a Lau 8mada je nešto reshootovao Niels Mueler) to svakako jeste.

Lau je maksimalno iskoristio budžet od 35 miliona, kako prijavljuje IMDB mada čim je Elie Samaha umešan u to mogu da sumnjam, i napravio je maksimum. THE FLOCK je lagano bolji od mejnstrim pokušaja ovog tipa kao što su TAKING LIVES, pa čak i PERFECT STRANGER koji sam ja na nekom dementnom nivou čak i voleo zbog tog early 90s rada.

U svakom slučaju THE FLOCK ima makings pravog B-filma koji petenduje na A-ligu, a što je još važnije Lauova egzekucija i fotografija Enrique Chediaka čine da film ima aposlutno major production values.

U maloj ulozi žrtve seksualnog zlostavljanja pojavljuje se Avril Lavigne, i zanimljivo je videti njen faceoff sa Claire Danes, susret starog i novog teen idola. I Avril čak i nije loša u ovoj minijaturi.

U svakom slučaju, THE FLOCK je sasvim OK programmer i potpuno je zreo za relevantnu bioskopsku distribuciju.

* * 1/2 / * * * *